Jump to content

Владика Порфирије изабран за новог патријарха

Оцени ову тему


Препоручена порука

@Hadzi Vladimir Petrovic Izvinjavam se što upadam, da li je i đavo onda ličnost ili negacija ličnosti? Ako jeste, šta je to onda što njemu fali da ne bi bio đavo? Dakle, prevedeno na ljude, svi smo ličnosti ili ličnosti tek treba da postanemo? Ako već jesmo, šta nam nedostaje da se u potpunosti realizujemo, i kako se zove to što treba dostići, ako se ne zove ličnost? Da li je to ljubav? Ali onda me bune neke druge stvari... Jednom sam pročitao ovaj tekst od Žižeka, pa sam ga se iz Vaše priče ponovo setio. Bio bih Vam zahvalan ako biste mogli da ga prokomentarišete, mislim da ima veze sa ovom temom. Pozdrav.                       https://www.danas.rs/nedelja/problem-hrista-u-pravoslavlju/

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 524
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 14 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Слободно ти то поистовјећуј али је потребно и да разликзикујеш, паламитски, ничеански, софронијевски... јер када бих могао да те волим не бих ти ријечима морао објашњавати, само би ти се казало и далеко би се лакше у изреци разумјели, и неби била толико битна, односно могло би проћи и без рјечи у ћутању, тако и са католицима или међу собом самим, никад се неможемо уједунути на пољу идеологије, научне теологије, истине, јер истине нема, него на пољу енергије, да их заиста заволимо, по заповјесту у благослову Господњем. Макар их третирали као непријатеље, остали будни, спремни на смицалице, али не без љувави, воље за једибство и помирење, стављајући истину изнад љубави и благодати као какви демагози. Угледајући се на старце који нису имали спектакуларних истина као Ниче и Хајдегер, али су имали спектакуларну и чудотвотну вјеру као Порфирије Капспокалиивит.

Могућ и занимљив је тај сусрет уз мноштво преводилаца просто се да осјетити вапај. Наш патријарх носи тај Порфиријев влафпслов у радост коју ће надајмо се сачувати до краја проходећи кроз разноразне ходнике гдје се сусрешће не са симпатичним умним монструмима као што су Ниче и Хајдегер него са правим аутентичним монуструмима преко којих овај свјет поприма обрисе пакла.

Pa, isto je to i kod Palama ili Sofronija ili svetitelja ranijih vekova, Nice tu nije u prici to uopste nema veze sa bilo cime sto je Bog iz Pisma i nase vere.

To je ovo o ljubavi i istini i veri ,....Не радује се неправди, а радује се истини,.... јер љубави истине не примише, да би се спасли.... Да буде с вама благодат, милост, мир од Бога Оца и од Господа Исуса Христа, Сина Очева, у истини и љубави....Јер чујем за љубав твоју и вјеру коју имаш према Господу Исусу и према свима светима....А ти си следовао мојој науци, живљењу, настројењу, вјери, дуготрпљењу, љубави, истрајности..... а држи се правде, вјере, љубави, мира са свима који призивају Господа од чистога срца.... зато што веома расте вјера ваша и умножава се љубав свакога од вас, једног према другом.....А ми који смо синови дана будимо тријезни и обучени у оклоп вјере и љубави и с кацигом наде спасења..... Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени.....Знам дјела твоја, и љубав, и вјеру, и служење....А ово је љубав: да ходимо по заповијестима његовим....

Ima jos ali valjda je dosta i ovo da pokaze da prava ljubav ne ide bez istine i vere i to je mozda ovde najbolje objasnjeno.... Nego, istinujući u ljubavi da poradimo te sve uzraste u Njega, koji je Glava, Hristos.... i ima ono od sv.Maksima Ispovednika koji ove sve lepo oko ljubavi i istine i jedinstva objasnjava ovim recima :

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! –него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на
подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде…“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Izvinjavam se što upadam, da li je i đavo onda ličnost ili negacija ličnosti? Ako jeste, šta je to onda što njemu fali da ne bi bio đavo? Dakle, prevedeno na ljude, svi smo ličnosti ili ličnosti tek treba da postanemo? Ako već jesmo, šta nam nedostaje da se u potpunosti realizujemo, i kako se zove to što treba dostići, ako se ne zove ličnost? Da li je to ljubav? Ali onda me bune neke druge stvari... Jednom sam pročitao ovaj tekst od Žižeka, pa sam ga se iz Vaše priče ponovo setio. Bio bih Vam zahvalan ako biste mogli da ga prokomentarišete, mislim da ima veze sa ovom temom. Pozdrav.  

 

                     https://www.danas.rs/nedelja/problem-hrista-u-pravoslavlju/

 

Хвала, личност и негација самога себе, фали му да прихвати љубав Божију која му је пакао, Сви смо већ неповратно створени као личности по образу божијем, треба да усвојимо једни друге у чему се крије благодат, љубав, она те ставља пред Бога, које друге ствари'? 

 

                     https://www.danas.rs/nedelja/problem-hrista-u-pravoslavlju/

confused1

Нема доктринарне разлике између православља и католизизма јер макар православље није доктрина, како Хегелов "Апсолотни Дух" који је "апсолутни појам" довести у везу и не помјешати са Духом Светим, поготово на доктринарном нивоу гдје влада појам, просто се по инерцији на сваком кораку упада у блато појима. Ниче јасно показује да Бог није присутан у доктрини, његово негирање истине је отачко: ћутање је језик будућег вјека.

За нас Бога актуелно има само у енергијама, Жижек грјеши кад нешто унутар нас поистовјећује са енергијама, као да ми имамо те приципе у себи и по себи, а не по вољи другог као феномен обасјања, или макар није направио ограду. 

