Jump to content

Дејан Мачковић: Шта треба да се ради на црвено слово?


Препоручена порука

51237897_1045810055621262_7163556436667006976_n.jpg.9d1e6ec2a6cd30c995d1fe21b30b8198.jpg

Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?

Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.

С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.

  1. Шта је црвено слово?

Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.

Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.

Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.

Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.

Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..

Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.

  • Појам забране рада

Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.

Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.

Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.

С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.

Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.

  • Женска религија

Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.

Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.

У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.

Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.

Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.

Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?

Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.

  • Посвећење времена

Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.

Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.

Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.

Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.

Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.

Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.

162398827_219014486317777_68703924591895

Закључак

Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.

Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.

Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 135
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

Стварно, јадна веш машина! Забрана рада да пређе, рецимо, на телевизор, може?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Aко некоме нешто значи, почетком деведесетих година прошлог века био сам неко време у Цетињском манастиру, док је о. Лука Анић био још искушеник, вероватно је била 1991. година. Сећам се да је једне недеље један од искушеника усисавао у приземљу зграде Митрополије. Наишао је Митрополит и не оштро, али одлучно му рекао да не треба да усисава, "недјеља је, човјече, може то и сутра..."

Вероватно је митрополит имао тај однос неправославни однос према Богу, страх и сујеверје, о чему говори господин Мачковић. 

А вероватно је и старац Пајсије такав:

"Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем. У стара времена чак су се и сељаци који су радили на пољу, чувши звона за вечерњу службу, осењивали крсним знаком и престајали да раде.

 Исто су чиниле и жене, које су се дружиле и плеле или везле заједно. Устале би са својих столичица, прекрстиле се и одлагале своје ручне радове. И Бог их је благословио. Били су здрави и задовољни животом. А сада су људи престали да поштују празнике, удаљили се од Бога и Цркве, али на крају сав зарађени новац троше на лекаре и болнице.

Једном је отац дошао код мене и рекао ми: „Моје дете је често болесно, а лекари не могу да схвате шта му је“. „Престаните да радите недељом и све ће се средити“, рекао сам му. Заиста је послушао и његов малишан више се није разбољевао. Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље. Свако може да организује свој рад. Читав темељ је у духовној осетљивости. Ако постоји ова осетљивост, онда постоји излаз у било којој ситуацији. А ако овај излаз повлачи за собом и неки мали губитак, благослов који ће ови људи добити биће двострук. Међутим, многи то не разумеју и чак не присуствују Божанској литургији недељом и празницима."

https://vk.com/wall-16838988_730060

 

А вероватно и владика Николај:

Зашто признајемо недељу као дан одмора?

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа;

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

https://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735229

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Колико ја знам, у ранија времена, кад је утицај хришћанства на друштво био велики, на велике празнике су били нерадни дани како би народ могао ићи на богослужење. Дакле поента није у самом нераду као таквом (као што је случај у јевреја), већ да се направи чистка у распореду како би могао ићи на богослужење. Код нас људи то тумаче махом по јеврејски, да се не ради ништа, а за богослужења не хају пуно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Иван Ц. рече

@mirko1929 Баш тако и то и јесте поента текста...

Једна од поенти. Друга поента је да може да се ради недељом и празником.

 У првој се слаже са Амфилохијем, св. Пајсијем и св. Николајем. У другој се разилази. 

Не знам зашто, више верујем њима него њему. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Aко некоме нешто значи, почетком деведесетих година прошлог века био сам неко време у Цетињском манастиру, док је о. Лука Анић био још искушеник, вероватно је била 1991. година. Сећам се да је једне недеље један од искушеника усисавао у приземљу зграде Митрополије. Наишао је Митрополит и не оштро, али одлучно му рекао да не треба да усисава, "недјеља је, човјече, може то и сутра..."

Вероватно је митрополит имао тај однос неправославни однос према Богу, страх и сујеверје, о чему говори господин Мачковић. 

А вероватно је и старац Пајсије такав:

"Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем. У стара времена чак су се и сељаци који су радили на пољу, чувши звона за вечерњу службу, осењивали крсним знаком и престајали да раде.

 Исто су чиниле и жене, које су се дружиле и плеле или везле заједно. Устале би са својих столичица, прекрстиле се и одлагале своје ручне радове. И Бог их је благословио. Били су здрави и задовољни животом. А сада су људи престали да поштују празнике, удаљили се од Бога и Цркве, али на крају сав зарађени новац троше на лекаре и болнице.

