Jump to content

Владика Порфирије изабран за новог патријарха

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 16 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Зар није све што Бог чини благословено и благослов?

Аха, а пад се није десио и све и даље постоји благословено како га је Бог створио. Ти као и Ђуровић пад само номинално признајеш, па ти зато стално пада сама теологија.

Од чега нас Бог спасава, ако је све и даље благословено? Само се условно може рећи да је постојање као дар живота благослов, али каквог живота? Проблем је начин постојања, а не само постојање. А ти тврдиш да ту нема никакве разлике, па исто као што кажемо на почетку службе "Благословено Царство..." можемо рећи и благословен пакао. Али зашто онда Христос пострада? Онако? Није требало ни да разваљује врата пакла - што да дира благословене у том царству?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 524
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Istine nema. Nema istine bića, ali ima bića.

Не, напротив. Истине има и та Истина бића је исто то биће, Христос. А слободно то провјери управо на том твом посту.

Нпр. умјесто "ništa otkriva sve" - Христос открива све; умјесто "jedino ništa nam isporucuje bice u cjelini" - једино Христос нам испоручује биће у цјелини; и што је јако занимљиво, умјесто "ništa je jedina istina bica u cjelini" - Христос је једина истина бића у цјелини.

Тако близу, а тако далеко, само нас једна ријеч дијели од разумијевања..

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Ovo što ste rekli za istinu o biću i biće... Ja kad govorim istina, više mislim na neko stanje duha, neki odnos prema samom sebi gde je sve razbistreno i gde se ukida ovo ,,istina o nečemu". Tako da u tom smislu, istina je neki trenutak ,,kliktanja", kada se sve uglavi tamo gde je trebalo i u isto vreme se stekne unutrašnji mir i energija za delovanje. Pojava istine o nečemu se, mislim, javlja zbog neprodiranja u to što želi da se spozna. Kada se spozna, onda nema više distance i to je znanje, koje je u isto vreme istina, dobro, ljubav, mudrost... Skup svih vrlina generalno. U jedno samo nisam siguran... Jung u jednoj knjizi govori o zlu kao nekom principu, koji je senka dobra i oni su celina. E sad, ja znam da je on čovek bio gnostik, i da to nije pravoslavno učenje, međutim, on kaže jednu bitnu stvar... Kaže da on ni ne pretenduje da govori o metafizici, već da je psihološka realnost takva i da je preduslov za bavljenje bilo čime, pa samim tim i mislima, priznati im realno postojanje, a na tom terenu realni su i bogovi i đavoli i sve živo... E sad, kako pomiriti ovu psihološku realnost sa učenjem da je zlo nedostatak dobra? Jung nije pristajao na zlo kao nedostatak, jer se ono u ovom svetu manifestuje kao nešto što ima veliku silu. I još ovo, kada govorite o kraju metafizike, zar nije svaki govor u kome se spomene Bog, ili nešto što ima veze sa njim, govor o nečemu što svakako ne spada u govor o prirodi, već je On bio dok nije bilo prirode, znači On svakako ima i taj meta momenat, da prevazilazi? Kuda god pobegli, ne znam kako izbeći taj momenat da je Bog i izvan ovog sveta, znači meta? U principu razumem vaš pogled, ali mi malo fali, nikako da zatvorim krug, nešto se uvek izmigolji,. I hvala i na dosadašnjim odgovorima, puno mudrih objašnjenja sam čuo od Vas.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Просечан србенда рече

Није ми јасно зашто кажеш да Пр. Црква нема доктрину? Па доктрина је учење. Наше учење се заснива на предању, тачно је да не знамо све него исповедамо само оно што нам је откривено а то што нам је откривено нас држи да не застранимо у јерес. Наравно слажем се да учење без благодати не значи ништа, јер мртво слово без благодати убија и само надима.

Нема неки затворен систем, на крају није учење њен центар него Христос, јеси ли ти кад си заљубио у неку цицу, развијао учење о њој и теоретисао о љубави или си обожавао њену ипостас и гледао како сија и све чинио да тјелесно општиш.

Не него си  направио систем истина о њој, као и колега којем се исто свиђала, па сте сучељили теорије? Није Христос донио учење него себе самог, или ако хоћеш има много учења, али она нису ту умјесто Христа и благодати нпр, него служе да уведу у пуноћу, нису најбитнија. Не могу да се поставе ствари наше -учење ваше учење,  јер спуштамо властиту разину. 

Зато је Патријарх показао есенцију Хрватима, а и Папи, љубав, да ли имате више љубави од нас, мистер нпр, Бозанићу, свима је све јасно, у Хрватској се аутентично хришћанство јавило као православље, побожним Хрватима је јасно, тако се то ради а не јуначке, добре су и јуначке, али на много нижем нивоу и са бас-рефлексом. Могу да се ваде да је то до личности, али ок. 

