Jump to content

Препоручена порука

  • Одговори 56
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Заједно у вечности, као Петар и Павле:  

Nikad dosta ovakvih reci. Veliki o ogromnima. ... Огледало, загонетка, личност - Митрополит Николај (Хаџиниколау) Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена,

Три Светитеља нашег доба:

Постоване слике

Kako to lepo veli apostol o najvecima - `oni kojih svet ne bese dostojan`.

...

"Атанасије на грчком значи „Бесмртан“. То име на монашењу понио је наш владика, а замонашен је руком Св. Аве Јустина. Ава је Атанасију увијек говорио: „Чедо моје ти си лав и срна“. Последњих годину дана провео је на релацији Призрен-Требиње и непрекидно је радио на објављивању књига "Писма Аве Јустина". Последњи том завршавао је у болници са маском за кисеоник на лицу. Са Христом и у Христу до посљедњег даха."

Tasa.thumb.jpg.6796d3d0df444f4d08422c8e8c212166.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Iako možda zvuči brutalno, ali.. naše vladike ne traže da žrtvujemo decu za njih! To je vera.

Negde se grabe za svaki pojedini dan pa i po ceni ozbiljnih psihosocijalnih problema po narod a naročito po decu. Naši znaju da su dospeli do kraja svog putovanja u ovome svetu - sad je na Bogu da ih pomiluje i primi u carstvo svoje! Molimo se Gospodu za ovo. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Након што је предао дух свој у наручје Божије, тијело умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, новоупокојеног Атанасија, остало је ноћ и дан у загрљају Цркве, која га непрестано омива сузама, цјеливима и поклоњењима, миропомазујући га јеванђељским читањима и молитвама, умотавајући га у најчистија платна херцеговачких ливада и цвијећа, спремајући га за укоп.., не у земљу, него у камен, јер камен је и у камен ће отићи.

На Божанственој литургији, уз одар Епископа Атанасија, у требињском Саборном храму  предстојали су Епископи, диселдорфски и њемачки Григорије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, свештенство, монаштво и народ Цркве, са свих страна свијета.

По читању еванђеоског зачала, у име свештеника и њихових парохијана Епархије захумско-херцеговачке и приморске, опроштајно омилије блаженопочившем Епископу, оцу и учитељу произнио је протопрезвитер – ставрофор Дражен Тупањанин, почевши ријечима:

„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца…

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=81589

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Василије Гондикакис је један од многих који је писао о њему као о великом детету. 

Ако се добро сећам, описивао је сцену како у манастирској порти игра фудбал са децом.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Од Косова до Јадовна

„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре“, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају.

Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској равници и безимене полагали око минијатурног храма косовских Срба у Бабином Мосту. Прошли су овуда и краљеви војници Јевтићи из Брдарице код Ваљева, и вратили се као слободни људи са Солунског фронта и прели причу голготе и васкрсења једног народа. Све што су они сањали и све што се у оном затвору са причешћеним младићем Зораном Јевтићем догађало постало је део преживелих идеја које су сачувале православље. У тој малој косовској, војничкој затворској ћелији родио се победилац идеологије комунизма. Родио се неодступни борац за истину и најгласнији косовски побуњеник новог века. Комунизам је пао на колена пред вером малих и понижених, пред причешћем у убогим и запуштеним црквицама. Ту је Атанасије започео пут од Косова до Јадовна и никада га није завршио. Са самртне постеље тражио је, ових дана, од Љубише Чеперковића Бралке, Дејана, Живојина да му се траже фотографије, проверавају подаци, истражују детаљи живота косовских Срба за седмотомно издање књиге „Од Косова до Јадовна“

Ако је митрополит Амфилохије изникао из Ловћена, Косова и Јасеновца, владика Атанасије је најважнији српски путник од Косова до Јадовна. Његове три кључне тачке су Косово, Херцеговина и Јадовно. Нема страственијег, образованијег, детаљнијег, истрајнијег, духовитијег, љубазнијег и суровијег делатника на тој линији испуњеној патњама, радостима и вредностима које одређују карактер нашега народа. Наука, професура, сложени теолошки радови, полемике, политичка некоректоност, инстинкт који открива диктатора, муњевити рефлекс на угрожавање слободе, другачије мишљење у цркви које никада није рушило наслеђе Светога Саве кретали су се у духовној вертикали од Косова до Јадовна. Између те две тачке Херцеговина је његово највеће дело. Истинит, природан, емпатичан, динарски срчан и обликован косовским заветом он је, усред крвавог грађанског рата, обновио православље и вратио Светог Саву у његову ђедовину. Драма рата је његов карактер доминантно усмеравала према личности појединца који страда. У појединцу је откривао Бога и Херцеговина је то препознала. Од богоборачке, атеистичке и земље запуштених светиња постала је најхришћанскији део српског народа.

