Jump to content

Како депресија отвара очи на свет око нас

Оцени ову тему


Препоручена порука

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше

 

Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.

Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.

У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 244
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Mentalne bolesti nisu greh i to mora biti jasno. Problem kod ovih vrsta bolesti je to da čitave porodice stradaju, pa se ponekad i desi kako se sami članovi porodice izgube i zamišljaju kako je s

To je vrlo isključiv stav Može da bude a i ne mora Ja znam šta je uzrok mojih povremenih depresija ali to nije isto kao kod drugih ljudi Moja pokojna baka je bila u depresiji jer je ima

Биће све више процентуално. Све више ће, нажалост, социјалне прилике доводити до депресија, али и тежих оболења. Анксиозбост, патолошки страх је већ епидемија свуда. Порас разбијања породице и либерал

Постоване слике

С друге стране, стекла сам дубље разумевање истинске патње других људи. У својој депресији упознала сам се са оном тамном страни света, о којој раније нисам много знала. Отворивши прозор ка новој, тако непријатној стварности, више нисам могла да игноришем патњу и заблуде. Моје искуство није јединствено, али је у извесном смислу било изоштрено, јер сем чињенице да сам обична особа која проживљава душевни лом, ја сам и филозоф. Као филозоф знам да оно што изгледа очигледно није увек тако, и зато захтева пажљиву критичку анализу. Дакле, у позадини онога што сам доживела, почела сам озбиљно да сумњам да је позитивно расположење – здраво, а негативно – искривљено. Можда сам у својој депресији коначно видела свет онакав какав јесте?

Мој научни руководитељ, филозоф Аленка Зупанчић са Словеначке академије науке и уметности, предложила је идеју да свеопшта јурњава за срећом представља једну репресивну идеологију. То ме је поразило: зар може бити погрешно или репресивно желети да свет учинимо срећнијим?

Али, посматрајући себе, морала сам да се сложим са њом. Погледајте око себе и приметићете жељу да сви око нас – и ми сами – будемо стално срећни. А ову неодољиву жељу прати стигматизација супротна срећи – емоционалне патње, попут депресије, анксиозности, туге или разочарења. Емоционалну патњу називамо девијацијом и проблемом, искривљењем које треба исправити – патологијом која захтева лечење. Глас туге се гуши, јер се сматра болешћу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Америчко удружење психолога дефинише депресију као „распрострањену и озбиљну болест која негативно утиче на то како се осећате, размишљате и понашате“. Сам термин осуђује оболелог и подразумева потребу за лечењем. Тешко је рећи да ли такав став намећу терапеути и медицински кругови или је настао под утицајем преовлађујуће културне парадигме. У сваком случају, већина данашњих метода лечења има за циљ уклањање негативног расположења.

Најпознатија терапија за уклањање негативних мисли је когнитивно-бихевиорална терапија (КБТ), првобитно разрађена за лечење депресије и анксиозности. Заснована је на когнитивном моделу психичких болести, који је развио амерички психијатар Арон Бек крајем 1960-их. Његова главна теза је да је депресија узрокована негативним стилом мишљења који се назива „депресивно мишљање“. У депресији ми видимо себе беспомоћним, осуђеним на пропаст, непривлачним, инфериорним, безвредним, одбаченим и заслужујућим осуду. Примерима овог негативног погледа на свет могу да служе изрази попут „Бескористан сам и безвредан“, „Нико ме не цени“, „Безнадежан сам јер се ништа неће променити“ и „Ствари могу само да постану још горе“. Бек тврди да када смо депресивни ми користимо „искривљене“ и бескорисне обрасце мишљења. Практичаре КБТ обучавају да препознају и сломе искривљено размишљање како би људе управљали ка срећнијим резултатима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

За време моје депресије, под утицајем пријатеља, отишла сам код когнитивно-бихевиоралног терапеута. Као што видите, нисам се у потпуности опоравила и још увек код себе примећујем депресивно размишљање. Моја осећања према терапији кретала су се од жеље да се поверим себи и терапеуту до иритације на саму ту жељу. Имала сам осећај да ми говоре оно што желим да чујем, прича пред спавање детету коме треба утеха. Морала сам да побегнем од сурове реалности која ме је окруживала. Депресивне мисли су непријатне и чак неподношљиве, али то не значи да оне искривљују представу о стварности. Шта ако је стварност заиста ужасна и будући у депресији исчезавају илузије које нам помажу да то не примећујемо?

