Jump to content

Дара из Јасеновца

Оцени ову тему


Препоручена порука

Пре сат времена, Вилер Текс рече

Колико видим овде помињу адвокате који ће разматрати...још ни до суда није стигло ал ти пресуди.

U principu bilo mi je sumljivo ovo što je objavila Srbljanovićka, ali kad se javio Zafranović i još završilo na sudu...optuživali nas za propagandu a na kaju će ispasti ukrali secenario od Hrvata (u prevodu nesposobni da sami smislimo) i iskoristili za svoju propagandu. :smeh1: Previše podudarnosti ima, da bi bila slučajnost...cela sitacija baca mrlju na sve, na celu filmsku industriju, a da ne spominjem temu koja je i istoriska i jako bitna, i onda zbog nekih trivijalnosti su važne stvari provučene kroz blato.

Čak i da su se vodili istim događajima, šansa da se napiše nešto što je toliko slično je jako mala, možda Antonijević i dobije na sudu ali na osnovu ovog što za sada imamo teško.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 993
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Apropo konstantne manipulacije da se "o Jasenovcu ćutalo 75 godina" - ovo je kadar iz filma "Deveti krug" France Štiglica, čija se završnica dešava u Jasenovcu. Film je bio u glavnom programu Kana i n

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца Гидеон Грајф: Jасеновачки логор био je један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату. Тамо је сп

Ne znam šta ja tebi da kažem. Tvoji LIČNI argumenti su argumenti samo kod tebe i kod uredništva Glasa koncila i svih ostalih negatora holokausta i genocida u II svetskom. Snimi bilo koji fil

Постоване слике

пре 4 часа, kopitar рече

Što se tiče Hrvatski noviji igrani filmova ratne tematike svi su lošiji od Dare osim Diane koji je dobio dobre ocjene kritike.

Treba razlikovati što je loš film od tematike filma.

Neko može snimiti film i o Isusu a da bude loš...to znači film je loš a ne Isus.

Koja ti je naveća zamerka kod Dare?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, J_a_n_a рече

možda Antonijević i dobije na sudu ali na osnovu ovog što za sada imamo teško.

Ајде да сачекамо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Avocado рече

Ne znači... u ovom univerzumu... 

E sad ako tebe toliko malo tema zanima da si stigao da povodom svake nešto konkretno uradiš, to je samo do tebe... nisu svi takvi...

 

Не желим ову тему да претворим у распарву са тобом

Рекао си да критикујеш филм.кер је лош а не зато што мислиш да ова тема не заслужује најблље.

Рекао си да ништа са своје стране ниси учинио.

Теоретиши сад до сутра, али кад неко то каже у овом универзуму значи да га није брига.

Никад није касно, али критизерство није добар почетак.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Дејан рече

Koja ti je naveća zamerka kod Dare?

Film je po kvaliteti ispod prosječan a po sredstvima koja su uložena trebao je biti vrh i uzeti Oskara a onda bi i postigao svoj cilj jer bi bio svjedtski poznat i za Jasenovac bi znali milijarde ljudi...ne znam kako bi se u Kini proveo taj redatelj da je napravio toliki promašaj. Ovako će film biti zapamćen samo na lokalnoj razini i ti samo dok entuzijazam naroda ne splasne a posle više neće biti zanimljiv.

Ako je cilj bio da se ne zaboravi onda je trebalo napraviti dobar povjesni dokumentarni film.

A za igrani cjelovečernji film se moralo puno više potruditi i sa pričom i sa likovima...mislim da su nacionalisti bilo koji nesposobni napraviti dobar film jer se ne mogu distencirati od svoje potrebe da stvari prikažu samo onako kako oni misle da treba a nisu isključeni ni niski politički ciljevi u tom slučaju film teško može uspjeti.

Pa ispada da su komunistički ideolozi u ovim stvarima bili pametniji od nacionalističkih jer im nije bilo problem za film Neretva dovesti svjetski poznate glumce i napraviti dobru priču a sve da postignu cilj.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Док српске комуњаре с*ру о законима комуњарским, усташа му се смеје у фацу и зајебава га.