пре 4 часа, slovoA рече

Аха, а пад се није десио и све и даље постоји благословено како га је Бог створио. Ти као и Ђуровић пад само номинално признајеш, па ти зато стално пада сама теологија.

Од чега нас Бог спасава, ако је све и даље благословено? Само се условно може рећи да је постојање као дар живота благослов, али каквог живота? Проблем је начин постојања, а не само постојање. А ти тврдиш да ту нема никакве разлике, па исто као што кажемо на почетку службе "Благословено Царство..." можемо рећи и благословен пакао. Али зашто онда Христос пострада? Онако? Није требало ни да разваљује врата пакла - што да дира благословене у том царству?

:))) Види: начин постојања је до тебе, постојање није. 

пре 4 часа, slovoA рече

Не, напротив. Истине има и та Истина бића је исто то биће, Христос. А слободно то провјери управо на том твом посту.

Нпр. умјесто "ništa otkriva sve" - Христос открива све; умјесто "jedino ništa nam isporucuje bice u cjelini" - једино Христос нам испоручује биће у цјелини; и што је јако занимљиво, умјесто "ništa je jedina istina bica u cjelini" - Христос је једина истина бића у цјелини.

Тако близу, а тако далеко, само нас једна ријеч дијели од разумијевања..

Сигурно ће Христос да нам открива биће у цјелини, нема паметнија посла,  :) могао би рећи и да је од свих фудбалера најбољи православни Христос и мислити да службу чиниш. Христос гарант метафизике и њен краљ? У систему истина Христос врховна истина? Па није ли то пантеизам. Нпр, Христос..... на врху пирамиде врједности, па онда теологије, филозофије, држава, пијаца, истина је да је кромпир дви марке, и у крајњој линији Христос је гарант те врједности и те истине? 

Ниче открива како убути Бога: прогласити га за највишу врједност. Да ли си ти дошао Христу тако што си открио да је највиша врједност, па се пењао кроз истине?

Христос нам открива себе поистовјетивши се са нама, чини нас сатворцима будућега Васкрслога бића, а не да нам открива "биће у цјелини" чему баш то?

Мораш нечим одјелити Бога од створеног, ако немаш неко ништа  не видим како ћеш избјећи пантеизам?

пре 3 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Ovo što ste rekli za istinu o biću i biće... Ja kad govorim istina, više mislim na neko stanje duha, neki odnos prema samom sebi gde je sve razbistreno i gde se ukida ovo ,,istina o nečemu". Tako da u tom smislu, istina je neki trenutak ,,kliktanja", kada se sve uglavi tamo gde je trebalo i u isto vreme se stekne unutrašnji mir i energija za delovanje. Pojava istine o nečemu se, mislim, javlja zbog neprodiranja u to što želi da se spozna. Kada se spozna, onda nema više distance i to je znanje, koje je u isto vreme istina, dobro, ljubav, mudrost... Skup svih vrlina generalno. U jedno samo nisam siguran... Jung u jednoj knjizi govori o zlu kao nekom principu, koji je senka dobra i oni su celina. E sad, ja znam da je on čovek bio gnostik, i da to nije pravoslavno učenje, međutim, on kaže jednu bitnu stvar... Kaže da on ni ne pretenduje da govori o metafizici, već da je psihološka realnost takva i da je preduslov za bavljenje bilo čime, pa samim tim i mislima, priznati im realno postojanje, a na tom terenu realni su i bogovi i đavoli i sve živo... E sad, kako pomiriti ovu psihološku realnost sa učenjem da je zlo nedostatak dobra? Jung nije pristajao na zlo kao nedostatak, jer se ono u ovom svetu manifestuje kao nešto što ima veliku silu. I još ovo, kada govorite o kraju metafizike, zar nije svaki govor u kome se spomene Bog, ili nešto što ima veze sa njim, govor o nečemu što svakako ne spada u govor o prirodi, već je On bio dok nije bilo prirode, znači On svakako ima i taj meta momenat, da prevazilazi? Kuda god pobegli, ne znam kako izbeći taj momenat da je Bog i izvan ovog sveta, znači meta? U principu razumem vaš pogled, ali mi malo fali, nikako da zatvorim krug, nešto se uvek izmigolji,. I hvala i na dosadašnjim odgovorima, puno mudrih objašnjenja sam čuo od Vas.

,Јунг говори на нивоу психологије гдје могу да постоје добро и зло као категорије, или љево и десно, како љево и десно постоје само у психи, а не у бићу, тако и добро и зло не постоје у бићу, све створено је добро. Начин је увјетован слободом.

Кликтање ума, или еурека је такође пољу психологије, када се деси тренутак хармоније, или луменнатурале, светлост ума, луча микрокозма, то је ипак један кратак кликтај у мраку ума, фотон, али ипак отктовење, обично у вези са неким пројектом поставком и сл.