Шта ако, напротив, позитивно размишљање пружа необјективно разумевање стварности? Шта ако сам, кад сам била депресивна, схватила нешто вредно што нисам могла научити без да платим такву цену? Шта ако је то био крах илузија – крах нереалног размишљања – и блесак стварности који је заправо изазвао моју анксиозност? Шта ако ми у депресији заправо тачније сагледавамо стварност? Шта ако се и моја потреба за срећом и потреба психијатрије да лечи депресију заснива на истој илузији? Шта ако је такозвани златни стандард терапије сам по себи – успокојавајућа (седативна) псеудонаука?

Савремена психологија признаје свакодневно размишљање у великој мери пристрасним, заснованим на многобројним искривљењима. Али ово признање постоји само у позитивним оквирима. То јест, мејнстрим обичне илузије сматра здравим ако не ремете позитиван ток мисли.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Савремени концепт позитивних илузија први пут се појавио 1980-их у чланку психолога Шелли Таилор са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу и Џонатона Брауна са јужног методистичког универзитета. Позитивне илузије су општа когнитивна искривљења заснована на нереално оптимистичним идејама о нама самима, људима око нас, о ситуацији и свету који нас окружује. Врсте позитивних илузија укључују, између осталог, нереалан оптимизам, илузију контроле и илузорну супериорност, због чега прецењујемо своје способности и квалитете у односу на друге. Студија за студијом показују да су такве илузије уобичајене. Око 75-80% људи оцењују себе натпросечним по готово свим параметрима: академска способноста, рад, непристрасност, срећа у везама, IQ. Међутим, немилосрдни математички закони говоре нам да је то илузија – сви људи по дефиницији не могу бити изнад просека.

Корени модерног тренда позитивности могу се наћи у религиозној прошлости, која је некада људима давала смернице за живот и концепт спасења, нудећи привлачну слику света са срећним крајем. У нашем секуларном свету психологија испуњава празнину коју је оставила религија, пружа објашњења и наду у бољи живот. Заменом религије психологијом многе особине хришћанске традиције остају нетакнуте. Улога консултанта или терапеута и потреба за присуством врло су слични пракси свештеника и традицији исповести. И консултант и свештеник су људи који имају право да вам кажу шта није у реду са вама и како да то поправите. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Иако моја депресија након раскида није достигла ниво егзистенцијалног страха, то је било најснажније, фундаментално искуство у мом животу. Оно ме је неповратно променило и траумирало до сржи мог бића, и сада сам генерално тужнија и повученија него раније.

Шта ако је то била цена губитка илузије и могућности бесконачног истраживања саме стварности? Неколико студија показује да су егзистенцијалне патње и ментални поремећаји у порасту широм света, а посебно у модерној западној култури. Можда јуримо срећу управо зато што је више није могуће достићи?

Зачарани круг у којем се налазимо – бескрајна јурњава за срећом и немогућност њеног достизања – само нас још више рањава. Можда би заправо требало прихватити тај виши ниво свести. У нашој меланхоличној природи откривамо да је површно стање среће у основи -начин да се не живи. Психичко здравље, позитивна психологија и методе доминанирајућих терапија попут КБТ захтевају да ћутимо и следимо илузијама док не умремо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У закључку морам да се обратим и вама, драги мој читаоче. Разумем да се код вас, читајући овај есеј, сигурно појавила реакција „да, али …“. („Да, живот је грозан, али има много добрих ствари.“) Ово „али“ је аутоматски одговор на негативне, застрашујуће идеје. Под утицајем ових сила активирају се наши одбрамбени механизми. И сама сам се заплела у ово док сам писала есеј (и генерално, са тим се сусрећем редовно током свог живота). Без ове заштитне мере вероватно бисмо сви већ давно умрли предавши се самоубилачким импулсима.

