Jump to content

Данко Страхинић: Промоција књиге „Пусто турско“ професора Дарка Танасковића

Оцени ову тему


Препоручена порука

DSC_8640.jpg

У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 

Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер седесило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“

Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.

Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију инису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  

„Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 

Ђурковић је даље казао дакао хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом

Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић,посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет годинабилатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.

Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградњанаучног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.

Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 

Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 

O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  

Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић,ја сам се трудио да будем објективан“.

Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  

Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.

Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 

Он је нагласио да се залаже за то да ми тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 

Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  

Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 

Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.

На крају, професор Танасковић је рекао да је важно заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати поштотај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.

Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.

Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.

текст и фотографије: Данко Страхинић


Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.

DSC_8642.jpg


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин присуствовао је, у четвртак, 4. новембра 2021. године, представљању књиге Јелини старог Новог Сада као део грчке дијаспоре, аутора Мирослава М. Јовичина.

       
      Представљање књиге је уприличено у оквиру манифестације „Новосадски дани грчке културе“, коју по четврти пут организују Архив Војводине и удружење „Трандафили“.
      Присутне је на почетку поздравио др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине. Гости су имали прилике да чују изабране цитате из ове историјске монографије, које је читала госпођа Весна Аршинов. Једно од најсветлијих имена у ризници јелинске заједнице у Новом Саду је чувена добротворка Марија Трандафил.
      На подршци и пажњи присутнима је захвалио аутор, историчар Мирослав М. Јовичин, а у име удружења „Трандафили“ госпођа Милена Јовичин.
      Представљању књиге присуствовали су господин Драган Алексић, заменик начелника Градске управе за културу; госпођа Милинка Хрћан, помоћник покрајинског секретара за националне мањине и заједнице, као и други културни делатници.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада.
      Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа.
      У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури.
      https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912
      Албанизација
      У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО.
       
      Џулфа/Југха
        Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели.
       
      Систематска кампања уништавања
      Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад.
      С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што  није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“.
      Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима.
      Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе.
      https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369
      Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“.
       
      Нови страхови
      Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. 
      Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен.
      ***
      Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање.
       
      Илустрације Анамарија Вартабедијан
      Првобитно објављено у листу  “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021).
       


      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада.
      Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа.
      У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури.
      https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912
      Албанизација
      У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО.
       
      Џулфа/Југха
        Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели.
       
      Систематска кампања уништавања
      Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад.
      С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што  није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“.
      Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима.
      Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе.
      https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369
      Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“.
       
      Нови страхови
      Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. 
      Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен.
      ***
      Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање.
       
      Илустрације Анамарија Вартабедијан
      Првобитно објављено у листу  “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021).
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Црквена општина сомборска позива све заинтересоване на представљање монографије „Црква Светог Јована Претече у Сомбору” публицисте Милана Степановића, која ће бити одржана у среду, 6. октобра, на празник Зачећа светог Јована Претече и Крститеља, у 19 часова у амфитеатру Педагошког факултета у Сомбору (Подгоричка 4).
      Осим аутора монографије, на представљању ће говорити протојереј Срђан Перић, настојатељ Светојованског храма, професор др Саша Марковић, историчар, и протонамесник Срђан Нешић, парох Светојованског храма.
      Сваки посетилац биће дарован примерком монографије.
      Добродошли!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...