Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

пре 19 минута, mirko1929 рече

Тако да, памет у главу.

Брате, ја сам радио исто што и ти (осим плочица) и нисам уопште ужасно прошао у животу. А не мислим ни да је то твоје "ужасно пролажење у животу" последица твог пребивања у вери, него нечега другог, не знам тачно чега... Видим да имаш проблем, видим да си искрен и добронамеран, али да ствари не иду добрим током. Због чега ми је жао, волео бих да имаш другачија искуства са вером.  Не знам детаље твог живота (нити мислим да би требало да знам), али си дошао међу људе којима је вера у Богу и живот у Богу значајна, најзначајнија ствар у животу. Па те молим да своје огорчење покушаш, приликом писања, да артикулишеш тако да то не буде грубо и неприкладно према осталима овде, који нису имали твоје животно искуство. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 3 часа, Ćiriličar рече

@mirko1929

То је идиотизам што причаш. Нису твари или-или, него и-и. Неке ствари Господ допусти да човека опамети, из љубави не да га "спаљује". Ја сам ти прафразирао оно што је Митрополија објавила о Св. Петру Цетињском. Па ти то види са њима и Њим.

Таман сад да са Мачковићем о вешмашинама полемишем. Фала Богу што су ме други учили неким стварима. Није грех нити ћеш, сматрам, у пакао, ако некада порадиш неке послове, али ако режеш моторком док звоне звона за литургију, куд ће ти већи грех кад ниси тамо где тревваш бити. То је понета ове приче.

Неке крајности су дубока побожност народа, да неће недењом ни хлеб да умеси. Јер по тој твојј логици, протестанског тумачења ствари, онда су сва Јеванђеља у парадоксима. Где би стигли тако туумачећи. Кад окренути образ, кад не бацати бисере пред свиње. Кад веровати у Бога Христа који побеђује смрт, а кад у немоћног човека који са крст виче Оцу? Да ли морамо бити Марија ако је Господ прекорио Марту? И тако редом...него бесмислено је...

Па што онда не опамети безбожнике? Него се увек верницима који се пате намећу објашњења како је то јер су на неки начин увредили Бога. Ем се човек пати, а онда уместо да му се помогне, набија му се кривица на нос. Шта мислиш, да ли је треба рећи некој бакути да јој унуче умире јер је правила палачинке на Огњену Марију? Као да нема већих проблема у њеном животу (и правих греха) од тих палачинака. Можда је бакута у свађи с комшилуком, можда гледа ријалитије, трачари, можда и баје, итд. Ваљда разумеш шта хоћу да кажем. Толико људи живе неуредно и проблематично, да се живот има кориговати у хришћанском смеру, без тих народских побожности. Штавише, ова хипотетичка бакута ће се врло радо манути палачинака, али ће се тешко оставити свађа, трачарења и бајања (али опет не мислим да је добро да се она мане тих ствари јер њена унука пати, већ треба из љубави да се мане тих ствари, а мислим да је перверзно повезивати бакутине грехе и унукину патњу). И такве нам поруке увек махом долазе из цркве. Пости (а оно посна паштета, посна плазма, посно млеко, посни кремић, иди бегај, баш је то неки пост) и не мој да радиш на црвено слово, али зато нема везе како се односиш према људима.

По мени је, рецимо, реалан проблем то што не можеш на литургију радним данима, јер црквени празници нису више признати од државе (што је право значење црвеног слова). То што ти помињеш је бесмислица, јер нико није ни говорио о неодласку на литургију. Поента је да ако већ не идеш, сасвим је свеједно да ли гледаш телевизију на каучу или режеш моторком (осим што ти моторка можда смета субјективно, јер ти боде очи).

Па није то протестантско тумачење, него брате докле може да иде гажење Еванђеља под изговором народске побожности. Ми, нпр. имамо и продавнице у храмовима иако је то не само не-еванђеоски, већ и противканонски... много се ту ствари провукло.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, mirko1929 рече

Убија, убија. Ја сам држао све постове, нисам радио на празнике, избегавао сваку назнаку хуле, чак сам се својевремено оптерећивао и тиме како ћу ходати по плочицама, јер онда газиш по крсту и томе слично. И прошао сам ужасно у животу и то као директна последица држања вере. А знам гомилу људи који су најгори безбожници, који отворено и са задовољством хуле, па су срећни, задовољни и сасвим им је све потаман, не фали им длака с главе и није их спалио гром. Тако да, памет у главу.

