Jump to content

Смех за лек - Хумор Српског народа

Оцени ову тему


Препоручена порука

Хајде да унесемо мало ведрине специфичним хумором српског народа.

Неко ће разумети неко неће.

Углавном тема је да се забавимо и пустимо мозак на пашу што би се рекло.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хајде сад да покушамо спојити ова два света. Хумор народа и Ову предивну причу Предрага Поповића.

Ја сам завршио излагање.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.
Note: Your post will require moderator approval before it will be visible.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Нека радост наступајућег Васкрса испуни душу и срце сваког богочежњивог бића

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је празник Васкрсења Христовог кардиналу Јосипу Бозанићу, надбискупу загребачком; надбискупу и метрополити београдском Станиславу Хочевару; надбискупу љубљанском Станиславу Зореу; бискупима и великодостојницима цркава реформације; и свој браћи и сестрама који данас славе Празник над празницима:
      „Сусрећући се и ове године са Празником над празницима, светлом Пасхом Господњом, надахњујемо се, опет и опет, благодатном силом Духа Светога, датог нам од Оца кроз Сина, која нам отвара сва духовна чула да видимо невидљиво и ослушнемо надолазећи славопој Царства Божјега. Нека радост наступајућег Васкрса испуни душу и срце сваког богочежњивог бића и да по читавој васељени одјекну громке речи празничног поздрава:
       
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!“
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји: Не судите да вам се не суди. Ја сам дошао овде са осећањем да смо се сакупили не да судимо него да се сетимо и да кажемо шта је истина.

       
      Скупили смо се да бисмо се заједно, свенародно, Црква каже саборно, сетили тих несрећних дана од пре двадесет и две године. Пре свих да се сећамо и молимо за невине жртве; а наше жртве су невине, јер се наш народ, то је данас јасно широм света, бранио од агресије. Сећамо се наших војника и полицајаца, див-јунака са Кошара, се Паштрика и других војишта; наших небеских витезова - пилота, затим и невиних цивила - жртава касетних бомби у Нишу и широм Косова, Метохије, Црне Горе, страдалих у путничком возу у Грделичкој клисури, страдалих по улицама и трговима наших градова, по фабрикама, болницама, у Телевизији, изгинуле деце... Сећамо се свих, молимо се за све, а сигуран сам и да ми треба да се молимо њима, јер је њих Бог уписао у књигу вечности, књигу живота вечног, а имена многих страдалих током тих 78 дана, могу бити и треба да буду уписана у календар Православне Цркве.
      Вечерас, пак, желим да истакнем да се у тих 78 дана, код нашег народа, не само код оних који су били браноци мостова у Новом Саду, у Бешки, у Београду - него и код других, који су се од бомби са децом и породицама склањали у подруме, склоништа тада пројавила једна суштинска особина и врлина нашег етоса, драгоцени део нашег идентитета, а то је међусобна солидарност, једном речју хришћанска љубав за ближњег. Тих дана делили смо међу собом све што је било неопходно и  све што смо имали.
      Кажу да је српски народ, нарочито после 1945. године, изгубио своје хришћанске особине, а ја сам сигуран и велим: у време бомбардовања, тих 78 дана да смо сви били сведоци дубоке хришћанске љубави и солидарности нашег народа који испуњава божанску заповест: љуби ближњег свог!
      Та љубав, чак храброст, право јунаштво, пројављује се поново и у овим месецима страдања од епидемије. Сада су витезови лекари, медицинске сестре, сви медицински радници; затим, на свој начин, многи запослени у јавним службама, жене које раде на касама у самопослугама, и многи други...
      На послетку, желим и себи и вама да поставим питање: шта нас је одржало током тог невиђеног зла које је насрнуло на наш народ у току и после бомбародовања? Шта нас је одржало после албанске голготе у Првом светском рату, после геноцида у Другом рату? И шта ће нас одржати у овој епидемији?
      Одржао нас је хришћански однос према животу, хришћански начин живота; хришћанска љубав којој нас је научио Свети Сава и сви свети из рода српског. Војник или официр, после рата или у доба мира када коначно стигне кући, или сада лекар са клинике, радник из фабрике, службеник - када их у дому дочека здрава породица - супруга, деца, то су темељи здравог друштва, опстанка и напретка народа и државе. Држава, а са њом и Црква треба и мора да се стара да се кроз просвету и културу, упоредо са економским развојем, сачува оно што вековима чини идентитет нашег народа.
      Само онда када смо утемељени у свом сопственом идентитету, само онда када знамо ко смо и шта смо, само онда када говоримо свој језик можемо да учимо и друге језике, можемо да разговарамо између себе, да градимо мир међу собом, али то ће онда бити и сигурни гарант да ћемо знати да разговарамо и са другима поштујући њих, да ћемо знати да градимо истинске и праве односе који поштују другога.
      Зато смо дошли овде, не да судимо и осуђујемо већ да се сетимо невиних жртава бомбародава које је трајало 78 дана, које извршила НАТО алијанска на нашим прострима. Окупили се да се помилимо за те жртве, али и да се помолимо Богу и за све оне који су зле воље у принципу али и у односу на нас да постану боље воље.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеник Ненад Илић је 2011. године по благослову тадашњег епископа нишког г. Јована (Пурића) за потребе емисије Константиново наслеђе (коју потписује и као уредник) снимио интересантан разговор са тадашњим епископом јегарским г. Порфиријем, данашњим Патријархом српским.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      По Патријарховом благослову писмо је прочитао Његово Високопреосвештентсво Митрополит дабробосански г. Хризостом

       
      Браћо архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни! Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског.
      Имајући увек у срцу Христа васкрслог владика Атанасије је чинио да они свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или  литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије  Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима. Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу.
      Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи.
      Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми.
      Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртоности достојног настављача. Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле.
      Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши патријарси Павле и Иринеј, и сви свети српски архиепископи и патријарси.
      Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: владика Атанасије је уз поменуте свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела светог Јустина и светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега.
      Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија.
      Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Атанасије.
       
      Патријарх српски Порфирије
       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
×
×
  • Креирај ново...