Оваплоћењем се ствар компликује јер је сушто, створено није само одвојено од Бога и повезано милошћу, него је и (једна од) природа Бога, чини ми се да за 2000 година сви аспекти оваплоћења по природу и њене смислове нису довољно сагледани, нарочито на пољу науке, јер сада  и кроз твар - сушто општимо са Богом.  Само ни сушто није на изволите, јер немамо одговор на то шта оно јесте, након Хајдегера јасно је да није у времену, него да вријеме тече између суштих. (крах контигената и кординатног размјеравања)

Нема општих истина, општег - човјечанства, општег - бића у цјелини, мислим може да се замишља али и то увјек као једно. Има само опште Сабрање,  а ако је на било који други начин могуће уопштење онда је Сабрање безмислено, а вјера једна од могућности спасења. Овде се види директна конкуренција и непријатељство између Цркве и метафизике, између општег појма и општег Духа који је једини кадар да сабира у једног Христа. 

Дакле заиста постоје само конкретне појединачне ствари (без човјека ни оне?)  међу којима тече вријеме као хоризонт смисла, па био тај смисао: међусобни пакао, свјетоназор, Црква...

Кључно питање: 1. Однос између Божанске суштине и конкретног суштог, за које такође не знамо шта је, јер шта јесте сушто?

2.Однос између Божанске енергије  (основе суштог) и времена (односа међу суштим). Однос  Суштог и енергија у Богу и Времена и суштог, су показали Иренеј и Хајдегер.

Глуп је Жижек, он би да Духом Светим прогласи Хегелов Апсолутни дух, јер је мозгу власт појима апсолутна. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Hadzi Vladimir Petrovic рече

одговори ко их држи у постојању

То што их Бог држи у постојању не значи да су благословени. Ту си сасвим произвољно ставио знак једнакости.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Hvala! Kad kažem druge stvari, mislim na neko moje shvatanje, koje sam, ukoliko sam dobro interpretirao, pokupio od Junga. Tako da je moja predstava Ličnosti (potpune, autentične, e sad da li postoji, nepotpuna ili neautentična ličnost, šta bi bila ona, i da li je ona onda uopšte Ličnost) nalik na nešto što stoji na kraju, i što je vezano za ucelovljavanje čoveka. E sad, ovo što ste rekli za opšte mi je zanimljivo, da mi i opšte zamišljamo kao jedno. To je svakako tačno, ali ja imam utisak da se zamišljanje tog opšteg jednog nekako kvalitativno razlikuje od pojedinačnog jednog. Opšte kao da vuče ka ,,spolja", pojedinačno ka ,,unutra". E sad iz neke treće perspektive, koju mi ne možemo da zamislimo, jer smo zarobljeni u ove dve, ne znam kako sve to izgleda... Ipak, nekako mi se čini da postoji pomak, i da jedno može biti ,,jednije" od nekog drugog jednog. Paradoksalno je, ali takav mi je neki utisak, jer drugačiji odnos prema sebi samom izaziva praktikovanje posmatranja iz ove dve pozicije. Pozdrav 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

пре 3 часа, Inženjer Djatlov рече

Ipak, nekako mi se čini da postoji pomak, i da jedno može biti ,,jednije" od nekog drugog jednog

Може у и то у смислу како јунговац Јеротић учи, ми никад не посижемо свеукпно једно да би смо из њега изводили појединачно, док нам је појединачно постизиво, у смилу познај себе, али ако једно није у времену, онда да би дошли до њега морамо се ослободити свијета - повезаности међу бићима - свјетовности,. у том смислу што си више један (монах нпр.) више си у јединству.У том смислу се може посматрати динамика између вјечности и времена.

 @Bokisd ти ко Жижек - текст , ако Дуци каже за њега да је нитков који за лову симулира и разводњава критику капитализма, а Дуци не лаже, онда можемо рачунати и да нам овде подмјешта, зајебали су се што су нас вратили у мрачни средњи вјек, јер нам није био мрачан, у камено је много одједном а и тамо имамо Лепенску културу, па хајде да да нас врате на Хегела, као православље је врх метафизике. Неки слинавци су се примили,

Постоје времене и вјечне истине, оци говоре о вјечним и енергије називају истинама, времене истине оне онтолошке, онтичке, научне, свакодневне, нису све истога нивоа. Истина је да сам сад стигао кући, али та истина није научна, нити је општа, ни спасавајућа.  

Оне спасавајуће су несрворене, кроз њих се Бог објављује, оне су у темељу бића, а опште су узете са бића, изводи, научне су регионалне, а неке су ствари тек тачне. Само нестворене истине сијају, а све ове друге су у мраку. Ако их не разликујеш како ћеш пред Паламу? Са онтологијом?...

Дакле не истина о суштом него сушто (које је једна приода у ИХ) то је Ничово враћање земљи, јер се показало да су све истине о суштом, негација суштог (једне Христове природе). Док је благодат -  вјечност увјек присутна у некој мјери, сужена као неко вријеме и неки сужени смисао.

пре 3 часа, slovoA рече

То што их Бог држи у постојању не значи да су благословени. Ту си сасвим произвољно ставио знак једнакости.

Јок, кажњава их постојањем, као и све нас.:bu:   Немају благослов да постоје, а  ипак постоје? Зар није све што Бог чини благословено и благослов? Из теологије све је исто за све, шта Бог може излити сем милост и благослов, друга је ствар мјера нашег усвајања и аутономија воље којом се можемо затворити душу за благодат...Ако ти зажмириш је ли престало сунце да грије у твом смјеру?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Нема доктринарне разлике између православља и католизизма

Не бих рекао да нема јер не знам  докле су стигли у одбацивању заблуда о Божанским створеним енергијама и безгрешном зачећу пресв. Богородице. Па онда папско првенство и његова непогрешивост по питању вере, индулгенције... Исто као и филиокве што још увек понекад протурају, из чега се види да им тешко пада да признају заблуде и да се врате нормалном исповедању вере и црквеном општењу без глупости да сви морају да прихвате њихове јеретичке наслаге. Дакле они имају проблеме које морају да решавају али то није лако јер су векови прошли, имају и пуно од само са њихове стране проглашених светитеља који су јасно исповедали све те заблуде и они су уплетени у све то. Али опет кажем да не значи да уопште немају благодати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Hadzi Vladimir Petrovic Величина и последица њихових заблуда се је јасно видела у НДХ. Првенствено у Опхођењу према православнима као о "шизматицима" и насилном прекрштавању, ја не видех ни један гест или чин у којем се њихов папа или ма ко из клира извинуо за то и рекао да то нису требали да раде, што говори да то може да се понови ако им се поново укаже прилика. Да не разматрам о мотивима за покољ који су поред политичких били и верских разлога. Ти као ђак Жарка Видовића сигурно боље све то знаш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Šta bi onda teološki bilo nebiće, nepostojanje ili šta? Hvala

