Jump to content

Životna priča episkopa Jovana: Od rokera do čuvara Jasenovca

Оцени ову тему


Препоручена порука

 
1614442211631-725x483.jpeg
Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

"Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića - "Vera posle holokausta" ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila - 'Belsen Was a Gas'", ističe u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

Episkop Jovan Ćulibrk se od 2014. godine nalazi na čelu Eparhije pakračko-slavonske, koja je tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina bila u epicentru sukoba. Srpska pravoslavna crkva ga je na to mesto izabrala kao arhijereja koji odlično poznaje istoriju ovog podneblja, okolnosti pod kojima ono danas funkcioniše, ali i zbog činjenice da je i sam potekao sa pomenutih prostora.

Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta na Balkanu i vrsni teolog, vladika Jovan, u čijoj eparhiji se nalazi i Jasenovac, svakodnevno doprinosi kulturnom i duhovnom napretku naroda koji živi u ovom delu Slavonije.

O svojim počecima, školovanju, boravku u Izraelu, odnosu ovdašnjeg naroda prema Jasenovcu i Drugom svetskom ratu, episkop pakračko-slavonski govori u prvom delu intervjua za naš portal.

Studirali ste slovenske jezike i književnost u Banjaluci, a zatim ste u februaru ’91. godine odbranili diplomski rad u Zagrebu. Kako biste nam opisali period proveden u glavnom gradu Hrvatske?

Za nekog ko je odrastao u Bosanskoj Krajini, pogotovo u Lijevče polju, kao što je slučaj sa mnom, Zagreb, Banjaluka i Beograd su delovi svakodnevnog života. Ja sam odrastao na nekoliko kilometara od autoputa “Beograd – Zagreb”, nekoliko kilometara od železničke stanice u Okučanima, koja je takođe povezivala Beograd i Zagreb. Tako da su ta tri grada za nas predstavljala deo svakodnevice. S druge strane, zanimljivo je da Sarajevo nije bilo u tom okviru. Za nas je Sarajevo bilo mesto do kojeg se dugo putuje preko bosanskih brda, a ovo nam je doslovno bilo na dohvat ruke.

A da li se u Zagrebu i dalje sećaju studenta Nevena iz tog vremena?

Ja nisam osetio nikakav skok u tom pogledu. Moji prijatelji iz tog vremena su mi prijatelji i danas. Ne znam kako bi se neko trebao mene sećati ili ne. Sad, naravno, rat je bio i ja sam otišao u manastir. Svakako da je došlo do jednog perioda gde smo manje kontaktirali, ali ja nakon toga nisam sreo nikoga u Zagrebu s kim je bilo potrebno neko vreme da obnovim kontakt, dok prijateljstva nikada nisu ni dovođena u pitanje.

Možete li da nam opišete atmosferu iz tog perioda, da li se osećala napetost zbog rata koji će uslediti?

Atmosfera napetosti u Jugoslaviji je postojala od marta ’81. godine, kad su bile demonstracije i pobune Albanaca u Prištini. Manje ili više ta tenzija je rasla narednu deceniju i niko ne može reći da je živeo bez nje, ukoliko je živeo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Ta tenzija je, naravno, rasla i padala istovremeno, a ako se sećate predratnih godina, onda znate i da se u Jugoslaviji najbolje živelo u periodu kad je na čelu vlade bio Ante Marković, a to je bilo neposredno pred rat.

1614442211726.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

U jednoj od svojih ranijih izjava ste rekli da je situacija u zemlji zaumna – iza uma. Tad ste se osvrnuli na to da vi 1. maja služite u Okučanima opelo za mrtve, a da se dve stotine metra dalje od vas slavi pobeda. Tad ste posebno apostrofirali činjenicu da je reč o ljudima koji žive jedni kraj drugih. Koliko su danas narodi iz Srbije i Hrvatske daleko od pronalaženja zajedničkog jezika?

U pitanju je akcija “Bljesak”, za koju naš narod sigurno ima drugačiji pogled u odnosu na zvaničnu Hrvatsku. To je činjenica sa kojom mi moramo da se nosimo. Tu mislim i na zvaničnu Hrvatsku, naš narod u Slavoniji, ali i na naš narod u celini. Tu se mora promišljati o načinu na koji se to obeležava. Na primer, Republika Srpska i izbeglice iz Slavonije to obeležavaju u Gradišci, izlazeći na polovinu mosta između nekadašnje Bosanske Gradiške i Stare Gradiške i bacajući cveće u Savu. Mi smo odlučili, ako Bog da, da im se ubuduće pridružimo u tome, a da obeležavanje sećanja u Slavoniji prenesemo na 2. maj, kad je još uvek trajala akcija “Bljesak”. Nama je veoma stalo do našeg naroda koji je izbegao iz Slavonije, stalo nam je da ostanu vezani za svoj zavičaj i svoje viševekovno poreklo. Stalo nam je da ta veza ostane jaka, kako sa zavičajem, tako i sa svetinjama.

Koliko smo mogli da vidimo kod vas, izgleda da Srbi i Hrvati potpuno normalno žive zajedno na ovim područjima. Je l’ možemo da kažemo jedni sa drugima ili jedni pored drugih?

I jedno i drugo. Zavisi mnogo od mesta, kraja, vremena, čak i prilike. Negde i nekad žive jedni sa drugima, neki dan žive jedni pored drugih. To je, na primer, razlika u odnosu na Kosovo i Metohiju, gde Srbi i Albanci žive jedni pored drugih. Tu nije lako, jer postoji jezička i kulturna barijera, kao i mnogo toga što je potrebno prevazići da bi živeli jedni sa drugima. To, naravno, ne znači da nije neophodno da Srbi i Albanci žive zajedno, jer kako god bilo, svakodnevni život će nas naterati na to. U tom smislu, u Hrvatskoj je ipak mnogo lakše, jer su te kulturne, a da ne pričam jezičke razlike, mnogo manje ili u nekim slučajevima uopšte i ne postoje.

Ubrzo po završetku studiranja ste otišli u manastir Savina, a zatim i u Cetinjski manastir, što predstavlja početak vašeg monaškog života. Jeste li tu prvi put susreli mitropolita Amfilohija?

Ne, ja sam njega svakako znao pre i to je jedan od razloga što sam odlučio da odem kod njega i da se zamonašim. Njega sam sreo više puta prethodno, a nekako najznačajnij susreti je bio hirotoniji vladike Atanasija u Vršcu za Ivanjdan 1991. godine. Tada sam negde prelomio u sebi da, ako već idem u manastir, idem tamo gde je on. Onda sam ga prosto stigao u manastiru Savina, početkom avgusta 1991. godine, gde se tada nalazio vladika Joanikije.

Po čemu ćete pamtiti mitropolita Amfilohija?

Mislim da bi bilo potrebno nekoliko tomova knjiga da se napiše kako bih vam rekao po čemu ću ga lično pamtiti.

Imajući u vidu da ste mnogo vremena proveli sa njim, da li postoji neka anegdota, događaj, kojeg se posebno sećate?

Ima ih milion. Jedna od stvarno zanimljivijih i smešnijih stvari je bila situacija sa nekadašnjim sekretarom Mitropolije, ocem Savom Tutušem. Negde valjda 2002. godine, ja sam došao u kancelariju i video veoma ljutitog oca Savu koji govori o tome kako je on nešto zabranio, ali da neko nastavlja da maltretira njega i mitropolita s nekim pismima. Ja sam ga tad pitao da mi objasni šta je u pitanju, a on mi je rekao: “Ma, evo neki su hteli nešto kod naše crkve da snimaju, pa sam ja njima to zabranio, a sad oni ipak opet pišu i hoće da se ubeđuju sa mitropolitom, a to ne može tako. Rekoh: “Dajte vi meni to pismo”. Kad sam pogledao to pismo, video sam da je reč o mojoj poznanici iz Zagreba Nini Mimici, ćerki poznatog reditelja Vatroslava Mimice, koja je snimala neki italijanski film o ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su tad pitali da li mogu da iskoriste za nekoliko kadrova ruševinu neke crkve koja pripada Mitropoliji, ali je to otac Sava u startu odbio. Međutim, oni su se obratili drugim pismom moleći da taj glavni glumac dođe i da on, ako može, razgovara sa Amfilohijem. Rekoh: “Oče Savo, u redu je. Ja ću ovo dalje preuzeti”. Tako je sutradan u 11 sati ujutru Džeremi Ajrons došao u Cetinjski manastir. Ja sam im tada bio prevodilac, pošto je mitropolit, koji je znao mnoge jezike, poznavao solidno engleski, ali ne dovoljno da bi njime ozbiljnije razgovarao. Oni su razgovarali skoro sat vremena i do dan danas kad Džeremi Ajrons govori o svom životu, on se seti boravka u Crnoj Gori i razgovora sa Amfilohijem, ističući to kao jedan od značajnih događaja u njegovom životu. Taj razgovor je bio topao, ali nije bio preozbiljan, nego je sve to više izgledalo kao neka hemija između dva čoveka koji su se nekako prepoznali i jako zbližili, iako se prvi put u životu susreću.