Када су сви отишли из Југославије, потргали је по бићу српског народа, још је у Београду петокрака била. И на крају, последњи нож у леђа шавоимани Мило заби - ТЕК тада наста Србија! Толико о српској национаној свести.

Зашто Срби нису прогласили Србију? Зашто нису војску преименовали у српску, са српским грбом и заставом, са КРСТАШ барјаком и заштитили свој народ? Па не би био овакав исход....него данас кукако на друге, а наша елита и елите? Немају одговорност?

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Вилер Текс рече

Не желим ову тему да претворим у распарву са тобом

?

 

Цитат

Рекао си да критикујеш филм.кер је лош а не зато што мислиш да ова тема не заслужује најблље.

Jok... rekao sam da ga kritikujem jer je loš.... tačka.

Bio bi loš i da nije važna tema. 

 

Цитат

Рекао си да ништа са своје стране ниси учинио.

Aha.

 

Цитат

Теоретиши сад до сутра, али кад неко то каже у овом универзуму значи да га није брига.

Ni blizu... jer u ovom univerzumu je sasvim moguće da ne uradiš ništa konkretno u vezi sa istorijskom temom koja te zanima... ne samo moguće, već i verovatno...

 

Цитат

Никад није касно, али критизерство није добар почетак.

I dalje nisi skapirao da postoji razlika između filma i događaja koje film opisuje i da kritikovanje prvog ne znači kritikovanje drugog? :)

Nemoj da se brineš, nekoj deci treba malo više vremena da savladaju i jednostavno gradivo.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, kopitar рече

Film je po kvaliteti ispod prosječan a po sredstvima koja su uložena trebao je biti vrh i uzeti Oskara a onda bi i postigao svoj cilj jer bi bio svjedtski poznat i za Jasenovac bi znali milijarde ljudi...ne znam kako bi se u Kini proveo taj redatelj da je napravio toliki promašaj. Ovako će film biti zapamćen samo na lokalnoj razini i ti samo dok entuzijazam naroda ne splasne a posle više neće biti zanimljiv.

Ako je cilj bio da se ne zaboravi onda je trebalo napraviti dobar povjesni dokumentarni film.

A za igrani cjelovečernji film se moralo puno više potruditi i sa pričom i sa likovima...mislim da su nacionalisti bilo koji nesposobni napraviti dobar film jer se ne mogu distencirati od svoje potrebe da stvari prikažu samo onako kako oni misle da treba a nisu isključeni ni niski politički ciljevi u tom slučaju film teško može uspjeti.

Pa ispada da su komunistički ideolozi u ovim stvarima bili pametniji od nacionalističkih jer im nije bilo problem za film Neretva dovesti svjetski poznate glumce i napraviti dobru priču a sve da postignu cilj.

 

Oket, ovo je široka forma, izdetaljiši još, šta je to toliko nacionalistički u filmu

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Časlav Koprivica: Dara nas je opomenula da smo narod Jasenovca

Izvor Stanje stvari

 

U suštinskom smislu – i zato je ovaj film pokretna ikona istine – Dara iz Jasenovca nas je opomenula da smo posle Jasenovca mi postali narod (iz) Jasenovca
Na pitanje Diane Budisavljević “Otkud si Daro?”, ona, poslije razmišljanja, odgovara: “Iz Jasenovca”. Time je saopštena jedna trajna istina o nama. Prolaženje preživjele djece kroz biblijsko stradanje nije ih samo zauvijek opečatilo, tako da su, uz sva „preživjela“ sjećanja na svoje porodice, rodna mjesta, zavičaj… – oni živjeli kao „potomci“ svoje jasenovačke Golgote.

Sudbinom im je neopozivo bilo dosuđeno da svjedoče ono što ne mogahu da zaborave – da su pretekli iz posljednjeg, od svojih zlotvora ustanovljenog, kruga pakla na Zemlji. Za opstale iz jasenovačke “kuhinje smrti” njihov život uveliko se svodio na preživjelost, ma gdje da ih je put kasnije odveo. U suštinskom smislu – i zato je ovaj film pokretna ikona istine – Dara iz Jasenovca nas je opomenula da smo poslije Jasenovca mi postali narod (iz) Jasenovca. Pored naših mjesta porijekla, svi mi koji se Srbima zovemo, i to i nadalje želimo biti, postali smo, tj. prispijevanjem novih naraštaja u svojem samorazumijevanju uvijek iznova (treba da) „postajemo“ i nedokolj-narod, narod koji je svjestan svoje preživjelosti genocida i koji to tegobno breme u svakom pokoljenju bez roptanja prihvata na svoja pleća.

