Jump to content

Препоручена порука

Meni nrp. nije jasno kome Mackovic obraca ovim tekstom?

Liturgijskim vernicima? Ali ti ljudi listom vec imaju odavno formirane navike po ovakvim pitanjima, drze ih se po svojoj savesti, i sasvim je sigurno da nece da ih menjaju ni za jotu zbog nekog tamo teksta, ma ciji taj tekst bio.

Obicajcima? `Oce li oni uopste da procitaju ovaj tekst? Ako i procitaju, `oce li posle toga da odu nedeljom/praznikom na bogosluzenje, pre svega ostalog, i da nastave stalno da idu? Ma jok bre, sto bi to radili, nema za njih nikakvog razloga. Oni ce da nastave da sebi golicaju sluh opravdanjima koja koriste od pamtiveka.

Tako da, meni ovakav tekst prosto dodje u klasu "dokon pop i jarice krstava".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се

Колико ја знам, у ранија времена, кад је утицај хришћанства на друштво био велики, на велике празнике су били нерадни дани како би народ могао ићи на богослужење. Дакле поента није у самом нераду као

Aко некоме нешто значи, почетком деведесетих година прошлог века био сам неко време у Цетињском манастиру, док је о. Лука Анић био још искушеник, вероватно је била 1991. година. Сећам се да је једне н

Постоване слике

пре 1 сат, mirko1929 рече

Него се увек верницима који се пате намећу објашњења како је то јер су на неки начин увредили Бога.

Брате, Бога ми не можемо увредити својим гресима. Ако би био тако увредљив и осветољубив, онда би једини начин да се истовремено задовољи његов гнев и људи ослободе греха био тај да сам себе, односно Сина јединородног, принесе на жртву.

Срећом, ми не верујемо у таквог Бога. Онај ко то објашњава верницима, није православан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Justin Waters рече

Не знам да ли имају користи. То би требало питати њих, који људе који не живе у манастиру, можда и несвјесно можда свјесно савјетују да се понашају као да живе у њему. 

Знаш да је ово бесмислено, зар не?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I inace - radim i cimam se svaki dan ko konjina, sad jos i praznikom da radim? `Ocu, zabole me pertla.

"Sest dana radi... a sedmi posveti Bogu" nije nikakav sporadican propis Mojsijevog zakona, nego vecni etos zivota, usmeren tako da coveka oslobodi rada, te da njegov inace ozemljali um, svagda naduven od brige za materijalno, konacno oslobodi i okrilati, i tako ga uputi na Nebo i nebesko.

Vikend, tj. neradna subota i neradna nedelja, su civilizacijsko dostignuce, za koje zaslugu ima upravo Crkva. Danas se to rusi, pa nezasiti i krvozedni privatnici rabe svoje zaposlene (= robove) cak i vikendom (trgovci narocito vikendom). Tako, umesto da svet stvarno napreduje, on ponovo nazaduje, vraca se na svoju staru bljuvotinu, koju pak naziva novim rogatim imenima ("protestatska radna etika", i slicne provale).

Da, dan Gospodnji, osim zaista neke nuzde koju ne mozemo da zaobidjemo, treba da bude obavezno neradan. Normalno, ne tako da se covek sujeverno plasi rada, ali svakako da se rad koji nije nuzda smatra potpuno izlisnim u vreme praznovanja.

Grcki "Κυριακή" /kiriaki/, dan Gospodnji, a ruski "воскресенье", na srpskom se kaze "nedelja" (= ne-dela, nerad).

Sve pise, samo da se pazljivo procita.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Vanjah рече

Ako ti neko kaže: plati kaznu jer nisi vezao pojas, kako ćeš to da shvatiš?

Ili: ne možete da uđete u Austriju jer ste zaboravili pasoš, itd.

Postoje zakoni, zakonitosti, zemaljske, duhovne. Svakako, postoji i ljubav, ali ona ne isključuje zakone. Postoji ravnoteža zakona i ljubavi. Biti drzak i nerazuman, a pozivajući se na ljubav, tj. pravdajući ljubavlju lenjost i nezainteresovanost i ko zna šta još, znači ne biti u ravnoteži.