Hvala na oviom pitanju, teoloski, dakle gledano iz Boga:), to bi billa najprije Njegova kenoza, umanjenje da bi se napravilo "mjesto" za stvoreno, svera se povlaci do kupole, neophodno je da to bude nista radi smisla bica koje stvara - covjeka i njegovog  obozenja, takodje radi neslivanja.

 Bez tog nista "covjek" bio neka vrsta stvorenoga boga , sloboda je drugo veliko Nista, koja omogucuje covjeku beztemeljnost kakvu I Bog ima, jer sloboda kao i Bog nije izvedana ni iz cega.

"Sloboda nije Bozije sjeme, pa da ti ga neko daje"  kaze Stulic, svo bice je dakle "ni is cega" dakle za covjekovu slobodu.

Is tog nista - slobode razvijaju je se nista prostor. da li je prostor neko nesto? ili prije neko nista? I nista vrjeme.

Oni u specificnom razvoju covjekovu slobode zvanim grjeh I pad dobijaju formu nama danas glavnog nista zvanog smrt, odnodno propadljivost.

Kako su sve istine vremene a ono je nista nihilizam koji je drugo ime zapadne metafizike je dovrsen. Sve su mogucnosti iscrpljene.

Dakle vec sad gledano is istorije be "iz Boga," gdje se na pitanju o nista slama I prestaje da vazi logika, nista otkriva sve,  jer dok se bavimo necim ono zaklanja sve, samo I jedino nista nam isporucuje bice u cjelini. Ne Bog niti neka istina bica u cjelini, ono nista je jedina istina bica u cjelini. Sto niije negiranje sustog koje jeste i postoji bez ii bez istine, niti negiranje sinergijske vlasti Boga I covjeka bad sustim, nego samo kraj zapadne metafizikecke misli I pocetak novog pomenog misljenja.To sto se se metafizika ovaplocuje kao vlsdavina i svjet tehnike je dokaz tog raspada.

пре 10 часа, Просечан србенда рече

 

 

Antopoloski htjeti nista, je imati sve, samoponistavanje u smislu kenoze covjeka, koji sada treba da napravi mjesta da se uselli licno Bog.

Sve je prozeto sa nista, odnodno za slobodu je, prinosenje, anaforu, ili odbacivanje, negaciju.

Covjek se na taj  nacin pojavljuje kao sastvoritelj sve tvari I samoga sebe, za to je neophodno nista.

 

пре 10 часа, Просечан србенда рече

@Hadzi Vladimir PetrovicТи као ђак Жарка Видовића сигурно боље све то знаш.

:)Boze daj ta to budem i zauvjek ostanem,Vukasin i Zarko, dublji je taj spor od doktrinarnog to se htjelo reci, identiteski, ljubavni spor, hajde da ih volimo, da  ratujemo ljubavlju I blagodacu, ali da znamo i sta mora da proizvodi identiteski problem, odnosno kako moraju da se odnose metafizicke zajednice, zajednice istine prema Crkvi.

Taj odnos je rat, potpun poraz bi bio da mi postanemo metafizicke zajednice, krizne zajednice, zajednice gonjenja krivca, a potpuna pobjeda poraz metafizike "unutar"  nase i katolicke Crkve I protestantskih zajednice. Odnosno obnova renesansa Crkve, gdje treba da pomignemo I renesansa katolicke Crkve, da je oslobodimo imperijalnih I metafizickih oneciscenja, pa potom ako se to desi I da obnovimo jedenistvo, ne na doktrinarnog nivou, jer mi sistem ni nemamo, nego na nivou blagodati, u drugom stepenu I ucenja o blagodati, medjutim to budi svjestan da mi kada  imamo isto ucenja o ljubavi ne znaci da imamo ljubavi. 

Buduci da su I na zapadu svjesni kraaj metafizike imamo sanse, ne da proturimo doktrinu, nego da pomignemo obnovu Katolicke Crkve onim tradicijsms kid has  sacuvanim pod kriptom Turskoga ropstva koje je tolerantnije I bezopasnije of metafizike.

Tako vidim fundamentalne Zarkine pozicije, na zalost nisam uzeo 2-3000 stranica njegovih tekstova koje mi je davao da "Radim da big sta hocu" odnosno objavljujem, napravljena je u patrijarsiji neka zaduzbina u kojoj je Lubardic,  nista do sad nije izaslo, to su pobocni tekstovi, vjerovatno dobri za uvod u Zarku, jedino je Dao osnov za, ako ne i pravoslavno utemeljenu kritiku Hajdegera koja prevazilaz i vraca na autentican platonizam kakav je cuvan u Otaca, a ne onako kako ga Aristotel razumio, a to je Palamitsko pitanje stvorenosti ili nestvorenosti energija.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ispravka izvinite:

ре 12 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Šta bi onda teološki bilo nebiće, nepostojanje ili šta? Hvala

Hvala na ovom pitanju, teološki, dakle gledano iz Boga:), to bi billa najprije Njegova kenoza, umanjenje da bi se napravilo "mjesto" za stvoreno, svera se povlaci do kupole, neophodno je da to bude ništa radi smisla bića koje stvara - čovjeka i njegovog  oboženja, takodje radi neslivanja Tvorca i tvari što vodi u panteizam.

