Jump to content

Владика Порфирије изабран за новог патријарха

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 8 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

не утичу отолошки догађаји на Бога и његов однос према нама,

Ако причаш о природи Божјој, наравно да не утичу. Али ми причамо о икономији и енергији Божјој. Падом је Адам преусмјерио ток благодати и она више није стизала до њега већ га је мимоилазила, а тиме се свакако промијенио и тај однос према нама. А није само ни то. Откуд знаш да Отац, рецимо, неће промијенити свој однос према теби кад направиш неку глупост?

Не разумијем, зашто тако раздвајаш онтолошке догађаје, од Бога? Зар оваплоћење Логоса није онтолошки догађај?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 524
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

@Hadzi Vladimir Petrovic Razumem teoretski. Mada mi je teško da zamislim kako bi ta prava, nemagijska nauka izgledala. Mislite da matematika nema neki specijalni status s obzirom da sve nauke prožima? Ovo gore što sam rekao za očigledne istine dolazi iz toga što su sad baš društveno aktuelna ta pitanja: prirodno ili društveno uslovljeno, esencijalizam ili antiesencijalizam, desni ili levi... Ova Vaša priča je neka treća, ali kako se postaviti u ovom okviru? Ja imam utisak da je zdravije očuvati, bez obzira na sve, neki minimalni integritet i nepokolebivu objektivnost prirodnih nauka. Taj pozitivizam možda nije Crkven, ali ima neku stoičko-hladnu crtu koja možda koliko toliko drži stvari na okupu. Na suprotnoj strani je krajnje prenaglašavanje društvenog, koje je skoro potpuno odsečeno od prirodnog (koje se i negira). Tako da tamni brat ovog vašeg pogleda mislim da može da bude prikriveni postmodernizam, mada verujem da ne mora da bude, ako se nađe rešenje kako se odrediti prema ovom gore problemu koji sam naveo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Bokisd рече

Kako istina o bicu moze da sakrije i zakloni bilo koje bice, pa bre Vlado ako otkrijemo istinu o nekom bicu i njegovom postojanju i nacinu delovanja, zar nije onda logicno i ocekivano da nam to onda moze pomoci da budemo u najboljoj (najprisnijoj) komunikaciji i zajednici sa tim istim bicem.

Istina o Isusu Hristu i Njegovoj licnosti, pa to je nasusna potreba da poznajemo zasto se Bog ovaplotio, cilj Njegovog ovaplocenja, i kakvu je licnost Isus Hristos i njegova priroda i sustina. I znas i sam da su mnogi tu pali i otisli u jeres. I ta istina moze da bude i ono sto odmah u prvoj recenici kaze sv.Maksim Ispovednik u svojim Stoslovima :

1. Љубав је добро расположење душе по коме ништа од постојећег не претпоставља познању Бога.

 I, posle dalje razradjuje kako se moze doci do poznanja Boga.

 

Па ето, ако око тебе све не сија као несагорива купина и није као на прображењу, онда немаш добро расположење душе, љубав и не стојиш у Истини него си у некој прелести, ако ти магијске истина да је исто мислити и бити (и све што из тога исходи) не заклања и биће и енергије, ти ми реци шта заклања ?

пре 1 сат, slovoA рече

Ако причаш о природи Божјој, наравно да не утичу. Али ми причамо о икономији и енергији Божјој. Падом је Адам преусмјерио ток благодати и она више није стизала до њега већ га је мимоилазила, а тиме се свакако промијенио и тај однос према нама. А није само ни то. Откуд знаш да Отац, рецимо, неће промијенити свој однос према теби кад направиш неку глупост?

Не разумијем, зашто тако раздвајаш онтолошке догађаје, од Бога? Зар оваплоћење Логоса није онтолошки догађај?

Мислим да нема промјене ни на нивоу енергија, да се сакрио кад је усвојио дулаизам и почео да разликује добро и зло, притом зла није било у рају, а ни данас не постоји  ,нити ће га бити. Мислим да нема таквих измјена у Богу, воља је Божија вјечна по себи, то су те енергије, ту има динамике али нема измјене. не знам чиме бих то бранио.