Бирај своје битке пажљиво, нека брдо на којем гинеш буде вредно тога. Ако ти мислиш да ћеш настрадати и због најмањег греха, а немогуће је бити безгрешан, шта мислиш у шта ће живот да ти се претвори? Немогуће је тешко функционисати тако, човек тотално пошандрца. Уместо оптерећивањем гресима и паклом, и тиме шта се ваља, а шта не ваља треба бити практичнији:

Свако  добро  дело  које  можете  учинити,  учините.  Никога  немојте  ружити.  Никога  не  пљачкајте.  Никога  немојте  лагати.  Не  правите  се  важни  ни  пред  ким.  Никога  немојте  мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе  се  жене  не  дотичите:  нека  вам  буде  довољна  ваша.

Бесмислено је оптерећивати се ониме на шта не можеш утицати.

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Брате, не бих да улатзим у полемику с тобом, покушавам да разумем твоје стање, али ми баш и не полази за руком. Не знам тачно шта је за тебе "побожност", јер постоји и лажна побожност, из прелести. Таква побожност свакако није добра и неће човеку бити од духовне користи, упропастиће се. Али правом побожношћу човек се не може упропастити. Може умрети, може страдати у животу, али не може се упропастити. Светом Симеону и Светом Сави Бог је дао добар живот на земљи. Да ли су га они, одласком у монаштво, по теби - упропастили? (Јер ти кажеш: "Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности."). Да ли је Свети Симеон јадан и неразуман што је умро са каменом под главом уместо у двору, са златном чашом у руци?

За светог Саву и Симеона не знам, али за мене знам, рецимо само да сам зажалио што сам икада хришћанином постао. Што сам се више ја трудио, то ми је горе било. Али, биће да сам се у погрешном смеру трудио (или чак скроз ишао стрампутицом у заблуди да све чиним исправно, из садашње перспективе, мислим да ме је то Господ упозоравао да скренем са погрешног пута којим сам ишао, али ја сам то тумачио да не радим довољно, но да треба појачати -- рецимо да постоји велика паралела Гогоља пред смрт и мене пре седам-осам година, ђаво те може обманути ревношћу). Није свакоме иста харизма дата.

 

пре 2 часа, Ćiriličar рече

Пар ствари о Мачковићевом тексту. Могао бих ово сагледати са дестине, стотине страна и исто толико примера навести. Покушаћу упростити, а уједно и да брату @mirko1929 одговорим индиректно.

Мало ме изненадио Мачковић, јер могао бих да потпишем неке његове текстове (не и да их напишем, не китим се његовим цвећем), а посебно тон којим је текст прожет. Зашто тако мислим? Он сигурно зна ствари које ћу рећи и зато чуди овај текст. Тон текста потире поступке народа - неке од поступака - који је одржао веру у времена када је Црква била десткована због историјских околности. Кад није било "теологије  њет"; кад није било не само Иринеја, Атанасија и Амфилохија, него ни Св. Владике Николаја и Јустина...дакле из времена кад су "религије баба" чувале веру. Управо из тог миљеа потичем. Нажалос, као последња генерација тог миљеа, и генерација коју ти људи и њихово поимање вере нису успели да сачувају од безбоштва. Кад ово кажем, могу и једну дигресију да убацим и кажем - одакле мени  право данас да осуђујем неког либерала, коме је и род и пород био у безбоштву, ако сам ја сам запао у безбоштво, а мирисао тамјан, гледао воштаницу и јео славске колаче? Ваља се, мало и самокритичан бити, посебно ради објашњења да ако криткујем(о) Чеду Јовановића и сл. Латинке, то не осуђујем(о) њих, него њихова деловања.

Дакле, тон текста потире постуупке чувара вере - народа, да се не ваља радити на црвено слово.Па пар конкретних ствари:

  • Моја баба и деда су отухавали посуђе током почетка поста. Да се не би утајали мрс пренео на посну храну. Знамо ми да пост није само храна - али ако су живели у скалду са откуханим шерпама ако су чинили све са Богом на устима и "без Бога ни преко прага", да ли то онда кривоверје или здрави страх од Бога? Не онај да је Господ неки који нас спаљује у огњу, него Онај који се поштује. А сећам се, дошавши код њих, током постова у госте  бака ми је пекла уштипке са јајима, пекла шунку "влажну", подгријавала је. Није мени натурала то јер ја сам већ био затрован у школи као и сва деца, већина деце.
  • Народ је имао свој "кЕлендар", па се говрило: о Ђуршевдану, о Божићу, о Араншеловдану и сл.
  • Свиње се нису клале током божичног поста, него "око Аранђела", пре поста, јер "не ваља се" са мрсом радити и баћкати током поста, аваља се каљд је свињокољ јести проју врућу, слани сир, џигерицу, шиш ћевап и сл.
  • Радило се није никада недељом. Хлеб се није пекао недељом никада. Храмови су били или далеко, или запуштени и није се могло физички одлазити често на литургију. Него се ишло о великим Празницима.