Magistarske studije o jevrejskoj kulturi ste okončali u Izraelu, a uporedo ste radili i u spomen-ustanovi Jad Vašem, gde ste proveli osam godina. Kakva iskustva nosite iz Izraela?

Da, na postdiplomske studije sam otišao u Jerusalim, tačnije na Hebrew University, a uz to sam radio u Jad Vašemu i njegovom međunarodnom institutu za proučavanje holokausta, pošto je glavni čovek u oba slučaja bio moj dragi profesor David Bankir. U pitanju je duhovni centar sveta, gde sam uživao veliko gostoprimstvo Jerusalimske patrijaršije i dva patrijarha – Irineja i sadašnjeg Teofila. Uživao sam gostoprimstvo države Izrael, stekao sam prijatelje i mnogo više od prijatelja u toj zemlji. Zavoleo sam tu zemlju i dan danas se osećam delom nje, kako Jerusalimske patrijaršije, tako i same Svete Zemlje. Moje veze su mnoge dublje od običnog prijateljstva ili navike da se negde boravi – niti ja mogu da izađem iz Svete Zemlje, a nadam se da ni ona ne može da izađe iz mene. Vezani smo na mnogo načina i kao eparhija, pogotovo kad je u pitanju stradanje u Drugom svetskom ratu, imajući da se glavni naučni centar Izraela za proučavanje nalazi u Jad Vašemu. To je institucija sa takvim autoritetom da može da presudi o brojnim pitanjima kad je Drugi svetski rat na tapetu.

1614442211713.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

I tu ste intenzivno počeli da proučavate tu tematiku?

Profesor Bankir mi je rekao da oni tamo imaju problem što je poslednji Jad Vašemov stručnjak za bivšu Jugoslaviju Mehahem Šelah umro i da praktično nemaju šta da daju ljudima koji bi proučavali temu holokausta u Jugoslaviji. S druge strane, njega je veoma zanimalo pitanje odnosa Italije i Italijana prema Jevrejima, holokaustu, a Jugoslavija mu se tu činila kao izuzetno dobra studija slučaja na kojoj bi se taj odnos mogao proučavati. Ne samo zato što su tu bili Jevereji, već i Srbi, koji su takođe bili predmet italijanske zaštite, u čemu se malo razlikuje od Grčke, gde su takođe Italijani spašavali Jevreje, ali su ovde oni i u slučaju Srba uložili mnogo energije pri spašavanju. Ja sam počeo da pišem jednu tezu o tome, a onda se pojavio problem da nije postojalo uvodno štivo za pitanje proučavanja holokausta u Jugoslaviji, pa se praktično to prvo poglavlje, koje je trebalo time da se bavi, pretvorilo u jednu knjigu koja je postala moja magistarska teza iz Jerusalima i zove se “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”. To je bilo veoma zahtevno napisati, jer nije postojalo ništa slično. S druge strane, o holokaustu u Jugoslaviji se pisalo na srpskom, nemačkom, ivritu i na engleskom, ali je sve to trebalo sakupiti i staviti u međusobni odnos i videti šta mi to danas, nakon svega što je napisano, imamo. Moj zadatak je bio da to sakupim na jednom mestu i da ustanovim obrasce proučavanja holokausta u Jugoslaviji, odnosno kako se on razvijao, koliko je bio u skladu sa onim što se zbivalo u Evropi, Izraelu i Sovjetskom Savezu, a u kolikoj su meri određene stvari bile specifične samo za Jugoslaviju.

Kad smo kod holokausta, vi ste u jednoj izjavi rekli da je zapadni svet faktički nestao i da je njegov suštinski izraz holokaust. Zbog čega?

Nikakav poseban prorok nisam bio. Mi znamo da su između dva svetska rata nastala velika dela koja su se bavila upravo pitanjem završetka nekog prirodnog toka zapadnog sveta. Naravno, najčuvenije takvo delo je knjiga Osvalda Špendlera – “Propast zapada”, koja je još 1937. godine objavljena od strane Gece Kona, pa je ponovo objavljena tek kasnih osamdesetih. U pitanju je delo od ultimativne važnosti. Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića – “Vera posle holokausta” ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila – “Belsen Was a Gas”. Belsen je jedan od logora uništenja i on je ostavio toliko dubok trag na ljude, koji su opet sami ostavili najdublji trag na zapadnoevropsku i američku kulturu 20. veka. Na Joy Divison je veliki trag ostavio pisac Јehiel De Nur, autor dela “Kuća od lutaka”, iz koje su Joy Division uzeli ime. Imajući u vidu takva dela i njihov uticaj na važne ličnosti, to pokazuje da je duša zapadnog sveta umrla u Drugom svetskom ratu.

A šta je sa našim narodom? Jesmo li mi do kraja shvatili šta nam se dogodilo u Drugom svetskom ratu?

Nesumnjivo je da smo mi to duboko shvatili intuitivno, ali da nam tek predstoji da to prevedemo u umetnost, izraz i politiku. Ne zaboravimo da se sva politika Izraela od 1948. do danas svodi samo na dve reči: “Nikad ponovo”. Činjenica da su oni svoju državu, između ostalog, stvorili da im se ne bi ponovio Drugi svetski rat, govori mnogo. S druge strane, ne zaboravimo da je ideologija pod kojom je živeo srpski narod posle 1945. godine bila ideologija obnovljene i socijalističke Jugoslavije i pitanje je koliko je narod mogao da uobliči tu svest u tom periodu. Ipak je Jugoslavija jednim delom bila i “Vaviolonska kula”, pa promišljanje o sudbini jednog naroda nije moglo da se desi u trenutku dok on gradi tu kulu. Da ponovim reči našeg najvećeg stručnjaka za Jasenovac, Jovana Mirkovića: “Niko ne može reći da je Jasenovac u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema, preko milion ljudi je prošlo kroz spomen područje Jasenovac. Međutim, kad je u pitanju Jasenovac, definitivno je postojao tabu pristup”. Žrtve Jasenovca su u tom pristupu bili antifašisti, a zločinci su bili fašisti – apstraktni zločinci i žrtve.

U diskursu o Jasenovcu se izbegavala činjenica da su Srbi tu stradali, ne zato što su bili antifašisti, iako jedan deo jeste, kao što je jedan deo Hrvata stradao u Jasenovcu baš zato što su bili antifašisti. Takođe je iz tog razloga stradao je i jedan deo muslimana, kao što je, na primer, Zijo Dizdarević, kome je Branko Ćopić u svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” napisao težak predgovor, što je bio jedini put da on u svom delu spominje Jasenovac. Samo tad je to učinio, na kraju svog života, odnosno svog dela. Većina ubijenih u Jasenovcu su nastradali samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti, odnosno identiteta. Bili oni Srbi, koji čine većinu žrtava, Jevreji ili Romi. Ostali su ubijani kao politički nepoželjni ljudi. I tek kad su slovenački sveštenici ubijeni u Jasenovcu, Stepinac piše da je Jasenovac sramota hrvatskog naroda, što znači da je veoma dobro znao šta se u njemu zbiva. Takođe, ne smemo zaboraviti da on i posle Gline piše vlastima NDH, protestujući protiv onog što se tamo dogodilo. Naravno, koliko jedan interni protest je mogao da ima težine, to je druga stvar. Dakle, suština zločina u Jasenovcu je da je pokušano potpuno istrebljenje srpskog naroda, Jevreja i Roma sa teritorije NDH. To se na svaki način pokušavalo svesti na fašistički – antifašistički odnos. Naravno, postoji i nemački element gde je Jasenovac bio samo deo mreže terora u Evropi kojom vlada Treći Rajh. To, nažalost, u poslednje vreme često zaboravljamo, kao što pravimo grešku izdvajajući Jugoslaviju iz Drugog svetskog rata, zaboravljajući ko je prvi zločinac. Prvi zločinac je nacistička Nemačka, a tek onda oni koji su uz nju vodili rat i istrebljenje.

Kako u tom smislu komentarišete bujanje neofašističkih organizacija, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a koje propagiraju tu ideologiju?

Svim tim, uslovno rečeno, neonacističkim organizacijama je rukovodio zapadni svet posle pada Sovjetskog Saveza, s namerom da podstakne nacionalne pokrete u zemljama bivšeg “Varšavskog pakta” i kako bi ih, na taj način, privukao sebi i na svaki način udaljio od Rusije. Isto tako je bilo na području bivše Jugoslavije, gde su te radikalne desničarske organizacije služile za militarizaciju određenih nacija ili delova nacija kako bi se podstakao rat.

1614442211639.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Nedeljnik “Vreme” vas je 2012. godine proglasio za ličnost godine zbog angažmana na Kosovu i Metohiji. Sećate li se šta je bilo obrazloženje kolegijuma tog lista kad vam je dodelio to priznanje?