Хаос грађанског рата је тек утихнуо, а на Косову и Метохији почиње нови сукоб. Владике Атанасије и Амфилохије су у њему без остатка, да се нађу при руци тадашњем владики Артемију.

 „Обишао је сваки крај Косова и Метохије, знао је свако село, свако црквиште и све је бележио, чувајући помен на оне који су пострадали за Христа, посебно нове косовске мученике Босиљке, Григорија, Василија, Харитона и Стефана“, написао је владика рашко-призренски Теодосије у опроштајној поруци из Болнице „Драгиша Мишовић“ из Београда где се лечи од болести ковид 19, од чијих последица је и преминуо владика Атанасије.

У тим временима Атанасије клечи у полутами Грачанице између фреска после дана у ком је сахрањивао побијене. Моли се и плаче. Убијеном фоторепортеру и сараднику „Политике“ Момиру Стокући облачио је белу кошуљу, док му је подизао главу у рукама му је остао мозак. Онда се враћао и понављао: „живо је васкрсло Косово!“

Негде око Васкрса 2000. владала је општа оскудица у свему. Владика Атанасије бере маслачак и јестиве траве у дворишту Манастира Грачаница. На трпези храма који је подигао богати и моћни краљ Милутин јела се трава. Атанасије је извадио лимун и зачинио маслачак. Гурман и крупни јеромонах Василије Делић држао се се за главу и гласно изговорио: „помрећемо од глади!“

Из Херцеговине се први, са игуманом архангелским Михаилом и фото-апаратом потписника ових редова, обрео у Манастиру Девич. Голим рукама су склањали угарке са ћивота Светог Јоаникија Девичког и објавили свету да дренички утешитељ сиротиње није уништен у пожару који је до темеља разорио храм. Никакви разорни догађаји, а посебно људски и политички ставови нису могли довести у питање Атанасијево поверње у Косово. Политичка некоректност је била део његовог живота и јавног деловања.

Пре неколико година за Видовдан, направила се велика гужва на вратима свечаног салона у конаку Манастира Грачаница. На улазу је владика херцеговачки Атанасије Јевтић који крупним гласом грми на неког политичара: „Ти, да преиспиташ своју комуњарску историју, и да се оставиш српске историје!“ Сви цупкају и чекају да се заврши „час“ након дуге видовданске Литургије, а патријарх Иринеј се смеје и, из групе званица, довикује: „пусти нас Атанасије да уђемо!“ Пролази поред политичара, узима га за руку и каже: „Добар је наш Атанасије.“

Пандемија вируса корона ове године је зауставила све, само не деда Тасу. Он је носио прославу Видовдана, и сваких неколико сати био на другом месту од разговора у овдашњем Дому културе до Новог Брда. Ту је служио помен у цркви Светог Николе коју својајтају овдашње власти. Албанац са моторном косилицом ометао је службу, владика плаховитог темпарамента га није примећивао, само је на крају поновио оно своје: „живо је васкрсло Косово!“ Стигао је он да поред бројних послова буде и админстратор Епархије-рашко призренске, у дворишту Дома културе подигао је 2010. године спомен крст као сећање на страдалнике. Обновљен је три дана пред његово упокојење.

За Призрен, његово наслеђе, људе и цркве говорио је да је реч о призренској галаксији и посебном свету. Живео је косовски завет и дао једну од његових најдубљих дефиниција. „То није нека идеолошка, националистичка или политичка конструкција, није нека земаљска или историјска теорија, него је косовски завет и опредељење српско само исповедање нашег хришћанског и православног идентитета, испољавање нашег црквено-народног духовног бића, сведочење о нашем трајном литургијском памћењу.“ У име тог памћења и завета косовски Срби су му спустили на одар земљу са Газиместана, један камен из Манастира Светих Архангела код Призрена и један камен са улазних врата Манастира Девич поломљених у Погрому 17. марта 2004. године.