Како то да је нерад недељом и Празницима проповедање и сведочење Бога? Лако! Да ли је Богу потребна спаљена голубица? Жртвено јагње? Да ли су му потребне "жртве паљенице" или "дух скрупен"? Знамо шта давид каже. Онда зашто је Бог директно то заповедио? Па педагогија! да се сећају Јевреји Бога Јединога, да тако сведоче многобошцима да има прави Бог или "Бог над боговима". ПОТПУНО исто је то што је ушло у народ око рада и нерада! Народ многи није могао да оде на литургију за Празник(е), а недењом никако, али је знао да макар нерадом, тај дан и те дане прослави одмарајући, сећајучи се тих Светитеља који су им били и поштовање и мера времена. Били су им "кЕлендар" икао је "намостир" био далеко да оду на службу! И управо је ТАЈ народ очувао веру у времена смутна. Колико преко Слава толико преко тог и таквог слављења Бога и Светитеља.

Све то не значи, да данас у комодитету и комформитету, кад живимо после Николаја који је разгрнуо пепео и на искру Светог Саве наложио ватру; па после Јустина кооји је насекао доста дрва за многе зиме, и у време кадаљ су Иринеј, Атанасије и Амфилохије разнели тај, сада већ огањ, свуда по нашем народу  САДА је друга прича! И сада и Мачковић прича. Али онда, када већ прича, нека нипошто не заборави, не маргинализује ове ствари.

Јер неко ко ради целу недењу у стресу капитализму; коме су деца поваздан у обданишту, ко нема кад ни да оде суботом на вечерњу службу од трке и фрке, неће њега Бог "убити" ако недељом после литургије опере веш. Него, није баш дошло дотле да макар недељу не можемо да будемо без вешмашине. Ради нас.

И још нешто, наизглед контрадикторно, а није. Баш је Николај писао о тим народним обичајима и дизао их у небо, почев како се треба припостити да узмеш богојављенску водицу, па до тога како се хлеб не меси недељом, а гле, шта Николај пише другде. Пишући о блаженој Стојни, пише како су њени родитељи недењом и празницима радили. И једне недеље  она беше много побожна, а отац неверан и строг - били су пољу и радили. негде пре подне сели су у хлад да одморе (их, па тада се у 5 устајало са петловима, и радило на њиви од раног јутра). Родитељи су уморни придремали кратко, а звонила су звон локалне црквице з апочетак литургије. Стојна је горко плакала због тога, јер није могла у храм на службу, јер је отац непобожан и рмбачи земљурину у време службе. И јави јој се Мати Божије ту под неком крушком или чим већ, по жези и на светлости дана. Утеши је и каже да не очајава, да буде послушна родитељима а то што није у храму, Господ ће јој више урачунава њен рад и жал за храмом и послушност родитељима него да иде у храм.

Мислим да је паметном доста. Управо овај пример говри да НЕ треба радити Празницима и недењом, али ако и радиш да Бог не "убија".

Са друге стране, постоје хиљаде случајева истинитих у народу када се непоштоватељима Бога и Светитеља дежавало којешта: некоме гром запали сено, некоме змија угризе коња и страда му "хранитељ" пордице, јер коњ је сиромаху пола имања, неки столар који сваке недеље струже даске одесче себи прсте и сл. То нису легенде, него живи примери...али то је педагогија Божија, валда једини начин да Господ беумне призове памети.

Добро, разумем шта хоћеш да кажеш и слажем се донекле.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, obi-wan рече

I inace - radim i cimam se svaki dan ko konjina, sad jos i praznikom da radim? `Ocu, zabole me pertla.