Uglavnom se odnoslilo na to da je u datim uslovima Pećka patrijaršija postala mesto susreta, mesto očuvanja i kulturnog predanja, te da je postala veoma aktivan duhovni i kulturni centar. “Vreme” je htelo malo da izvede tu nagradu iz političke sfere, bar iz direktne političke sfere, jer ne možete Metohiju izvući danas iz politike. Oni su smatrali da je takav način rada na Kosovu i Metohiji budućnost. Ja sam na Metohiju došao krajem juna 1999. godine, nakon izlaska vojske i policije i dolaska KFOR-a, odnosno nakon uspotavljanja jednih potpuno novih uslova i pakla koji je nastao na Kosovu i Metohiji po završetku bombardovanja. Tu sam bio do 27. avgusta, ali sam i posle, gde god bio, po blagoslovu patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, redovno dolazio u Pećku patrijaršiju, trudivši se posebno da održim kontakt sa međunarodnim institucijama, kao što je KFOR. I Bog je dao da tu bude najvažnijih rezultata, zato što se za vreme pogroma 2004. godine u Peći zadesila italijanska padobranska brigada “Folgore”, kojom je tada komandovao general Marko Bertolini, dok je pukom koji je bio u Peći komadovao Rozario Kastelano. Oni su u ključnom momentu zaštitili Pećku patrijaršiju i Dečane. Moram reći da su ti ljudi meni i dan danas veliki prijatelji i dugujemo im beskrajnu zahvalnost. SPC je ordenom Svetog Save nagradila padobransku brigadu “Fologore”, što je bio pravi potez, nakon kojeg su Italija i njena vojska ozbiljnije uvideli značaj Pećke patrijaršije i Dečana i uopšte srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Svakako, Italijane je najviše zanimalo ono što je bilo u zoni njihove odgovornosti – Peć, Dečani, Gorioč, koji je doduše tada bio u španskoj zoni. Takođe, Špancima moramo biti beskrajno zahvalni, jer od trenutka kad su se oni pojavili na Metohiji, u njihovoj zoni nikome nije falila ni “dlaka s glave”. Naravno, situacija je uvek lakša kad su italijanski generali na čelu KFOR-a, jer oni zaista razumeju situaciju bolje nego ostali i više se trude da svetinje i narod budu zaštićeni. Doslovno sam iz godine u godinu neprekidno bio na Kosovu i Metohiji, čak i u periodu kad sam živeo u Jerusalimu, a onda se to završilo tako što sam 2011. izabran za vikarnog episkopa patrijarha sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji, pa sam tu kao episkop proveo naredne dve godine.

1614442211833.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Sad ste episkop na području koje je takođe veoma stradalo u ratovima. Je l’ uporediv vaš prethodni rad sa mestom na kojem se sada nalazite?

Uporediv je samo sa dubokim doživljajem onog mesta na kojem sam episkop. Sve drugo je različito, ali to su dva krila našeg identiteta. Bivati episkop u Jasenovcu je zadatak koji prevazilazi čak i jedan narod i postaje svečovečanski. Ne zaboravite da su već dva predsednika Izraela bila u Jasenovcu i da je ovde bio i carigradski patrijarh – drugi čovek hrišćanstva. Svi su oni duboko doživeli ono što su videli u Jasenovcu i osetili nekim dubljim bićem ono što čuva jasenovačka svetinja. Stoga, mogu da kažem da su navjiše po svetosti Kosovo i Metohija uporedivi sa Jasenovcem.

https://nova.rs/vesti/drustvo/zivotna-prica-episkopa-jovana-od-rokera-do-cuvara-jasenovca/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vladika Jovan: Novi patrijarh je čovek ljubavi i razumevanja

1614442211766-725x484.jpeg
Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

"Srpska pravoslavna crkva je entitet i suštinsko biće našeg naroda i svaka politika mora računati na to da je tu Crkva koja je nepromenjivi korektiv. SPC ne vodi računa o strankama, ali aspolutno svakog trenutka vodi računa o suštinskim pitanjima koja se odnose na naš narod", rekao je u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

 

U nastavku razgovora, episkop pakračko-slavonski za Nova.rs govori o tome kako je doživeo imenovanje dosadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija za patrijarha, da li politika ima uticaja na delovanje Srpske pravoslavne crkve, ali i kako je doživeo medijsku hajku kojoj su bili izloženi pojedini episkopi u prethodnom periodu.

Novoizabrani patrijarh Porfirije obišao je vašu eparhiju i to je bila prva njegova poseta u svojstvu poglavara SPC Jasenovcu. Kakve utiske nosite nakon razgovora sa novim patrijarhom?

Suštinska poruka jeste njegov dolazak u Jasenovac. Vladika Atanasije je napisao knjigu koja se zove “Od Kosova do Jadovna”, što ujedno pokazuje da su ta dva identiteta ključni elementi našeg savremenog identiteta. Jedno je Kosovski zavet, a drugo je Jasenovac i stradanje u Drugom svetskom ratu u svim svojim vidovima. Dolazak njegove svetosti je to potvrdio, utvrdio i dao znak jednog novog vremena u kojem je taj identitet učvršćen. Ta dva krila našeg identiteta se savijaju, s jedne strane, severno i južno od Save, a s druge strane, s raspetog Kosova i Metohije.

Imajući u vidu da ga veoma dobro poznajete, kako ste reagovali na njegov izbor za patrijarha?

Mi smo zaista izvanredno sarađivali i svakako da će nam kao mitropolit veoma nedostajati ovde u Hrvatskoj. On je bio veoma izbalansiran, uravnotežen, čovek velike ljubavi, volje i razumevanja. Kao takav će nam nedostajati u svakodnevnom životu. Međutim, s druge strane mi dobijamo mnogo činjenicom da je na mesto patrijarha došao neko ko ima iskustvo življenja u Hrvatskoj, odnosno van Srbije, neko ko ima razumevanje za deo našeg naroda koji živi ovde, u Republici Srpskoj i po drugim krajevima van Republike Srbije. Mislim da je to iskustvo i njemu lično dragoceno, a i nama je zbog toga što se na čelu Crkve nalazi neko kome ne treba da objašnjavamo kad govorimo o situaciji u kojoj se mi nalazimo.

1614507046590.jpeg Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Nakon prve besede patrijarha, mnogi su bili iznenađeni njegovom porukom da je nakon boravka u Zagrebu počeo da doživljava Hrvatsku kao svoju drugu otadžbinu. Jeste li se iznenadili kad ste to čuli?

Nisam se iznenadio, ali to je razumljivo, jer je patrijarh Porfirije došao iz sredine u kojoj nije imao preteranog dodira sa Hrvatskom. Njemu je Hrvatska bila nepoznata, on ju je upoznavao i svakako je to za njega predstavljalo novost. Zato je, s druge strane, on i mogao da upozna jednu zemlju kao svoju drugu otadžbinu, ali mislim da to isto važi i za Sloveniju u kojoj je jednako bio episkop i još uvek je. Naravno, biće zanimljivo čuti sada njegove besede u Sloveniji i kako će govoriti tamo. Mislim da je kod njega taj momenat sretenja sa novom sredinom uticao na takav, veliki utisak. Očigledno je on tu sredinu upoznao dublje, kao i ljude, u odnosu na onu površinu koju mi obično vidimo od naših nevolja i međusobnih preganjanja. S druge strane, ja sam ovde, u Slavoniji i Hrvatskoj, od svoje mladosti, tu sam studirao, živeo i nemam osećaj naglog susreta s nečim što do sada nisam poznavao. Ja sam čovek odavde, jesam iz Republike Srpske, ali sam živeo sa Hrvatskom i u Hrvatskoj ceo svoj život, u Zagrebu pogotovo, tako da je kod mene ta dimenzija malo drugačija.

Tokom prve besede patrijarha Porfirija, čuli smo da je protiv političarenja i strančarenja i da će se posvetiti duhovnom jedinstvu. Može li SPC da se odbrani od uticaja dnevne politike?

Mislim da je bolje pitanje da li politika može da se odbrani od nas. Srpska pravoslavna crkva je entitet i suštinsko biće našeg naroda i svaka politika mora računati na to da je tu Crkva koja je nepromenjivi korektiv svačije politike. SPC ne vodi računa o strankama, ali aspolutno svakog trenutka vodi računa o suštinskim pitanjima koja se odnose na naš narod.

To smo videli u Crnoj Gori?

To je najbolji primer. Onda kad je zaista zatrebalo, Srpska pravoslavna crkva je bila ona koja je ustala i ujedinila sve, pre svega. Crkva je ta koja je ujedinila verujuće i neverujuće, Crnogorce i Srbe, bele i zelene… Crna Gora je “prevarila” u jednom momentu sve podele koje su ostale tu još iz Prvog svetskog rata, a naročito iz drugog i odjednom su svi ti ljudi bili zajedno. Nije bilo ideoloških, etničkih, duhovnih ili verskih podela i svi su se zajedno, na ovaj ili onaj način, našli u litijama koje su pokrenute zbog jedne gorke nepravde i zato što je narodu jednostavno bilo dosta politike podela. Tu se pokazalo šta Crkva može, koja je i samoj sebi potvrdila kako izgleda kad se ona bavi suštinskim, a ne efermernim i prolaznim stvarima.

1614442211686.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Neposredno pred imenovanje Porifrija, govorilo se da on ima fleksibilniji stav o Kosovu u odnosu na svog prethodnika. Međutim, poruka da je “Kosovo zavet, a ne mit”, koju je uputio nakon ustoličenja, govori suprotno. Verujete li da će pristup SPC prema ovom pitanju ostati isti i u godinama pred nama?