Луча макрокозма у Паламином смислу је та свјетлот у галатктичким размјерама до мјере да све створено нестаје јер је оно мрак, то је виђење Бога јер он је присутан у енергијама. Христос у том смислу је виђење Човјека, пуна и права слава створеног.

Па није Бог ван свијета, да кажем није ван створеног, јер свијет подразумејва и свјетовност односно техничку, магиску постваку бића и привид неке цјелине, видјети Хајдегера како свјетује свијет, неку онтологију и све оно што заклања просто створено и сушто.

Дух свети је у створеном мећу нама, природа је једна Христова, његово Тијело, а Бог Отац је изван створеног, или створено - сушто је ушло у свети Тројицу у Сину. Само зато није хула када кажемо да гледамо из Бога.

Баш би волио да неко објасни како метафизика обезбјеђује своју мета позицију, поистовјетивши појам пса и пса? joooj може само што појам пас не уједа. Нити појам бог спашава, то је мртво слово на папиру, у врх главе идеологија и онтологија.

Па све чиним да се круг рашири и пукне. Да се нађеш споља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Rekli ste da je Bog Otac izvan stvorenog, može li onda da se kaže da je pravoslavno učenje panenteizam (ne panteizam)? Razumem ovo što govorite za psa i pojam psa... Ali čim progovorimo, nekim pojmovima se služimo. Možete da kažete, a i rekli ste mislim, da sa Bogom opštimo ćutanjem, kao isihasti. Ali mi ovde na forumu ne ćutimo, i nužno je da koristimo pojmove, a čim ih koristimo možemo li da izbegnemo metafiziku? Ja sam svestan nedovoljnosti pojma, potrebno nam je meso, ali kako onda govoriti onda kada govorimo? Možda je rešenje inspirisan govor, Jung govori inspirisano, filozofi neki, pesnici... Za ovo nalaženje spolja se slažem i zahvalan sam Vam, samo evo jednog primera iz mog života. Recimo, kada sam čitao Kjerkegora, čovek me je naglavačke okrenuo, imao sam utisak da mi je sve tajne ovog sveta otkrio. E sad naravno, ne može ta ekstaza večno da traje, ali nešto se zalepi i ostane zauvek. U sećanju mi je ostao njegov govor o apsolutnom. Ja naravno ne mogu apsolutno da sipam u šolju za kafu, ali način na koji je on o tome govorio je u meni dotakao nešto što nije mrtvo slovo na papiru, samo prazan pojam apsolutnog. Ako ja sad Vama kažem ,,apsolut", ništa se neće desiti. Ako malo duže u mislima usmerim pažnju na taj pojam, već je malo drugačije. A ako Kjerkegor filozofira na par strana o njemu, on prestaje da bude mrtav. Tamna strana ovoga, to priznajem, je neka suvoća i gordost duha u koju očas posla može da se upadne. Prosto govor o apsolutima, suštinama... lako naduje čoveka, ali ako ste oprezni to ne mora da se desi. Pitanje je onda: čime je on mene nadahnuo?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Rekli ste da je Bog Otac izvan stvorenog, može li onda da se kaže da je pravoslavno učenje panenteizam (ne panteizam)? Razumem ovo što govorite za psa i pojam psa... Ali čim progovorimo, nekim pojmovima se služimo. Možete da kažete, a i rekli ste mislim, da sa Bogom opštimo ćutanjem, kao isihasti. Ali mi ovde na forumu ne ćutimo, i nužno je da koristimo pojmove, a čim ih koristimo možemo li da izbegnemo metafiziku? Ja sam svestan nedovoljnosti pojma, potrebno nam je meso, ali kako onda govoriti onda kada govorimo? Možda je rešenje inspirisan govor, Jung govori inspirisano, filozofi neki, pesnici... Za ovo nalaženje spolja se slažem i zahvalan sam Vam, samo evo jednog primera iz mog života. Recimo, kada sam čitao Kjerkegora, čovek me je naglavačke okrenuo, imao sam utisak da mi je sve tajne ovog sveta otkrio. E sad naravno, ne može ta ekstaza večno da traje, ali nešto se zalepi i ostane zauvek. U sećanju mi je ostao njegov govor o apsolutnom. Ja naravno ne mogu apsolutno da sipam u šolju za kafu, ali način na koji je on o tome govorio je u meni dotakao nešto što nije mrtvo slovo na papiru, samo prazan pojam apsolutnog. Ako ja sad Vama kažem ,,apsolut", ništa se neće desiti. Ako malo duže u mislima usmerim pažnju na taj pojam, već je malo drugačije. A ako Kjerkegor filozofira na par strana o njemu, on prestaje da bude mrtav. Tamna strana ovoga, to priznajem, je neka suvoća i gordost duha u koju očas posla može da se upadne. Prosto govor o apsolutima, suštinama... lako naduje čoveka, ali ako ste oprezni to ne mora da se desi. Pitanje je onda: čime je on mene nadahnuo?

Није пантеизам без обзира на распоред Свете Тројице.