Желела бих да дам мали предлог: размотрити одустајање од илузија и удаљавање од позитивности као нови начин истраживања живота и стицања животног искуства, по могућности пре него што наступи самоубилачка реакција. Следећи пут, пре него што своју тугу натопите алкохолом или контактирате вољене особе, пријатеље, терапеуте или било коју другу праксу која потврђује живот, сетите се да су готово све значајне конструкције – од посла до спорта – у основи илузорне. Уместо да бежимо од живота уз помоћ илузија, вреди што је дуже могуће истраживати простор без илузија како бисмо научили како боље поднети стварност неилузорног живота. У случају успеха, ослободићете се лажне позитивности и својих ланаца.

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/15/kako_depresija_otvara_oci/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја на болест гледам као искушење. Али се итекако додаје. То али каже да је сваки други грађанин србије депресиван. Те ствари показује статистика оне нису илизорне и умишљене, оне су око нас. Ја са депресијом живим око десетак година и нити сам, нити ћу, да дигнем руку на себе. Јер опет АЛИ то није у складу са божјим законима. Најгоре од свега је што сам ја депресиван не због себе, мени је одлично у животу. Ја сам депресиван због тога што видим око себе где и којим путем људи иду. Које вредности цене а које не. И страшно сам емотиван у толикој мери да кад неком у кућу уђем само по ципелама већ осетим какве муке муче те људе. Узрок моје депресије је "претерана" емотивност па ствари око себе не само да видим већ и осећам. А мало је данас оних које сретнем да из њих избија позитивна енергија. И ако себе сматрам депресивним, сви након дружења од мене оду некако олакшани. И да се вратим на ту врсту болести као искушења. Само то стање тражи позитивност и љубав. Морате се окружити позитивним људима и давати и примати љубав. А пре свега Богу као основном извору љубави и светлости. Када једном спознаш нема више назад, достојно главу горе и само према свом циљу. Можете ли само замислити како се Исус осећао на том путу који нам је показао да требамо ићи. Шта је мислили сте да ће вам живот проћи у јахти негде на карибима. Е мало сте се ... Надам се да сам бар мало помогао. И нек нам се Господ Бог грешнима смилује.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, psyche1979 рече

Морате се окружити позитивним људима и давати и примати љубав. А пре свега Богу као основном извору љубави и светлости.

:skidamkapu:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слажемс са братом изнад и по мени битно је препознати и  схватити шта је довело до депресије и променом начина размишљања и деловања, ослобађати се тих мислених окова. Али не промена у илузију или по српском у умишљање или обману него промена у истинити мир, повратак себи и Богу. Како лепо каже аутор, појавом депресије срушена је илузија среће и лажни мир. Али опет све депресије су базиране на личној основи, свако преживљава на свој начин. Неко никада не успе да се извуче, неко се извуче делимично док неко у потпуности успе у томе. У сваком случају не може човек сам, потребна му је помоћ, Бога и људи, лекови и природни и синтетички, промена начина исхране...

Ја сам се барем тако у главном извукао а пре је било тренутака када нисам осећао никакву радост живота. Одавно већ немам кризе али није баш ни идеално и за то сам сам крив јер грехови које чиним и којима се оптерећујем то успоравају. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Депресија је чамотиња. У православној аскези, подвигу  зову је униије. Митрополит Амфилохије је то називао "гњилост душе". Иза сваке депресије је туга не по Богу, туга е г о и з м а и туга е г о ц е н т р и з м а!

Генерално, иза вечине психичких болести попут депресија, анксиозности, нервоза праћених разним фобијама, а посебно психоза налази се  Е Г О! Гордост и сујета.

Разговарао сам са једним руским психологом који добровоњно помаже људима у невољи, он је а к у т н и психолог, помаже у тешким кризама, даје смернице и није ни за какве психотерапије. Среће пацијенте само ар пута, "вади" их из криза и упућује на литературу, Цркву тако да им активира вољу да сами себе "лече", да буду саученици процеса, што је пола излечеења.. Иначе држи предавања по духовним академијама студентима и теолозима. Овако каже: "Иза свега тога (причали смо о нервозама) крије се гордост! Човек је себи ставио круну на главу, хоће свиту да му служи. Треба ту круну скиути".