Zavet se ne može menjati. Mi ne možemo menjati ono što smo jednom sklopili. Taj zavet je jednom sklopljen između našeg naroda i Boga. Kao što ni Jevreji ne mogu da menjaju zavet koji su sklopili na Sinaju.

Dakle, crvene linije su odavno postavljene?

Ne verujem da postoji neko ko bi ih prešao. Ukoliko bi bilo ko to učinio, on bi zapravo izašao iz te zavetne celine srpskog naroda.

Pred izbor patrijarha dugo se govorilo o različitim strujama među vladikama, dok ste vi, s druge strane, apelovali i govorili da se sve obavi unutar Crkve i da sva otvorena pitanja episkopi međusobno reše, mimo javnosti. Imate li utisak da su vas poslušali?

Ne znam zašto bi mene neko posebno slušao, ali mislim da smo, sudeći po reakcijama na izbor patrijarha Porfirija, pokazali pravo jedinstvo. Episkopi su jednoglasno, odnosno jednim srcem, pozdravili izbor Porfirija za patrijarha. To govori da smo mi zaista dublje sjedinjeni nego što bi to zlonamerni hteli da prikažu ili da vide. Znate, ponekad čitam šta pišu mediji kako bih video u koji me sad klan ubrajaju. Za sve ove godine čuo sam za toliko klanova i sukoba od kojih na kraju nije bilo ništa.

1614442211819.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Vreme iza nas obeležili su napadi na pojedine episkope, a među onima koji su najčešće bili na udaru jesu vladika Grigorije i Joanikije. Kako ste vi doživeli ono što im se događalo?

Sa punim razumevanjem i osećajem. S druge strane, to su bili napadi na pravdi Boga. Na kraju se pokazalo da smo svi pozdravili izbor mitropolita Porfirija za patrijarha i to bez rezerve. Tako da, sve što se pisalo pokazalo se kao neosnovano.

Dakle, Crkva je sada snažna jedinstvena celina?

Apsolutno. Srpska pravoslavna crkva je sada ujedinjenija nego što je to bio slučaj pre izbora patrijarha Porfirija.

Pre Porfirija, mjestobjustitelj je bio Hrizostom, koji je u intervjuu za naš portal rekao da je SPC potcenila epidemiju koronavirusa i da je zbog toga postradala. Kako vi ocenjujete ponašanje crkvenih velikodostojnika u vreme pandemije?

Mislim da je celokupno čovečanstvo potcenilo epidemiju koronavirusa. To je vidljivo. S početka smo se svi nadali da će se pandemija okončati posle mesec, dva, tri. Ne vidim zašto bi SPC bila nešto više ili manje u krivu u odnosu na ostale. Da je u svetu bilo ozbiljnih medicinskih i političkih autoriteta koji bi govorili da će to biti dugotrajna kriza, nema sumnje da bismo ih svi poslušali. Međutim, nije bilo takvih autorita koji su jasno, bez ikakve ograde, govorili da nas čeka jedna dugotrajna kriza.

Vaš duhovni otac mitropolit Amfilohije je preminuo upravo od posledica zaraze koronavirusom i to u momentima kad je delovalo da će se oporaviti. Kakav je legat on ostavio Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

To ćemo tek da vidimo. Drugo, on legat nije ostavio samo Srpskoj pravoslavnoj crkvi, već čitavom čovečanstvu. On je jedna od najznačajnijih ličnosti Pravoslavne crkve 20. i 21. veka, što se na kraju pokazalo kroz litije i događaje u Crnoj Gori. Njegovo ogromno bogoslovsko nasleđe će se tek otkrivati, njegovo pastirsko nasleđe, ali, pre svega, on kao ličnost. Naravno da treba da gledamo Amfilohija kao pastira, ali njegova ključna uloga je možda bila u godinama kad još nije postao episkop, u periodu kad se unutar SPC spremao i dešavao duhovni preporod. To su kasne sedamdesete i početak osamdesetih, kad Crkva ulazi u javnost sa potpuno novim ljudima i ozbiljnim intelektualcima, kakvi su vladika Atanasije, Amfilohije i Irinej, naravno uz njih. Evo Vam primera – kad sam pitao Srđana Šapera kako bi izgledalo da omot albuma Idola “Odbrana i poslednji dani” izgleda kao omot “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band”, gde se nalaze svi ljudi koji uticali na Bitlse, on mi je rekao da bi tu bilo mnogo zanimljvih ljudi, ali da bi svakako na njemu bili tadašnji jeromonasi Amfilohije, Atanasije i Irinej.

1614442211813.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Mislite li da je Amfilohijevo učešće u političkom životu bilo ključno za rušenje režima Mila Đukanovića?

Crkva je povela sve i pobedila, to je makar belodano. Mitropolit Amfilohije je svakako bio na čelu toga, ali jednako, ako ne i više, je u svemu učestvovao vladika Joanikije.

Deo ste komisije koja se bavi likom i delom Alojzija Stepinca, a koja je formirana zbog najave njegove kanonizacije. Šta nam možete reći o njegovom liku i delu?

Komisija je, uglavnom, za godinu dana rada prošla kroz već poznate stvari i utvrdila ih. Najvredniji deo rada te Mešovite komisije jeste međusobno poverenje koje je uspostavljeno. Mi smo, kao što smo na kraju i napisali papi Franji, duboko uvereni da bi rad te komisije trebalo da se nastavi. Pogotovo sad kad je došlo do ključnog preokreta i otvaranja arhiva pape Pija XII. U pitanju je ratni papa, koji je i sam predmet jedne mnogo veće polemike nego što je ova oStepincu. Naime, on je čovek kome je veoma ozbiljno prigovoreno pitanje njegovog ponašanja u Drugom svetskom ratu. Recimo, ja sam bio prisutan na jednoj zatvorenoj konferenciji u Izraelu 2009. godine uoči dolaska pape Benedikta u Izrael, koja je tada sumirala poznato znanje o odonosu Pija XII prema holokaustu i uopšte prema stradanju u Drugom svetskom ratu. Verovatno da će sada, nakon ozbiljnijeg proučavanja njegovih arhiva, za neku godinu ili deceniju, morati opet da se organizuje jedan takav skup kako bismo čuli šta je novo. Kad je reč o radu komisije o Stepincu, mi smo takođe dobili pristup određenim zatvorenim arhivima i pokazalo se da su oni dosta bogati i da će nam njihovo otvaranje baciti još mnogo svetlosti, kako na samog Stepinca, tako i na njegov odnos sa Vatikanom u to vreme.

Možete li nešto da nam otkrijete sad?

Mi tek nešto naslućujemo. Ozbiljnije ćemo moći da pričamo tek kad budemo imali uvid u kompletne arhive.

https://nova.rs/vesti/drustvo/vladika-jovan-novi-patrijarh-je-covek-ljubavi-i-razumevanja/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Joy Division mi je promenio život

 

1614439917024-725x483.jpeg
Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

“Zabavljački element pop kulture je zapravo postao dominantan i nakon toga ona postaje suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Upravo je svest o tome na kraju ubila Kurta Kobejna. Mi imamo i sada velike umetnike, ali pojedinačno, nema pokreta, dok pop kultura više ne znači ništa osim obične zabave”, rekao je u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko - slavonski Jovan Ćulibrk.

 

Dočarati lik i delo vladike Jovana Ćulibrka je veoma nezahvalan posao. Svako ko je imao priliku da razgovara sa episkopom kojem je Srpska pravoslavna crkva poverila na brigu eparhiju u okviru koje se, između ostalog, nalazi i Jasenovac, svestan je da je nemoguće u samo nekoliko redova opisati čoveka koji je istovremeno duhovno čedo mitropolita Amfilohija i poštovalac i poznavalac umetničkog opusa Ijana Kertisa. Episkopa koji nije samo episkop, već i naučnik, podoficir, padobranac, filozof, pesnik, rok kritičar, istoričar, ali pre svega – čuvar sećanja na žrtve naših predaka.

Dvodnevni razgovori sa vladikom Jovanom bili su svojevrsno putovanje kroz istoriju i kulturna razdoblja, ali i bliže upoznavanje sa značajem koje Pakrac i Jasenovac imaju za Srpsku pravoslavnu crkvu i narod u celini.

U prvom delu intervjua sa vladikom Jovanom , mogli ste da pročitate kako je izgledao njegov životni put, kad je prvi put sreo mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, šta ga je motivisalo da postane monah, kao i kako danas izgleda biti na čelu eparhije u čijem sastavu je Jasenovac.

U drugom delu našeg razgovora, imali ste priliku da saznate šta episkop Jovan misli o izboru Porfirija za patrijarha, o pričama da unutar Srpske pravoslavne crkve postoje različite struje, kao i dokle je stigla sa radom komisija o Alojziju Stepincu.

Ovog puta smo razgovaramo o tome kako vladika Jovan ocenjuje aktuelnu muzičku scenu, da li ga je padobranstvo promenilo, kao i kad je, prema njegovom mišljenju, rok postao deo industrije zabave.

Pred vama je treći deo intervjua sa episkopom pakračko-slavonskim Jovanom Ćulibrkom.

Kako se kod vas javilo interesovanje za padobranstvo?