Служимо, они само указују на биће, наше су ознаке за бића, њихово поитовјећење не стоји, магиско је. Путем таквог поистовјећења како изрећи истину вјере. Користимо их појимове и тешко је избјећи идеологију језика, али користимо језик да би указали, показали нешто, да би се молили, и молитвено разговарали или просто нешто поменул и тиме га довели у присуство. 

Дакле остаје и опстаје говор и изван поистовјећења бића и појма, односно бића и мишљења. Ето у пророчком надахнућу говор је поистовећен са оним што Господ каже, јесте решење и инспирисан говор јер у поезији не влада метафизика.

Кејкегоров говор је његова енергијама дошло је до сусрета двије личности, до поистовјећења, односно  црквеног празника у малом, историје, па је остао талог у срцу који Вас је одредио. И сад и ако је немогуће и противприродно то брисати - шта да радимо јер није човјек православац? 

Наши свети оци често нису теолошки беспрејекорни, али сусерет са њима је благодатан, аутентичан сусрет било која два човјека је мало Сретење.

Дакле не може се истина одвојити од личности, ако се очува заједница међу личностима, онда се истине из личности црпе, у том смислу Црква је жива ризница истине, али није та истина "објективна" него празнична, у феномену сусрета са  Христом, светима о међу нама самима, зато волим овај форум, јер се некако остварују ти сусрети и усвајају личности.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Jasno. Znate šta se tu nameće kao problem... Kako govoriti o Bogu ne samo Crkveno, nego i uopšteno, o ideji Boga, dobra, istine, o paradoksu? Kako da se to ,,govor je samo oznaka za biće", ne pretvori u ,,bića ni nema", postoji samo bezbroj diskursa, jezičkih igara, ništa nije samo po sebi... Ja tu vidim najveći problem, koji se preslikava i na umetnost i društvene nauke, začas se pojavi postmoderna toksičnost. Meni ona više smrdi od svih metafizika.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Види: начин постојања је до тебе, постојање није.

Не разумијеш о чему причам. Један је начин постојања био до пада и ту је све заиста било благословено, осим гријеха (као избора), а други је начин постојања послије пада. Међутим, ако је и сад све благословено осим гријеха, пад се није ни десио. Шта је проблем, значи? Да ли је гријех и сада само питање избора? Ако јесте, онда си у праву, нећемо гријешити и тако ћемо промијенити садашњи начин постојања. Али онда нам за то не треба причест. А да ли је тако? И не гријешећи, условно речено, као савршени ми не можемо промијенити свој садашњи начин постојања, већ једино у Тијелу Христовом. А ти у „твом“ и ја у „свом“ тијелу смо исти пали Адам и можемо се с тим избором само сликати, не, као грешни, већ као такви. Није Адам као начин постојања изабрао гријех, већ је својим гријехом промијенио читав начин постојања, уличнивши природу. А наравно да Отац природу и као такву држи у постојању, али је не прима, прима је једино као Тијело Христово – до Вазнесења су небеса била затворена, јер нас по самом начину постојања Отац више није познавао. Не, уопште, већ нисмо више били дјеца по Његовој вољи, већ смо по својој постали такви, какве нас не познаје.

Зато је Христос, између осталог, воља Очева. А зато је и патријарх Павле говорио оно: „Надам се да ће ме Бог препознати...“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Сигурно ће Христос да нам открива биће у цјелини, нема паметнија посла

Па већ нам се Он открио као цјелина бића Божијег (Тројице). Који види Њега, видио је Оца, очима Духа (и Јована). А то усхођење из славе у славу, о којем причаш, питање је Божије природе и наравно да том усхођењу нема краја. Али спусти се сад мало на земљу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Мораш нечим одјелити Бога од створеног, ако немаш неко ништа  не видим како ћеш избјећи пантеизам?

Уопште није спорно то твоје ништа, ту би био потпуно у праву само да не идеш у крајности, већ да нађеш мјеру. Види шта каже Максим у Мистагогији.

„Нека нашим речима и мислима руководи Бог... Који јесте и постаје све за оно што постоји и што настаје, а сам по Себи ни на који начин нити јесте нити постаје ишта од онога што јесте или што настаје Јер по својој природи не припада апсолутно ни једној врсти постојећих бића. Отуда, због Његове надсуштаствености, више доликује Њему да се именује „Небићем"."

Али Максим је познао мјеру и не иде у крајности, већ даље разјашњава сам проблем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Jasno. Znate šta se tu nameće kao problem... Kako govoriti o Bogu ne samo Crkveno, nego i uopšteno, o ideji Boga, dobra, istine, o paradoksu? Kako da se to ,,govor je samo oznaka za biće", ne pretvori u ,,bića ni nema", postoji samo bezbroj diskursa, jezičkih igara, ništa nije samo po sebi... Ja tu vidim najveći problem, koji se preslikava i na umetnost i društvene nauke, začas se pojavi postmoderna toksičnost. Meni ona više smrdi od svih metafizika.