Bez tog ništa "covjek" bio neka vrsta stvorenoga boga , sloboda je drugo veliko ništa, koja omogucuje čovjeku beztemeljnost kakvu i Bog ima, jer sloboda kao i Bog nije izvedana ni iz čega.

"Sloboda nije Božije sjeme, pa da ti ga neko daje"  kaze Štulic, svo biće je "ni iz cega" - dakle za čovjekovu slobodu. A sloboda nije biće nego ništa.

Iz tog ništa - slobode razvijaju je se ništa prostor (da li je prostor neko nešto? ili prije neko ništa?) i ništa vrijeme. Distanca među bićima.

Oni u specificnom razvoju čovjekove slobode zvanom grjeh ili pad dobijaju formu nama danas glavnog ništa zvanog smrt, odnosno propadljivost.

Kako su sve istine vremene, a ono je nista, nihilizam koji je drugo ime zapadne metafizike je dovrsen. Sve su mogucnosti iscrpljene.

Istine nema. Nema istine bića, ali ima bića.

Dakle vec sad gledano iz istorije, ( ne "iz Boga", gdje se na pitanju o ništa slama i prestaje da vazi sva logika, ništa otkriva sve,  jer dok se bavimo nečim ono zaklanja sve, samo i jedino ništa nam isporucuje bice u cjelini.

Ne Bog niti "neka istina bića u cjelini", ništa je jedina istina bica u cjelini. To nikako niije negiranje suštog koje jeste i postoji i bez istine (predstave, pojma o njemu), niti negiranje sinergijske vlasti volja Boga i čovjeka nad suštim, nego tek kraj zapadne metafizikecke misli i pocetak novog pomenog misljenja.To što se sada metafizika ovaplocuje kao vladavina i svjet tehnike ide u prilog tog raspada muliplikacijom, koji je ontološki zavšen, a ontički se izvršava.

Antopoloski htjeti ništa, znači imati sve, samoponištavanje u smislu kenoze covjeka,pokajanja,  koji sada treba da napravi mjesta da se uselli lično Bog. 

Sve je prozeto sa ništa, odnodno za slobodu je, prinosenje, anaforu, ili odbacivanje, negaciju.

Covjek se na taj  nacin pojavljuje kao sastvoritelj sve tvari i samoga sebe, za to je neophodno nista.

 

  пре 12 часа, Просечан србен.да рече

@Hadzi Vladimir PetrovicТи као ђак Жарка Видовића сигурно боље све то знаш.

:)Boze daj ta to budem i zauvjek ostanem,Vukašin i Žarko:naklon:, dublji je taj spor od doktrinarnog to se htjelo reci, identiteski, ljubavni spor, hajde da ih volimo, da ratujemo ljubavlju i blagodacu, ali da znamo i šta mora da proizvodi identiteski problem, odnosno kako moraju da se odnose metafizicke zajednice, zajednice istine - prema Crkvi.

Taj odnos je rat, potpun poraz bi bio da mi postanemo metafizicke zajednice, krizne zajednice, zajednice gonjenja krivca, a potpuna pobjeda poraz metafizike "unutar"  naše , katoličke Crkve , protestantskih zajednice. Odnosno obnova renesansa Crkve, gdje treba da pomognemo i renesansa katoličke Crkve, da je oslobodimo imperijalnih i metafizickih onečisćenja, (Rusi takođe imaju imperijalni trip) pa potom ako se to desi i da obnovimo jedinistvo, ne na doktrinarnog nivou, jer mi sistem ni nemamo, nego na nivou blagodati, u drugom stepenu i učenja o blagodati, medjutim  budi svjestan da mi kada  imamo isto učenje o ljubavi, ne znaci da imamo ljubavi. 

Budući da su i na zapadu svjesni kraja metafizike - imamo šanse, ne da proturimo doktrinu, nego da pomignemo obnovu Katolicke Crkve onim tradicijama kod nas  sacuvanim pod kriptom turskoga ropstva koje je tolerantnije i bezopasnije za Crkvu od metafizike.

Tako vidim fundamentalne Žarkine pozicije, na zalost nisam uzeo 2-3000 stranica njegovih tekstova koje mi je davao da "Radim da njih sta hocu" odnosno objavljujem, napravljena je u patrijarsiji neka zadužbina u kojoj je Lubardić,  nista do sad nije izaslo, to su pobocni tekstovi, vjerovatno dobri za uvod u žarku, jedino je on dao osnov za - ako ne i pravoslavno utemeljenu kritiku Hajdegera koja ga  prevazilazi i vraća na autentičan platonizam kakav je čuvan u Otaca, a ne onako kako ga Aristotel razumio, pa i Hajdeger kao početak metafizike, a to je Palamitsko pitanje stvorenosti ili nestvorenosti energija, i pitanje jednog, odnosno suštine.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

@Bokisd ти ко Жижек - текст , ако Дуци каже за њега да је нитков који за лову симулира и разводњава критику капитализма, а Дуци не лаже, онда можемо рачунати и да нам овде подмјешта, зајебали су се што су нас вратили у мрачни средњи вјек, јер нам није био мрачан, у камено је много одједном а и тамо имамо Лепенску културу, па хајде да да нас врате на Хегела, као православље је врх метафизике. Неки слинавци су се примили,

Постоје времене и вјечне истине, оци говоре о вјечним и енергије називају истинама, времене истине оне онтолошке, онтичке, научне, свакодневне, нису све истога нивоа. Истина је да сам сад стигао кући, али та истина није научна, нити је општа, ни спасавајућа.  

Оне спасавајуће су несрворене, кроз њих се Бог објављује, оне су у темељу бића, а опште су узете са бића, изводи, научне су регионалне, а неке су ствари тек тачне. Само нестворене истине сијају, а све ове друге су у мраку. Ако их не разликујеш како ћеш пред Паламу? Са онтологијом?...

Дакле не истина о суштом него сушто (које је једна приода у ИХ) то је Ничово враћање земљи, јер се показало да су све истине о суштом, негација суштог (једне Христове природе). Док је благодат -  вјечност увјек присутна у некој мјери, сужена као неко вријеме и неки сужени смисао.