"Sest dana radi... a sedmi posveti Bogu" nije nikakav sporadican propis Mojsijevog zakona, nego vecni etos zivota, usmeren tako da coveka oslobodi rada, te da njegov inace ozemljali um, svagda naduven od brige za materijalno, konacno oslobodi i okrilati, i tako ga uputi na Nebo i nebesko.

Vikend, tj. neradna subota i neradna nedelja su civilizacijsko dostignuce, za koje zaslugu ima upravo Crkva. Danas se to rusi, pa nezasiti i krvozedni privatnici rabe svoje zaposlene (= robove) cak i vikendom (trgovci narocito vikendom). Tako, umesto da svet stvarno napreduje, on ponovo nazaduje, vraca se na svoju staru bljuvotinu, koju pak naziva novim rogatim imenima ("protestatska radna etika", i slicne provale).

Da, dan Gospodnji, osim zaiste neke nuzde koju ne mozemo da zaobidjemo, treba da bude obavezno neradan. Normalno, ne tako da se covek sujeverno plasi rada, ali svakako da se rad koji nije nuzda smatra potpuno izlisnim u vreme praznovanja.

Inace, grcki naziv "Κυριακή" /kiriaki/, dan Gospodnji, a ruski "воскресенье", na srpskom se kaze "nedelja" (= ne-dela, nerad).

Sve pise, samo da se pazljivo procita.

Протестантска етика мало сутра. Они на Западу не да неће да раде викендом, него ни радним данима се не ради после подне. Низоземска пуста после подне, а код нас све ради нон-стоп и у најмањем селу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, mirko1929 рече

Протестантска етика мало сутра. Они на Западу не да неће да раде викендом, него ни радним данима се не ради после подне. Низоземска пуста после подне, а код нас све ради нон-стоп и у најмањем селу.

Nisi ukapirao. Pricam o nekim ... (sigh) ... ovde, koji tim i slicnim nepatvorenim glupostima gledaju da opravdaju pretvaranje Srbije u radnicku koloniju. Naravno da zapadni evropljani nece da rade vikendom, a u nekim zemljama, kako izgleda, `oce da radnu sedmicu skrate jos i vise.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, mirko1929 рече

ђаво те може обманути ревношћу

Да, то је, чини ми се, оно што се у аскетској литератури назива "искушење с десне стране". Али није ми јасно зашто, кад и сам кажеш да те ђаво обмануо ревношћу (тачније, погрешном ревношћу), зашто онда све то што те је сналазило приписујеш вери и изводиш закључак да си погрешио што си постао хришћанин (ако добро разумем шта пишеш)? То није хришћанство, то је девијација хришћанства. Зар није логичније схватити у чему је проблем и извршити корекције, уместо избацивати и дете са прљавом водом?

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 43 минута, mirko1929 рече

Уместо оптерећивањем гресима и паклом, и тиме шта се ваља, а шта не ваља треба бити практичнији:

Свако  добро  дело  које  можете  учинити,  учините.  Никога  немојте  ружити.  Никога  не  пљачкајте.  Никога  немојте  лагати.  Не  правите  се  важни  ни  пред  ким.  Никога  немојте  мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе  се  жене  не  дотичите:  нека  вам  буде  довољна  ваша.

Добро, изнео си свој "програм", који је изведен из Јеванђеља, али си ти то уредио по неким својим критеријумима, како би по твом схватању требало да буде.Нешто прихваташ, а оно што ти се не допада, решио си да избациш. Али, осим тога, дошао си међу људе овде и без пардона, ауторитативно, "учиш их памети". Хоћу да кажем - стиче се утисак да си дошао на хришћански сајт са циљем да људима "објасниш" да је хришћанство погрешна ствар. Или грешим? Ако не грешим, зар не мислиш да то баш и није прикладно? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Да, то је, чини ми се, оно што се у аскетској литератури назива "искушење с десне стране". Али није ми јасно зашто, кад и сам кажеш да те ђаво обмануо ревношћу (тачније, погрешном ревношћу), зашто онда све то што те је сналазило приписујеш вери и изводиш закључак да си погрешио што си постао хришћанин (ако добро разумем шта пишеш)? То није хришћанство, то је девијација хришћанства. Зар није логичније схватити у чему је проблем и извршити корекције, уместо избацивати и дете са прљавом водом?