Scena s ustaškom „društvenom igrom“ stolicama i Srbima, uz pratnju Cigana koji sviraju srpsku muziku, predstavlja antologijsku scenu ne samo jugoslovenske i srpske nego i, usuđujemo se da to izreknemo, svjetske „ratne“ kinematografije. Nama lično, ako smijemo govoriti i u ravni utisaka, ta scena po strahovitosti, ali i po poetičkom dometu, nadmašila je možda čak i nezaboravnu scenu iz autobusa Okupacije u dvadeset šest slika časnog svjedočitelja zla Lordana Zafranovića.

(Svjedok, da u ovoj prilici naznačimo tu makar ličnu semantičku konvenciju, jeste onaj ko je vidio zločin, dok je svjedočitelj onaj ko u bilo kojem vremenu nakon njega aktivno učestvuje u svjedočenju o njemu, u transepohalnom komemorijskom uzvraćanju Zlu; to je onaj kome savijest naprosto ne dopušta da bude/postane onaj ko samo za njega zna, već ko osjeća da se mora govoriti o njemu, uvijek, ne dopuštajući da na Zločin polegne plijesan zaborava i ravnodušnosti).

Zato je scena “krvavog kola”, da je tako nazovemo, do žive stvarnosti uzdignuta ideja zla, gdje se prepliću apsolutno raspolaganje zlikovaca popredmećeno-obezljuđenim žrtvama, kao da su igračke, nemoćno batrganje onih koji znaju da će uskoro biti svirepo uništeni (pa jedan zbog toga odbija da „učestvuje“ u ustaškoj igri i time ubrzava svoj kraj) u najzaumnijem izvitoperenju onoga za šta je kadar homo ludens.

Igra je u pitanju i neposredno prije razdvajanja, nepotrebno je reći, mučne scene (jer gotovo sve do jedne su makar mučne) razdvajanja žena i djece od momčićā. Poslije toga više niko od djece se ne igra. To i jeste saglasno svjedočenje preživjelih iz Jasenovca, odnosno jasenovačkog logorskog „arhipelaga“ – okruženi zločinačkim pandemonijumom, koji je bio prožeo i sam vazduh, dok ga još udisahu, djeca su spontano prestajala da se igraju, da čine ono što „ludo djete“ uvijek pokušava da čini, pa i kada, iz perspektive „ozbiljne stvarnosti“ odraslih tome baš nikako nije ni vrijeme niti mjesto. No arhetipski Zločin je do te mjere bio prodro u duhovni „fenotip“ „najjasenovačkijeg“ naraštaja jasenovačkih uznika, tj. onog koji prije Jasenovca ne bijaše vidio mnogo od svijeta i života – da je poremetio i samu prirodu u njemu. Ima li strašnijeg odraza hiperrealnosti „ingenioznog“ zločinačkog „činodejstvovanja“ koje je hrvatski nacionalni pokret ustrojio i izvodio čitave četiri ratne godine?

To nas dovodi do nezaobilaznih pitanja, a potencijalne boljke s kojim suočava svako umjetničko djelo koje se oslanja na predložak stvarne povijesti: Da li je film „istinit“? Da li počiva na stvarnim događajima? Da li je „opisao sve“? To postaje posebno osjetljivo ako je riječ o nečem tako bolnom i prepunjenom očekivanjima, kao što je tema genocida nad Srbima u NDH, koja do sada nije valjano obrađivana u žanru igranih filmova. Zato treba odrešito reći – a držimo da sebi smijemo dozvoliti takvu ocjenu, budući da se ne smatramo najneupućenijim u faktografiju i genezu hrvatsko-ustaškog genocida – ovaj film počiva na nizu stvarnih, posvjedočenih predložaka koji se besprijekorno mozaički uklapaju u umjetnički originalno sastavljeni lik Velezločina.

