Jump to content

Зоран Ђуровић: Свети Григорије Богослов о епископима

Оцени ову тему


Препоручена порука

 б

- Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 

Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.

Ево текста писма:

80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.

80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.

Рим

25.03.2016

 

- Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима

 

Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.

По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.

[1] У руском „на делове“

Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.

Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.

 

SOZERCANJE.WORDPRESS.COM

Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.
Note: Your post will require moderator approval before it will be visible.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      (Па извол'те! Постављајте питање која вас муче, стварају дилеме и сл. Ја сам отворио тему јер мислим да је корисна. Мислим да би падре требао да је модерира. Боље да одговара људима на њихова питања него да траћи време у расправама са својим неистомишљеницима)
      Падре @Zoran Đurović
      1. Је ли грех јести Нутелу у посту?
      2. Шта да ради човек који има неки духовни проблем/дилему, почне да тражи одговор у Цркви и добије различите одговоре/информације/упуте од различитих свештеника?
      Благослови и помени!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована.

      У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег.
      Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. 
      После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. 
      Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. 
      Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства.  
      Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. 
      После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. 
      Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. 
      Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. 
      Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. 
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац.

       
      Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати  Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац.
      Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир.
      У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић.
      Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. 
      По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради.
      Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата.
       
      Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре)
       
      У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету.
      Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању.
      Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи.
      „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“.
      „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир.
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију.  
      „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан.
      Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти.
      „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело.
      „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић.
      Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној  служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија.  
      Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског.
      „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“.
      „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић.
      Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду.

       
      Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије.
      Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и  враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после  дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији.
      23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру.
      У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб.
      После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће.
      У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео  скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад.
      Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године.
      У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.
      Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.
      Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије  признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...