Nije tu u pitanju nekakvo sportsko interesovanje. Ja sam 2002. godine uveden u 63. padobransku brigadu, kao deo eksperimenta kako će funkcionisati buduće vojno sveštenstvo u tadašnjoj Vojsci Jugoslavije, a sada Vojsci Srbije. Odluka je bila da se počne sa elitnom jedinicom, kao i u svakom drugom slučaju kad su u pitanju eksperimenti te vrste, jer to se uvek radi u najboljim jedinicama. Tako je odlučeno da to bude 63. padobranska brigada, čije sam pripadnike već poznavao. Ja sam, naravno, prethodno prošao fizičke i psihičke, odnosno psihološke testove. Prvi zaključak je bio da sveštenik mora da prođe sve ono što prolazi svaki pripadnik jedinice i da on ne može ni po čemu biti izdvojen od života vojnika. Tako sam ja prošao osnovnu padobransku obuku u Nišu – zahtevnu i tešku, nakon čega sam postao padobranac. To je jedinica iz koje se ne odlazi lako, nađite mi muškarca koji se ne ponosi time što je padobranac, svakako i ženu, ali to je izrazito podvižnički, muški posao. Ne možete vi sada skočiti, postati padobranac i ponašati se kao da ste isti kao pre, to je nemoguće. Ne postoji čovek koji je ostao isti posle skakanja padobranom.

Koliko ste imali do sada skokova? 

Do sada sam imao 464 skoka.

Da li je tu presudila i želja za adrenalinom?

Nema to veze sa tim. Ja sam padobranac koji je dužan da održava svoju spremnost i ja to normalno radim.

Kad ste poslednji put skakali?

Nedavno, u Rusiji. Svaki skok je interesantan i svaki je svet za sebe. Za svaki skok se morate spremiti kao za zadatak, izvršiti ga i na kraju biti srećan što je to lepo prošlo. Iz Rusije nosim veliko iskustvo, zato što su tamo vrhunski svetski padobranci, koji su istovremeno i vrhunski svetski sportisti. Kad sam bio u Kalomni, prošlog oktobra, tamo je troje instruktora slavilo svoje jubileje – žena, koja je tamo instruktor, je imala dvadeset hiljaditi skok, drugi instruktor je imao dvadsettri hiljaditi skok, treći trideset hiljaditi skok. To vam je kao da imate priliku da se obučavate i trenirate sa Mesijem, Bekamom, Ronaldom. Dakle, na istom ste treningu, zajedno trenirate, imate priliku da ih gledate i dodirnete i da učite od njih direktno. Nećete biti zajedno u igri, jer oni igraju sa onima koji su kao oni, ali ćete imati priliku da trenirate sa njima i da učite direktno od njih. Ne mora to biti rečima, dovoljno je da ih posmatrate i pratite, jer to su veličanstve prilike koje ostaju za ceo život.

Jeste li imali priliku da skačete sa nekom javnom ličnošću?

Padobranstvo je u Rusiji nacionalni sport. Padobranci, piloti i astronauti u toj zemlji imaju status kao fudbaleri, muzičari ili glumci. U Kalomnu, na primer, dolaze čitave porodice na vikend, pošto je tu verovatno najveći padobranski klub na svetu. Ljudi tu prate skokove, kao što neko drugi prati fudbalske utakmice. U tom pogledu, drugačiji je status onih koji se bave tim sportom, a tu nema mnogo poznatih. Znam da se Tom Kruz bavi padobranstvom, dok drugi eventualno skaču u tandemu, kao, na primer, nekadašnji američki predsednik Džorž Buš Stariji. Nije ova aktivnost zahvalan za svakog.

Imate li vremena da pratite sport?

Onoliko koliko i bilo koji običan građanin.

Koji vam je omiljeni fudbalski klub? 

Znate kako, ja sam Srbin iz Republike Srpske, a svi mi koji smo iz tih krajeva od ‘preko Drine’ smo po pravilu navijali za Crvenu Zvezdu.

Koji vam je omiljeni igrač?

Dragan Džajić. Ja sam iz te generacije. Možda ima boljih, ali ja slabije znam.

Kad smo kod vašeg vojnog angažmana, postoji priča da ste se tokom slobodnog vremena, u periodu dok ste služili vojni rok, družili sa članovima muzičkog benda Lajbah?

Lajbah je mnogo više od benda, to je jedan veliki umetnički projekat, zajedno sa ostatkom onoga što se naziva “Neue Slowenische Kunst”. To ima veze, koliko sa pop kulturom, toliko i sa rok muzikom – iz Lajbaha su smatrali da je Joy Division poslednja rok grupa i da je “Atmosphere” poslednja rok pesma.

Oni su to preuzeli od velikog rok kritičara Pola Morlija, koji je, opet, više mislilac, nego rok kritičar. Utoliko ta njihova inicijativna kapisla jeste dolazila delom iz pop kulture, ali je ona nerazumljiva bez razumevanja istorijskih avangardi, odnosno bez istorije misli i umetnosti 20. veka. To ne možete razumeti kroz Dženis Džoplin ili Seks Pistols – govorim o ljudima koji su postojali pre Lajbaha. A jedina veza koja tu negde stoji, to je album “Odbrana i poslednji dani” grupe Idoli, jer je Dejan Knez (jedan od osnivača Lajbaha) upravo u to vreme, kad se taj album pojavio, služio vojni rok u Beogradu. Zato je i jedna od prvih izložbi “Neue Slowenische Kunst-a”, Lajbaha i Irvina, bila u tadašnjoj “Srećnoj novoj galeriji” u SKC. Ideja jednog kompleksnog umetničkog dela, koji propituje nacionalni, duhovni i kulturni identitet, kao što je bila “Odbrana i poslednji dani”, nesumnjivo je uticala na razmišljanje Lajbaha. Oni su to doveli do jednog pozitivnog ekstrema tokom svog rada, koji traje već 40 godina, dok su se Idoli na svom sledećem albumu vratili drugom umetničkom modelu. Međutim, ta dubinska misao albuma “Odbrana i poslednji dani” je ostavila daleko veći uticaj nego što mi možemo da zamislimo.

1614442211720.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kad govorimo o uticaju, zbog čega tvrdite da vam je Joy Division promenio život?

Iz istog razloga zbog čega neki drugi kažu da im je Dostojevski promenio život. Jednostavno, čovek se suoči sa dubinskim viđenjem sebe samog – “Evo mladih ljudi, teret na njihovim plećima. Evo mladih ljudi, videsmo sebe kao nikada pre – slike trauma i izopačenja”. Ne govorim toliko lično, koliko o svima nama, o civilizaciji, ljudskom rodu. O tome i Šekspir piše, ali je to Ijan Kertis (Joy Division) izrazio još dublje i primerenije našem vremenu i dobu.

Vi ste rekli da je Ijan Kertis preuzeo teret čitavog zapadnog sveta na sebe?

Da, on je lično sebe tako video. Nema sumnje da je on preuzeo teret umirućeg sveta na sebe i da ga je taj teret slomio.

Da li je u tom trenutku pop kultura već bila u krizi ili je ona nakon toga nastupila?

Nije tu u pitanju kriza. Kriza je sud, u njoj je bio čitav svet u 20. veku, posebno u vremenu nakon Drugog svetskog rata – kriza identiteta, kriza onoga što jeste i što nije. Ijan Kertis je samo to sagledao jednim ogromnim pogledom i to ga je slomilo.

Je l’ sa tim činom u potpunosti nestala pop kultura zapadnog sveta? 

To je ono što Lajbah tvrdi, a ja sam sklon da se sa time saglasim. Još nekoliko godina posle toga, vi ste imali pokrete, velika umetnička dela, kao što su Lajbah i “Neue Slowenische Kunst”, ranija izdanja 4AD – “Dead Can Dance”. Nakon toga odjednom imate “Live Aid” i to sve nestaje – pop kultura, odnosno rok postaje samo deo jedne velike mašinerije. Naknadno, više nemate pokrete, postoje Grunge ili Techno, ali taj mehanizam i ta industrija pop kulture u stvari ubija i Kurta Kobejna. Nije on bez razloga u svom oproštajnom pismu pomenuo Fredija Merkjurija, jer Merkjuri je bio primer onoga ko je deo industrije zabave i uživa u tome. Dok je u tom činu, na “Live Aid-u”, propadala rok kultura, Queen je postao najveći bend na svetu, što je već smešno samo po sebi. Taj zabavljački element pop kulture je zapravo postao dominantan i nakon toga rok i pop kultura postaju suprotno od onoga što treba da budu. Upravo je svest o tome na kraju ubila Kurta Kobejna. Mi imamo i sada velike umetnike, ali pojedinačno, dok pop kultura više ne znači ništa osim obične zabave.