Мислим да јесте, и вјероватно грјешим, али да то није главно у оваплоћењу, него основ нове науке, а шта ти видиш у природи да је другачије прије и посље Христа, је ли сила теже ослабила или шта?

Пре сат времена, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Razumem teoretski. Mada mi je teško da zamislim kako bi ta prava, nemagijska nauka izgledala. Mislite da matematika nema neki specijalni status s obzirom da sve nauke prožima? Ovo gore što sam rekao za očigledne istine dolazi iz toga što su sad baš društveno aktuelna ta pitanja: prirodno ili društveno uslovljeno, esencijalizam ili antiesencijalizam, desni ili levi... Ova Vaša priča je neka treća, ali kako se postaviti u ovom okviru? Ja imam utisak da je zdravije očuvati, bez obzira na sve, neki minimalni integritet i nepokolebivu objektivnost prirodnih nauka. Taj pozitivizam možda nije Crkven, ali ima neku stoičko-hladnu crtu koja možda koliko toliko drži stvari na okupu. Na suprotnoj strani je krajnje prenaglašavanje društvenog, koje je skoro potpuno odsečeno od prirodnog (koje se i negira). Tako da tamni brat ovog vašeg pogleda mislim da može da bude prikriveni postmodernizam, mada verujem da ne mora da bude, ako se nađe rešenje kako se odrediti prema ovom gore problemu koji sam naveo.

Тешко је било замислити и овакав развој науке када је поистовјећено биће и мишљење, а данас је то стварност. У овој поставци математика је фундаментала, односно њена тенника, начин како се у њој истина пројављује, али није то Богом дато, могао се развој и другачије десити, а сада мора кренути неким новим путем.

Зашто да не очувати и развијати науке какве су дана, али да не буде једини концепт  правац развоја, да не наступи научни тоталитаризам. ево имамо можда медицински. Али као са разумом треба га имати, али по некади држати по страни, глупо је бити тотално разуман ако логика не важи, а имамо Бекета и драме апсурда.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic A kakav je status onda drugih naših funkcija? Ako ne treba poistovećivati mišljenje i biće, šta je sa željom, intuicijom, motivacijom, lakoćom ili težinom duha, nagonima, percepcijom, emocijama....? I kakav je odnos njih međusobno i odnos njih prema biću?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Па ето, ако око тебе све не сија као несагорива купина и није као на прображењу, онда немаш добро расположење душе, љубав и не стојиш у Истини него си у некој прелести, ако ти магијске истина да је исто мислити и бити (и све што из тога исходи) не заклања и биће и енергије, ти ми реци шта заклања ?

Ne mogu da te razume bas jasno, ali ja kolko sam upoznat, nesagoriva kupina i preobrazenje su ista stvar.

Citao sam i sad nesto citam, svetitelji na prvo mesto stavljaju pravu veru u Boga, i tek onda posle mozemo da trazimo  istinu naseg bica kroz odredjen duhovni put i zakon. Samo tako mozemo biti na pravom putu na kojem nece biti neka prelest i nesto da zaklanja nasu istinu u odnosu na Boga.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 49 минута, Bokisd рече

Ne mogu da te razume bas jasno, ali ja kolko sam upoznat, nesagoriva kupina i preobrazenje su ista stvar.

Citao sam i sad nesto citam, svetitelji na prvo mesto stavljaju pravu veru u Boga, i tek onda posle mozemo da trazimo  istinu naseg bica kroz odredjen duhovni put i zakon. Samo tako mozemo biti na pravom putu na kojem nece biti neka prelest i nesto da zaklanja nasu istinu u odnosu na Boga.

Ако ниси на Тавору или у кипини, чиме си одвојен и шта је то, шта ти мислиш?  Ако си у познању истине зашто све не свијетли око тебе и ти сам?  

Пре сат времена, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic A kakav je status onda drugih naših funkcija? Ako ne treba poistovećivati mišljenje i biće, šta je sa željom, intuicijom, motivacijom, lakoćom ili težinom duha, nagonima, percepcijom, emocijama....? I kakav je odnos njih međusobno i odnos njih prema biću?