:) Нема нецрквеног Бога, а проблем је што и се и од црквеног прави појам, бића ни нема јер је постовјећено са мишљењем и човјек егзистира поред живота, психолошки - ту се јавља привид бога тек слика у уму, ускоро вртуелно, како сад објаснити @Bokisd да живи у постмодерном контексту, гдје су истине заклониле и биће, а камоли нестворено, у средњем вјеку су морали само да се пробију из створеног у нестворено, а ми морамо прво да се пробијемо до створеног јер смо у привиду појму, виртуелном, друга је позиција други пут, дубље смо пропали,, не може се из виртуелног до нествореног, то је прелест, јер је Христос у створеном.

пре 2 часа, slovoA рече

Не разумијеш о чему причам. Један је начин постојања био до пада и ту је све заиста било благословено, осим гријеха (као избора), а други је начин постојања послије пада. Међутим, ако је и сад све благословено осим гријеха, пад се није ни десио. Шта је проблем, значи? Да ли је гријех и сада само питање избора? Ако јесте, онда си у праву, нећемо гријешити и тако ћемо промијенити садашњи начин постојања. Али онда нам за то не треба причест. А да ли је тако? И не гријешећи, условно речено, као савршени ми не можемо промијенити свој садашњи начин постојања, већ једино у Тијелу Христовом. А ти у „твом“ и ја у „свом“ тијелу смо исти пали Адам и можемо се с тим избором само сликати, не, као грешни, већ као такви. Није Адам као начин постојања изабрао гријех, већ је својим гријехом промијенио читав начин постојања, уличнивши природу. А наравно да Отац природу и као такву држи у постојању, али је не прима, прима је једино као Тијело Христово – до Вазнесења су небеса била затворена, јер нас по самом начину постојања Отац више није познавао. Не, уопште, већ нисмо више били дјеца по Његовој вољи, већ смо по својој постали такви, какве нас не познаје.

Зато је Христос, између осталог, воља Очева. А зато је и патријарх Павле говорио оно: „Надам се да ће ме Бог препознати...“

 

пре 1 сат, slovoA рече

Па већ нам се Он открио као цјелина бића Божијег (Тројице). Који види Њега, видио је Оца, очима Духа (и Јована). А то усхођење из славе у славу, о којем причаш, питање је Божије природе и наравно да том усхођењу нема краја. Али спусти се сад мало на земљу.

Мислиш из истине о бићу ка бићу самом, радо, а онда усходимо из славе у славу.

Пре сат времена, slovoA рече

Уопште није спорно то твоје ништа, ту би био потпуно у праву само да не идеш у крајности, већ да нађеш мјеру. Види шта каже Максим у Мистагогији.

„Нека нашим речима и мислима руководи Бог... Који јесте и постаје све за оно што постоји и што настаје, а сам по Себи ни на који начин нити јесте нити постаје ишта од онога што јесте или што настаје Јер по својој природи не припада апсолутно ни једној врсти постојећих бића. Отуда, због Његове надсуштаствености, више доликује Њему да се именује „Небићем"."

Али Максим је познао мјеру и не иде у крајности, већ даље разјашњава сам проблем.

Није никаква промјена настала у односу Бога према нама падом, у природи јесте. Дакле на биће у цјелини се  односи птвенствено на створено, не утичу отолошки догађаји на Бога и његов однос према нама, него на створено и наш однос према Богу, наравно да нам ништа не открива Бога Оца, то чини Син у којег се учљањујемо Духом, осим ако се ово ништа не схвати као испражњење човјека, кеноза, покајање, онда нам доноси све, мислим онда је само учињено све што је до нас.

Ипак је правилније рећи да је једна воља у свете Тројице.

Како мјеру код ништа? Има ли нека регија ништа или дио ништа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Kad kažem necrkveni Bog mislim na razgovor sa nekim čovekom zaljubljenim u nauku recimo, koji misli da su dostignuća u fizici ukinula Boga, šta njemu reći osim da stvarnost nije samo fizika, već da postoji i metafizika? Ili ne znam, kada se priča o prirodi matematike? Za ovo drugo pitanje je samo da li su istine zaklonile biće, ili relativizacija istine je zaklonila biće? Konkretan primer je pitanje pola i roda i svega što je trenutno aktuelno sa tim... Dakle, ukidanje nekih do skoro, po sebi, očiglednih istina. Šta sa tim?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Нема нецрквеног Бога, а проблем је што и се и од црквеног прави појам, бића ни нема јер је постовјећено са мишљењем и човјек егзистира поред живота, психолошки - ту се јавља привид бога тек слика у уму, ускоро вртуелно, како сад објаснити @Bokisd да живи у постмодерном контексту, гдје су истине заклониле и биће, а камоли нестворено, у средњем вјеку су морали само да се пробију из створеног у нестворено, а ми морамо прво да се пробијемо до створеног јер смо у привиду појму, виртуелном, друга је позиција други пут, дубље смо пропали,, не може се из виртуелног до нествореног, то је прелест, јер је Христос у створеном.