Uf, nesto te bas i ne kontam i pravo da ti kazem ne znam kako ovo sto pises ima veze sa mojom porukom.

Jer tamo je istina u korelaciji sa verom u Boga i verom i ucenjem o licnosti Isusa Hrista, i to nas directno vodi ka ispovedanju i teologiji i dogmatima o nasoj veri, pravilnom verovanje u Boga kao Sazdatelja svega, verovanje u sv.Trojicu, verovanje u Isusa Hrista, verovanje u Bogorodicu, verovanje u Crkvu (verovanje u mitarstva....:stadaradim:) ...itd...

Pitanje oko Palame i nestvorenih energija i istine stvari, pa i to moze da bude pitanje pravilnog teoloskog poimanja odnosa Bozije energije i Bozije sustine, bez pravilnog razumevanja tog pitanja opet mozemo da budemo u problemu percepcije prave istine o Bogu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 30 минута, Bokisd рече

Uf, nesto te bas i ne kontam i pravo da ti kazem ne znam kako ovo sto pises ima veze sa mojom porukom.

Jer tamo je istina u korelaciji sa verom u Boga i verom i ucenjem o licnosti Isusa Hrista, i to nas directno vodi ka ispovedanju i teologiji i dogmatima o nasoj veri, pravilnom verovanje u Boga kao Sazdatelja svega, verovanje u sv.Trojicu, verovanje u Isusa Hrista, verovanje u Bogorodicu, verovanje u Crkvu (verovanje u mitarstva....:stadaradim:) ...itd...

Боксид, ратујеш луком и стрјелом у вријеме четвртог свјетског рата, трећи је био економски, хладни. Дошло је до серије измјене контекста које ниси испратио и дјелујеш анахроно.

Поредим те са Жижеком јер узмеш текст отаца, други трећи, све заједно некако укоричиш и то је истина, без да си поредао по оним нивоима у поглавља. Ти ниси свестан, а он је нитков, свјесно подмеће "пнеуматологију" укоричену као апсолутни дух и живи ко бубрег у лоју од тога.

пре 30 минута, Bokisd рече

(verovanje u mitarstva....:stadaradim:) ...itd...

Pitanje oko Palame i nestvorenih energija i istine stvari, pa i to moze da bude pitanje pravilnog teoloskog poimanja odnosa Bozije energije i Bozije sustine, bez pravilnog razumevanja tog pitanja opet mozemo da budemo u problemu percepcije prave istine o Bogu.

Не да може да буде него је основно питање, камен међаш питање.  Перцепција, мада то више и није перцепција, него сагледавање благодати свим бићем, да кажем душом, то је Паламина  истина коју Бог еманира, не еманира Бог учење о митарствима или каноне пето-шестог сабора и устав СПЦ.

Нити фундаменталну и друге онтологије, учења о бићу у цјелини, или Аристотелове категорије и Јунгове симболе, а све то утиче на твоју перцепцију, која је тек начин опажања створеног, а не сегледвање нествореног.

Како можеш довести учење о митарствима у везу са енергијама :scratch_head:причали смо о томе и потрошио си једно десет свјетова да бих некако намакао нешто, баш си расипник.:2hf007n:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 40 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Ispravka izvinite:

ре 12 часа, Inženjer Djatlov рече

@Hadzi Vladimir Petrovic Šta bi onda teološki bilo nebiće, nepostojanje ili šta? Hvala

Expand  

Hvala na ovom pitanju, teološki, dakle gledano iz Boga:), to bi billa najprije Njegova kenoza, umanjenje da bi se napravilo "mjesto" za stvoreno, svera se povlaci do kupole, neophodno je da to bude ništa radi smisla bića koje stvara - čovjeka i njegovog  oboženja, takodje radi neslivanja Tvorca i tvari što vodi u panteizam.

Bez tog ništa "covjek" bio neka vrsta stvorenoga boga , sloboda je drugo veliko ništa, koja omogucuje čovjeku beztemeljnost kakvu i Bog ima, jer sloboda kao i Bog nije izvedana ni iz čega.

"Sloboda nije Božije sjeme, pa da ti ga neko daje"  kaze Štulic, svo biće je "ni iz cega" - dakle za čovjekovu slobodu. A sloboda nije biće nego ništa.

Iz tog ništa - slobode razvijaju je se ništa prostor (da li je prostor neko nešto? ili prije neko ništa?) i ništa vrijeme. Distanca među bićima.

Oni u specificnom razvoju čovjekove slobode zvanom grjeh ili pad dobijaju formu nama danas glavnog ništa zvanog smrt, odnosno propadljivost.

Kako su sve istine vremene, a ono je nista, nihilizam koji je drugo ime zapadne metafizike je dovrsen. Sve su mogucnosti iscrpljene.

Istine nema. Nema istine bića, ali ima bića.

Dakle vec sad gledano iz istorije, ( ne "iz Boga", gdje se na pitanju o ništa slama i prestaje da vazi sva logika, ništa otkriva sve,  jer dok se bavimo nečim ono zaklanja sve, samo i jedino ništa nam isporucuje bice u cjelini.

Ne Bog niti "neka istina bića u cjelini", ništa je jedina istina bica u cjelini. To nikako niije negiranje suštog koje jeste i postoji i bez istine (predstave, pojma o njemu), niti negiranje sinergijske vlasti volja Boga i čovjeka nad suštim, nego tek kraj zapadne metafizikecke misli i pocetak novog pomenog misljenja.To što se sada metafizika ovaplocuje kao vladavina i svjet tehnike ide u prilog tog raspada muliplikacijom, koji je ontološki zavšen, a ontički se izvršava.

Antopoloski htjeti ništa, znači imati sve, samoponištavanje u smislu kenoze covjeka,pokajanja,  koji sada treba da napravi mjesta da se uselli lično Bog. 

Sve je prozeto sa ništa, odnodno za slobodu je, prinosenje, anaforu, ili odbacivanje, negaciju.