Обрунут, у односу на метафизику, у психологији на примјер не труди се мисао да иконтролише осјећања, него на осјећањима, или надахнутом осјећају настаје свијест, а онда свјест уобличава у мишљење, доводи се говор (оно што би хтјели казати, што интуитивно осјећамо) до језика који служи тек да укаже на биће, однос према бићу није само пука употреба него дивљење,  оно треба да се спасе, усвоји. 

Док у метафизици влада идеологија језика, граматика је закон бића. Ако хоћеш и математска граматика, па се онда тај подмет вазда "открива" у бићу и есенција је сваког експерименталног налаза. 

Ове друге ствари су ми непознате или недовољно јасно поставенем, али и нагони су нека осјећања на њима се јавља свјест о њима она се артикулише...мислим да ће бити посљедица по све набројано.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Lakoća i težina kao stanja duha, pa i u jeziku koristimo te neke metafore lagan kao pero, težak kao zemlja... U jogi i autogenom treningu se i time bavi, težina i lakoća u telu, ili kao neka planisko-kišna prozračnost Zena, sad sam proverio, i Niče je oko toga nešto razglabao, ali nisam čitao ništa od njega. Neko je izjavio, ne sećam se ko, da je prozračnost (pa i lakoća) duha glavna manifestacija ljubavi. Meni je to baš fantastična misao. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Lakoća i težina kao stanja duha, pa i u jeziku koristimo te neke metafore lagan kao pero, težak kao zemlja... U jogi i autogenom treningu se i time bavi, težina i lakoća u telu, ili kao neka planisko-kišna prozračnost Zena, sad sam proverio, i Niče je oko toga nešto razglabao, ali nisam čitao ništa od njega. Neko je izjavio, ne sećam se ko, da je prozračnost (pa i lakoća) duha glavna karakteristika ljubavi. Meni je to baš fantastična misao. 

:pop:Тамо су извиори метафизике, они су први побјегли унутра, у психологију. Нема никаквог унутра и споља још једна лажна дијалектика. Саборни ум, а не мрак мозга.То је опет магијска техника само је предмет "унуташњост". 

Европа издваја човјека од животиња, то је круцијална разлика.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Pa ne znam baš, Jung recimo insistira na tome, koliko sam ga ja shvatio, da nesvesno nije nikakav mračan ćošak u glavi, unutra, nego da je baš kvaka u tome da je spolja unutra, a unutra spolja, pa samim tim ta podela može i da se ukine. On pravi paralelu sa prirodom, okeanom, koji samo ima silinu, i koji je mimo dobra zla, on samo postoji, zapljuskuje i moćan je. To je on od njih pokupio. Ja mislim da na neki način svaki pojedinac mora da prođe istoriju čovečanstva u sebi. Ta obožavanja prirode su bila prva koliko ja znam. Bez toga se uleti odmah u evropsku uštogljenost, kravatice, odelca. Ko sozercava šta je okean, priroda, nebo, i njihova neposrednost, preplavljivanje, očas posla može i Hrista da prihvati. Nije džabe što se mistici podvizavaju u prirodi, a ne u centra grada.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Razlika između metafizike i istočnjačke duhovnosti je što pojam ne ostaje mrtvo slovo na papiru, već dolazi do neke identifikacije sa njim i ukidanja refleksije. Prosto sama činjenica da to, kako ga zovete ,,magijsko" postoji, govori da i ono negde mora da se smesti. Naprosto, psihologija pomaže ljudima, iako je magijska. Čovek mora da bude celovit, ne osakaćen. Ako hoćete da skačete u dalj, ne molite Boga da Vam da veštinu, nego ponavljate i vežbate. Isto je i sa psihologijom i duhovnošću istoka. Ona je prirodna i bezlična. E sad, ja se slažem da se najviše vrednost dobijaju kao Božiji dar čoveku. Ali Bog i priprema našu volju da može i sopstvenim snagama da radi. Neko upadne u depresiju, pa mu ona bude ukinuta. Ali onome kome nije ukinuta, očigledno da postoji blagoslov za njeno korišćenje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ако ниси на Тавору или у кипини, чиме си одвојен и шта је то, шта ти мислиш?  Ако си у познању истине зашто све не свијетли око тебе и ти сам?  