Suštinski, ništa nije izmišljeno, iako je bilo scensko-dramaturških prilagođavanja koje imanentno iziskuje, ali i dopušta slobodna umjetnička tvorevina kakav je film. Prikazivanje činjenične sveukupnosti strahota – što pada u dio dokumentarnim filmovima, pa i oni, po pravilu, u tome nikada ne uspijevaju – nije neophodno da bi se jasno izobrazio stvaralački izvanredno oprisućeni lik Zločina. Utoliko, u suštinskom smislu, ovaj filma pružio nam je cjeloviti lik Zločina.

Dara iz Jasenovca može se posmatrati kao zavjetno djelo u višestrukom smislu. Na prikazivačkoj ravni ono svjedoči o fizički nejakoj, desetogodišnjoj djevojčici koja njoj savršeno izvjesnoj opasnosti izlaže i svoj i život svojeg još nesvjesnog brata, ne bi li mu (ali i sebi, jer on je oličenje da nije važno samo fizički prèteći) sačuvala sjećanje na to ko je/ ko su. A oni nijesu samo sestra i brat, nijesu samo tog i tog prezimena od tih i tih roditelja nego su – to je estetski vješto naznačeno s autorske metaperspektive – i određenog kolektivnog imena i pripadanja. Darinka Ilić se ne bori samo za fizički opstanak nego za svoj i bratov opstanak sa svojim imenom. Njena borba za jedinstvo nepogubljenog ostatka svoje porodice – koja je rediteljsko-dramaturški uspjelo dopunjena uporednom borbom njenog oca za saznanje o svojoj djeci, a onda i za sjedinjenje s njima, u životu ili pak smrti – eskalira do arhetipske borbe za ime, gdje je sve vrijeme na kocki i goli opstanak. U situaciji obitavanja u sveprisutnosti Zločina, to je jedino što pruža tvrdi smisao Darinom prečemernom logorskom življenju.

Njena odlučnost, koja zrači i pokorava svojom duhovnom snagom, nije ostavila ravnodušnim ni druge. Kada nikome od njih život ne vrijedi ni pepela s cigare, fascinira i nadahnjuje kada neko, i to desetogodišnje dijete, koje sve vrijeme osjeća strah, nađe snage za suprotstavljanje. Ako je već nestala bilo kakva nada kod sebe, kao što je mahom bilo u Darinom okruženju, tada se živa nada kod nekog drugog, makar i nejakog djeteta, pomalja kao trag ljudskoga koji se odupire tupoj svepirustnosti Zla.

Upravo to je besprijekorno uprizoreno scenom, jednom od nekolicine iz ovog filma koje će se možda urezati u srpsko kolektivno pamćenje, kada djevojčica, s neshvatljivom smjelošću, nadvladava stravu prizora postrijeljenih logoraša oko kazana, odnosno vlastiti strah – uzimajući limeni čanak iz ruku rafalom upravo pokošene, umiruće starice, ne bi li bratu i ostaloj djeci (i sebi, ali zbog drugih) izvojevala mogućnost da prežive makar još koji dan. Zato od smjelosti nemoćnē krvnici zaziru, dok joj salogoraši pomažu, osjećajući da je to razlikuje od onih (odraslih) sapatnika s čijeg je obzora iščiljelo bilo kakvo iskustvo ili predosjećaj nade i smisla, koji stoga smrt očekuju samo kao olakšanje. Zbog tog iskustva smisla, uz nezaobilaznu ulogu fiktivno-poetski konstruisanog slučaja i sreće, Dara istrajava do kraja i na koncu pobjeđuje u svojem metafizičkom boju protiv Zločina.

