Jump to content

„Мој муж је почео да се лечи када сам ја у глави средила ствари“


Препоручена порука

„Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“

„Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“

Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.

„Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.

Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.

Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”.

У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постепено је Сашин муж престао да учествује у животу породице. На послу су почели проблеми: није одлазио је договорене састанке, није завршавао пројекте, питање је било да када ће га држати.

У исто време је било потребно негде наћи новац за марихуану.

Саша се озбиљно забринула. У почетку и против своје воље морала је, на пример, да контролише да ли је муж одвео децу у школу. Онда је схватила да прати када њен супруг пуши марихуану, јер марихуана се споро излучује из тела, и после ње он дуго не можете да вози кола. Морала је да буди мужа, ако је имао састанке, како би могао да дође на време. Морала је да га буди по неколико пута – након првог буђења редовно би опет заспао.

Постепено се Саша претворила у супругу која вечно прати мужа и која је само „мало забринута“, која „наравно, брине“ о свом мужу, о његовом здрављу, његовом животу и његовој репутацији. Притом, сам супруг уопште није марио за све то.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Наша породица је потребна само мени“

После неког времена, Саша је схватила да све породичне послове већ дуго води сама: водила је децу у школу, на разне секције, у продавницу у куповину, обављала послове по кући – све је радила сама, као да и није имала мужа. Тужно, наравно, али ипак је и то лакше него нешто поверити њему, јер ће заборавити, заспати, кренути својим послом и неће се вратити.

„Видела сам да се кућа држи на мени и мој муж је био задовољан таквом ситуацијом. Живи у кући као велико дете, стално је урађен и свака три сата ислази на балкон да попуши још један џоинт“.

Најгоре од свега је био стални осећај кривице. Јутарњи разговори о томе да децу у школу и вртић супруг опет неће моћи да води, јер је надуван, завршавале су се свађом: „Зашто си се за мене закачила?“ Да, из било ког разлога он је имао претензије према Саши и на крају је почела да верује да заиста својом кривицом не стиже, није разуме, претерује и уопште слабо се труди.

„Испоставило се да мени све време нешто треба и као да све време покушавам да одржим породицу на окупу“, сећа се Саша. „А у ствари, како сам касније схватила, покушала сам да се прилагодим мужу и целој тој ситуацији. Погнути се, раширити се као пластелин – само да свима угодим. Главно је да споља гледано (а самим тим и ја сам тако онда сматрала) све делује мирно и просперитетно. Мислила сам да је тако боље и за децу. Али у једном тренутку се све ово, срећом, срушило“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када је стрпљења понестало

d09cd183d0b6-1.jpg?w=570

Саша је схватила да је ужасно уморила – од мужа који не само да не доноси новац у кућу и не ради ништа код куће, већ често може и да се не врати кући, не одговара на позиве; од читавог свог чудног живота, од исцрпљујуће тескобе, од неразумевања шта даље да ради.

„Некако нејасно сам почела да осећам да у ствари све што се дешава није нормално.“ А онда је мужа отерала његовим родитељима, а сама је отишла код психотерапеута.

Током неколико месеци рада постепено сам схватила да нисам пластелин и не бих требало да се прилагођавам ниједној ситуацији, посебно када је режисер ситуације супруг зависник.

У својој „бризи за породицу“ ишла сам толико далеко да сам мужу давала новац за дугове, јер трошкови за дрогу су били превелики за наш буџет и све више се задуживао.

У наредне две године Сашин муж је коначно остао без посла, поред наркотика, почео је и активно да пије, како је рекао, због проблема на послу. Саша је наставила да трпи и пружа мужу све нове и нове шансе – између осталог и зато што су се налазили у венчаном браку.

С времена на време у породици је долазило до скандала када је она покушавала да нешто разјасни или докаже. Али једног дана је само поставила строг услов – „Твоји проблеми нису моји проблеми, ако их не желиш решавати, нећу их решавати ни ја уместо тебе; или рехабилитација, или развод“. На рехабилитацију је супруг пошао сутрадан, одмах након разговора.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како се бринути о себи кад је около хаос

„Наравно, када у вашој породици постоје непрекидни проблеми и скандали, чини вам се чак и чудним да се неко брине о себи“, каже Саша. „Али то је први корак изласка из зависности, када схватате да ви нисте средство помоћи, већ особа која такође има своје потребе. Почела сам тако што сам одлучила да редовно идем на терапију, одвајајући време и буџет за то, и трудећи се да не пропуштам састанке“.