1614442211591.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Ipak, nakon Joy Divisiona su se pojavljivali bendovi koji su imali određeni uticaj, na primer The Cure…

Za njih je moj prijatelj Peđa Cvetičanin divno rekao – kad mačke nema, miševi kolo vode. Takođe, on je za Depeche Mode rekao – kad miševa nema, onda sir kolo vodi. Pomenuo sam malopre grupu “Dead can dance – Mrtvo može da igra”, u pitanju je savršeno ime. Dakle, u jednom trenutku to što je umrlo, ta pop kultura, igra i stvara, iako je njena suština nestala. Oni (“Dead can dance) su savršeni majstori forme, toliko lepe i savršene da vam se ponekad čini da neka suština izlazi iz toga. Pretprošle godine su imali zaista veličanstven koncert u Beogradu, međutim, ne rešava se sudbina sveta na tom polju, odnosno sudbina svih oko nas i najdublji uvidi čoveka. I sada imate dobre i velike književnike, ali više nema pokreta. Egzistencijalizam je bio poslednji pokret u književnosti, odnosno poslednji vredan. Posle toga vi imate Barouza i Pinčona, velike pisce, ali više nema pokreta. Nema onoga što se nazivalo stilska formacija. Nema više avangardi, Dade ili Futurizma, ostaju samo veliki ljudi kojih će uvek biti. I danas se komponuje velika klasična muzika, imate, na primer, Arvo Perta, estonskog kompozitora, jednog od velikih stvaralaca prošlog veka, koji je, zanimljivo, prešao u pravoslavlje. To je učinio i veliki britanski kompozitor Džon Tavener, što predstavlja znak velike promene u zapadnom svetu, kao što je svojevremeno Indija bila privlačna ali je na kraju postala moda. Pravoslavlje, hvala Bogu, nikada nije postalo moda, ali je uvek tu. Nastasja Kinski se krstila za vreme snimanja filma “Paris, Texas”, što nije slučajno. Sem Šepard u svom najpoznatijem komadu – “Fool for love” stavlja reči mitropolita Antonija Bluma na početak, kao moto. Mnogo takvih primera imamo. Znači, taj dodir pravoslavlja i velike zapadne kulture je jedan ogroman, plodan momenat kojeg mi nismo dovoljno svesni. Tu su vam i filmovi Andreja Tarkovskog, koji dolazi iz ruske, ali i iz zapadne kulture. Nije on uzalud navodio Bergmana, Kurosavu i ostale zapadne filmotvorce kao svoje uzore i kao one koji su ostavili dubok trag na njega. Ovo što pričam bi moralo da bude velika tema srpske kulture, jer je u pitanju susret zapadne, romejske i vizantijske, pravoslavne kulture. To je suštinska tema kojom smo mi predodređeni da se bavimo, još od vremena Studenice i Dečana. Ako pogledate ta dva manastira, videćete da su oni ultimativno sretenje istočne i zapadne kulture. Mi smo narod koji je na razmeđi tih kultura, istovremeno iznad njih i u njima i to je velika tema.

1614439917150.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Vi ste taj susret prikazali i kroz zbirku pesama na stihove vladike Nikolaja u rok aranžmanu — “Pesme iznad Istoka i Zapada”.

To je deo toga, svakako. Ali mnogo dalje je u tome otišla “Anastasija” u svojim ranim radovima. Goran Trajkoski je to mnogo dublje promislio i duboko je ušao u strukturu pravoslavne i zapadne umetnosti. On ih je strukturno ukrstio i došao je do jedne zaista “zvučne Studenice”. “Pesme Iznad Istoka i Zapada” su kao jedno sretenje na vratima. To su otvorena vrata između dva sveta, ali ona su se tek “očešala” i počela prepoznavati. Mnogo je dublje ono što je “Anastasija” uradila, a šteta je što nije uradila više u pravo vreme, jer početak rata mnogo omeo njen rad. Prve tri, četiri godine rata bi bile zapravo najplodonosnije za njen rad.

Gledano iz tog konteksta, mogu li se detektovati veze između mitropolita Amfilohija, čije ste vi duhovno dete i Ijana Kertisa, čiji ste vi poštovalac?

Možete, samo pogledajte kako je mitropolit Amfilohije pisao o Dostojevskom. On, naravno, generacijski nije sreo Ijana Kertisa, ali bi ga razumeo i razumevao ga je, jer sam mu ja dosta govorio o tome i pisao u “Svetigori”. On bi ga razumevao onako kako je razumeo Dostojevskog.

A kakvu muziku danas slušate? 

Potpuno je nepredvidivo šta slušam. Ja ću više poslušati mišljenje, recimo, Brajana Inoa o tome šta je zanimljivo ili naše Svetlane Spajić, koja je svetski čuvena pevačica balkanske i stare srpske muzike. Danas čovek ne može da se snađe tako lako u tom svetu zagušenom svim I svačim i ja ću daleko pre preslušati novi album Rodžera Inoa, brata Brajana Inoa, na čijem sam koncertu bio u Londonu. Pre ću to učiniti, nego što ću tražiti šta je neki novi bend uradio. Isto tako, fasciniran sam novim albumom Boba Dilana i sa onim čitavim epom o ubistvu Kenedija. To je možda i njegov testamentarni album, ali ko zna, u slučajevima ljudi kao što je on, može se desiti da ostave i pet testamenata za sobom, jer ne znamo šta nas može zadesiti naredne godine. Smatram da je značajna činjenica to što je on dobio Nobelovu nagradu. Nobelovoj nagradi je potrebniji bio Dilan, nego što je Dilanu bila potrebna Nobelova nagrada. Realno, on je nju zaslužio još 1968. godine, posle albuma “John Wesley Harding” ili “Blonde on Blonde”, ali je dugo trebalo tom establišmentu da prihvati da je Robert Alan Cimerman, kako je njemu pravo ime, u stvari i veliki pisac, a ne samo muzičar. Ako nije Džejms Daglas Morison zaslužio Nobelovu nagradu za svoju poeziju, ko jeste? On je apsolutno jedna od najvećih figura umetnosti 20. veka. Pogledajte na koji način on kroz sebe promišlja čuveno delo “Pozorište i njegov dvojnik”, Antonena Artoa! To delo je mnogo realnije obistinjeno u njemu i onome što je bend “The Doors” radio, nego u običnom pozorištu. Peter Handke je između 1988-89. godine već zaslužio Nobelovu nagradu, posle “Neba nad Berlinom”. Klasična kultura je spora, troma i kao što vidite, ona četrdeset godina kasni za realnim zbivanjima.

1614439916991.jpeg

NOVA.RS

“Zabavljački element pop kulture je zapravo postao dominantan i nakon toga ona postaje suprotno od onoga što bi trebalo da bude. Upravo je svest o tome na kraju ubila Kurta Kobejna. Mi imamo i...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naše ljude gutaju Nemačka i Irska

1614523448133-725x484.jpeg
Vladika Jovan Ćulibrk Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

"Kod nas je sećanje na žrtve Jasenovca obeleženo tek šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, mi se nikada nismo ozbiljnije pozabavili onim što se danas popularno naziva 'kultura sećanja', a što mene podseća na jedan od onih izraza koji 'doplutaju' u jednom trenutku i onda počnemo svi da ih koristimo, iako suštinski možda i ne znamo šta znače", rekao je za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta u Evropi i episkop u okviru čije eparhije se, između ostalog, nalazi i Jasenovac, vladika Jovan svakako spada u red najpozvanijih sagovornika kad je u pitanju tema koja se u Srbiji aktuelizovala prikazivanjem filma “Dara iz Jasenovca”.

Iako zadovoljan time što je konačno snimljen film o jednom od najstrašnijih događaja iz Drugog svetskog rata, episkop pakračko-slavonski navodi da ga plaši mogućnost da tema Jasenovca nestane iz javnosti, te zato apeluje na nadležne da posebnu pažnju posvete unapređenju položaja institucija koje se bave ovim pitanjem.

“Institucije koje se bave ovom temom jedino ono što garantuje sistemski uspeh i njih treba da razvijamo”, smatra on.

1614507046544.jpeg Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

O tome kakav je odnos Srbije prema jasenovačkim žrtvama, gde grešimo kad govorimo o stradanju u Drugom svetskom ratu, kao i šta je najveća tragedija naroda bivše Jugoslavije, vladika Jovan govori u četvrtom, ujedno i poslednjem  nastavku velikog intervjua za Nova.rs.

Šta je za Vas Jasenovac?

Kao kad bi rekli da je Jerusalim pupak zemlje, središte zemlje. Pritom, ne mislim samo na Jasenovac, već na sav arhipelag zla koji je postojao u Drugom svetskom ratu, uključujući logore Aušvic, Belžec. Sve te masakre i pokolje koji su se dogodili u tom periodu – nikad ne razdvajam Jasenovac od toga. Pogledajte knjigu Tomoti Snajdera – “Krvave zemlje”, u kojoj  pokazuje da je u razmaku od tridesetak godina, u prvoj polovini 20. veka, samo na  prostoru između Crnog i Baltičkog mora izvršeno najveće poklanje u istoriji čovečanstva – računajući građanski rat u Rusiji, Prvi svetski rat, komunističke pokolje i pogrome, pa zaključno sa Drugim svetskim ratom i holokaustom. Jasenovac je samo delić toga. Možda najužasniji, ali samo delić. Knjiga Timoti Snajdera predstavlja veliku pomoć da se razume šta se zbivalo u Drugom svetskom ratu i da se shvati kontekst Jasenovca, koji nam često izmiče, jer ga gledamo samo u sastavu srpsko-hrvatskih odnosa, a to je samo delimično tačno. Drugi svetski rat je otvorio vrata jednom ogromnom poklanju koje moramo tek dubinski da razumemo, a Jasenovac je samo jedan njegov deo.