А то може да вод или самоубијству или просветљењеу. Тако да треба ствари именовати правим именом. Депресивци воле да с жртве, зато им треба рећи истину.

  • Не свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja ne mislim da je depresija u redu i da te kao nešto uči. Ljudi kad su u depresiju imaju iskrivljen pogled na svet, nisu realni...sve im je crno. ZAto je depresija bila nekad svrstavana u psihoze..zato što imamo nerealan pogled na svet u takvom stanju.

Inače meni je baš nasupreot inteeresantno stanje manije i poznavanje sveta. Svi misle da su svemoćni, Bogovi....kakvo li je to duševno stanje...oslobađajuče...

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ćiriličar има и болести као болести. То каже и Рафаил Карелин. Просто ти неуротрансмитери не раде како ваља. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, sanja84 рече

 

Inače meni je baš nasupreot inteeresantno stanje manije i poznavanje sveta. Svi misle da su svemoćni, Bogovi....kakvo li je to duševno stanje...oslobađajuče...

Видиш, овај горе паметњаковић је дислајковао мој коментар. Нема ни један аргумент, нема благе везе ни о чему по овом питању. Ја иако сам мало провокативно написао, све је тачно и доказиво. Осврнућу се на ово твоје, дакле: Свети Оци - нећу да копирам, коме се учи нека учи, ко оће да је паметан а глуп је ко будак нека умишља - јасно сматрају депресију, унинијем, великим проблемом. Јасно ставлјају гордост у позадину исте, и монаси који упадну у то имају жестоке проблеме, неки никад не изађу, оду из манастира и сл.

 

Даље, Митрополит Амфилохије је то звао чамотиња и гњилост душе! Е добро си поменула манодепресивце. Пази лик има 100 евра и убеђен је да ће да купи поршеа, иде и гледа г аи прообава. Која је то ГОРДОСТ! Потпуно ирационална. Онда узми рецимо параноичаре, лик умишља да га прати ФСБ, ЦИА, он је толико "важан" да га они прате, а болестан је јер иза тога је нереална жеља да буде неко, а у колиузији са комлексима и сл. То су јасни показатељи онога што сам рекао, а рекао сам став искусних струњака, став Цркве на крају.

 

Заболе мене за диислајк, али када идиот дислајкује истину, не неког форумаша, него истину о озбиљним проблемима, то је жесток идиотизам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Ćiriličar рече

Видиш, овај горе паметњаковић је дислајковао мој коментар. Нема ни један аргумент, нема благе везе ни о чему по овом питању. Ја иако сам мало провокативно написао, све је тачно и доказиво. Осврнућу се на ово твоје, дакле: Свети Оци - нећу да копирам, коме се учи нека учи, ко оће да је паметан а глуп је ко будак нека умишља - јасно сматрају депресију, унинијем, великим проблемом. Јасно ставлјају гордост у позадину исте, и монаси који упадну у то имају жестоке проблеме, неки никад не изађу, оду из манастира и сл.

 

Даље, Митрополит Амфилохије је то звао чамотиња и гњилост душе! Е добро си поменула манодепресивце. Пази лик има 100 евра и убеђен је да ће да купи поршеа, иде и гледа г аи прообава. Која је то ГОРДОСТ! Потпуно ирационална. Онда узми рецимо параноичаре, лик умишља да га прати ФСБ, ЦИА, он је толико "важан" да га они прате, а болестан је јер иза тога је нереална жеља да буде неко, а у колиузији са комлексима и сл. То су јасни показатељи онога што сам рекао, а рекао сам став искусних струњака, став Цркве на крају.

 

Заболе мене за диислајк, али када идиот дислајкује истину, не неког форумаша, него истину о озбиљним проблемима, то је жесток идиотизам.

 

148487900_2574042516230265_336654504106451855_n.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. 

       
      Звучни запис разговора
      ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf
      Христос Васкрсе!
      Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.
      Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима.
      Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе!
       