Pa odvojen si mnogim stvarima, eto recimo sv.Maksim odmah u prvoj recenici prvog Stoslova kaze sta u sustini odvaja od Tavora ili kupine :

Није могуће да је задобије онај ко има пристрашће према било чему земаљском

To je uzrok i protiv toga vezivanja za zemaljsko su se borili svi svetitelji i podviznici i hriscani svako po svojoj snazi i mogucnostima.

Koliko se secam iz Palaminih Trijada i svetiteljskih pisanija, covek kada dodje u (full) poznanje istine sam svetli, sve u njemu svetli i telo i dusa i um i duh. To je ono iz price sv.Serafoma Sarovskog kada je prakticno pokazao Motovolovu sta znaci blagodat Duha Svetoga.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 29.3.2021. at 20:23, Hadzi Vladimir Petrovic рече

јеси ли ти кад си заљубио у неку цицу, развијао учење о њој и теоретисао о љубави или си обожавао њену ипостас и гледао како сија и све чинио да тјелесно општиш.

Не него си  направио систем истина о њој, као и колега којем се исто свиђала, па сте сучељили теорије? Није Христос донио учење него себе самог, или ако хоћеш има много учења, али она нису ту умјесто Христа и благодати нпр, него служе да уведу у пуноћу, нису најбитнија. Не могу да се поставе ствари наше -учење ваше учење,  јер спуштамо властиту разину. 

Брате лепо звучи твоја теорија о девојци која сија али у стварном животу људи буду и жестоко рањени јер их девојка остави или их и не погледа док у вери или пре вере углавном већ знају за свето писмо, нешто су чули о Исусу Христу од својих родитеља или свештеника или су од малена већ долазили у храм али им је било досадно а многи нису али траже спасење па нађу али прођу голготу. Дакле то што су чули и што дође до њих је свето предање које доноси благодат и благодат која води до св. Предања, до РЕЧИ БОЖИЈе. Па кад их стрефи нека невоља онда почиње богомоља и потрага за спасењем, није то нешто много романтично попут заљубљивања како си ти описао већ је драма, борба за бити и небити. 

 

On 29.3.2021. at 20:23, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Не него си  направио систем истина о њој, као и колега којем се исто свиђала, па сте сучељили теорије? Није Христос донио учење него себе самог, или ако хоћеш има много учења, али она нису ту умјесто Христа и благодати нпр, него служе да уведу у пуноћу, нису најбитнија. Не могу да се поставе ствари наше -учење ваше учење,  јер спуштамо властиту разину. 

Тачно је да постоје многа учења али св. Предање је само једно и најбитније је. Дакле што кажеш није заокружено него је континуитет предања односно бескрајно надограђивање у Цркви. Дакле Христос јесте донео првенствено Себе али св. Апостоли су га звали учитељем, дакле преносио им је учење али не било какво него их их је учио речи Божијој у којој је сила и то директно док је народу говорио у причама. Апостоли су препознали да не прича у празно него да делима потврђује своје Божанске речи исто тако и свети оци. Дакле све је то записано ради нас, да ми знамо и да чувамо и да кроз читање, слушање и делање благословом Божјим саучествујемо са Апостолима и св. Оцима да оно што су записали и ми унесемо у свој живот и да са њима кажемо благоизволе се Духу Светоме и нама.

И није то наше-ваше учење као што кажеш него понављам то је св. Откровење целом људском роду, Божанско учење. Коме се то не свиђа, протестантима на пример, не мора да прихвати али остаће ускраћен за пуноћом.

Па и наш патријарх дужан је да и хрватима и папи преноси то што је примио.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Inženjer Djatlov рече

Razlika između metafizike i istočnjačke duhovnosti je što pojam ne ostaje mrtvo slovo na papiru, već dolazi do neke identifikacije sa njim i ukidanja refleksije. Prosto sama činjenica da to, kako ga zovete ,,magijsko" postoji, govori da i ono negde mora da se smesti. Naprosto, psihologija pomaže ljudima, iako je magijska. Čovek mora da bude celovit, ne osakaćen. Ako hoćete da skačete u dalj, ne molite Boga da Vam da veštinu, nego ponavljate i vežbate. Isto je i sa psihologijom i duhovnošću istoka. Ona je prirodna i bezlična. E sad, ja se slažem da se najviše vrednost dobijaju kao Božiji dar čoveku. Ali Bog i priprema našu volju da može i sopstvenim snagama da radi. Neko upadne u depresiju, pa mu ona bude ukinuta. Ali onome kome nije ukinuta, očigledno da postoji blagoslov za njeno korišćenje.