Дан пред упокојење из Призрена је у Требиње стигао игуман Михаило. Онда је цела болница певала за владику Атанасија „Јечам жела косовка девојка“. Кратко је отворио очи.

Новинар из Грачанице Живојин Ракочевић
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ДАРКО Р. ЂОГО: Најбољи појац српске теологије

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.

Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку.

Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље.

И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година.

Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш.

Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити.

Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље.

Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима.

Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Golub рече

Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Ovo cu da ponavljam kad god ustreba, ako Bog da, od sad pa na dalje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
"Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене.
Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.
Загонетка
Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.
Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!
Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?
Личност
Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.
Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.
Благодаримо њему."
Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу)
 
 
 
  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

По благослову и уз молитвено присуство Епископа крушевачког г. Давида, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је мали помен...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића.

       
      Звучни запис беседе
       
      У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу.
      Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“
       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу – Глувну  Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода,  Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу.

       
      Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић.
      У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу Часног Поста, када се наша Српска Православна Црква молитвено сјећа Свете Марије Египћанке, богослужио је наш Преосвећени Епископ Фотије у храму Воздвижења Часног Крста у Лончарима, архијерејско намјесништво брчанско. 
       

      Ово је прва канонска посјета Епископа Фотија од како је у парохију лончарско-вучиловачку дошао нови парох, протојереј ставрофор Никола Пекић, али истине ради, треба нагласити да су Лончарци увијек са великом радошћу дочекивали свог Епископа.
      У Христовој оданости и братској љубави Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић; архијерејски намјесник брачански, протојереј-ставрофор Илија Филиповић -  свештеник који је 26 година службовао на овој парохији прије оца Николе, а сада је, по потреби службе, на парохији у брчанском насељу Српска Варош - и протођакон Богдан Стјепановић.
      ''Житије свете Марије Египатске, којој је посвећена ова 5. Недеља Часног поста је заиста чудесно.Треба га читати и учити се из њега. Поготово, рекао бих, наше генерације би могле много да науче. Људи смо. Слаби смо. Грешни смо. Несавршени смо. И што се човек више пење на лествици духовног живота, он себе види мање савршеним, јер се огледа у Богу а ми други се огледамо у људима. Зато су свети људи смирени. Смирени су јер они непрестано имају пред собом Божија савршенства – колико је Бог добар, милостив, свемоћан, свеправедан и свесвети. Загледани у лице Божије они виде своје несавршености.''
      Својим благољепијем уљепшали су ово свето сабрање и наше гошће Хилда и Ивана, које су појале на Светој Литургији, а иначе су дио етно пјевачке скупине ''Дар'' из Бањалуке коју води управо Хилда Хрекес, иначе родом из Алепа, Сирија.
      Захваљује се вјерни народ Лончара, на челу са протом Николом, свом духовном оцу, Епископу Фотију, што нас у ова смутна времена не заборавља и што је својом посјетом и молитвама које је узнио Свеблагом Господу окријепио народ овог краја – На многаја љета Преосвећни Владико!
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 18.4.2021. Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Окупљеном верном народу Владика се обратио позивајући се на речи које смо могли чути из данашњег Јеванђеља.

       
      „Данас смо чули како Господ говори једној жени 'иди с миром, вера твоја спасла те је'. То је та вера на коју треба да се угледамо и која нам је дата од самог Господа Исуса Христа, која се преносила преко апостола и њихових ученика све до дана данашњег. Они су нам предали веру у свету Тројицу, у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Она је пут који треба да следимо и помоћу ње треба да истрајемо и на свом пропутовању кроз овај пост док ходимо ка светлом Васкрсењу Христовом које је центар наше вере. Како свети апостол Павле каже 'ако нема Васкрсења, узалуд је вера ваша и проповед наша'. 
      Управо ка том празнику треба да тежимо и да се, проживљавајући га овде, на Земљи, сваке године и сваке недеље, надамо свеопштем васкрсењу кроз које ћемо наследити Цраство Небеско и постати истинска деца Светлости“, рекао је Епископ далматински и пожелео да се ускоро ослободимо пошасти која нас је снашла и да се онда да у светим храмовима окупљамо у што већем броју.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
×
×
  • Креирај ново...