Једном је отац дошао код мене и рекао ми: „Моје дете је често болесно, а лекари не могу да схвате шта му је“. „Престаните да радите недељом и све ће се средити“, рекао сам му. Заиста је послушао и његов малишан више се није разбољевао. Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље. Свако може да организује свој рад. Читав темељ је у духовној осетљивости. Ако постоји ова осетљивост, онда постоји излаз у било којој ситуацији. А ако овај излаз повлачи за собом и неки мали губитак, благослов који ће ови људи добити биће двострук. Међутим, многи то не разумеју и чак не присуствују Божанској литургији недељом и празницима."

https://vk.com/wall-16838988_730060

 

А вероватно и владика Николај:

Зашто признајемо недељу као дан одмора?

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Који је био дан одмора за Христа?

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем (дакле, не нечињењем под обавезно) од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа (а како ће ако се уздржавају од свакодневних послова);

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

https://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735229

 

 

пре 12 часа, Драгана Милошевић рече

Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним (дакле не све!!!). Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.

Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.

Шта ли овде није јасно...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мачак је одличан по обичају. 

У хришћанству нема радних и нерадних дана. Нема дана одмора коме посвећујеш Богу, а остале можеш да га заборавиш. У хришћанству се читав живот посвећује Богу и одлазак и литургијске живот је једна од његових главних ставки. Црвено слово томе и служи, не да индицира да не смјеш радити, него да се у тај дан одлази на литургију. 

Поента текста је да укаже да хришћани одласком на литургију, и свеобухватним својим животом посвећеним Богу могу мирне савести да раде било кад и у било који дан. 

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Између осталог током рада, могућа је и усрдна молитва, и посвећеност себе Богу.  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Драгана Милошевић рече

Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама.

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Лаицима увек дајем савете да престану да раде недељом и празницима како не би упадали у невоље

 

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Како треба да празнујемо недељу као свети дан?

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Ето, Јанко, да се придружим твом питању - шта овде није јасно? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Justin Waters рече

Приче о томе како не треба радити на црвено слово, јер поред литургије наводно треба усрдно појачати молитве и не знам ти шта радити у тај дан, јесу монашка подвала лаицима и треба избјегавати овакве савјете.

Наравно. Исто каже и владика Николај, митр. Амфилохије, а најсумњивији је онај свети монах Пајсије. Тај је вазда причао неке благочестиве приче мирјанима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

Ето, Јанко, да се придружим твом питању - шта овде није јасно? 

Па није јасно докле се иде у том нераду. За јевреје је јасно, не ради се апсолутно ништа (апсолутно ништа, дакле не смеш чак ни нпр. прекидач да стиснеш светло да упалиш). Ако већ мора зато постоји нејеврејски слуга, шабос-гој. То има смисла. Не ради се и то је то. Али овде иде прича не ради се, а нико не зна шта се ради, а шта се не ради и зашто.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Родољуб Лазић Браво Рођо! Капа доле!

 

Почели су теолози да сецкају, анатомишу и жабе и једни друге у комадиће. Ово није ствар за теолошка иживљавања него за попа да са амвона појсани, просто, народу шта је и како је.

Да не наводим десетине примера из народа, из своје породице и здравог односа ка Празницима! По мени је је ово теологисање мало штетиније од кривоверја.

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га ппрекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

У свим побожним породицама се није радило о великим Празницима. Српски сењак и тежак, ако је био далеко од храма, а већина Срба по Боси је живела којекуда, далеко од храмова ради Турака, насењавали се у брда. увек се поштовало "црвено слово". Кривоверје или не са академскотеолошке стране, али је то здрави страх од Бога и поштовање Светитеља. Владика Николај пише о томе како се Недељом није хлеб месио по кућама и тд.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Родољуб Лазић рече

Људи раде недељом и празницима и онда их сналазе невоље. По правилу, пре вечерње уочи празника или недеље, сви радови престају. Боље је, ако је могуће, радити дуже претходног дана, како се не би радило током и после вечерње. Ако неко, из велике нужде, у недељу и празник, у вечерњим сатима, учини неке једноставне ствари, онда је то друга ствар. Али чак и тако лак посао мора се радити са расуђивањем.

Ето да поновим речи светог старца Пајсија, за оне којима није проблем што је он монах.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Ćiriličar рече

@Родољуб Лазић Браво Рођо! Капа доле!

 

Почели су теолози да сецкају, анатомишу и жабе и једни друге у комадиће. Ово није ствар за теолошка иживљавања него за попа да са амвона појсани, просто, народу шта је и како је.

Да не наводим десетине примера из народа, из своје породице и здравог односа ка Празницима! По мени је је ово теологисање мало штетиније од кривоверја.

