Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

пре 19 минута, mirko1929 рече

Тако да, памет у главу.

Брате, ја сам радио исто што и ти (осим плочица) и нисам уопште ужасно прошао у животу. А не мислим ни да је то твоје "ужасно пролажење у животу" последица твог пребивања у вери, него нечега другог, не знам тачно чега... Видим да имаш проблем, видим да си искрен и добронамеран, али да ствари не иду добрим током. Због чега ми је жао, волео бих да имаш другачија искуства са вером.  Не знам детаље твог живота (нити мислим да би требало да знам), али си дошао међу људе којима је вера у Богу и живот у Богу значајна, најзначајнија ствар у животу. Па те молим да своје огорчење покушаш, приликом писања, да артикулишеш тако да то не буде грубо и неприкладно према осталима овде, који нису имали твоје животно искуство. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 3 часа, Ćiriličar рече

@mirko1929

То је идиотизам што причаш. Нису твари или-или, него и-и. Неке ствари Господ допусти да човека опамети, из љубави не да га "спаљује". Ја сам ти прафразирао оно што је Митрополија објавила о Св. Петру Цетињском. Па ти то види са њима и Њим.

Таман сад да са Мачковићем о вешмашинама полемишем. Фала Богу што су ме други учили неким стварима. Није грех нити ћеш, сматрам, у пакао, ако некада порадиш неке послове, али ако режеш моторком док звоне звона за литургију, куд ће ти већи грех кад ниси тамо где тревваш бити. То је понета ове приче.

Неке крајности су дубока побожност народа, да неће недењом ни хлеб да умеси. Јер по тој твојј логици, протестанског тумачења ствари, онда су сва Јеванђеља у парадоксима. Где би стигли тако туумачећи. Кад окренути образ, кад не бацати бисере пред свиње. Кад веровати у Бога Христа који побеђује смрт, а кад у немоћног човека који са крст виче Оцу? Да ли морамо бити Марија ако је Господ прекорио Марту? И тако редом...него бесмислено је...

Па што онда не опамети безбожнике? Него се увек верницима који се пате намећу објашњења како је то јер су на неки начин увредили Бога. Ем се човек пати, а онда уместо да му се помогне, набија му се кривица на нос. Шта мислиш, да ли је треба рећи некој бакути да јој унуче умире јер је правила палачинке на Огњену Марију? Као да нема већих проблема у њеном животу (и правих греха) од тих палачинака. Можда је бакута у свађи с комшилуком, можда гледа ријалитије, трачари, можда и баје, итд. Ваљда разумеш шта хоћу да кажем. Толико људи живе неуредно и проблематично, да се живот има кориговати у хришћанском смеру, без тих народских побожности. Штавише, ова хипотетичка бакута ће се врло радо манути палачинака, али ће се тешко оставити свађа, трачарења и бајања (али опет не мислим да је добро да се она мане тих ствари јер њена унука пати, већ треба из љубави да се мане тих ствари, а мислим да је перверзно повезивати бакутине грехе и унукину патњу). И такве нам поруке увек махом долазе из цркве. Пости (а оно посна паштета, посна плазма, посно млеко, посни кремић, иди бегај, баш је то неки пост) и не мој да радиш на црвено слово, али зато нема везе како се односиш према људима.

По мени је, рецимо, реалан проблем то што не можеш на литургију радним данима, јер црквени празници нису више признати од државе (што је право значење црвеног слова). То што ти помињеш је бесмислица, јер нико није ни говорио о неодласку на литургију. Поента је да ако већ не идеш, сасвим је свеједно да ли гледаш телевизију на каучу или режеш моторком (осим што ти моторка можда смета субјективно, јер ти боде очи).