Covjek se na taj  nacin pojavljuje kao sastvoritelj sve tvari i samoga sebe, za to je neophodno nista.

 

  пре 12 часа, Просечан србен.да рече

@Hadzi Vladimir PetrovicТи као ђак Жарка Видовића сигурно боље све то знаш.

Прочитај више  

:)Boze daj ta to budem i zauvjek ostanem,Vukašin i Žarko:naklon:, dublji je taj spor od doktrinarnog to se htjelo reci, identiteski, ljubavni spor, hajde da ih volimo, da ratujemo ljubavlju i blagodacu, ali da znamo i šta mora da proizvodi identiteski problem, odnosno kako moraju da se odnose metafizicke zajednice, zajednice istine - prema Crkvi.

Taj odnos je rat, potpun poraz bi bio da mi postanemo metafizicke zajednice, krizne zajednice, zajednice gonjenja krivca, a potpuna pobjeda poraz metafizike "unutar"  naše , katoličke Crkve , protestantskih zajednice. Odnosno obnova renesansa Crkve, gdje treba da pomognemo i renesansa katoličke Crkve, da je oslobodimo imperijalnih i metafizickih onečisćenja, (Rusi takođe imaju imperijalni trip) pa potom ako se to desi i da obnovimo jedinistvo, ne na doktrinarnog nivou, jer mi sistem ni nemamo, nego na nivou blagodati, u drugom stepenu i učenja o blagodati, medjutim  budi svjestan da mi kada  imamo isto učenje o ljubavi, ne znaci da imamo ljubavi. 

Budući da su i na zapadu svjesni kraja metafizike - imamo šanse, ne da proturimo doktrinu, nego da pomignemo obnovu Katolicke Crkve onim tradicijama kod nas  sacuvanim pod kriptom turskoga ropstva koje je tolerantnije i bezopasnije za Crkvu od metafizike.

Tako vidim fundamentalne Žarkine pozicije, na zalost nisam uzeo 2-3000 stranica njegovih tekstova koje mi je davao da "Radim da njih sta hocu" odnosno objavljujem, napravljena je u patrijarsiji neka zadužbina u kojoj je Lubardić,  nista do sad nije izaslo, to su pobocni tekstovi, vjerovatno dobri za uvod u žarku, jedino je on dao osnov za - ako ne i pravoslavno utemeljenu kritiku Hajdegera koja ga  prevazilazi i vraća na autentičan platonizam kakav je čuvan u Otaca, a ne onako kako ga Aristotel razumio, pa i Hajdeger kao početak metafizike, a to je Palamitsko pitanje stvorenosti ili nestvorenosti energija, i pitanje jednog, odnosno suštine.

Па мислим да је тешко утврдити шта је дубље али мишљења са да је дух а самим тим и вера ипак претежнијиод питања идентитета и да идентитет из њега произилази, препознаје се и утврђује у смислу народа или модерније нације. Хрвати су жарили и палили и по европи у протестанско-католичком рату што значи да им ми нисмо прве жртве. Што се Руса тиче, они су у односу на западни имеријални папизам мале маце.

Није ми јасно зашто кажеш да Пр. Црква нема доктрину? Па доктрина је учење. Наше учење се заснива на предању, тачно је да не знамо све него исповедамо само оно што нам је откривено а то што нам је откривено нас држи да не застранимо у јерес. Наравно слажем се да учење без благодати не значи ништа, јер мртво слово без благодати убија и само надима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Боксид, ратујеш луком и стрјелом у вријеме четвртог свјетског рата, трећи је био економски, хладни. Дошло је до серије измјене контекста које ниси испратио и дјелујеш анахроно.

Поредим те са Жижеком јер узмеш текст отаца, други трећи, све заједно некако укоричиш и то је истина, без да си поредао по оним нивоима у поглавља. Ти ниси свестан, а он је нитков, свјесно подмеће "пнеуматологију" укоричену као апсолутни дух и живи ко бубрег у лоју од тога.

A, pa Vlado,.... za nije isti kontekst koji treba da imamo.... bez obzira na spoljasnje okolnosti i ovaj 4. rat koji imamo i u kojem se nemilosrdno ratuje na slobodno ljudsko misljenje i na veru,.... i da onda kontekst spustamo i ikonomisemo okolnostima, .... ali da pazimo da previse ne ikonomisemo :!: ....  da ne izgubimo kontekst :idea:....

пре 11 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Не да може да буде него је основно питање, камен међаш питање.  Перцепција, мада то више и није перцепција, него сагледавање благодати свим бићем, да кажем душом, то је Паламина  истина коју Бог еманира, не еманира Бог учење о митарствима или каноне пето-шестог сабора и устав СПЦ.

Нити фундаменталну и друге онтологије, учења о бићу у цјелини, или Аристотелове категорије и Јунгове симболе, а све то утиче на твоју перцепцију, која је тек начин опажања створеног, а не сегледвање нествореног.

Како можеш довести учење о митарствима у везу са енергијама :scratch_head:причали смо о томе и потрошио си једно десет свјетова да бих некако намакао нешто, баш си расипник.:2hf007n:

(pusti mitarstva, to je posebna prica.... i malo sam te ciknuo...:D)

Da, bitno pitanje za nasu veru, jer se tice i naseg obozenja po blagodati Bozijim nestvorenim energijama.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   1 члан