Kako istina o bicu moze da sakrije i zakloni bilo koje bice, pa bre Vlado ako otkrijemo istinu o nekom bicu i njegovom postojanju i nacinu delovanja, zar nije onda logicno i ocekivano da nam to onda moze pomoci da budemo u najboljoj (najprisnijoj) komunikaciji i zajednici sa tim istim bicem.

Istina o Isusu Hristu i Njegovoj licnosti, pa to je nasusna potreba da poznajemo zasto se Bog ovaplotio, cilj Njegovog ovaplocenja, i kakvu je licnost Isus Hristos i njegova priroda i sustina. I znas i sam da su mnogi tu pali i otisli u jeres. I ta istina moze da bude i ono sto odmah u prvoj recenici kaze sv.Maksim Ispovednik u svojim Stoslovima :

1. Љубав је добро расположење душе по коме ништа од постојећег не претпоставља познању Бога.

 I, posle dalje razradjuje kako se moze doci do poznanja Boga.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 57 минута, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Kad kažem necrkveni Bog mislim na razgovor sa nekim čovekom zaljubljenim u nauku recimo, koji misli da su dostignuća u fizici ukinula Boga, šta njemu reći osim da stvarnost nije samo fizika, već da postoji i metafizika? Ili ne znam, kada se priča o prirodi matematike? Za ovo drugo pitanje je samo da li su istine zaklonile biće, ili relativizacija istine je zaklonila biće? Konkretan primer je pitanje pola i roda i svega što je trenutno aktuelno sa tim... Dakle, ukidanje nekih do skoro, po sebi, očiglednih istina. Šta sa tim?

То што је нешто очигледно је усчовљено онтолошком позицијом, без обзира да ли се неко бави филозофојом, категоричким апаратом, без њема опажања брзине...висине... 

Па и психологијом, али то већ није точико битно.

 

Што се тиче физике, хајде да кажем одмах шире познања природе, ту као што видимо нема обједињујуће теорије, чак и да се не осврћемо на еволуцију физике. Минумум је да се прихвати да је ствар отворена.

Исто је са неком другом регијом бића, математиком или научном теологијом (као регионалном онтологијом), у свима наукама влада истина којој бит одређује филозофија, односно метафизика, даке поистовјећење бића и појима. Односно техника, магија.

Па је тако научна теологија у ствари магијска, техничка теологија, за њу није потребна Црква нити Бог, као што недавно рече +Иринеј. 

Научна теологија као и свака друга научна дисциплина омеђи регију, обезбеједи себи предмет и општом научном и свјом посебном методологијом оствсрује своје задатке као било који други научни погон. То што је опредмећивање само злочин деконтекстуслизације нико и не примјећује.

Како је метафизика по природи свог магијског поистовјећења бића и мишљења, непријатељ Цркве њен "теолошки" облик је најопаснији "убица" Бога.

Јер на површинском нивоу у тексту остаје све привидно исто, док је суштина те теологије магија.

Да поновим опет шта је изворна теолошка позиција, она је увјек примарно еконоска, ми гледамо само из историје, са земље, из Цркве, али како је "физика" природа једног од Тројице то смо ми по природи, физички али и енергијма унутар Тројице, Црква је и Сину и из Сина "види" Оца, Духа светога који обезбјеђује усиновљење и напокон пророду, физику као своју и Божију, али и као створено, пропадљиво, ништа у односу према Тројици.

Из те позиције природа - физика је увјек ипостасна и условљена вољом односно стањем.

Док савремена физика живи у самообмани објекивностина све се биће протеже и у свему влада онтолошки пореак: субјект- објект-селфобјект, гдје се превиђа условљеност тих принципа који су модус круга кготације, те једни без других не постоје јер сувјект тек перспектива) или  слабиј речено начин постављања огледа, који је увјек сужавање бића условљав резултат.

А како је техника у бити, и резултат је увјек техника.

Хајдегер каже не треба нам атомска бомба, све је већ пропало, суштински пропало, јер стври укључујући се једна у другу испостсвљају негдје своју суштину и безврједне су (нпр, телефон без мреже), а само преко суштог разарајући техничку - магијску повезсност - свјетовност, предстсве, привиф, вршимо принос бића, анафору.

Однодсно Духом Светим се повезујемо на један други не ненаучни,нетехнички, немагијски,несвјетовмни, недржавни... начин у Христа односно  познајемо непатворене законе природе, њене логосе, али на жив и живоносан начин гдје се и ми слободом питамо о њимс, природу која је нама по Богу по вољи, која је дом, у празнику преображења твари.

Иако запретена, постоји и сакрална математика (Пеђа Исус) али и светотајинскост свих других наука како су и учене док нас метафизика није похарала.