Па није то протестантско тумачење, него брате докле може да иде гажење Еванђеља под изговором народске побожности. Ми, нпр. имамо и продавнице у храмовима иако је то не само не-еванђеоски, већ и противканонски... много се ту ствари провукло.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, mirko1929 рече

Убија, убија. Ја сам држао све постове, нисам радио на празнике, избегавао сваку назнаку хуле, чак сам се својевремено оптерећивао и тиме како ћу ходати по плочицама, јер онда газиш по крсту и томе слично. И прошао сам ужасно у животу и то као директна последица држања вере. А знам гомилу људи који су најгори безбожници, који отворено и са задовољством хуле, па су срећни, задовољни и сасвим им је све потаман, не фали им длака с главе и није их спалио гром. Тако да, памет у главу.

Ti bre Mirko ko iz nekog filma,....ozbiljno,....ovo kako opisujes stvari (i ono oko masturbacije i seksa) ja nisam dosad video tako extremno u crkvi,....ali, cak i nije to problem, nego sto opet pricas o problemu drzanja vere u odnosu na tebe licno,.... a ne o pogresnoj interpretaciji vere i prakse,... pa trebaju da se drze svi postovi na nacin kako se moze, treba postovati praznike i ne raditi ako nije neka potreba i treba se paziti teskih i hulnih reci i psovke,.... (pa ja to sve radim i mnogi drugi,....i ja pazim da ne zgazim nesto sto bas lici na krst..... i nista nam ne fali....:D)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jedan poznanik pričao pre xy godina kako je hteo nešto da popravlja, čačka oko struje baš na Vaskrs, msm da nije bio vernik. Svi mu govorili - nemoj baš danas, ali on za inat. I kaže, udarila ga struja. Nije bio povredjen, "samo" ga šokirala. I od tada ne dira ništa oko struje na praznike. stretcher

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Брате, ја сам радио исто што и ти (осим плочица) и нисам уопште ужасно прошао у животу. А не мислим ни да је то твоје "ужасно пролажење у животу" последица твог пребивања у вери, него нечега другог, не знам тачно чега... Видим да имаш проблем, видим да си искрен и добронамеран, али да ствари не иду добрим током. Због чега ми је жао, волео бих да имаш другачија искуства са вером.  Не знам детаље твог живота (нити мислим да би требало да знам), али си дошао међу људе којима је вера у Богу и живот у Богу значајна, најзначајнија ствар у животу. Па те молим да своје огорчење покушаш, приликом писања, да артикулишеш тако да то не буде грубо и неприкладно према осталима овде, који нису имали твоје животно искуство. 

То је већ дубља тема. Али ово болдовано, тако сам и ја размишљао док нисам упао у пакао на земљи. Све док човек тако размишља није му проблем да се самоуништи под изговором побожности. Кад ти је сваки дан неописива агонија онда другачије човек почне да размишља. Али сам схватио једну ствар. Не кушај Господа Бога свог. Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности. Дај све од себе, живи најбоље што можеш, не оптерећуј се више од тога и не страхуј, јер страх је од ђавола. Ионако не можеш сам себе да спасеш, спасење се не заслужује, већ је дар од Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Bokisd рече

Ti bre Mirko ko iz nekog filma,....ozbiljno,....ovo kako opisujes stvari (i ono oko masturbacije i seksa) ja nisam dosad video tako extremno u crkvi,....ali, cak i nije to problem, nego sto opet pricas o problemu drzanja vere u odnosu na tebe licno,.... a ne o pogresnoj interpretaciji vere i prakse,... pa trebaju da se drze svi postovi na nacin kako se moze, treba postovati praznike i ne raditi ako nije neka potreba i treba se paziti teskih i hulnih reci i psovke,.... (pa ja to sve radim i mnogi drugi,....i ja pazim da ne zgazim nesto sto bas lici na krst..... i nista nam ne fali....:D)

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 19 минута, mirko1929 рече

ако ми неко каже

Tebi treba iskusan duhovnik koji će te voditi savetima u skladu sa tvojim psihofizičkim sposobnostima, sa kojim ćeš se dogovarati oko posta, molitve itd. Iskreno, mislim da nikad ne može da se poredi ispovest ljudima (forumu) i svešteniku ispod epitrahilja. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пар ствари о Мачковићевом тексту. Могао бих ово сагледати са дестине, стотине страна и исто толико примера навести. Покушаћу упростити, а уједно и да брату @mirko1929 одговорим индиректно.