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажењејши Архиепископе охридски Јоване, Високопреосвећена господо митрополити, Преосвећена браћо епископи, сабрани из свих крајева света и из других независних, суверених држава на овим просторима и из читавог света, браћо свештеници, часни монаси и драге сестре монахиње, али пре свега и изнад свега, а то обухвата и све поменуте, обраћам се вама, браћо и сестре, православни хришћани! 
      Дошли смо у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки корени племена Васојевића, у земљу из које је, из тих корена, израсло стабло са богатом крошњом и са још богатијим плодовима. Стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима, али и народним, ако хоћете, како се то данас каже, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. То, међутим, значи, кад кажемо православном, да је, у самој својој суштини, реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове! Који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су, који знају који им је циљ. Али баш зато што све то знају, бивају управо, као народ јеванђељски, и као народ хришћански, православни, способни да могу, у истој мери, на исти начин као што препознају себе и воле себе, да препознју и воле и поштују другога, у свим његовим димензијама. Било да се ради о комшијама, било да се ради о суграђанима, било да се ради о житељима једне те исте државе, без обзира ком народу припадају, да ли су Бошњаци, да ли су Црногорци, да ли су Хрвати, да ли су било који други народ, и, наравно, да ли су Срби. Све то скупа, баш зато што потиче из овог васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да, познавајући себе и своје, не буду потпуно затворени у себе, него са Христом отворени за другога и другачије, чак и онда када се на други начин моли Бог. Јер Бог је тај који процењује да ли смо, чули у Светом јеванђељу речи самога Христа који вели: ,,Син човечији није дошао да суди, него да се свет кроз Њега спасе.” То је корен ових простора и Васојевића, то је и плод који је никао и који краси ове просторе, али и нашу Цркву, а кроз њу и читаву васељену, плод који је поникао на овим просторима.
      Браћо и сестре, небо нас је данас обасјало, изобилно, сунцем и сунцем правде и мира, Господом нашим Христом, јер смо служили Свету литургију у Његово име за спасење света. Али нас је Господ обасјао и сунцем тварним, створеним, да покаже да се данас са нама сабира на овом месту светом, али исто тако и радују, и небо, као што се радују и сви они што су на небу и као што се радујемо сви ми који смо на земљи. Јер у Цркви Христовој нема граница, не постоји ништа индивидуално и појединачно. Све је саборно, све се у Христу сабира. И све је позвано и онда када је, изван, да тако кажем, граница Цркве, да се у Христу Богу сабере и препозна као јединствено. Да сви, данас обасјани небеским и земаљским сунцем, осећамо космичку хармонију која струји на небу, али је уцртана и у ова брда која нас опкољавају, штите, али истовремено и упућују на небо. У ову земљу и ову светињу, ту је уписана мисао Божија. То јест, благодат Божија је свугде и у сваком делу творевину, и у нама људима и у земљи и на небу. Данас смо служили Свету литургију и имали велику радост да, ево, браћо и сестре, будемо сведоци и учесници устоличења новог духовног оца, пастира Будимљанско-никшићке епархије, господина Методија.
      Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодаћу Духа Светога и саборских отаца наше помесне Цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде, на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, у месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем, иако постоји другачији и различити, присутан је Бог. А онда си растао у овом поднебљу, духовно стасавао у скуте блаженопочившег великог пастира Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха, Митрополита Амфилохија, у Цетињском манастиру. А онда, из те светиње, школовао си се и у другим помесним Црквама, а исто тако посећивао и западне земље. Све то заједно, ми знамо, је додатак на оно што у нашој души постоји као семе, као покретач, као оријентир живота, а то је вера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао у овај свет и који је глава Цркве, тела Христовог. Ви добро знате, као што, браћо и сестре, и сви ми знамо, да Црква Христова није од овога света, али јесте у овоме свету, зато што овај свет без Цркве не постоји, боље рећи, нема смисла. Они којима Црква смета јер им смета систем вредности који Црква сведочи, хтели би или да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би и Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света. У овом свету је да преображава свет и да га претвара у Цркву! Ми, браћо и сестре, као хришћани, јесмо грађани градова и села, али смо исто тако и житељи Царства небеског, горњега Јерусалима, кроз Цркву. Ми јесмо у историји, али смо, исто тако, учесници и мета-историје, вечности, опет кроз Цркву и Свету литургију! Имамо, као људи, свој почетак, а имамо, дабоме и свој крај. Али у Христу, оно што има почетак постаје беспочетно, јер Господ наш нема почетак. И оно што је у Њему и са Њим постаје бескрајно и вечно, јер је и Он вечан.
      Црква дакле, браћо и сестре, није у овом свету да би решавала социјалне проблеме или психолошке проблеме појединаца и група. Није ту да би решавала политичке проблеме, да би учествовала у расправама, у неспоразумима, у наметању у томе ко је у праву, а поготово није ту да би заузимала ову или ону страну, јер Црква је целина. Црква је саборна. Све оно што се не разуме међусобно, све оно што замера једно другоме, све оно што се супротставља у односу на друго, све оно што се може назвати половима, странама и странкама, па ако хоћете и државама, у Цркви Христовој, у Богу, у Христу у јединоме, позвано је, али има и шансу, да се сусретне и да буде једно, остајући различито. Баш као што су Света Тројица један Бог, а тројица: Отац, Син и Свети Дух, три личности, али једно. Па и ми људи, једна природа човечанска и људска, једна и јединствена, а толико личности, толико породица и толико народа, све то Господ  позива у једно и јединствено. И не само да позива, него све то има шансу у Њему да нађе јединство. Нарочито, поменуо сам синоћ и рећи ћу опет, постоје они који не разумеју шта је Црква. Мисле да је то политичка странка, па кажу: ,,Па ћемо оруђем и методама које ми користимо њих потчинити себи.” Да, може бити, за тренутак, да тако јесте. Али Дух дише где хоће. Цркву конституише Дух Свети и кад се најмање надаш, имаш шансу да препознаш своју грешку, али и биваш поражен, ако си мислио да Цркву можеш ставити под своје ноге, јер њој ни врата врага одолети не могу. Дакле, пре свега, они који мисле да су Црква као и они, у најмању руку су се преварили и преварени су. Али и они увек имају шансу да у Христу, који је дошао да спасе овај свет, који није дошао да суди, пронађу себе, а то је опет ствар њихова и њиховог односа са Богом.