I to je vjerovatno jedna od vodećih linija ovog filma, kao autorskog, u jasnoj naznaci izvedenog etičko-metafizičkoga stanovište. Naime, ista ta samoprijegorna odlučnost da se istraje u borbi za nadu u život najvoljenijih, a time i za nekakav smisao takvog življenja-u-mrcvarenju, posrijedi je i u još jednoj od istinskih autentičnih scena ovog djela. Sapatnik Darinog oca Mila – koji je, kao i svi ostali koji su prebivali dovoljno dugo u logoru da shvate da je Jasenovac bezizlaz smrti, sebe odavno bio „prežalio“ – u trenutku kada vidi Milovu tada već neopozivu odluku da djeluje, koju je sâm ranije obuzdavao, spremno se žrtvuje ne bi li makar iole povećao izglede na bjekstvo ocu kojeg još drži u duhovnom (ne samo fizičkom) životu poriv da se nekako sastavi sa svojom djecom.

Milov drug koji je, kao i svi ostali, suštinski već mrtav, budući da njegovo buduće trajanje zavisi od volje krvnika koji će ga u nekom trenutku, izvjesno, usmrtiti, bira da privlačenjem pažnje ustaških stražara „koinscenira“ svoju smrt, ne bi li omogućio jednom od njih koji se nalaze u zajedničkom metafizičkom kazamatu besmisla da možda ipak izbjegne ono što je svim logorašima, odavno su svjesni, bilo dosuđeno kao neminovnost.

Dobrovoljna smrt koja bi omogućila barem samo jednom da utekne, ili koja bi dala makar kratku, predsmrtnu nadu da je bjegunac uspio, da je izbjegao strašnu sudbinu koju su zlotvori svima bez izuzetka namijenili – značila bi metafizičko iskupljenje takve smrti u smislu, u nekakvom zrncu smislenosti. Još jedino dostupni oblik slobode u satanskom obitavalištu za ljude gdje je do kraja sprovedena totalna suspenzija ljudskosti, a na pragu neminovnog, bliskog kraja, bijaše da pokušajem svojevoljnog saoblikovanja sopstvene smrti stvore nadu da smrt možda nije jedina moguća stvarnost za svakoga od njih.

Autorski tim najzaslužniji za duhovnu fizionomiju ovog filma (Predrag Antonijević i Nataša Drakulić) nije se zaustavio na skiciranju samo etičkih antipoda borbe za život pod uslovom smislenosti (Dara i Mile Ilić) i proizvodnje zla i ništavila (Hrvati – ustaše, časne sestre). Postoje i još najmanje dva ili možda tri antropološko-etički obrasca: a) Hrvatica koja u kratkoj, upečatljivoj prizora univerzalne ljudskosti uzima odojče koja majka ostavlja kraj puta za Jasenovac, ne bi li preživjelo; b) logorašica, jevrejska ljekarka, koja radi u „bolnici“, ne bi li, koliko je moguće, sebi produžila sebi život, ali koja u odlučujućim trenucima pomaže Dari oko brata i spasava joj glavu, po cijenu sopstvene; v) logorašica-nadzornica Radojka i njena ćerka Dušanka, koje oličavaju „etos“ bezuslovnog opstanka, bez obzira na moralnu cijenu.

I Dara i Radojka „proizvodi“ su krajnje neljudskosti u koje su ih doveli čuvari njihove patnje i smrti. Ali dok je jedna, radi spasa svog posljednjeg preživjelog djeteta, spremna na ignorisanje moralnih obaveza, druga, iako podjednako riješena da sačuva svojeg brata, nikome ne čini nažao. Utoliko Dara iz scene u scenu izrasta u istinsku herojsku figuru mitološke plastičnosti. Njen strah je sve vrijeme tu, ali kao suspregnut iz beskrajne brige i staranja zbog drugoga.