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га ппрекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

У свим побожним породицама се није радило о великим Празницима. Српски сењак и тежак, ако је био далеко од храма, а већина Срба по Боси је живела којекуда, далеко од храмова ради Турака, насењавали се у брда. увек се поштовало "црвено слово". Кривоверје или не са академскотеолошке стране, али је то здрави страх од Бога и поштовање Светитеља. Владика Николај пише о томе како се Недељом није хлеб месио по кућама и тд.

Ти ли беше поставио онај текст старца Софронија о академском и опитном богословљу? Не сећам се тачно, неко је то овде на Поукама поставио. И то је жива истина, богословље из главе наспрам боговиђења и опита. Наравно, није било тако увек, имамо Учитеље богословља, и великих теолога кроз историју Цркве, али они су имали, осим огромног академског знања, и велики духовни опит, и то је било код њих у хармонији једно са другим. Данас је  то углавном  пусто академско знање. Тако некако говори старац Софроније, ако се добро сећам.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Ćiriličar рече

Светигора је издала мношто тога о Св. Патру Цетиоњаком, па има, ако се сећам добрпо кад Светац јаше на коњу, Празник неки беше а један купи сено. Владика га прекори, овај узврати дрско, а Владика га прокуне да му Свети Илија запали сено. И пуче гром из ведра неба, запали сено, али коњ се препаде и Владика сломи ногу. По сећању причам, ако неко зна детаље нека исправи.

Како ли смо само дошли од није човек створен ради суботе, него субота ради човека, до овога је питање. Изгледа да постоји религијска карцинизација, па одакле год да кренеш завршиеш у фарисејству (контам да и модерни будисти верују да ће да те спали гром ако радиш на Будиндан).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Шимке,
      По завршавању читања Новог завета, желим да почнем да читам неку књигу која га тумачи, мада ме буни, јер видим да постоји велики број књига које га тумаче, па неке тумаче само Јеванђеља, само неко Јеванђеље... па не знам да ли се та тумачења међусобно разликују или су сва иста него другачије исказана, у смислу да ли је у једној другачији закључак него у другој, па ме занима која је ,,лакша" за читање и разумевање. А након што бих прочитао тумачења - не знам куда даље јер књига о вери има на хиљаде, од различитих отаца. Видим да у књижарама има доста литературе Владике Николаја Велимировића, па не знам да ли је он добар за почетнике у вери? 
      Такође ме занима и наука тј. тај неки спој науке и религије, занимају ме неке мало опскурније ствари попут погледа вере на појаву живота на другим планетама и тако неких ,,модернијих" тема и појава, па ме занимају књиге које се и тога дотичу.
      Листајући сајт СПЦ, за сада ми ово делује интересантно
       
      http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2017/03/knjiga-0061.jpg Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas -
      WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas, 57 страница. Издаје: Сербиан пресс, 2016. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2018/04/knjiga-2735.jpg Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић -
      WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић, 184 страница. Издаје: Лио, Горњи Милановац 2017. година  
       
      што се тумачења тиче двоумим се између ових- 
       
      http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2019/01/knjiga-2829.jpg Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека -
      WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека, 325 страница. Издаје: Сава, Београд - Лондон 2011. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1129.jpg Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije
      WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije (Tausev), 710 stranica, cena je 1290 dinara...Ovo delo, kome smo dali naziv "Prirucnik za.. http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1431.jpg Tumacenje Jevandjelja Firmilijan E-prodavnica Patrijarsija
      WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Tumacenje Jevandjelja Firmilijan, 638 stranica, cena je 720 dinara...Jevandjelje jeste knjiga, koju su napisala cetri Jevandjelista: Matej, Marko...  
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду.

      Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа.
      У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели."
      Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима:
      ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско."
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ

       
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године,  свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке.
      Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ

      После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона.

      Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Преподобне Мати Параскеве, у народу зване Света Петка, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије први пут је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице под управом вероучитеља Владимира Ракића. Празник велике светитељке, чији је култ распрострањен широм православног света, као своју крсну славу прославило је Богомољачко братство при рабровичком храму, једној од најстаријих светиња Ваљевске епархије.