Svojevremeno ste istakli da će pomak u odnosu prema jasenovačkim žrtvama biti primetan tek kad u Beogradu osvane makar jedna tabla posvećena njima. Da li se išta promenilo od vaše izjave?

Vidimo da se nešto promenilo sa filmom “Dara iz Jasenovca”. Međutim, ono što mene plaši i što treba sve da nas plaši, to je šta će biti sutradan. Tako  je bilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kad je takođe bilo mnogo priče o Jasenovcu, a onda je za jedan dan sve nestalo iz javnog diskursa. Toga se bojim i sada. Zato su institucije koje se bave ovom temom jedino ono što garantuje sistemski uspeh i njih treba da razvijamo. Zato nam je potreban memorijalni kompleks na Sajmištu i zbog toga nam je neophodno da se Muzej žrtava genocida raširi, ojača i da zaista vrši funkciju zbog koje je osnovan. U pitanju je jedna izvanredna institucija, sa velikim međunarodnim kredibilitetom, značajem i autoritetom. Međutim, u Srbiji je ova institucija nedovoljno poznata i podržana.

1614442211779.jpeg Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Kako ste zadovoljnim oni što je prikazano u filmu “Dara iz Jasenovca” ?

U pitanju je film o Jasenovcu, a to je najvažnije i najpreče. On u sebi čuva taj užas koji je predstavljao Jasenovac. Svakako, mi možemo pronaći mnogo zamerki svakom umetničkom delu, ali tek će se iz kvantiteta roditi istinski kvalitet, odnosno kad se budu snimali filmovi o toj temi. Kod nas je sećanje na žrtve Jasenovca obeleženo tek šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, mi se nikada nismo ozbiljnije pozabavili onim što se danas popularno naziva “kultura sećanja”, a što mene podseća na jedan od onih izraza koji “doplutaju” u jednom trenutku i onda počnemo svi da ih koristimo, iako suštinski možda i ne znamo šta znače. U svakom slučaju, mi nismo razvili tu dimenziju onako kako bi trebalo. Na primer, u Jad Vašem se ne puštaju deca pre petog razreda osnovne škole, dok su se kod nas vodili prvaci i deca koja pohađaju drugi, treći ili četvrti razred u obilaske. Sećam se da sam bio četvrti razred kad sam išao u Jasenovac, a tadašnja postavka nije bila za decu tog uzrasta. Stoga, nama tek predstoji ozbiljno sagledavanje tog stradanja i ja preporučujem tekst banjalučkog profesora Olega Soldata, koji je govorio o Jasenovcu u delu Branka Ćopića. U pitanju je jedno ozbiljno promišljanje i preporučujem to svima da taj esej pročitaju.

1614442211786.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Imajući u vidu da ste vi naučnik koji proučava holokaust, možete li da nam uporedite odnos prema žrtvama kakav gaje ovdašnji narodi sa onim koji imaju Jevreji prema nastradalima?

Jedna od floskula koju volimo da govorimo jeste da treba da se ugledamo na Jevreje. Međutim, mi pažljivo izbegavamo svaku mogućnost da to učinimo. Kad je u pitanju holokaust, postoji samo jedna jedina noseća institucija na planeti zemlji, a to je Jad Vašem – središnja institucija za pitanje proučavanja, sećanja na žrtve i heroje Drugog svetskog rata, odnosno holokausta. Ona je osnovana 1953. godine i započela je svoj rad sa dve kancelarije, a danas pokriva čitavo jedno brdo u Jerusalimu, koje se naziva “Gora sećanja”. Jad Vašem danas ima oko hiljadu zaposlenih i obuhvata centralni arhiv i centralnu biblioteku za pitanje holokausta. Ujedno, u okviru Jad Vašema se nalazi i centralni institut za proučavanje žrtava Drugog svetskog rata i centralna obrazovna institucija, odnosno Međunarodna škola za proučavanje holokausta, u kojoj se obrazuju prosvetni radnici koji se bave ovom temom. Naravno, tu je i najveći muzej posvećen žrtvama i herojima holokausta. Sve to je promišljeno i finansirano planski i strateški. Bezbroj puta sam vodio naše zvaničnike kroz Jad Vašem i svako mi je na kraju rekao da i mi moramo imati tako nešto. Kad bih im odgovorio da je to započelo sa radom 1953. godine, onda bi oni zaćutali. Nakon toga, nikada više ne bi progovorili neku javnu reč u Srbiji na tu temu, a da ne govorim o tome da li pomognu rad i razvoj Muzeja žrtava genocida.

A šta mislite, zašto je to tako?

Ovo je teška tema kojoj se mora pristupati ozbiljno. Pogledajte do koje je mere Izrael, između ostalog, izgradio svoj identitet na holokaustu. Mi ništa slično nismo imali u našim uslovima. Doduše, Republika Srpska je tome bliža, što je razumljivo, jer je ona dala većinu žrtava Drugog svetskog rata, zajedno sa Srbima iz današnje Hrvatske. Tokom devedesetih ona je bila u uslovima u kojima je mogla razumeti tu misao.

1614442211615.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Za vreme boravka u Izraelu, upoznali ste čoveka koji je uhvatio jednog od najpoznatijih nacista, Adolfa Ajhmana. Da li vam je pričao o tom hapšenju, kako se on ponašao u trenutku kad je shvatio da je pao u ruke Izraelaca?

Rafi Eitan je mnogo pričao o tome. Naravno, mi ne znamo kako je Ajhman suštinski otkriven. Čujemo jednu, drugu, treću priču, ali ko zna šta je istina. Ne zaboravimo da je godinu dana pre toga pucano na Antu Pavelića, takođe u Argentini, i da sigurno postoji čitav veo tajni oko oba događaja i pitanje je da li ćemo ikada saznati punu istinu. Priroda takvog posla je tajna i otkrivaju se samo delići, a pitanje je da li su i oni tačni. Činjenica jeste da je Pavelić ranjen i da je suštinski od tih rana preminuo u Španiji, kao što je činjenica da je Ajhman uhvaćen, doveden u Izrael, da mu je suđeno i da je obešen u tamnici. On jedini čovek koji je osuđen na smrt u istoriji države Izrael. Činjenica jeste da je veliki izraelski pisac Jehiel De Nur bio pozvan za svedoka na suđenju Ajhmana i da je govorio o tome da je Aušvic po svom užasu bio posebno mesto na svetu, neuporedivo sa bilo čim drugim, posebna planeta. On je tada pao u nesvest, imao je nešto slično epileptičnom napadu i zanimljivo je da se on kasnije lečio LSD-om u Holandiji. O tome je i pisao, ostavljajući možda svoje najznačajnije delo “Shivitti”, koje predstavlja svedočanstvo kako je on unazad prošao svoju traumu. To bi bilo izvanredno imati prevedeno na naš jezik.

Ne možemo da izbegnemo i priču oko ratova devedesetih godina, kad su se. ponovo ovi prostori našli u epicentru sukoba. Da li se ponavljanje tog ratnog sukoba moglo izbeći?

To je u sferi onoga – “šta bi bilo kad bi bilo”. Međutim, ne treba tek tako pokazivati prstom u nacije kao krivce. Za rat su krivi oni koji su vodili Jugoslaviju u poslednjoj deceniji njenog postojanja, odnosno ljudi koji su se do juče izjašnjavali kao socijalisti i komunisti, da bi nakon toga postali šovinsti, počevši jedni druge da hvataju “za grlo”. Suština nestanka Jugoslavije je u nedostatku vizije onih koji su bili na njenom čelu, posle Titove smrti i za vreme njegovog života i tu odgovornost oni nikad ne mogu da izbegnu.

Ovdašnji narodi i dalje žive na suprotnim stranama, pa tako i dalje možemo čuti onu podelu na “njihove” i “naše”. Koliko tim podelama doprinosi i kad neko dođe iz Beograda i da sa tvrđave u Kininu pošalje poruku: “Ovo je Krajina” ?

Svakako da to doprinosi, međutim, najveća tragedija prostora bivše Jugoslavije je to što ostaje bez ljudi. Progutaše Nemačka, Irska i Austrija bivšu Jugoslaviju. Mi vidimo da je Hrvatsku od ulaska u Evropsku uniju napustilo stotine hiljada ljudi. Isto to važi za sve ostale zemlje  izproistekle nekadašnje zajedničke države, izuzev jednim delom Slovenije. Džaba vam to što vi imate teritoriju ili što ćete je osvojiti, ukoliko će ona biti prazna.

1614442211693.jpeg Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Verujete li da budućnost može da bude bolja?

Naravno da verujem, jer verujem u Boga živoga koji okreće sve na dobro, ali je sigurno da se moramo potruditi ukoliko želimo da nam budućnost bude bolja. Mislim da je tu vladika Nikolaj svojevremen napisao: “Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme”. Ta opsesija boljim životom – i to boljim životom stečenim na lak način – je jedna od najvećih krivaca za nesreću u ovim krajevima.

Kad sledeći put dođemo u Pakrac, na primer u septembru, šta ćemo videti novo?