Ovaj film na nivou društvenog-povijesnog sjećanja na još uvijek kolektivno (konesenzualno) neprisvojeni dio prošlosti tome prilaže golemi obol, koji će ubuduće, već sada nema sumnje, biti međaš u zavjetnom lancu sjećanja na zločin. Sve one koji ga pogledaju on, na ljudskom planu, neodoljivo opominje i p(r)oziva da se tom lancu i sami priključe i ne dopuste mu da se istanji i pukne. Dara iz Jasenovca vrhunski je film koji je odocnio makar nekih pola stoljeća – i kada je riječ i o saopštavanju globalnoj javnosti istine o Jugoslaviji u Drugom svjetskom ratu, ali i kada govorimo o našem unutarsrpskom navikavanju na činjenicu da nam je neprolazno dosuđeno svjedočilaštvo toga da smo poslije 1941. postali narod iz Jasenovca. No to predugo zakašnjenje ne može biti nikakav prigovor filmu, već samo nama – kakvi bijasmo u tih pedesetak i više godina, dok (kolektivno)duhovno ne proiznesesmo filmsko djelo moralno i metafizički dostojno tragedije Jasenovca. Kada je, međutim, riječ o samoj istini, ona ne može zakasniti, što ubjedljivo pokazuje ovo djelo. Film Dara iz Jasenovca pokretna je ikona – i kolektivnog pomora Srba i hrvatskog kolektivnog zločina. A ikona, to je preobražena istina koja neprolazno traje i svjedoči….

P. S. U predvečerje subotnjeg prikazivanja filma bilo je ne malo glasova onih koji su najavljivali da ga neće gledati da bi izbjegli duševnu uznemirenost. A šta ako se u nekim situacijama ne može se shvatiti šta je istina dok nas ona sama, svojom umjetnički izdejstvovanom, kvazifizičkom oprisućenošću, ne potrese? Još su u helenskoj starini znali da je pathos element autentičnog prebivanja životne istine, s kojom se svaki čovjek, pa i najobrazovaniji, ponekad može bolje suočiti nego u učenoj raspravi ili pri iščitavanju teorije. Patnja podučava, zborahu drevni Heleni (a to se odnosi i na njeno saučesničko posmatranje s udaljenostй ekrana i tri četvrtine stoljeća), s pravom računajući i na katarktičko pročišćenje duše. Samo onaj ko je, radi svoje duševne „dobrobiti“ i „ravnoteže“, svjesno izbjegao da gleda film, da se suoči s pogledom djece iz podruma upućenog krvniku prije nego će ih podaviti, može nastaviti da živi, govori i djeluje kao da ne postoji Jasenovac.

Poslije ovog filma – iako vjerodostojnih svjedočanstva o Jasenovcu odavno ima u drugim medijima, no poslije ovog filma koji je stvaralačko oličenje istine o njemu i svemu onome za šta je Jasenovac simbol – nije moguće govoriti u terminima međunacionalnih etičkih uravnilovki, ili pak tobožnje ekvidistancija svih posebnih nacionalnih stanovišta od istine o međujužnoslovenskoj istoriji HH stoljeća. Istina je bila tu i prije ovog filma, ali ko je odsad bude namjerno prenebregavao ili čak izobličavao, činiće to iz riješenosti da istraje u svojim pseudomoralnim konstrukcijama pacifizma i zajedništva ili pak u amoralnom vrijeđanju uspomene na stotine hiljada nevino stradalih, hladnokrvno premještenih u kontekst izrazito antinacionalnog srbofobnog „narativa“, nažalost tako ukorijenjenog u određenim krugovima srpskih društava

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Докле више?!?!

NOVA.RS

"Dara iz Jasenovca" je banalan i bukvalan film. Načinom na koji je prikazao ubistva banalizovao je zlo i sveo ga na lično raspoloženje ustaških zlikovaca i sadista, kaže za Nova.rs...

 

  • Љут 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На дан сећања на жртве Холокауста, у Историјском музеју Србије отворена је изложба "Свети великомученици јасеновачки у светлости Васкрсења". Изложени су радови монахиње Марије из манастира у Јасеновцу. Отварању су присуствовали патријарх Порфирије и председник Александар Вучић и српски члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик.
      Прилог Радио-Телевизије Србије