Никада се ја нисам и нећу одрећи Христа. Али, чињеница јесте да би боље било да нисам ревновао никако, него што сам ревновао тако. Па и јесам извршио корекције, али штета која је учињена, је већ учињена.

 

пре 58 минута, Родољуб Лазић рече

Добро, изнео си свој програм, који је изведен из Јеванђеља, али си ти то уредио по неким својим критеријумима. По твом схватању како би требало. Оно што ти се не допада, то си решио да избациш. Али, осим тога, дошао си међу људе овде и без пардона, ауторитативно, "учиш их памети". Хоћу да кажем - стиче се утисак да си дошао на хришћански сајт са циљем да људима "објасниш" да је хришћанство погрешна ствар. Или грешим? Ако не грешим, зар не мислиш да то баш и није прикладно? 

Није то мој програм. То је цитат из Лествице. Па грешиш. Што би било неприкладно? Упозоравам људе на опасности ревности-не-по-разуму.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, mirko1929 рече

Упозоравам људе на опасности ревности-не-по-разуму.

Опрости, горе си мени говорио како није човек створен ради суботе...само што си прескочио главно да Господ није копао кукуруз у суботу него излечио човека. Уз то је и навео пример да и јевреји спасавају животиње своје суботом.

Дакле, не копати кукуруз или не варити ограду на балкану недељом, кад се не дела, није баш нека силна ревност посебо не по разуму.

Народ је недељом ишао и намиривао стоку, изводио је на њиву, али то није сматрао "радом" иако је све то рад. Музао је краве и ни то није смтарао "радом". И што рече Оби горе, мало ли је што смо поробљени, сад још да скоро исмејавамо нека здрава народна веровања.

много брутално и буквално посматраш ствари и често потпуно искривљено презентује исте. Као на пример парафразу/цитат о суботи.

Ако комшији гори штала, наравно да ћеш да гаљсиш, да палиш и тракторе и мотокултиваторе, и моторке и шта све треба да се гаси, спасе стока, човек...мислим јесмо дошли дотле да треба развијати теологију о вешмашинама?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

П

пре 13 минута, mirko1929 рече

Није то мој програм. То је цитат из Лествице.

Колико се сећам, и у Лествици се помиње и пакао и греси...ипак си изоставио, по свом нахођењу, оно са чиме се ни у Лествици, ни у Јеванђељу, не слажеш.

Оно што ја видим, јесте да ти имаш своје виђење хришћанства, које намећеш. И то прилично ауторитативно. А и контрадикторан си. Час жалиш што си постао хришћанин, час никад нећеш издати Христа... Уопште није јасно, бар мени, које је твоје становиште. Мој ти је предлог да мало застанеш, да не будеш толико навалентан и сигуран у наметању свог мишљења и својих закључака. То што имаш 28-29 година није мало, али ни много у животу. Покушај мало и да слушаш. Није твој живот и твоје искуство једини критеријум, нарочито не другим људима, за процењивање шта и како радити и веровати. 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ćiriličar рече

Опрости, горе си мени говорио како није човек створен ради суботе...само што си прескочио главно да Господ није копао кукуруз у суботу него излечио човека. Уз то је и навео пример да и јевреји спасавају животиње своје суботом.

Дакле, не копати кукуруз или не варити ограду на балкану недељом, кад се не дела, није баш нека силна ревност посебо не по разуму.

Народ је недељом ишао и намиривао стоку, изводио је на њиву, али то није сматрао "радом" иако је све то рад. Музао је краве и ни то није смтарао "радом". И што рече Оби горе, мало ли је што смо поробљени, сад још да скоро исмејавамо нека здрава народна веровања.

много брутално и буквално посматраш ствари и често потпуно искривљено презентује исте. Као на пример парафразу/цитат о суботи.

Ако комшији гори штала, наравно да ћеш да гаљсиш, да палиш и тракторе и мотокултиваторе, и моторке и шта све треба да се гаси, спасе стока, човек...мислим јесмо дошли дотле да треба развијати теологију о вешмашинама?

Ма слажем се да није никаква ревност нерадити, то је ваљда очигледно. То што сам ја ревновао, тај мој коментар се уопште не односи на нерад. Тема је отишла у офтопик (зато што сам ја прокоментарисао како знам безбожнике који много боље пролазе у животу од верника, па ето и мене који сам се, напротив, уништио ревновањем-не-по-разуму на конто приче о кажњавању за рад на црвено слово), па је дошло до забуне.