Мало ме изненадио Мачковић, јер могао бих да потпишем неке његове текстове (не и да их напишем, не китим се његовим цвећем), а посебно тон којим је текст прожет. Зашто тако мислим? Он сигурно зна ствари које ћу рећи и зато чуди овај текст. Тон текста потире поступке народа - неке од поступака - који је одржао веру у времена када је Црква била десткована због историјских околности. Кад није било "теологије  њет"; кад није било не само Иринеја, Атанасија и Амфилохија, него ни Св. Владике Николаја и Јустина...дакле из времена кад су "религије баба" чувале веру. Управо из тог миљеа потичем. Нажалос, као последња генерација тог миљеа, и генерација коју ти људи и њихово поимање вере нису успели да сачувају од безбоштва. Кад ово кажем, могу и једну дигресију да убацим и кажем - одакле мени  право данас да осуђујем неког либерала, коме је и род и пород био у безбоштву, ако сам ја сам запао у безбоштво, а мирисао тамјан, гледао воштаницу и јео славске колаче? Ваља се, мало и самокритичан бити, посебно ради објашњења да ако криткујем(о) Чеду Јовановића и сл. Латинке, то не осуђујем(о) њих, него њихова деловања.

Дакле, тон текста потире постуупке чувара вере - народа, да се не ваља радити на црвено слово.Па пар конкретних ствари:

  • Моја баба и деда су отухавали посуђе током почетка поста. Да се не би утајали мрс пренео на посну храну. Знамо ми да пост није само храна - али ако су живели у скалду са откуханим шерпама ако су чинили све са Богом на устима и "без Бога ни преко прага", да ли то онда кривоверје или здрави страх од Бога? Не онај да је Господ неки који нас спаљује у огњу, него Онај који се поштује. А сећам се, дошавши код њих, током постова у госте  бака ми је пекла уштипке са јајима, пекла шунку "влажну", подгријавала је. Није мени натурала то јер ја сам већ био затрован у школи као и сва деца, већина деце.
  • Народ је имао свој "кЕлендар", па се говрило: о Ђуршевдану, о Божићу, о Араншеловдану и сл.
  • Свиње се нису клале током божичног поста, него "око Аранђела", пре поста, јер "не ваља се" са мрсом радити и баћкати током поста, аваља се каљд је свињокољ јести проју врућу, слани сир, џигерицу, шиш ћевап и сл.
  • Радило се није никада недељом. Хлеб се није пекао недељом никада. Храмови су били или далеко, или запуштени и није се могло физички одлазити често на литургију. Него се ишло о великим Празницима.

Како то да је нерад недељом и Празницима проповедање и сведочење Бога? Лако! Да ли је Богу потребна спаљена голубица? Жртвено јагње? Да ли су му потребне "жртве паљенице" или "дух скрупен"? Знамо шта давид каже. Онда зашто је Бог директно то заповедио? Па педагогија! да се сећају Јевреји Бога Јединога, да тако сведоче многобошцима да има прави Бог или "Бог над боговима". ПОТПУНО исто је то што је ушло у народ око рада и нерада! Народ многи није могао да оде на литургију за Празник(е), а недењом никако, али је знао да макар нерадом, тај дан и те дане прослави одмарајући, сећајучи се тих Светитеља који су им били и поштовање и мера времена. Били су им "кЕлендар" икао је "намостир" био далеко да оду на службу! И управо је ТАЈ народ очувао веру у времена смутна. Колико преко Слава толико преко тог и таквог слављења Бога и Светитеља.