Није проблем да техника, техничка магијска свијест постоји, како би ходали, скијали итд. Проблем је кад то тјелесно знање, "тјелесна душа" усједне на мјесто душевног или претендује на духовно. То је зло у "есенцијалном смислу"

(Анегдота: Говори покојни Таса о дисању, како је важно у спорту, код порода у молитви (везивао је молитву за дисање), ето каже једна ствар а појављује се у бише области, шта ћу ја ко ја, реко: а све из јоге долази: Мали три куга около да истрчиш, скочим, сједи. На то ми је Гаврило иконописац, бивши будистички монах рекао, нису јогији измислили и установили дисање, али ипак макар историјски те технике познајемо као њихове.

Сад оставићу по страни да ли своје поимање технике наклапамо на њихово изворно и да ли је њихово изворно аутентично. Да ли је јога, као платонизам, архитектура, бадњак, право, умјетност, крштена и усвојена или је другажији подземни и несагледиви ток тих традиција које су сада ту, не знам али је дискрапантно да се све то усваја - док се католицима ни крштење не признаје а историјски је мање више јасно шта се дешава.)

Тако ако се путем технике, настоји утицати на душевно, изманипулисати неко стање душе,  нпр,срећа, онда је техника (нпр) дисања исто што и наркоманија, јер дрога није лоша по себи него је лош тај идолатријски приступ. 

Тада техника постаје магија и ми градимо разноразне идоле у себи и око себе, што је изворни феномен зла, те наш свјет постаје пакленији. Заклоњенији од лица Божијег.

пре 13 часа, Bokisd рече

Pa odvojen si mnogim stvarima, eto recimo sv.Maksim odmah u prvoj recenici prvog Stoslova kaze sta u sustini odvaja od Tavora ili kupine :

Није могуће да је задобије онај ко има пристрашће према било чему земаљском

To je uzrok i protiv toga vezivanja za zemaljsko su se borili svi svetitelji i podviznici i hriscani svako po svojoj snazi i mogucnostima.

Koliko se secam iz Palaminih Trijada i svetiteljskih pisanija, covek kada dodje u (full) poznanje istine sam svetli, sve u njemu svetli i telo i dusa i um i duh. To je ono iz price sv.Serafoma Sarovskog kada je prakticno pokazao Motovolovu sta znaci blagodat Duha Svetoga.

 

Многим стварима :D, Бокид аутомат за свете Оце, убациш и он ти излиста. Како то нека или многе ствари, може да заклони Бога? Кад је при том  све још добро и миломе Богу приступачно, а зла нема?

Шта значи то пристрашће? Обожавање и давање славе неком добру више или мање него што том добру припада, нпр добар је пас, добро се и женити, али ако ту част подјелиш са псом, пореметио си "Ред икона и поклоњења" Дао си нечему већу или мању славу него што му припада, нпр Папи, који нити је Бог нити је јеретик, или самоме себи или било чему другом, истини, не можеш је усјести на мјесто Божије, нити Духа светог ставити умјесто Сина итд.

Хијерархија је оно што обезбјеђује "поредак благодати", дакле идоли затварају, а иконе отварају, зато се развој теологије завршава са иконоборством, јер у "икони"односно поретку икона (интердисплинарно и мултимедијски) имамо духовност твари, ипостасно утемељену природу, душевност - умјетнички и научни ниво,  и техничку и технолошку димензију, рад, акцију, служење, све у хармонији.

Не мислим само на икону као слику светца, него човјека као икону, природу као икону, епископа као икону...а и папа да се иконизује да се доведе у поредак, ако није, и ми ако нисмо да се исправљамо до освећења и веће мјере освећења, мислим може СПЦ боље и ако је савршена, и ми људи смо савршени и ако пали.

То што неки мјешају недовршеност и насавршеност човјека са његовим несавршеним стањем су они који би да нас подвласте на онтолошком нивоу (на нивоу онтологије личности,) да нас држе у неком под бићу. Шипак, Бог  своју  власт над нема не извршава на  онтолошком нивоу, па самим тим не може ни нико у име његово.