      У сваком случају, нема Црква амбиције, јер ако има издаје себе! Ако има, онда није Христова! Да буде таква у стварању граница овога света. Једино што је непролазно је у томе да смо људски род и да смо личности. Све остало је релативно. И нећу подсећати шта постоји, а да неће имати крај, а колико тога је било моћног и силног, а да му се данас не зна ни траг? Александар Македонски, када је умирао, а нема већег владара и земаља које су биле од његових, па је рекао: ,,Оставите ми једну руку да вири из гроба, да виде сви да све што сам имао сам узео и да ништа не остављам за собом.” Дакле, Црква у овоме свету, због тога што је, како каже наука, човек базично и, пре свега, биће религијско. Биће које има најсуштаственију, најсуштинскију и најдубљу потребу за Богом! А то значи биће које је свесно да има свој почетак, да је створено, али неће да има свој крај! И зна да не може превазићи границу краја собом, јер је створено биће. Управо из тог разлога Црква постоји: да би сведочила, али и да би била простор могућности превазилажења смрти и, већ сада и овде, учествовања у вечном животу и вечности. Црква, дакле, постоји зато што је то простор смисла. Не да није важно све ово што смо претходно поменули – то је саставни део наших живота и то је важно, баш све што сам поменуо. Међутим, ако све то нема Христа, постаје бесмислено, али у Цркви добија свој смисао, своју улогу може да одигра на најбољи могући начин, на корист оних које заступа, а самим тим и на добро читавог света.
      Драги Владико, ви данас постајете епископ ове епархије и многи ће од Вас очекивати оно због чега Црква није у овоме свету. И многи ће очекивати то што не можете да им пружите, или чак што сматрате да не треба да им пружите. Ви ћете, ми верујемо, као епископ из сабора наше Цркве, пре свега знати да је Христос почетак и крај Ваш. Ви ћете увек Њега питати шта је то што требате у датом тренутку да учините да би Христос био посведочен. Да би био нада и простор у коме свако може пронаћи утеху. Ви ћете знати да, ма колико били позвани да дате одговор људима, пре свега и после свега даћете одговор живоме Богу. Иако тај одговор буде у сагласју са оним што је Бог замислио за Вас и о Вама, онда ће тај одговор бити најспасоноснији и за све оне који од Вас, све што се може замислити, очекују и траже да испуните ово или оно. И онда, када буду тражили нешто што није у духу Јеванђеља, Ви ћете знати, као што знају светитељи Божији и сам Господ, да и тада они чезну за Христом, за вечношћу и за љубављу! Имаћете, засигурно, много пута разлога да оправдано будете незадовољни, да оправдано критикујете, да оправдано се супротстављате онима који Вас, евентуално, нападају и прозивају. Али знаћете да све то требе истрпети, да се треба спустити на крст Христов, а то значи распети, ако треба, и своје осећање да сте у праву. Ако то што ћете бити у праву ствара раздоре, продубљује сукобе и удаљује људе међусобно, дакле, ако је то што сте у право, а будете морали да га се одрекнете и распете на крст Христов, доприноси разумевању, успостављању мира, успостављању заједнице између различитих појединаца и група, ако то буде, дакле, доприносило међусобном разумевању, Ви ћете, засигурно, бити не само утешени, него и истински обрадовани чињеницом да сте могли да жртвујете своје право за љубав и заједницу и радост и пуноћу унутар Цркве наше, али и шире од тога, међу свим људима којима сведочите Христа распетога и васкрслога.
      Ја Вам од свега срца, заједно са архијерејима наше Цркве, нашег сабора, али и читавог православног света, читаве Православне цркве, молитвено желим да Вас Господ укрепи управо у смирењу, у спремности да служите, а да не судите, да служите спасењу, да служите заједници са Христом, а то значи изграђивању заједнице међу људима. Да сведочите мир, не само мир који је потребан на унутрашњем плану свакоме од нас, без кога, како је синоћ Митрополит Јоаникије рекао, није могуће постићи било који други мир, него да благовестите миру свих људи. У њиховим породицама, међу сродницима, по градовима и селима, миру у овој благословеној земљи, Црној Гори, славној и великој, која је, иако како песма каже ,,мала”, толико дубока, широка и висока да у себе може сместити читавог Христа, а то значи све што је Божије и све што је људско. Која у себе може да смести и смешта толико тога различитог: и реке, и брда и планине, недостижне врхове, али и сиње море и равницу плодну, а пре свега, у исто време кршног и необузданог, праштајте на слову, али и дивљег и питомог, и широког и дубоког, спремног и на бој и на сузе човека хришћанског и сваког другог човека, па и муслиманског човека и онога који себе ставља изнад границе и простора сваке вере. У овој брдовитој, равној, морској, вечно шировитој земљи, било је, има и биће места за све. Знам да имате љубав. Нека Вам Бог да стрпљење и снагу да заиста служите, а не судите. Сведочите, Црквом Христовом, распетог и васкрслог Христа. Нека Вас Господ благослови!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије.

      Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част.
      У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић.
      Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија.
      ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге.
      Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије.
      Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење.
      Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!”
      Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост.
      Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије.
      Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм.
      Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије.
      Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године.
      Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије стигао је данас у поподевним часовима у Црну Гору.

       
      Одмах по доласку у Црну Гору Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је благословио почетак вечерње службе, која је са доксологијом у његову част започела у овој древној немањићкој лаври.
      У вечерњој служби учествују архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман Теоктист, манастир Сопоћани, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Ријека, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић
      Повод за ову посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије.
      Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године.
      Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија 

       
      Ваша светости,
      Ваше блаженство,
      Ваша преосвештенства,
      Господо народни посланици, господо министри,
      Господине конзуле Републике Србије,
      Часни оци и свештеници, сестре монахиње,
      Драга браћо и сестре.
      Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија.
      Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће.
      Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу.
      А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави.
      Ви нам доносите и благослов  и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа!
      Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен!
      И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија!
      Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује!
      Молимо Вас да благословите своју паству!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Амбасадор Републике Грчке у Београду г. Георгиос Дјакофотакис приредио је 23. септембра 2021. године у својој резиденцији пријем за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и чланове Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Пријем је протекао у духу срдачног пријатељства које влада између два братска народа.


       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...