       
      Патријарх српски Порфирије рекао је да су тамо неки људи који, "усуђујем се по ономе што су чинили да кажем не припадају ниједном народу, не припадају људима, јер то што су они чинили, то су зверства којих би се стиделе и бесловесне звери".
      "Ти који су чинили такве ствари где год, а данас се нарочито опомињемо Јасеновца, су се исписали из сваког народа, исписали су се из људи", казао је патријарх српски Порфирије.
      Патријарх је поручио да је увек ствар личног избора како ће неко живети без обзира на повољне или неповољне околности.
      "Јасеновац је надалеко познат не само у Србији већ у читавом свету, нажалост, са једне стране не само по злу него по најекстремнијем могућем злу које може да домисли људски ум", рекао је патријарх.
      Истакао је да су у Јасеновцу не само сртадали невини људи, већ су стадали на најмонструозније могуће начине.
      "Све је увек лично и свако лично, без обзира на околности, одлучује како ће се понасати и живети. И како ће се поставити у односу на повољне и неповољне околности", поручио је патријарх.
      Патријарх Порфирије је рекао да је отворена изложба слика сестре Марије из манастира Јасеновац, која је била инспирисана оним што се збивало у Јасеновцу.
      Каже и да су први храмови и молитве хришћана и настале на местима где су страдали мученици за Христа и да је Бог хтео да на тим местима где су страдали невини људи и чињени најгори злочини никне светиња односно манастир. Да место страдања постане место окупљања монаха и монахиња, додао је патријарх српски.
      Додаје да је Јасеновац данас познат по најстравичнијем злу, али да све више постаје познат и по манастиру који се подиже и даје духовне полодове.
      Како каже, није уметност само да фотографише реалност, већ уметност детектује оно што је суштински и егзистенцијални проблем човека у времену. Уметност је позвана да даје и перспективу и будућност, додао је патријарх.
      "Имамо праву уметност на месту највећег зла, мало рећи на ружном месту. На месту где се демони смеју изникла је ова лепота, истинска и аутентична уметност", рекао је патријарх Порфирије.
      Поручио је да свако ко се сети Јасеноваца најмање што треба да учини је да се потруди да остане човек, али и да учини све да се не понови оно што се догодило у Јасеновцу.
      "Због тога Јасеновац не сме да буде заборављен, јер нам је поребан да нас инспирише да будемо што више људи који су подобни слици човеку коју је замислио Христос", нагласио је патријарх.
      Подсећа да су у Јасеновцу страдали не само Срби, већ и Јевреји и Роми који нису били само православне вероисповести.
      "Страдали су многи људи који су били за нијасну другачији од оних који су хтели да све буде у само две боје", истакао је патријарх.
      Захвалио је владици Јовану, упокојеном митрополиту Амфилохију који су допринели да монашко семе буде засејано у Јасеновцу, али и Милораду Пуповцу и другим Србима који чине да се Јасеновац не заборави.
      Фото: Танјуг
      Извор: РТС
    • Од Драгана Милошевић,
      Биљани Чекић, која је пред филмским камерама оживела лик мале Даре из Јасеновца, данас је, по благослову игумана Светог манастира Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија, уручена стипендија коју ће добијати до завршетка школовања. Стипендију је у просторијама Задужбине Хиландара у Београду уручио директор Миливој Ранђић. У пратњи Биљане били су њен отац Радован, сестра Дајана, брат Стефан и продуцент филма Макса Ћатовић.
      Манастир Хиландар је овим гестом желео да ода признање и изрази захвалност Биљани Чекић на упечатљивој улози мале Даре. Она је својом потресном улогом допринела да се о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома, а посебно деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Братство Хиландара се нада да ће стипендија помоћи Биљани да се успешно школује и да преброди све тешкоће са којима се данас она, њена породица и српски народ који живи на страдалном подручју Козарске Дубице, сусрећу.
      извор: хиландар.орг
    • Од Драгана Милошевић,
      Шта нам говори чињеница да је телевизијску премијеру филма гледала половина Србије и какав ће то утицај имати на друштво и његову културу сећања
       
    • Од Дејан,
      Драгоцено је да коначно имамо макар једно, а надам се да на том броју нећемо остати, филмско остварење које чува сећање на незамисливо велики број потпуно невиних људи (Срба, Јевреја, Рома, као и припадника других народа) уморених на најстрашнији начин у том злокобном губилишту.
      За сваку је похвалу и то што је наша држава препознала значај реализације овог филмског остварења и пружила му драгоцену подршку.
       
      ,,Дара из Јасеновца'' је потресно уметничко сведочанство о патњи недужних. Бројним својим квалитетима овај филм се сврстава међу добра остварења која као свој драмски сиже имају људску трагедију претворену у истински и стваран геноцид.
       