Ti bre Mirko ko iz nekog filma,....ozbiljno,....ovo kako opisujes stvari (i ono oko masturbacije i seksa) ja nisam dosad video tako extremno u crkvi,....ali, cak i nije to problem, nego sto opet pricas o problemu drzanja vere u odnosu na tebe licno,.... a ne o pogresnoj interpretaciji vere i prakse,... pa trebaju da se drze svi postovi na nacin kako se moze, treba postovati praznike i ne raditi ako nije neka potreba i treba se paziti teskih i hulnih reci i psovke,.... (pa ja to sve radim i mnogi drugi,....i ja pazim da ne zgazim nesto sto bas lici na krst..... i nista nam ne fali....:D)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jedan poznanik pričao pre xy godina kako je hteo nešto da popravlja, čačka oko struje baš na Vaskrs, msm da nije bio vernik. Svi mu govorili - nemoj baš danas, ali on za inat. I kaže, udarila ga struja. Nije bio povredjen, "samo" ga šokirala. I od tada ne dira ništa oko struje na praznike. stretcher

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Брате, ја сам радио исто што и ти (осим плочица) и нисам уопште ужасно прошао у животу. А не мислим ни да је то твоје "ужасно пролажење у животу" последица твог пребивања у вери, него нечега другог, не знам тачно чега... Видим да имаш проблем, видим да си искрен и добронамеран, али да ствари не иду добрим током. Због чега ми је жао, волео бих да имаш другачија искуства са вером.  Не знам детаље твог живота (нити мислим да би требало да знам), али си дошао међу људе којима је вера у Богу и живот у Богу значајна, најзначајнија ствар у животу. Па те молим да своје огорчење покушаш, приликом писања, да артикулишеш тако да то не буде грубо и неприкладно према осталима овде, који нису имали твоје животно искуство. 

То је већ дубља тема. Али ово болдовано, тако сам и ја размишљао док нисам упао у пакао на земљи. Све док човек тако размишља није му проблем да се самоуништи под изговором побожности. Кад ти је сваки дан неописива агонија онда другачије човек почне да размишља. Али сам схватио једну ствар. Не кушај Господа Бога свог. Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности. Дај све од себе, живи најбоље што можеш, не оптерећуј се више од тога и не страхуј, јер страх је од ђавола. Ионако не можеш сам себе да спасеш, спасење се не заслужује, већ је дар од Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Bokisd рече

Ti bre Mirko ko iz nekog filma,....ozbiljno,....ovo kako opisujes stvari (i ono oko masturbacije i seksa) ja nisam dosad video tako extremno u crkvi,....ali, cak i nije to problem, nego sto opet pricas o problemu drzanja vere u odnosu na tebe licno,.... a ne o pogresnoj interpretaciji vere i prakse,... pa trebaju da se drze svi postovi na nacin kako se moze, treba postovati praznike i ne raditi ako nije neka potreba i treba se paziti teskih i hulnih reci i psovke,.... (pa ja to sve radim i mnogi drugi,....i ja pazim da ne zgazim nesto sto bas lici na krst..... i nista nam ne fali....:D)

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 19 минута, mirko1929 рече

ако ми неко каже

Tebi treba iskusan duhovnik koji će te voditi savetima u skladu sa tvojim psihofizičkim sposobnostima, sa kojim ćeš se dogovarati oko posta, molitve itd. Iskreno, mislim da nikad ne može da se poredi ispovest ljudima (forumu) i svešteniku ispod epitrahilja. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пар ствари о Мачковићевом тексту. Могао бих ово сагледати са дестине, стотине страна и исто толико примера навести. Покушаћу упростити, а уједно и да брату @mirko1929 одговорим индиректно.

Мало ме изненадио Мачковић, јер могао бих да потпишем неке његове текстове (не и да их напишем, не китим се његовим цвећем), а посебно тон којим је текст прожет. Зашто тако мислим? Он сигурно зна ствари које ћу рећи и зато чуди овај текст. Тон текста потире поступке народа - неке од поступака - који је одржао веру у времена када је Црква била десткована због историјских околности. Кад није било "теологије  њет"; кад није било не само Иринеја, Атанасија и Амфилохија, него ни Св. Владике Николаја и Јустина...дакле из времена кад су "религије баба" чувале веру. Управо из тог миљеа потичем. Нажалос, као последња генерација тог миљеа, и генерација коју ти људи и њихово поимање вере нису успели да сачувају од безбоштва. Кад ово кажем, могу и једну дигресију да убацим и кажем - одакле мени  право данас да осуђујем неког либерала, коме је и род и пород био у безбоштву, ако сам ја сам запао у безбоштво, а мирисао тамјан, гледао воштаницу и јео славске колаче? Ваља се, мало и самокритичан бити, посебно ради објашњења да ако криткујем(о) Чеду Јовановића и сл. Латинке, то не осуђујем(о) њих, него њихова деловања.