      Ваистину васкрсе Христос!
      Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу.  
       
      *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса?
       
      Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.
      „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11).
      Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7);  радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).
      Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).
       
      *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу?
       
      Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).
      У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).
      Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима.
       
      *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру?
       
      Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу.
      Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
      Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.  Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос.
       
      *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?
       
      Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку.
      Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).  Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо.
       
      *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје?
       
      „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.
       
      *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?!
       
      Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.
      Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења.
      Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).
       
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
       
      Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе!
       
      Разговарала:
      Мирјана Босић (Радио Српски Сион)
       
      Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.   Звучни запис разговора     Интервју у целости можете прочитати  ОВДЕ     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх српски Порфирије изјавио је данас да је постигнута сагласност са премијером Црне Горе Здравком Кривокапићем око потписивања Темељног уговора између државе Црне Горе и Српске православне цркве, као и да је начелно договорено да после Васкршњих празника оде у Црну Гору и потпише тај документ. Патријарх Порфирије је рекао у изјави за Танјуг да је дубоко уверен да ће потписивање уговора између СПЦ и државе Црне Горе, на основу кога ће се регулисати однос државе према СПЦ у Црној Гори, али и однос Цркве према држави, ставити тачка на неспоразуме по том питању, пренела је РТВ Војводина.

       
      Напоменуо је да у вези са садржајем уговора нема ништа тајно, с обзиром да се преговори о томе воде већ годинама, као и да ће садржај Темељног уговора бити доступан свима.
      "Хвала Богу, ми смо постигли сагласност са премијером Црне Горе око темљеног уговора који црква треба да потпише са државом и ја сам потпуно сигуран да ћемо ми ускоро доћи до потписивања тог уговора", навео је Патријарх.
      Патријарх каже да постоје разне медијске спекулације и контрадикторни гласови који стижу до СПЦ, али да ништа од тога није основано.
      "Мислим да ћемо веома брзо, на радост свих православних хришћана и свих чланова СПЦ у Црној Гори, потписати тај уговор што ће бити коначно једини уговор који недостаје на плану односа цркве и државе или државе и верских заједнице у Црној Гори", рекао је Патријарх Порфирије.
      Када је реч о самом чину потписивања документа, патријарх каже да још нису усаглашени и договорени детаљи када ће то тачно бити, али да ће са великом радошћу отићи у Црну Гору.
      "Мислим у најскорије време , сада долазе васкршњи празници и када прођу, у директном контакту са премијером ћемо се лако договорити", навео је Поглавар СПЦ.
      Додаје да је то начелан договор, као и да мисли да је логично да он потпише тај документ.
      "Дубоко сам уверен да ће потписивање темељног уговора између СПЦ и државе Црне Горе ставити тачку на неспоразуме које сусрећемо и у јавности и у политичким контекстима, а сматрам да заправо уопште није ни било потребно да дође до било каквих тензија и неспоразума, с обзиром да ту врсту уговора потписују све државе, нарочито у Европи, са црквама и верским заједницама".
      Како је истакао, по том питању постоји неки устаљени и опште прихваћени контекст и принцип који је апсолутно испоштован приликом писања и уговора који треба да се потпише у Црној Гори.
      На питање како тумачи то што је председник Мило Ђукановић рекао да се потписивање Темељног уговора води у закулисној процедури и да тај процес није довољно транспарентан, патријарх каже да није упознат са том изјавом, али да свако може да има своје виђење свега што се дешава.
      "Што се тиче уговора, ништа није ни скривено, нити је тајно и ти преговори и разговори се воде већ годинама. У крајњој линији, садржај тог уговора биће доступан свакоме. На основу тог уговора ће се регулисати однос државе према СПЦ у Црној Гори, али и однос цркве према држави. Не разумем формулацију господина председника (ЦГ), а верујем да и он разуме да ту не постоји никакав проблем", навео је Патријарх.
      Додаје да ће за Васкрс бити у Београду и да ће служити Васкршњу Литургију у Храму Светог Саве, као што је то чинио и претходни патријарх Иринеј.
       
      Извор: РТВ Војводина
×
×
  • Креирај ново...