пре 8 часа, Просечан србенда рече

Брате лепо звучи твоја теорија о девојци која сија али у стварном животу људи буду и жестоко рањени јер их девојка остави или их и не погледа док у вери или пре вере углавном већ знају за свето писмо, нешто су чули о Исусу Христу од својих родитеља или свештеника или су од малена већ долазили у храм али им је било досадно а многи нису али траже спасење па нађу али прођу голготу. Дакле то што су чули и што дође до њих је свето предање које доноси благодат и благодат која води до св. Предања, до РЕЧИ БОЖИЈе. Па кад их стрефи нека невоља онда почиње богомоља и потрага за спасењем, није то нешто много романтично попут заљубљивања како си ти описао већ је драма, борба за бити и небити. 

 

Тачно је да постоје многа учења али св. Предање је само једно и најбитније је. Дакле што кажеш није заокружено него је континуитет предања односно бескрајно надограђивање у Цркви. Дакле Христос јесте донео првенствено Себе али св. Апостоли су га звали учитељем, дакле преносио им је учење али не било какво него их их је учио речи Божијој у којој је сила и то директно док је народу говорио у причама. Апостоли су препознали да не прича у празно него да делима потврђује своје Божанске речи исто тако и свети оци. Дакле све је то записано ради нас, да ми знамо и да чувамо и да кроз читање, слушање и делање благословом Божјим саучествујемо са Апостолима и св. Оцима да оно што су записали и ми унесемо у свој живот и да са њима кажемо благоизволе се Духу Светоме и нама.

И није то наше-ваше учење као што кажеш него понављам то је св. Откровење целом људском роду, Божанско учење. Коме се то не свиђа, протестантима на пример, не мора да прихвати али остаће ускраћен за пуноћом.

Па и наш патријарх дужан је да и хрватима и папи преноси то што је примио.

Да али видиш код протестаната, свето писмо креира Цркву, да није прије и више обрнуто. Не могу канони да буду тамо гдје су догме или обичај, рукољуб нпр да се диже на неки невиђени ниво, као да је питање свих питања. Тако нека свеукупног предања, али без озбиљног приступа, збрда дола, гдје нису ствари на свом мјесту, направићемо идоле или поштујући предње и неки његов дио више него што треба или мање, исте су посљедице, идол. Што не значи да је у предању нешто идол, идол се прави и од Светог Писма, па и од Бога, идол Христа као гаранта метафизике (магијског поистовјећенја), или Христова онтологија, мало морген.:kriminalac:Љепо је рекао Таса Игију Онтологија свете Тројице, нема је и не може је бити, и хвала.

Многи би да богују ујесто да благују.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Joga. Nisam siguran da ovo umem da formulišem, ali da probam... Ona ima veze sa estetskim, pomisao na Indiju budi neki mistični estetski doživljaj, neku maglu, nalik na, recimo, Njujork sedamdesetih, ili staru Grčku, Rim i tu neku patinu koju njihove predstave sadrže, ili ih mi učitavamo. Joga ima taj estetski momenat, harmonično, zdravo, telo, bez stega, u skladu sa disanjem... Ona podstiče estetsko u čoveku. Kjerkegor je govorio o estetskom tipu čoveka, i daje paralelu sa Don Žuanom. Ukratko, to bi bio čovek kod koga ne dolazi do mišljenja, jer je uvek u sadašnjem trenutku. On svet doživljava čulno neposredno. Dakle, oseća svaki drhtaj svoga tela, i time se naslađuje, a tako deluje i na suprotni pol, senzualan je, deluje kao prirodna sila, i samim tim je zavodnik. I to je super po meni, kao jedan sloj ličnosti, neophodan sloj čak. Otišao bih toliko daleko da bih se usudio da kažem da svi problemi koji postoje kod nekih ljudi iz Crkve potiču iz gušenja tog estetskog čoveka. A jedna od manifestacija toga je i hronično nemanje ukusa u sadašnoj crkvenoj umetnosti. Odete na Hilandar i ne možete da se nadivite tim ikonama, a odete u neku skoro pravljenu Crkvu i vidite da su to radili neki mnogo netalentovani ljudi.... Nemanje ukusa je ozbiljna duhovna bolest, iako se o tome ne govori.