Дакле, тон текста потире постуупке чувара вере - народа, да се не ваља радити на црвено слово.Па пар конкретних ствари:

  • Моја баба и деда су отухавали посуђе током почетка поста. Да се не би утајали мрс пренео на посну храну. Знамо ми да пост није само храна - али ако су живели у скалду са откуханим шерпама ако су чинили све са Богом на устима и "без Бога ни преко прага", да ли то онда кривоверје или здрави страх од Бога? Не онај да је Господ неки који нас спаљује у огњу, него Онај који се поштује. А сећам се, дошавши код њих, током постова у госте  бака ми је пекла уштипке са јајима, пекла шунку "влажну", подгријавала је. Није мени натурала то јер ја сам већ био затрован у школи као и сва деца, већина деце.
  • Народ је имао свој "кЕлендар", па се говрило: о Ђуршевдану, о Божићу, о Араншеловдану и сл.
  • Свиње се нису клале током божичног поста, него "око Аранђела", пре поста, јер "не ваља се" са мрсом радити и баћкати током поста, аваља се каљд је свињокољ јести проју врућу, слани сир, џигерицу, шиш ћевап и сл.
  • Радило се није никада недељом. Хлеб се није пекао недељом никада. Храмови су били или далеко, или запуштени и није се могло физички одлазити често на литургију. Него се ишло о великим Празницима.

Како то да је нерад недељом и Празницима проповедање и сведочење Бога? Лако! Да ли је Богу потребна спаљена голубица? Жртвено јагње? Да ли су му потребне "жртве паљенице" или "дух скрупен"? Знамо шта давид каже. Онда зашто је Бог директно то заповедио? Па педагогија! да се сећају Јевреји Бога Јединога, да тако сведоче многобошцима да има прави Бог или "Бог над боговима". ПОТПУНО исто је то што је ушло у народ око рада и нерада! Народ многи није могао да оде на литургију за Празник(е), а недењом никако, али је знао да макар нерадом, тај дан и те дане прослави одмарајући, сећајучи се тих Светитеља који су им били и поштовање и мера времена. Били су им "кЕлендар" икао је "намостир" био далеко да оду на службу! И управо је ТАЈ народ очувао веру у времена смутна. Колико преко Слава толико преко тог и таквог слављења Бога и Светитеља.

Све то не значи, да данас у комодитету и комформитету, кад живимо после Николаја који је разгрнуо пепео и на искру Светог Саве наложио ватру; па после Јустина кооји је насекао доста дрва за многе зиме, и у време кадаљ су Иринеј, Атанасије и Амфилохије разнели тај, сада већ огањ, свуда по нашем народу  САДА је друга прича! И сада и Мачковић прича. Али онда, када већ прича, нека нипошто не заборави, не маргинализује ове ствари.

Јер неко ко ради целу недењу у стресу капитализму; коме су деца поваздан у обданишту, ко нема кад ни да оде суботом на вечерњу службу од трке и фрке, неће њега Бог "убити" ако недељом после литургије опере веш. Него, није баш дошло дотле да макар недељу не можемо да будемо без вешмашине. Ради нас.

И још нешто, наизглед контрадикторно, а није. Баш је Николај писао о тим народним обичајима и дизао их у небо, почев како се треба припостити да узмеш богојављенску водицу, па до тога како се хлеб не меси недељом, а гле, шта Николај пише другде. Пишући о блаженој Стојни, пише како су њени родитељи недењом и празницима радили. И једне недеље  она беше много побожна, а отац неверан и строг - били су пољу и радили. негде пре подне сели су у хлад да одморе (их, па тада се у 5 устајало са петловима, и радило на њиви од раног јутра). Родитељи су уморни придремали кратко, а звонила су звон локалне црквице з апочетак литургије. Стојна је горко плакала због тога, јер није могла у храм на службу, јер је отац непобожан и рмбачи земљурину у време службе. И јави јој се Мати Божије ту под неком крушком или чим већ, по жези и на светлости дана. Утеши је и каже да не очајава, да буде послушна родитељима а то што није у храму, Господ ће јој више урачунава њен рад и жал за храмом и послушност родитељима него да иде у храм.

Мислим да је паметном доста. Управо овај пример говри да НЕ треба радити Празницима и недењом, али ако и радиш да Бог не "убија".

Са друге стране, постоје хиљаде случајева истинитих у народу када се непоштоватељима Бога и Светитеља дежавало којешта: некоме гром запали сено, некоме змија угризе коња и страда му "хранитељ" пордице, јер коњ је сиромаху пола имања, неки столар који сваке недеље струже даске одесче себи прсте и сл. То нису легенде, него живи примери...али то је педагогија Божија, валда једини начин да Господ беумне призове памети.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Убија, убија. Ја сам држао све постове, нисам радио на празнике, избегавао сваку назнаку хуле, чак сам се својевремено оптерећивао и тиме како ћу ходати по плочицама, јер онда газиш по крсту и томе слично. И прошао сам ужасно у животу и то као директна последица држања вере. А знам гомилу људи који су најгори безбожници, који отворено и са задовољством хуле, па су срећни, задовољни и сасвим им је све потаман, не фали им длака с главе и није их спалио гром. Тако да, памет у главу.