      Истовремено, као историчар чија је ужа стручна специјалност национална историја 19. и 20. века, са посебним акцентом на култури сећања, осећам потребу да укажем и на то да ово филмско остварење садржи и неколико материјалних историјских грешака које је требало избећи како би била постигнута пуна историјска аутентичност. 
      Но, то можемо приписати чињеници да је у питању уметничко остварење које по себи подразумева и делимичну слободу уметничког израза.
       
      Оно што сматрам можда и највећим ,,пропустом'' или недореченошћу овог дела односи се на то да аутори филма нису посветили дужну пажњу самој суштини те геноцидне и злочиначне творевина каква је била НДХ.
      Наиме, филм у недовољној мери осветљава основну и детерминишућу историјску чињеницу да су злочини геноцида над Србима почињени на целокупној територији НДХ, а посебно у систему логора смрти ,,Јасеновац'', представљали државни и правно кодификовани злочин.
       
      Другим речима, злочини почињени над Србима на подручју НДХ од 1941. до 1945. године нису представљали последицу некакве стихијске појаве, нити изоловног и некоординисаног деловања мањег броја зликоваца и истинских монструма у људском обличју.
       
      Злочин геноцида почињен над Србима у НДХ је био, и то изнова наглашавам, државни и правно кодификовани злочин. Дакле, у случају НДХ злочин над својим становницима српског порекла и православне хришћанске вере осмислила је, организовала и спровела сама држава употребом државног апарата. 
      То се у овом филмском остварењу, нажалост, не види у довољној и разумљивој мери.
       
      Верујем да је пред ауторским тимом овог филма било много професионалних и људских изазова у смислу целовитог, објективног и на историјским чињеницама утемељеног уметничког представљања истинског пакла на земљи какав је био ,,Јасеновац''. 
      Чини ми се да су аутори и реализатори у томе највећим делом успели.
      Но, штета је што ово филмско остварење не садржи и осврт на саму злочиначку суштину усташког покрета и те монструозне творевине познате под застрашујућим називом НДХ.
       
      Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице усташтва - те идеологије истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом појавном облику.
       
      Стога се на овом месту присећам мисли велике Хане Арент и других савремених филозофа који су указивали на баналност зла и радикално зло указујући, при томе, да су се масовни злочини почињени над потпуно недужним цивилима током Другог светског рата одиграли након што је у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији и усташкој НДХ успостављен припат државних над моралним законима.
       
      Да закључим, савремена историјска и филозофска наука учи нас да се зло никада не опрашта делу, већ евентуално само његовом извршиоцу, јер је злочин геноцида почињен над Србима у НДХ етички и историјски неопростив.
      На том трагу је и мудра поука нашег патријарха Германа I изговорена управо у Јасеновцу: ,,Опростити морамо - заборавити не смемо!''
       
      Филм ,,Дара из Јасеновца'' је, упркос одређеним мањкавостима, драгоцено уметничко остварење за које верујем да ће нас додатно мотивисати да обогатимо и објективизујемо своја знања о злочину геноцида почињеног над Србима у НДХ, као и да у нашем друштву успоставимо толико потребну систематску и искључиво на историјским чињеницама засновану културу сећања.
       
      Стога дугујемо искрену захвалност ауторима и реализаторима овог филмског остварења на уложеном људском и професионалном напору да представе зло(дело) које је људском уму несхватљиво.
      Сада је на свима нама да искажемо додатну одговорност и да са пијететом приђемо јасеновачким и другим нашим недужним жртвама, као и да то (у)чинимо без мржње ни према коме, без осветничког порива, већ искључиво са људским и истинским саосећањем и одлучношћу да никада не заборавимо.
       
      Надам се да ће, након овог филмског остварења, многи моји сународници и суграђани осетити потребу да посете то застрашујуће стратиште.
      За све нас који смо му много пута одлазили у ходочашће биће то још једна прилика да се изнова нађемо на месту на коме се истински пакао пројавио у људском обличју и у конкретној историјској стварности.
       
      Памтимо све недужне жртве и никада их немојмо заборавити!
      Извор: Фејсбук
       
×
×
  • Креирај ново...