Све то не значи, да данас у комодитету и комформитету, кад живимо после Николаја који је разгрнуо пепео и на искру Светог Саве наложио ватру; па после Јустина кооји је насекао доста дрва за многе зиме, и у време кадаљ су Иринеј, Атанасије и Амфилохије разнели тај, сада већ огањ, свуда по нашем народу  САДА је друга прича! И сада и Мачковић прича. Али онда, када већ прича, нека нипошто не заборави, не маргинализује ове ствари.

Јер неко ко ради целу недењу у стресу капитализму; коме су деца поваздан у обданишту, ко нема кад ни да оде суботом на вечерњу службу од трке и фрке, неће њега Бог "убити" ако недељом после литургије опере веш. Него, није баш дошло дотле да макар недељу не можемо да будемо без вешмашине. Ради нас.

И још нешто, наизглед контрадикторно, а није. Баш је Николај писао о тим народним обичајима и дизао их у небо, почев како се треба припостити да узмеш богојављенску водицу, па до тога како се хлеб не меси недељом, а гле, шта Николај пише другде. Пишући о блаженој Стојни, пише како су њени родитељи недењом и празницима радили. И једне недеље  она беше много побожна, а отац неверан и строг - били су пољу и радили. негде пре подне сели су у хлад да одморе (их, па тада се у 5 устајало са петловима, и радило на њиви од раног јутра). Родитељи су уморни придремали кратко, а звонила су звон локалне црквице з апочетак литургије. Стојна је горко плакала због тога, јер није могла у храм на службу, јер је отац непобожан и рмбачи земљурину у време службе. И јави јој се Мати Божије ту под неком крушком или чим већ, по жези и на светлости дана. Утеши је и каже да не очајава, да буде послушна родитељима а то што није у храму, Господ ће јој више урачунава њен рад и жал за храмом и послушност родитељима него да иде у храм.

Мислим да је паметном доста. Управо овај пример говри да НЕ треба радити Празницима и недењом, али ако и радиш да Бог не "убија".

Са друге стране, постоје хиљаде случајева истинитих у народу када се непоштоватељима Бога и Светитеља дежавало којешта: некоме гром запали сено, некоме змија угризе коња и страда му "хранитељ" пордице, јер коњ је сиромаху пола имања, неки столар који сваке недеље струже даске одесче себи прсте и сл. То нису легенде, него живи примери...али то је педагогија Божија, валда једини начин да Господ беумне призове памети.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Убија, убија. Ја сам држао све постове, нисам радио на празнике, избегавао сваку назнаку хуле, чак сам се својевремено оптерећивао и тиме како ћу ходати по плочицама, јер онда газиш по крсту и томе слично. И прошао сам ужасно у животу и то као директна последица држања вере. А знам гомилу људи који су најгори безбожници, који отворено и са задовољством хуле, па су срећни, задовољни и сасвим им је све потаман, не фали им длака с главе и није их спалио гром. Тако да, памет у главу.

То су опасне ствари, мислим да смо многи прошли кроз слична искушења, неку "симболику", придодавање значења, специфична читања стварности и сличне феномене, гдје се у стварност пројектују наше фрустрације.

Ако ти је за утјеху нико није сасвим ван прелести, сасвим трезвен.

Ти људи који имаш око себе "које није спалио гром" живе у увреженом поретку или другачије речено крију се иза "штита" идеологије, у затвореној пандориној кутији. То што те спалио гром ће се можда временом показати као благослов.

Никада се нећемо сасвим ослободити тога да мјењамо стварност, због: Историјских наслага времену, језику и свјести као што је овај проблем нерада, због наше властите запалости у биће у којем нам страсти сужавају или криве перспективу и кад би се из свега тога пробудили због онтолошке  условљености бића нама самима.

Једина здрава "слика", или "симболика" је синергијско преображење ( покајање) које из наше тренутне ситуације, начина пропалости приближује Царство, односно обогаћивање смислом који долази из есхатона као свјетлећи и просвећујући и отрећжујући, нерјетко и кроз људе, а не као неки наш набачај на стварност, односно пројекат, који онда препознајемо као дио стварности.