То су опасне ствари, мислим да смо многи прошли кроз слична искушења, неку "симболику", придодавање значења, специфична читања стварности и сличне феномене, гдје се у стварност пројектују наше фрустрације.

Ако ти је за утјеху нико није сасвим ван прелести, сасвим трезвен.

Ти људи који имаш око себе "које није спалио гром" живе у увреженом поретку или другачије речено крију се иза "штита" идеологије, у затвореној пандориној кутији. То што те спалио гром ће се можда временом показати као благослов.

Никада се нећемо сасвим ослободити тога да мјењамо стварност, због: Историјских наслага времену, језику и свјести као што је овај проблем нерада, због наше властите запалости у биће у којем нам страсти сужавају или криве перспективу и кад би се из свега тога пробудили због онтолошке  условљености бића нама самима.

Једина здрава "слика", или "симболика" је синергијско преображење ( покајање) које из наше тренутне ситуације, начина пропалости приближује Царство, односно обогаћивање смислом који долази из есхатона као свјетлећи и просвећујући и отрећжујући, нерјетко и кроз људе, а не као неки наш набачај на стварност, односно пројекат, који онда препознајемо као дио стварности.

Као што видиш и из ове теме увјек можемо да различито прихватимо неку "стварност" и да је доведемо у склад на сасвим различите начине и то је тако док не дође Недеља гдје је то све само оквир за неизрециво јединство.

Боже празника, јер нема Бога ван Недеље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, mirko1929 рече

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Ako ti neko kaže: plati kaznu jer nisi vezao pojas, kako ćeš to da shvatiš?

Ili: ne možete da uđete u Austriju jer ste zaboravili pasoš, itd.

Postoje zakoni, zakonitosti, zemaljske, duhovne. Svakako, postoji i ljubav, ali ona ne isključuje zakone. Postoji ravnoteža zakona i ljubavi. Biti drzak i nerazuman, a pozivajući se na ljubav, tj. pravdajući ljubavlju lenjost i nezainteresovanost i ko zna šta još, znači ne biti u ravnoteži.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 55 минута, mirko1929 рече

То је већ дубља тема. Али ово болдовано, тако сам и ја размишљао док нисам упао у пакао на земљи. Све док човек тако размишља није му проблем да се самоуништи под изговором побожности. Кад ти је сваки дан неописива агонија онда другачије човек почне да размишља. Али сам схватио једну ствар. Не кушај Господа Бога свог. Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности. Дај све од себе, живи најбоље што можеш, не оптерећуј се више од тога и не страхуј, јер страх је од ђавола. Ионако не можеш сам себе да спасеш, спасење се не заслужује, већ је дар од Бога.

Брате, не бих да улатзим у полемику с тобом, покушавам да разумем твоје стање, али ми баш и не полази за руком. Не знам тачно шта је за тебе "побожност", јер постоји и лажна побожност, из прелести. Таква побожност свакако није добра и неће човеку бити од духовне користи, упропастиће се. Али правом побожношћу човек се не може упропастити. Може умрети, може страдати у животу, али не може се упропастити. Светом Симеону и Светом Сави Бог је дао добар живот на земљи. Да ли су га они, одласком у монаштво, по теби - упропастили? (Јер ти кажеш: "Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности."). Да ли је Свети Симеон јадан и неразуман што је умро са каменом под главом уместо у двору, са златном чашом у руци? 

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Pa, ne znam sta da ti kazem, pricali smo vec tamo na onoj drugoj temi, postoji u veri i strah Boziji i strah od paklenih muka i tako dalje, ali ne trebamo sad na osnovu postojanja i odredjenog straha u veri da padnemo u neku psihozu i slicno, nego da nam bude na duhovnu korist, ima dosta su svetitelji pisali o tome i treba i malo o tome procitati, pa ne samo to, nego se i sa nekim posavetovati, pitati nekog za savet i misljenje, i tek onda polako i primenjivati u praksi ...itd...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

:DБоки прописује да, монах чији је посао молитва недељом ради мало више, каква новотарија, шест дана ради помало а у недељу запни.

posto sam ko iguman .... nema vise sale...  :kriminalac: ....  :smeh1: ....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Justin Waters рече

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Зашто монаси подваљују лаицима? Да ли од тога имају користи или само желе да ми имамо штете?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, logdanov рече

Зашто монаси подваљују лаицима? Да ли од тога имају користи или само желе да ми имамо штете?

Не знам да ли имају користи. То би требало питати њих, који људе који не живе у манастиру, можда и несвјесно можда свјесно савјетују да се понашају као да живе у њему. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.”
      На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј.
      После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач.
      На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“.
      Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“.
      Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“.
      „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
×
×
  • Креирај ново...