Хајдегер је 33 покушао обнову њемачког универзитета (протестантске аутокефачије), у пост метафизичком смислу.

 Први пут након укидања Академије од стране Цркве, појавила се и идеја Црквене Академије наука и умјетности, чији су зачетници владика Данило Крстић и Жарко Видовић. Рачунало се да је лакше да се крене од умјетности, ту су неки видјели само ухлебљење и бизнисе па су то свели на бољу радионицу све под изговоромима.

Ту није саввладан злодух метафизике па се мирна срца чује нпр "представа Христа". Дакле опредмећивање на снази.

Ту је требало испратити безпредметност Маљевића који је сликарски Ниче...

Односно у најшире смислу разгрананти науке изван магијских позиција или дати немагијску технику, технику као у нсјширем смислу схвсћену као умјеће допуштања истини да се збуде, само да та истона не буде поистовјећење мишљења и бића, будући да је то у корјену, сва нам техника и сва наука у свим формсмс само то и јавља: Да биће јесте мишљење.

Епа шипак, то бих рекао физичару.

Понављам то што је онтолошки темељ нсукама пропао, ни најмање им не смета да се развијају, то је добар рецепт за кстастрофу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика
      Фото: Владислав Ћуп, GRACANICAONLINE
        У медијима и на друштвеним мрежама ових дана је одјекнула вијест да је супруга српског тениског аса Јелена Ђоковић посјетила Косово.
      Пошто је са својом фондацијом посјетила дјецу из велике Хоче и уручила им поклоне, Ђоковић је у пратњи индијског гуруа Моханђија обишла косовске светиње Грачаницу, Пећку Патријаршију и Високе Дечане.
      Дио јавности је осудио поступак супруге Новака Ђоковића.
        Након ове информације коју су пренијели бројни медији, реаговао је данас и епископ зворничко-тузлански владика Фотије, у бесједи након литургије.
      Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску цркву- поручио је владика.
      Гуру Моханђи је рођен 1965. године, а како тврди, за њега је духовност непроцјењива. Све медитације, семинаре и радионице одржава бесплатно.
      Овај нетипични гуру, бивши бизнисмен у индустрији нафте, често се, чак и када држи медитације, облачи у мајице и џинс.
      Проповиједа ненасилан живот и каже да му је животна сврха да уједини свијет љубављу и добротом.
      Није тајна да сарађује са Ђоковићима, а сарађује и са Владем Дивцем и његовом супругом Аном.
       
      Јелена Ђоковић на Косово довела индијског гуруа, реаговао владика Фотије - ИН4С
      WWW.IN4S.NET Не слушајте, браћо и сестре, учења разних гуруа источњачке религије, само треба да слушамо нашу свету светосавску...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују.