    Joga i gnosticizam naročito, zadiru i u sferu etičkog. Opet Kjerkegor i etički tip. Stavljaju Vas u taj neki okvir stvarnosti u kojoj je glavna pokretačka sila borba. Dakle, rvem se sa demonima, pobeđujem, gubim, ustajem... Ima veze sa arhetipom heroja. Religiozni stadijum ličnosti, po Kjerkegoru najviši, stadijum je paradoksa, po principu Avraama, apsolutne vere u Boga, doticanjem dna do samoponištenja, a to dno istovremeno postaje sam vrh. 

    Sva tri sloja moramo da sadržimo u sebi da bi bili celoviti. Ko se zakači samo za religiozni ili postane taliban, ili poludi, ili je agresivan... Pa paradoksalno nikad ni ne dostiže religiozni stadijum, jer ima rupe u biću, i onda se dešava propast pod plaštom crkvenosti. Znam i konkretne primere. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 31 минута, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Joga. Nisam siguran da ovo umem da formulišem, ali da probam... Ona ima veze sa estetskim, pomisao na Indiju budi neki mistični estetski doživljaj, neku maglu, nalik na, recimo, Njujork sedamdesetih, ili staru Grčku, Rim i tu neku patinu koju njihove predstave sadrže, ili im mi učitavamo. Joga ima taj estetski momenat, harmonično, zdravo, telo, bez stega, u skladu sa disanjem... Ona podstiče estetsko u čoveku. Kjerkegor je govorio o estetskom tipu čoveka, i daje paralelu sa Don Žuanom. Ukratko, to bi bio čovek kod koga ne dolazi do mišljenja, jer je uvek u sadašnjem trenutku. On svet doživljava čulno neposredno. Dakle, oseća svaki drhtaj svoga tela, i time se naslađuje, a tako deluje i na suprotni pol, senzualan je, deluje kao prirodna sila, i samim tim je zavodnik. I to je super po meni, kao jedan sloj ličnosti, neophodan sloj čak. Otišao bih toliko daleko da bih se usudio da kažem da svi problemi koji postoje kod nekih ljudi iz Crkve potiču iz gušenja tog estetskog čoveka. A jedna od manifestacija toga je i hronično nemanje ukusa u sadašnoj crkvenoj umetnosti. Odete na Hilandar i ne možete da se nadivite tim ikonama, a odete u neku skoro pravljenu Crkvu i vidite da su to radili neki mnogo netalentovani ljudi.... Nemanje ukusa je ozbiljna duhovna bolest, iako se o tome ne govori.

    Joga i gnosticizam naročito, zadiru i u sferu etičkog. Opet Kjerkegor i etički tip. Stavljaju Vas u taj neki okvir stvarnosti u kojoj je glavna pokretačka sila borba. Dakle, rvem se sa demonima, pobeđujem, gubim, ustajem... Ima veze sa arhetipom heroja. Religiozni stadijum ličnosti, po Kjerkegoru najviši, stadijum je paradoksa, po principu Avraama, apsolutne vere u Boga, doticanjem dna do samoponištenja, a to dno istovremeno postaje sam vrh. 

    Sva tri sloja moramo da sadržimo u sebi da bi bili celoviti. Ko se zakači samo za religiozni ili postane taliban, ili poludi, ili je agresivan... Pa paradoksalno nikad ni ne dostiže religiozni stadijum, jer ima rupe u biću, i onda se dešava propast pod plaštom crkvenosti. Znam i konkretne primere. 

Ајде кад сам крену са анегдотама друг П, побожан историчар умјетност направио пасуљ и попило се, шта ћу узмем да га разочаравам да пеавославна естетика не постоји, немајући куда тражио је апелацију код Тасе који стаде на његову страну, долио сам још уље на ватру тврдећи да је глумац мистатагог (јер је аутентично поустовјечење у Христу).