Поред састанака са психологом, Саша је неко време похађала групе за сазависнике и, поред тога, сама је налазила и читала литературу. Онда је почела редовно да одваја време за свој хоби – одлазак на изложбе или излете.

„Баке нису биле укључене у наше кућне послове, али сам ипак почела да молим мајку да понекад седи са унуцима. У ретким случајевима деца би могла да остану са мужем; касније, за време таквих излета, пронашла сам дадиљу. А када сам почела да радим у канцеларији, дадиља је још чешће боравила са децом – како бих могла да будем спокојнија“.

Са новцем у породици су биле разне ситуације. Муж је зарађивао све мање, а Саша, по образовању социолог, маркетиншке пројекте је проналазила преко интернета, радила је ноћу. У последњих годину дана, када је њен супруг уопште престао да доноси новац, његови родитељи су мало помогли Саши. Уз њихову помоћ успели су да заврше радове у новокупљеном стану и да имају подношљив живот, иако кредит за стан и даље виси над главом. А онда је почела 2020. са самоизолацијом.

„Ја сам једна од особа која је имала користи од овогодишњег карантина“, смеје се Саша.

„Две године сам готово свакодневно морала да путујем на посао по два сата у оба смера. Било је тешко иако сам волела канцеларију – тај посао ми је био начин да се одморим од породичних проблема. Поред тога, у мени су видели специјалисту, а не само мајку и извор прихода. Раније, ако би се заређало више нерадних дана, чак би ми посао почео да недостаје, али истовремено сам била и веома забринута због тога што се радним данима „занесем“ послом.

У текућој карантинској години имала сам прилику да радим од куће: имам посао, а и деца су на оку.“

Саша каже да оно главно, од чега јој је терапија помогла да се избави, била су – неоправдана очекивања.

„Нисам имала илузија да ће се мој супруг сутра поправити и да ћемо живети сложно и у изобиљу. Али увек сам наивно веровала да се он труди и да жели да нам пружи светлу будућност, о којој тако често и лепо зна да говори. То је била је таква бајка: „Због мене ће он све учинити“.

Рад са терапеутом ми је помогао да схватим да све ове приче немају никакве везе са стварношћу. Било је врло тешко то признати себи. Али то је истина. Понекад ми се чини да сам сама измислила породицу. И сама сам изградила оно што сам смислила, а мој супруг је само био ту поред. И мада ми је у почетку било занимљиво и забавно у овом браку, када су почели породични проблеми, ја сам била та која их је решавала.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зашто све хоћу да спасавам

d0bcd183d0b6-2.jpg?w=570

Зашто сам сама? Откуд код удате жене толико занемаривање мушких снага и њихове способности да решавају проблеме? О тим темама је Саша слушала на састанцима за сазависнике.

„Несумњиво је да то потиче из родитељске породице“, каже Саша. „Моји родитељи никад нису пили, али увек сам имамла врло лош, тежак однос са оцем. Тата је тиранин и сви у кући смо патили због тога, чак смо донедавно то сматрали за нормално.

У својој породици научила сам да будем веома осетљив, да осећам стање других и да одмах прискачем у помоћ. На крају крајева, ја сам старија сестра, разлика са мојим братом и сестром је једанаест и тринаест година. Ја сам , може се рећи била њихова дадиља, неки су мислили да сам им мајка. Да дадиљам и бринем о неком био је начин живота научен од детињства.

Кад сам се удала и родила своју децу, то се само наставило. Четворо деце за мене нису били ужас ужасни, већ врло познато и занимљиво стање. Свиђало ми се да организујем живот њих четворо – школу, уз све додатне часове, куповину и моје образовање.

Али у неко време се и мој супруг почео понашати као да је моје пето дете.