      Према предању основано је у време Светог Владике Николаја, коме су на духовно вођство били поверени благочестиви хришћани срца испуњених вером у Христа Господа, вољни да реч Божју шире и духовно снаже своје савременике. Данас, братство при Храму Светог Оца Николаја у Рабровици окупља овдашње домаћине и, на челу са духовником протом Зораном Симићем, наставља традицију предака. Празник Свете Петке за њих је посебан дан и прилика да својој небеској заштитници принесу молитве и у радости дочекају све оне који су дошли да са њима прославе. Својим узорним хришћанским животом Света Петка наликује мудрим девојкама из јеванђељске приче Светог апостола Матеја, које су твориле дела љубави и милосрђа, те заслужиле Царство небеско.
      Подсетивши на житије Преподобне Мати Параскеве, у раном детињству васпитане у хришћанском духу заједно са братом, потоњим Епископом Евтимијем, Владика Исихије је истакао да је она одговорила на Христов позив да свој крст понесе и то је чинила подвизавајући се у Јорданској пустињи.
      Света Петка је са огромном љубављу кренула у пустињу да служи Богу, одрекавши се свих погодности. Да служи и из љубави према ближњем, јер Друга заповест Божја каже:“Љуби ближњег свога као себе самога…“ Она је на чудесан начин „додавала уље у лампу“ и зато је њена лампа светлела читав њен живот. Њене огромне молитве и монашки трудови узносили су се као жртва богоугодна Господу. Она је тако доприносила свом роду и свима који су заједно са њом припадали Светој Цркви – рекао је Владика Исихије.
      При крају свог живота вратила се у родни град и као монахиња живела са својим ближњима. Нама је посебно важно, истакао је Владика Исихије, оно што се дешавало после њеног блаженог упокојења. Сахрањена је у свом крају. Мошти су јој боравиле у Цариграду, а потом у време турских освајања биле пренете у Трново (Бугарска), а на молбу царице Милице боравиле су у Београду, на утеху и охрабрење српском народу. Данас су у румунском граду Јашију, где сваке године долазе бројни поклоници да јој принесу молитве за заступништво пред Господом. То чинимо и ми у Цркви Свете Петке у Београду, где је она урезала печат у нашем бићу.
      Подвижници се моле за читав свет и та молитва, ако се истински уподобљују Господу, остварују све дарове које је Господ дао и деле их са својим ближњима, рекао је Владика Исихије, нагласивши да у подвизима милосрђа и љубави сви треба да живимо. Да носимо крст једни других да бисмо сви са Светом Петком и мудрим девојкама ушли у Царство Оца и Сина и Светог Духа.
      Након Свете Литургије, Владика Исихије је преломио славски колач са свечарима Миланом Милановићем и његовим синовима Живорадом и Владимиром из Лукавца, као и свим учесницима сабрања. За несебичну помоћ при обнови храма уручене су Архипастирске грамате. Ово признање постхумно је додељено угледном привреднику из Ваљева Владети Станковићу, у чије име га је примио унук Петар, предузећу „Кланица“ Дивци и власнику Жељку Симићу, као и Александру Срећковићу из Ваљевске Лознице. За трпезом љубави Владики Исихију, браћи свештеницима и свим гостима благодарје је упутио старешина рабровичког храма јереј Величко Илић. У знак сећања на прво служење у овој светињи, али и симболични јубилеј – четири месеца управљања Ваљевском епархијом, отац Величко Илић уручио је Владики Исихију дар својих парохијана – Саборник манастира српских у високостилском издању.
      Свима који су допринели обнови храма и парохијског дома овог прелепог храма, споменика културе од великог значаја, Владика Исихије уручио је захвалнице.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак, 22. октобра 2021. године, у раним јутарњим часовима, уснуо је у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски.

       
      Прота Дејан је рођен 27. марта 1969. године у Опову (Банат), где је завршио основну школу, а потом је школовање наставио у Богословији „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, коју је завршио 1989. године. После дипломирања на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, апсолвирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Последњих година студирао је и на Правном факултету у Београду.
      У чин ђакона, а потом у чин презвитера, рукоположио га је тадашњи епископ банатски Хризостом (Столић). Службовао је као парох у Вршцу, Панчеву и Опову.  Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, 2007. године примљен је у свезу клира Епархије бачке. Исте године је постављен за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, а потом и за архијерејског намесника бечејског. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј одликовао га је чином протонамесника о прослави Патрона Епархије бачке, 19. септембра 2009. године, у Апатину, а у чин протојереја произвео га је о прослави Патрона, 19. септембра 2015. године, у Бачкој Паланци. 
      Скупштина општине Бечеј одликовала га је 2018. године Првоавгустовском наградом, за развој и неговање толеранције и мултиетничности.
      У браку са супругом Татјаном имао је кћери Ану и Анастасију.
      Заупокојена Литургија новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву биће служена у суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, са почетком у 9 часова, а чин опела у 11 часова. Тело новопрестављеног проте Дејана биће сахрањено на гробљу у Опову, а чин сахране почеће у 14 часова.
       
      Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дејане!

       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...