Ниједна од дисциплина метафизике: етика, естетика, логика не могу се довести у везу са православљем јер је у корену поистовјећење бића и мишљења, све то расте на дрвету позања добра и зла.  Зато је донекле у праву Зизи са онтологија  а не етика, јер је онтологија фундаменталније, грјеши међутим у разликовању онтологије и теологије, ако уопште шрави то разликовање, за њих је теологија права онтологија, што је насилна теологијам јер онтологија је насилна и тоталитарна сама по себи, не може да не захвати све. 

То што говориш код људи у цркви је страх од природе, страсти, јер их је него слагао, да има било шта у природи што је зло, страсти могу произвести зло ако нису у поредку љубави, као и ум, или било шта, ако ставимо либидо изнад свега, или га ниподаштавамо, ето прпблема.

То немање укуса је од естетике, стари иконописци су били изван метафизике, "делатно су видјели" у тваари су преко логоса откривали творца, јављао им се ( техника: умјеће допуштање истини да се објави, код њих у смислу објаве Христа, синергијске и молитвене) У "црквеном" кичу је угашено свјетло, оперише се представама престава, слике се уносе у ум, а онда се пројектују техницисзички, одрађује се, влада метафизика, зато јер је престава у уму, умјтничко дјело се ствара у уму, а онда се избацује,опредмећу је се пресдстава, зато нема везе са тварју и њеним логосима и не свјетли него је празна форма, имао и такву кич теологију која врви од научности и детаља, а маши фундаментално. Још се буне.

Отац модерне Маљевић је напустио опредмећивање, или како +Давид каже нечије ријечи јече, а нечије звече ко празан лонац.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују.

       
      Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени.
      Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним.
      Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку.
      Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија.
      Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај.
      Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична.
      Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све?
      Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља.
      Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана!
      ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. 
      Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу.
      Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру.
      У манастиру, у општежићу, научили сте се  засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова.
      Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа.
      У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је данас, 18. септембра 2021. године, са децом из Глине и банијских села, Београдски Зоолошки Врт.

       
      Како је стоји на Патријарховом Инстаграм профилу дружење је био весело, а нарочито када је са децом хранио фоку. Поред тога, деца и Патријарх Порфирије су били у прилици да се сликају са животињама, а радници Зоо врта су им омогућили и да мазе поједине животиње. Деци су најинтересантнији били мајмуни, а праву атракцију је, уз жирафу, представљао и алигатор Муја.
      Деца су након Зоо врта посетила Цркву Ружицу, где им је била приређена ужина и ручак, након шетње по Калемегдану. Патријарх Порфирије се, у другарском разговору са децом, обавестио о томе у каквим условима њихове породице, након земљотреса, живе и како им је у школи.
      На крају сусрета са децом патријарх Порфирије је упутио кратку поуку о томе да они требају да буду добри ђаци, добри другари и да се увек лепо играју. Да би у томе били што безбрижнији Патријарх је обећао да ће Српска Православна Црква помоћи у обнови њихових кућа колико год буде могла.
      „Куће ових малишана су тешко оштећене у земљотресима, а обнова иде веома споро. Обавештен сам да је завршена обнова само једне куће. Српска Православна Црква и држава Србија, са компанијама и људима добре воље, учиниће што је потребно да се обнова убрза“, написао је патријарх Порфирије на свом Инстаграм профилу.
      Деца су у Београд допутовала у пратњи јереја Горана Каламана пароха глинског и доградоначелнице Бранке Бакшић у организацији народног посланика у Скупшитини Републике Србије Сање Лакић и државног секретара Министарства омладине и спорта Милана Савића.  
       
      Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 18. септембра 2021. године Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке.

       
      Његову Светост дочекали су и са радом Центра упознали директор Центра, протојереј ставрофор Петар Лукић, Старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила у Београду и бројни сарадници и добротвори. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је том приликом просторије Центра, који се од недавно налази на новој адреси - у улици Краљице Наталије 45.
      Нека Господ благослови овај дом и све оне који овде раде, рекао је Патријарх Порфирије.
      Православни пастирско-саветодавни центар основан је на Цвети 1997. године у Београду са благословом блаженопочившег Патријарха српског Павла, као прва духовно-терапеутска установа у Србији.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: 

       
      Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија.
      Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели.
      Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних.
       
      Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије
×
×
  • Креирај ново...