Verovatno ćete videti uređeniju pakračku biblioteku. Videćete, ako Bog da, završne radove na fasadi Sabornog hrama gde se nalaze mozaici, gde je pucano u lica Svete Trojice i lica arhangela. Videćete kako ide dalje obnova vladičanskog dvora, koji je najveći dvor Srpske pravoslavne crkve posle Patrijaršije u Beogradu. Videćete ponovo posađen vinograd, a imaćete priliku da vidite i prvi put posle trideset godina, odnosno rata, decu na veronauci. Pa, malo li je?

1614442211846.jpeg Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Naš boravak u Jasenovcu i Pakracu završio se s obećanjem da ćemo se vratiti opet, jer se područje koje obuhvata Eparhija pakračko-slavonska ne može samo jednom posetiti. Ujedno, to će biti prilika da zabeležimo kako se razvija i napreduje jedan od najznačajnijih duhovnih centara Srpske pravoslavne crkve, mesto koje se po svojoj vrednosti ni malo ne razlikuje od drugih međaša srpskog nacionalnog hoda – Sremskih Karlovaca, Cetinja, Sent Andreje, Prizrena…

 

NOVA.RS

"Kod nas je sećanje na žrtve Jasenovca obeleženo tek šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, mi se nikada nismo ozbiljnije pozabavili onim što se danas popularno naziva 'kultura sećanja'...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako će izgledati idući meseci njegovog života. Zbog toga kako izgleda nekoliko puta je završio u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu, odande je jednom slučajno otišao za Novi Sad, "jer je tako bilo bliže da stigne u Beograd", ali na prvom mestu, upoznao je Mariju, devojku zlatnog srca, koja mu je izašla u susret onda kada mu je to bilo najpotrebnije iako ga je pre toga samo površno znala.
      Priča o Karlosu po kojoj može da se snimi film pojavila se prvobitno na Tviteru, gde je zbog svih zapleta, neprilika i događaja u životu ovog šarmantnog Ekvadorca pobrala velike simpatije svih onih koji su imali prilike da pročitaju priču. Kada je pročitate, shvatićete zbog čega smo morali da Majin niz tvitova pročitamo više puta. A, priča ide ovako...
        Priča o Karlosu
      "Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje s Karlosom: Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora. i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu. Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa, a već je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd, pa je platio taksisti 100 evra da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.
      Trebalo mu je tri dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje. Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp? Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo što nije bilo gostiju, a on se trudio nešto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali što sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila.
      Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je išao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu, poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u kovid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca.
      U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci... Tri nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraća se 8. u Ekvador. Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 evra pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj, zaplaču. Inače, on kaže (naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo dva restorana, firmu za selidbe i baš dobro živeo (priložio slike).
          Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu, napravi joj dete, ispuni želju pa ćemo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina (priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima tri godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore. I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klinku i dete i ode u beli svet da luta. Tri godine već luta i živi na ulici, jednom je pokušao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresiji i da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za tri godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem, pa ni Srbija nije baš nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira na to što je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 evra da ga doveze do Beograda. Ludački voli Srbiju kaže. A kako drugačije?"
      Zvuči nestvarno, ali priča je istinita uz nekoliko korekcija
      Nakon što je "Blic" stupio u kontakt sa konzulatom Ekvadora u Beogradu saznali smo da je čitava priča oko Karlosa istinita, sa samo nekoliko korekcija u nizuu tvitova. Naime, Karlosa su slučajno povezli za Novi Sad, jer su mu rekli da će odatle lakše stići do Beograda. Međutim, kako mu je tamošnji taksista tražio 100 evra za taj put, on se ponovo obratio konzulatu koji je tom prilikom kontaktirao državljanku Ekvadora koja živi u Novom Sadu, te mu je ona našla prevoz koji je Karlos do Beograda platio 4.000 dinara.
      "Imala sam priliku da pročitam tekst objavljen na Tviteru o iskustvima i doživljajima Karlosa, koji je ekvadorski građanin. Članak je sjajan, kao i smisao za humor koji prati opisivanje svih situacija kroz koje je prolazio u Srbiji. Kao konuzul Republike Ekvadora u Republici Srbiji žeilim ovom prilikom da istaknem da je on i pored brojnih teškoća imao i veliku sreću ovde u Beogradu.
      Posebno bih napomenula da je iskazana bezuslovna podrška i razumevanje i Policijske uprave za strance, ali i prilikom brze i efikasne reakcije lekara Hitne pomoći zbog sumnje da je zaražen kovidom-19. On je odmah primljen u kovid bolnicu u Beogradu i tamo dobio svu pažnju i odgovarajući tretman tokom dvonedeljnog lečenja. Ali tu nije kraj njegovim doživljajima i iskustvima u Srbiji", stajalo je u odgovoru koji smo pismenim putem dobili iz konzulata Ekvadora.
      Kako su nam naveli, Karlos je zaista bio u nekoliko navrata u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu i svaki put je naišao na ljubaznost osoblja. Što se tiče puta za Beograd preko Novod Sada, ističu da su ga kamionom povezli do tamo, verovatno slučajno, ali da je zahvaljujući njihovoj državljanki Karlos ipak stigao do Beograda.
      U daljem toku pisma, iz konzulata su se osvrnuli i na čin devojke koja je primila Karlosa u hostel, a koja je kasnije i vodila računa o njemu.
      "Na primer, vlasnica hostela ga je primila i tako humano zaštitila kao osobu kojoj je potrebna pomoć, ne postavljajući pri tome neke druge uslove.
      Kao što vidite, još jednom se potvrđuje gostoprimstvo Srba i njihovo široko ljudsko srce i osećanja. Takve vrednosti se teško pronalaze u današnje vreme. Verujte mi kada vam to kažem jer velika većina stranaca koji žive ili rade u ovoj zemlji misli slično ili isto kao ja", rekli su iz konzulata na kraju razgovora za "Blic".
      Upoznali se u vreme pandemije i razvili prijateljstvo
      U razgovoru s Majom, vlasnicom hostela, saznali smo da je Karlos boravio kod nje od marta. Kako su na snazi bili policijski čas i zabrana kretanja, ona je odlučila da svom gostu iz Ekvadora ne odjavljuje smeštaj, ali ne samo to, već mu je rekla da tokom boravka ne mora ništa da plaća. U znak zahvalnosti, Karlos joj je pomagao da okreči hostel, a kada su mere popustile, našao joj se tu i oko novih gostiju i sitnica koje su bile potrebne da se urade. Naravno, uz novčanu nadoknadu, jer, kako kaže, svesna je da je u teškoj situaciji.
       
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava
      "Karlos je bio jedan od gostiju hostela koji je sticajem okolnosti došao u bliži kontakt sa mnom tokom "zatvaranja" u vreme korone. Otvoren i nasmejan, topao, pravi latino tip. Pomogli smo se uzajamno u ova teška vremena i drago mi je da mi je život pružio priliku da u svojoj okolini imam jednu takvu osobu. Veoma je moralan, nije materijalista, ima snažnu etiku i spreman je da pomogne svima i uzvrati. Valjda ga zato i Bog čuva od kada je došao, pošto je iz svake situacije i problema u koji je upao izašao kao pobednik Želim mu da se što pre vrati u Ekvador ili Holandiju, te i da počne svoj život iz početka", rekla je ona za "Blic" dodavši da je tek posle razgovora s konzulatom shvatila da nije najbolje razumela Karlosa šta joj je pričao, te i da je veoma zadovoljna načinom na koji je naša Uprava za strance reagovala u Karlosovom slučaju.
      "Priča o Karlosu": Slučajno se našao u Srbiji tokom pandemije, a po onome što ga je snašlo može da se snimi film
      WWW.BLIC.RS Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako...  
    • Од JESSY,
      Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj..
      Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku
      U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". 
      FOTO: Printscreen I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole.
      I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.
    • Од JESSY,
      U vrijeme kada u javnosti traju žestoke polemike oko toga da li je za pravoslavni Vaskrs potreban policijski čas, ili je trebalo dozvoliti vjernicima da prisustvuju liturgiji, jedan episkop naročito se ističe u jasnim i glasnim stavovima koji očigedno dopiru do vjernog naroda.
      U pitanju je episkop Zahumsko – hercegovački i primorski Dimitrije, čija saopštenja za javnost, izjave za medije njega i sveštenstva, ne ostavljaju prostor za sumnju i podjele među vjernicima.
      -Ako bismo mogli zamisliti situaciju u kojoj se mjere o zabrani javnih okupljanja ne bi odnosile na vjernike, i tada bi zbog javanđelske vjere koja nas uči da je bližnji naš život, one trebalo da budu poštovane i primjenjivane od strane hrišćana. Zbog toga je najtrezvenije da poštujemo sve odluke i preporuke gradskih, republičkih i državnih vlasti kojima se nastoji spriječiti širenje ovog opakog virusa i spasti što veći broj života. Ne smijemo dozvoliti da ugrožavamo živote svojih bližnjih, jer su oni za svakog pravog hrišćanina najveća svetinja – napisao je vladika u pismu vjernicima na Lazarevu subotu.
    • Од Fildza,
      Zasto mu se obracamo sa Otac..? 
×
×
  • Креирај ново...