Као што видиш и из ове теме увјек можемо да различито прихватимо неку "стварност" и да је доведемо у склад на сасвим различите начине и то је тако док не дође Недеља гдје је то све само оквир за неизрециво јединство.

Боже празника, јер нема Бога ван Недеље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, mirko1929 рече

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Ako ti neko kaže: plati kaznu jer nisi vezao pojas, kako ćeš to da shvatiš?

Ili: ne možete da uđete u Austriju jer ste zaboravili pasoš, itd.

Postoje zakoni, zakonitosti, zemaljske, duhovne. Svakako, postoji i ljubav, ali ona ne isključuje zakone. Postoji ravnoteža zakona i ljubavi. Biti drzak i nerazuman, a pozivajući se na ljubav, tj. pravdajući ljubavlju lenjost i nezainteresovanost i ko zna šta još, znači ne biti u ravnoteži.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 55 минута, mirko1929 рече

То је већ дубља тема. Али ово болдовано, тако сам и ја размишљао док нисам упао у пакао на земљи. Све док човек тако размишља није му проблем да се самоуништи под изговором побожности. Кад ти је сваки дан неописива агонија онда другачије човек почне да размишља. Али сам схватио једну ствар. Не кушај Господа Бога свог. Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности. Дај све од себе, живи најбоље што можеш, не оптерећуј се више од тога и не страхуј, јер страх је од ђавола. Ионако не можеш сам себе да спасеш, спасење се не заслужује, већ је дар од Бога.

Брате, не бих да улатзим у полемику с тобом, покушавам да разумем твоје стање, али ми баш и не полази за руком. Не знам тачно шта је за тебе "побожност", јер постоји и лажна побожност, из прелести. Таква побожност свакако није добра и неће човеку бити од духовне користи, упропастиће се. Али правом побожношћу човек се не може упропастити. Може умрети, може страдати у животу, али не може се упропастити. Светом Симеону и Светом Сави Бог је дао добар живот на земљи. Да ли су га они, одласком у монаштво, по теби - упропастили? (Јер ти кажеш: "Ако ти је Господ већ дао добар живот на земљи, не упропашћуј се под изговором побожности."). Да ли је Свети Симеон јадан и неразуман што је умро са каменом под главом уместо у двору, са златном чашом у руци? 

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, mirko1929 рече

Па сад, да ли је погрешно то ако схватиш буквално оно што ти се каже? Ако не треба да га схватиш буквално како онда да схватиш? И зашто се уопште говори? Мислим, ако ми неко каже патићеш у вечним мукама ако урадиш Х, како ја то да схватим?

Pa, ne znam sta da ti kazem, pricali smo vec tamo na onoj drugoj temi, postoji u veri i strah Boziji i strah od paklenih muka i tako dalje, ali ne trebamo sad na osnovu postojanja i odredjenog straha u veri da padnemo u neku psihozu i slicno, nego da nam bude na duhovnu korist, ima dosta su svetitelji pisali o tome i treba i malo o tome procitati, pa ne samo to, nego se i sa nekim posavetovati, pitati nekog za savet i misljenje, i tek onda polako i primenjivati u praksi ...itd...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

:DБоки прописује да, монах чији је посао молитва недељом ради мало више, каква новотарија, шест дана ради помало а у недељу запни.

posto sam ko iguman .... nema vise sale...  :kriminalac: ....  :smeh1: ....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Justin Waters рече

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Зашто монаси подваљују лаицима? Да ли од тога имају користи или само желе да ми имамо штете?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, logdanov рече

Зашто монаси подваљују лаицима? Да ли од тога имају користи или само желе да ми имамо штете?

Не знам да ли имају користи. То би требало питати њих, који људе који не живе у манастиру, можда и несвјесно можда свјесно савјетују да се понашају као да живе у њему. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и  многобројним верним народом.
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија.
      -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем:
      -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу.
      -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу:
      -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх.
       
      Извор: Тeлевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...