       
      Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени.
      Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним.
      Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку.
      Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија.
      Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај.
      Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична.
      Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све?
      Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља.
      Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана!
      ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Оца и Сина и Светога Духа! Преосвећени брате Дамаскине, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре, Благодаћу Божјом, Преосвећени брате, данас си рукоположен, хиротонисан за најузвишенију службу у Цркви Христовој, у службу епископску, а та служба јесте служба на месту и обличју Христовом. 
      Из породице свештеничке, драги Преосвећени Владико, поникли сте и то у временима и на месту кад нимало није било једноставно и лако бити хришћанин, а камоли свештеник и члан свештеничке породице, То је било време када је име Христово не само било прогањано него је изгледало и да је потпуно заборављено. Бог, наравно, има своје путеве и свој план, своју промисао и никада не оставља Цркву своју. Када је Црква највише на распећу, онда заправо сведочи најснажнију силу. Када делује пораженом, онда пројављује победу.
      Поникавши у свештеничкој породици наставили сте да учите богословске науке, кроз богословију, кроз факултет, и овде у нашим земљама, али и у иностранству. Када је дошао тренутак да бирате свој животни пут Ви сте се определили за монашки живот. И све то заједно, Ваше рођење, Ваше одрастање и Ваше школовање била је, сада се види, припрема за оно у шта сте данас узведени. Учили сте се у свештеничкој породици, од свога оца и мајке, учили сте се и у амбијенту у коме сте расли шта то значи трпљење, шта то значи подношење поруга, исмевање. Потом сте се, наравно, учили богословским наукама у разним школама и свакако круна тих богословских наука је монашки постриг и монашки живот у манастиру.
      У манастиру, у општежићу, научили сте се  засигурно ономе што је једна од најважнијих порука Јеванђеља, али и једна од најважнијих вредности архијерејске и пастирске службе, поред наравно примарне службе - свете Литургије за спасење света. Та друга служба јесте крштавање људи и увођење у Цркву Христову у име Оца и Сина и Светога Духа, а онда и изграђивање Цркве и изграђивање Тела Христовог у духовном смислу те речи, у конкретном животу. Да би то било могуће, Ваш претходни живот засигурно је учинио све да будете и спремни и достојни за ту службу. У архипастирској служби важније од свега је слушати. То сте учили и у монаштву и у школама и у породици. Важније од свега је бити смирен, важније од свега је ненаметати своју вољу другоме, важније од свега је не бити спреман да критикујеш, а то сте засигурно научили у монашком животу. Да ли сте у заједници са братом, сигуран сам да знате да више зависи од Вас него од њега. Лако је наћи разлоге да будете нерасположени према другом. Лако је наћи разлоге да кажете: Нећу да се уплићем у његов живот, он неће комуникацију са мном. Али знам да је неком, ко је живео у општежићу, важније од свега да сачува заједницу са братом и не само да прогута неправду, то што брат није у праву, него да се истински смири пред њим. Зашто? Зато што то није вештина људска. То није способност коју стичемо, то је сам Господ наш Исус Христос. И онда када слушамо и спремни смо да идемо на тај начин, а Ви добро знате детаље таквог начина живота, онда ћете и Ви бити истински пастир који врши службу Христову и свету Литургију, али и прима све у свој загрљај. Дакле, важније од свега је да служимо у послушању, у крајњем послушању које је сам Господ наш Син Божји показао према своме Оцу, али не у послушању тако да је то било против Његове воље, него је то била и воља Његова.
      Ја Вам желим од срца да као викар Епископа бачког - на месту на коме сам и ја био скоро пуних 15 година, са другом титулом, титулом Епископа јегарског, а Ви такође носите титулу једне епархије која је била на територији данашње Мађарске, титулу Епископа мохачког - у близини Епископа бачког будете, а сигуран сам да ћете то бити, отворени много више него што сам био ја, али и да будете спремни да чујете не само реч поуке него да се учите и примером служења Цркви и то кад тело и снаге дозвољавају, али и онда када по нашим људским мерилима снаге нема. Сигуран сам, такође, будући да по благослову Епископа бачког боравите у манастиру Ковиљу, да ћете и у тој заједници наставити природан органски начин живота којим сте до сада живели и једнако имати могућности да служите свету Литургију, али и да служите братству у коме се налазите, како би оно расло, јер оно само може расти љубављу и молитвом оних који имају виши степен и већу одговорност служења. Нека би Вас Господ благословио сваким својим благословом и дао снаге да носите Крст Христов са радошћу, јер тај Крст је благо бреме и лак јарам. То је Крст који води у предукус тајне Васкрсења, тајне Победе над смрћу, али истовремено и сам по себи Васкрсење и Победа.
      У том духу, у име Сабора, речи ћу Вам: драги брате, прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово., послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је данас, 18. септембра 2021. године, са децом из Глине и банијских села, Београдски Зоолошки Врт.

       
      Како је стоји на Патријарховом Инстаграм профилу дружење је био весело, а нарочито када је са децом хранио фоку. Поред тога, деца и Патријарх Порфирије су били у прилици да се сликају са животињама, а радници Зоо врта су им омогућили и да мазе поједине животиње. Деци су најинтересантнији били мајмуни, а праву атракцију је, уз жирафу, представљао и алигатор Муја.
      Деца су након Зоо врта посетила Цркву Ружицу, где им је била приређена ужина и ручак, након шетње по Калемегдану. Патријарх Порфирије се, у другарском разговору са децом, обавестио о томе у каквим условима њихове породице, након земљотреса, живе и како им је у школи.
      На крају сусрета са децом патријарх Порфирије је упутио кратку поуку о томе да они требају да буду добри ђаци, добри другари и да се увек лепо играју. Да би у томе били што безбрижнији Патријарх је обећао да ће Српска Православна Црква помоћи у обнови њихових кућа колико год буде могла.
      „Куће ових малишана су тешко оштећене у земљотресима, а обнова иде веома споро. Обавештен сам да је завршена обнова само једне куће. Српска Православна Црква и држава Србија, са компанијама и људима добре воље, учиниће што је потребно да се обнова убрза“, написао је патријарх Порфирије на свом Инстаграм профилу.
      Деца су у Београд допутовала у пратњи јереја Горана Каламана пароха глинског и доградоначелнице Бранке Бакшић у организацији народног посланика у Скупшитини Републике Србије Сање Лакић и државног секретара Министарства омладине и спорта Милана Савића.  
       
      Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 18. септембра 2021. године Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке.

       
      Његову Светост дочекали су и са радом Центра упознали директор Центра, протојереј ставрофор Петар Лукић, Старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила у Београду и бројни сарадници и добротвори. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је том приликом просторије Центра, који се од недавно налази на новој адреси - у улици Краљице Наталије 45.
      Нека Господ благослови овај дом и све оне који овде раде, рекао је Патријарх Порфирије.
      Православни пастирско-саветодавни центар основан је на Цвети 1997. године у Београду са благословом блаженопочившег Патријарха српског Павла, као прва духовно-терапеутска установа у Србији.
       
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...