Сада ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се. Стално сам имала неку потребу да „морам да му кажем да овде греши!“ Покушавала сам на све могуће начине да му „учиним добро“. Када сам научила да то не радим, постало ми је много лакше, а и ослободило се много времена. Напокон сам почела да га испуњавам свим оним интересовањима који су ми се нанизали у глави и чекали светлу будућност. Одједном се испоставило да могу просто узети и читати књигу, вести, одиграти представу са децом из суседства“.

Покушавајући да се одвикне од прекомерне одговорности, Саша сада не прави планове за много година унапред.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Сазависност и љубав – у чему је разлика

Док разговарам са Сашом, у мојој глави се појављује питање: шта је то сазависност? Живели жена и муж, а онда је, у неком тренутку, она схватила да јој он не помаже и избацила га, крај приче? Али проблем је дубљи.

„Проблем је у томе што се ја потпуно растварам у људима који су ми важни, тако да сам чак почела да ћутке одобравам жељу свог супруга да пуши и да га финансирам“, каже Саша.

„Наравно нисам му давала новац директно за дрогу, али ако мало размислите, била сам саучесник, јер сам му ослободила време, новац, подржавала његове илузије.

То је био сценарио којем су ме учили код куће од детињства: чини ми се да моји родитељи неко време нису веровали у мене и ја сам морала да докажем да сам вредна њихове љубави и пажње. Завршило се то тек негде по завршетку школе, када сам већ почела да градим свој живот, не осврћући се на одобрење родитеља“.

Истина, тада је, према речима Саше, ситуација са одобравањем почела да се понавља на послу – пристајала је на очигледно њој неодговарајуће или незанимљиве пројекте, радила је са људима који су јој били несимпатични или јој нису били блиски, а све због једне мисли: „Шта ако буде одбачена? Шта ако не буду ценили њен труд? На крају крајева, они имају право да постављају услове, а ја не!“

А када су Саши први пут рекли о сазависности, она се… увредила.

„Звучало је као да сам и ја, која сам се толико трудила, и сам крива. Тада сам чак и прекинула терапију на неко време и тек касније се вратила анализи ситуације, са другим специјалистима.

Заправо, цела ова нездрава прича има важну карактеристику – ви је нисте свесни. Ви уопште не живите онако како је вам удобно, већ како вам је мање страшно. Такав стални страх: „Мораш бити удобна, прилагођавати се, јер те иначе неће прихватити“.

Сада сам, на пример, већ дошла до тога када могу некоме да кажем „не“, а не да пристајем на пројекат који ми се очигледно унапред не свиђа. Истина, и даље не знам како постављати своје услове, формулисати свој став и доћи до компромиса. Очигледно је то нешто што још треба да научим“.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

„Породица на паузи“

d0bcd183d0b6-3.jpg?w=570

Породица је сада у режиму „пауза“. Последњих година Саша је неколико пута размишљала о разводу – прво, када је први пут отрчала психотерапеуту, а затим – када су породични финансијски проблеми нагло погоршали. Али с временом сам закључила да је ова породична прича добар повод да средим своју главу.

На пролеће, по повратку из рехабилитационог центра, мој муж је затражио да му пружим другу шансу. Током епидемије, пет пута недељно, присутствује дистанционим курсевима центра «Рехабилитација live».

Шта ће даље бити са њиховом породицом, Саша и даље не зна.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/23/muz_glava/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Čini mi se da je naša civilizacija zamenila ljubav sa bolešćivošću.

Jednom sam slušao neko predavanje gde je neki predavač govorio o ljubavi njegove žene prema njemu i onda ispričao kak je jedanput kada je došao kući izmrcvaren i kada joj se požalio na nevolje koje je doživeo od kolega i drugih ona njemu kazala: Šta sažaljevaš samog sebe to i treba da ti se dogodi. Ti si Hrišćanin! On je posle govorio kako je našao veliku utehu u tome. Ja ga nisam baš dobro tada razumeo ali sam posle shvatio ono što i ovažena u ovoj priči. Bolećivost sažaljeva i čini i  muževe i sinove i kćeri razmaženima. Ljubav, na protiv, ohrabruje za borbu!  Ne znam koliko sam bio jasan u onome što sam napisao ali mi se čini da moramo promeniti sadržaj pojma ljubav u našim glavama!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Trifke рече

Čini mi se da je naša civilizacija zamenila ljubav sa bolešćivošću.