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Колико се сећам, и у Лествици се помиње и пакао и греси...ипак си изоставио, по свом нахођењу, оно са чиме се ни у Лествици, ни у Јеванђељу, не слажеш.

Оно што ја видим, јесте да ти имаш своје виђење хришћанства, које намећеш. И то прилично ауторитативно. А и контрадикторан си. Час жалиш што си постао хришћанин, час никад нећеш издати Христа... Уопште није јасно, бар мени, које је твоје становиште. Мој ти је предлог да мало застанеш, да не будеш толико навалентан и сигуран у наметању свог мишљења и својих закључака.

Како то мислиш испуштао по сопственом нахођењу, то је цитат. Немам ја шта да се слажем или не слажем. То је савет који је свети Јован давао мирјанима који су га питали како да живе. Није им говорио, знаш ако упалиш сијалицу на црвено слово горећеш у паклу, него ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.

Шта ти није јасно. Због ревновања завршио сам у тешкој телесној болести. Нисам се одрекао Христа, али боље би било да нисам ревновао. Јел то толико тешко да се схвати? Стварно си злонамеран човек. Ништа сем можда првог коментара нисам ни требао писати на овој теми.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, obi-wan рече

Meni nrp. nije jasno kome Mackovic obraca ovim tekstom?

Liturgijskim vernicima? Ali ti ljudi listom vec imaju odavno formirane navike po ovakvim pitanjima, drze ih se po svojoj savesti, i sasvim je sigurno da nece da ih menjaju ni za jotu zbog nekog tamo teksta, ma ciji taj tekst bio.

Obicajcima? `Oce li oni uopste da procitaju ovaj tekst? Ako i procitaju, `oce li posle toga da odu nedeljom/praznikom na bogosluzenje, pre svega ostalog, i da nastave stalno da idu? Ma jok bre, sto bi to radili, nema za njih nikakvog razloga. Oni ce da nastave da sebi golicaju sluh opravdanjima koja koriste od pamtiveka.

Tako da, meni ovakav tekst prosto dodje u klasu "dokon pop i jarice krstava".

Апсолутно и мој дојам овог текста него ме мрзело да пишем. Потпуно излишно писање ради писања. Ама баш ништа није успео да понуди литургијским верницима а од исправног приступа оним обичајним је миљама далеко.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Родољуб Лазић рече

Није твој живот и твоје искуство једини критеријум, нарочито не другим људима, за процењивање шта и како радити и веровати. 

Истина није, али неко опитно испробао то бежање од пакла по сваку цену (немогуће, не постоји човек који је безгрешан) и којешта још, могу да сведочим шта води у пропаст. Али ја сам мислио да чим не успевам у једној, другој, или трећој ствари, да се не трудим довољно, па сам појачавао подвиге. Опет наглашавам, ово је офтопик и нема везе са темом, да ме Ћириличар не разуме погрешно, не мислим да је нерад на црвено слово било какав подвиг (само мислим да би широке народне масе, у народу где је нормално да пакости брат рођеном брату, имале прече ствари да исправљају у својим животима од рада на празнике).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику.
        - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије.
      - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уверени смо да Закон о истополним заједницама, у понуђеном облику не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан, поручио је Епископ бачки Иринеј.

       
      Он је у разговору за „Политику“ подсетио и да се поводом овог питања Синод огласио саопштењем за јавност које је одмерено, јасно и недвосмислено.
      „Претходно је и влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да у јавности подижемо температуру због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом закона и да се о њему изјасни“.
      Владика Иринеј каже и да СПЦ не жели да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично.
      „Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти.
      Иначе, Свети архијерејски синод Српске православне цркве оценио је као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама. Истичући да је већина одредаба у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама, решавају кроз друге законе.
      Закон о истополним заједницама би, према најавама, пред посланицима требало да се нађе у мају. Закон, између осталог, предвиђа да припадници истополних заједница, које се склапају пред матичарем уз сведоке, могу да наслеђују имовину, буду једни уз друге поред болесничке постеље, да се посећују у затворима... Претходно је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог Србије позвало на јавну расправу о поменутом закону.
       
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...