Jump to content

Две важне теме Село - Наталитет

Оцени ову тему


Препоручена порука

Интересу је ме како се постављамо према овим темама:

1. Српска села полако умиру и нестају - у једном и ја живим и могу сведочити о томе како опада број становника, као и у околним селима

2. Много већи Морталитет него Наталитет - силазна путања укупног броја грађана

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ne znam, nisam iz sela  pa ne mogu da sudim. JA volim selo, lepo je selo. ALi ne žele svi da se bave zemljoradnjom ili poslom preko interneta. A od nečeg mora da se živi. A i ta zemljoradnja i poljoprivreda, da li je dovoljno subvencionisana...da li je uređen otkup robe...nije ljudima dovoljno samo imati hranu i krov nad glavom...šta ćeš...ne znam kako bih ja da sam na njihovom mestu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. 

       
      Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница.
      Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести:
      1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
      2. Љуби ближњега свога као самога себе.

       
      Нови завет је савршенији од Старога у поимању љубави и према Богу и према ближњем. То није никако чудо, јер се у Новом завету и Бог савршеније открио, и савршенијег човека показао и створио. Бог се јавио као Љубав: Отац и Син и Дух Свети. Поставши Богочовек, Син Божији је показао и открио да је и човек створен да буде нешто савршеније од човека - богочовек. А за поимање и стварање тога је неопходна дубља и шира вера и бескрајнија љубав.
      Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност.
      Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34).
      Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе "што је Он за нас душу своју положио". Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.
       
      Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске
       
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Две највеће заповести
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. јула 2021. године у Патријаршијском двору у Београду министра за бригу о селу г. Милана Кркобабића и председника Академијског одбора за село САНУ академика Драгана Шкорића.

       
      Предстојатељ Српске Православне Цркве је током сусрета са министром Кркобабићем и академиком Шкорићем истакао да се радује јер је држава Србија препознала значај бриге о селу и покренула механизме за системско решавање проблема који отежавају или онемогућавају опстанак људи у селима. По мишљењу патријарха Порфирија, који је као игуман манастира Ковиља стекао вишедеценијско искуство руковођења манастирским пољопривредним газдинством, по питању опстанка села постоји много отворених питања на која се морају пронаћи адекватни одговори с учешћем свих релевантних фактора. Патријарх је нагласио да ће Српска Православна Црква по том питању да помогне према свим расположивим могућностима.
      Министар Кркобабић је после сусрета са Патријархом изјавио: „Данашња посета патријарху Порфирију наставак је једне успешне сарадње Националног тима за препород села Србије и Српске Православне Цркве. У први план смо ставили управо тесну сарадњу државе Србије, на челу са институцијом Председника Републике, врха Српске Православне Цркве и Српске академије наука и уметности. Управо то тројство гарант је да концепт препорода села може бити остварен“.
      Пријему су присуствовали секретар Министарства гђа Снежана Петровић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Две службе, два синаксара, акатист и три молитве Свт. Доситеју (Васићу), Исповеднику, Митрополиту Загребачком (цлс. и срб.)
    • Од Иван Ивковић,
      Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју.
      То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666.
      Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то?
      Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима.
      Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек.
      Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ!
      Мислите о томе…
      свештеник Угрин Поповић
×
×
  • Креирај ново...