Jednom sam slušao neko predavanje gde je neki predavač govorio o ljubavi njegove žene prema njemu i onda ispričao kak je jedanput kada je došao kući izmrcvaren i kada joj se požalio na nevolje koje je doživeo od kolega i drugih ona njemu kazala: Šta sažaljevaš samog sebe to i treba da ti se dogodi. Ti si Hrišćanin! On je posle govorio kako je našao veliku utehu u tome. Ja ga nisam baš dobro tada razumeo ali sam posle shvatio ono što i ovažena u ovoj priči. Bolećivost sažaljeva i čini i  muževe i sinove i kćeri razmaženima. Ljubav, na protiv, ohrabruje za borbu!  Ne znam koliko sam bio jasan u onome što sam napisao ali mi se čini da moramo promeniti sadržaj pojma ljubav u našim glavama!

To ima veze i sa vaspitanjem. Da li te onaj ko te previše mazi u tom nekom smislu i voli, pitanje je sad... Možda i voli, ali ne ljubavlju koja leči...

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, JESSY рече

Зашто све хоћу да спасавам

d0bcd183d0b6-2.jpg?w=570

Зашто сам сама? Откуд код удате жене толико занемаривање мушких снага и њихове способности да решавају проблеме? О тим темама је Саша слушала на састанцима за сазависнике.

„Несумњиво је да то потиче из родитељске породице“, каже Саша. „Моји родитељи никад нису пили, али увек сам имамла врло лош, тежак однос са оцем. Тата је тиранин и сви у кући смо патили због тога, чак смо донедавно то сматрали за нормално.

У својој породици научила сам да будем веома осетљив, да осећам стање других и да одмах прискачем у помоћ. На крају крајева, ја сам старија сестра, разлика са мојим братом и сестром је једанаест и тринаест година. Ја сам , може се рећи била њихова дадиља, неки су мислили да сам им мајка. Да дадиљам и бринем о неком био је начин живота научен од детињства.

Кад сам се удала и родила своју децу, то се само наставило. Четворо деце за мене нису били ужас ужасни, већ врло познато и занимљиво стање. Свиђало ми се да организујем живот њих четворо – школу, уз све додатне часове, куповину и моје образовање.

Али у неко време се и мој супруг почео понашати као да је моје пето дете.

Сада ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се. Стално сам имала неку потребу да „морам да му кажем да овде греши!“ Покушавала сам на све могуће начине да му „учиним добро“. Када сам научила да то не радим, постало ми је много лакше, а и ослободило се много времена. Напокон сам почела да га испуњавам свим оним интересовањима који су ми се нанизали у глави и чекали светлу будућност. Одједном се испоставило да могу просто узети и читати књигу, вести, одиграти представу са децом из суседства“.

Покушавајући да се одвикне од прекомерне одговорности, Саша сада не прави планове за много година унапред.

Prekomerna odgovornost, baš dobro rečeno... Kako će neko naučiti da pliva ako mu stalno držimo mišiće? Pomoći mu da se ne udavi, ali i plivati u željenom pravcu, utrošiti energiju na lepše, pozitivnije stvari. Ako želi pratiti ako ne sretan mu put!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Korisna knjiga

WWW.DELFI.RS

Melodina saosećajnost i duboko razumevanje kozavisnosti – koncept u kome gubite sebe u ime pomaganja drugome – izazvala je opšte interesovanje među onima koji se bore sa...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Каже Свети Игњатије Брјанчанинов: 

Цитат

• Свети Оци су рекли: „Кад видиш дављеника пружи му крај свога штапа и учини све што можеш да би га спасао; али руку своју му не пружај, да те не повуче за собом у пропаст“. 6. 824

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
×
×
  • Креирај ново...