Jump to content

Ко су највеће свађалице и препирачи на ЖРУ ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Мало да се нашалимо, а мало и не . 

Ево ја сам једна од њих . :smeh1: Можда држим прво место .

Ту су  у рангу и Авокадо, Клауд бој, Џастин (Јустин) , Боки СД , Тражитељ, Роћко :smeh1: .

Пронађите се .   

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести:
      1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
      2. Љуби ближњега свога као самога себе.

       
      Нови завет је савршенији од Старога у поимању љубави и према Богу и према ближњем. То није никако чудо, јер се у Новом завету и Бог савршеније открио, и савршенијег човека показао и створио. Бог се јавио као Љубав: Отац и Син и Дух Свети. Поставши Богочовек, Син Божији је показао и открио да је и човек створен да буде нешто савршеније од човека - богочовек. А за поимање и стварање тога је неопходна дубља и шира вера и бескрајнија љубав.
      Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност.
      Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34).
      Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе "што је Он за нас душу своју положио". Због тога, по Његовој заповести, и ми смо "дужни полагати душу своју за браћу" (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.
       
      Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске
       
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Две највеће заповести
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
    • Од Иван Ц.,
      Драги и поштовани пријатељи, чланови сајта Поуке.орг и форума Живе Речи Утехе!
      Много сам размишљао о томе да ли треба и даље да постоји форум ЖРУ. Да ли је превазиђен овакав начин рада, да ли можда треба једноставно са овим престати и ићи даље.
      Многи од вас су ми се јавили: неки са свим разумевањем кроз шта морамо да пролазимо с обзиром на искушења са којима се среће неко ко се бави оваквим начином мисије Цркве, неки са неразумевањем, а било је и оних који су отворено претили (имам и документовано).
      Свакако, ничим натеран нити уцењен (јер овај пројекат заиста није играчка, нити моја нити било чија), решио сам да за сада покушамо овако: да форум буде доступан искључиво члановима сајта. Дакле, да би неко могао да чита сајт, да га претражује у потпуности МОРА да буде члан сајта и буде пријављен.
      Такође, овом приликом поздрављам и оне који ће брже-боље да скриншатују детаље са форума и да без икакве сарадње са мном, шаљу скринове којекуде, да слободно наставе свој прљави посао.
      Ово би био мој последњи покушај да видимо да ли смо у стању да се носимо са искушењима које нам ово доба нуди или да будемо осуђени да нам "мисију" на интернету воде разни расколници, бивши и лажни свештеници, јеретици итд... док ћемо ми да ћутимо и између себе се сатиремо.
      Молим вас да се СТРОГО држите ПРАВИЛНИКА сајта и да сваки непримерени садржај пријавите администрацији.
       
      Ваш у Господу,
       
      Иван
       
    • Од Снежана,
      Највеће искушење
       
      Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“.
      Вама се може чинити да сте склонији к високомерности, ароганцији (охолости), него к неприхватању себе. Али размислите, зар ароганција није – супротна страна неприхватања себе? Зар арогантан човек не ставља себе на педестал, само да га нико не би видео онаквим какав је у својим сопственим очима? Можда је, на крају крајева, високомерност – просто још један начин да се избавите од осећања сопствене ништавности? Самоодрицање и високомерност нас у истом степену искључују из реалног живота и чине веома компликованим, практично немогућим, мирно постојање на земљи. Мени је сасвим јасно да се под мојом ароганцијом сакрива поприлична сумња, исто као што се иза мог отказа да прихватим себе скрива гордост. Надимам ли се ја од гордости или сам снужден од ниског осећања личне вредности, ја губим контакт са тим ко сам ја на самом делу и искривљујем своју представу о реалности.
      О. Генри Нувен
      Надам се да ћеш некако моћи да препознаш у себи искушњење неприхватања себе и то, да ли се оно изражава у високомерности или у осећају ниже вредности. Често се неприхватање себе сматра неуротичком пројавом човека несигурног у себе. Али у неурози, кроз психу човека, често нам напомиње о себи дубоко од свих сакривена тамна страна наше душе: то болесно осећање да теби није место међу другим људима. Неприхватање себе – је највећи непријатељ духовног живота, јер оно противречи гласу, који долази свише, који вас назива „Возљубљени“.
      Генри Нувен. „Живот возљубљеног“
    • Од Рапсоди,
      Ја ћу покушати да се  инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам   а ви  ?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са страхом божијим и вјером приступите. То су ријечи којима свештеник позива народ да приступи светој Чаши или путиру. У тој светој Чаши дешава се за нас хришћане највеће чудо, хљеб и вино постају тијело и крв Богочовјека Христа.      И ми хришћани са вјером да је то заиста тијело и крв Христова и са страхом и трепетом приступамо путиру. Прије него се причестимо чита се молитва у којој се исповиједа та наша вјера да заиста вјерујемо да је то тако. У једном дијелу молитве се каже још да “нећу казати тајну непријатеља твојим”. Овај моменат је за нас хришћане велика, чак највиша тајна, о којој ми не расправљамо, дубоко је чувамо, поготову од непријатеља Христових.   Ових дана, узрокована појавом корона вируса, актуализована је тема причешћа, поготово у црквеним круговима. Стиче се утисак да неко покушава да ту тајну растајни и да је преда другима, а можда и непријатељима Христовим. Послије двије хиљаде годана чувања те тајне и учествовања у њој, мислим да је било непотребно започињати расправу о томе да ли се можемо заразити од чаше или кашичице или чак самог причешћа, затим даље снисходити и мијењати устаљену праксу причешћа итд. Да ли пандемија, која није највећа и једина за ових двије хиљаде година, колико је од Христа нам установљеној, светој Евхаристији, и један страх супротан ономе који се тражи да би се приступило светој Чаши, смјели изазвати ову расправу о светом причешћу!? Да ли се овом расправом и измјенама у начину причешћивања, смјела довести у сумњу света Тајна причешћа.   Мислим да је у овом случају било сврсисходније довести у сумњу саму пандемију и сам вирус, него ли свето причешће. Ја овдје нећу улазити у расправу да ли треба дезинфиковати кашичицу и користити начин причешћивања Јаковљеве литургије. Иако бих имао коментар у вези са тиме. Овдје бих само скренуо пажњу да ми хришћани нисмо смјели ову Тајну, поготово на овакав начин објављивати свијету. Када се тајна растајни, онда више није тајна, како каже велики пјесник Бећковић. Предлажем да о овој Тајни ћутимо, и никоме о њој не говоримо, а најмање онима од овога свијета. Само ми хришћани знамо да је то тијело и крв Христова, да је сами Исус Христос. Као што су некад мислили да су хришћани људождери, тако сада мисли да је тијело Христово заразно у вријеме пандемије. Цару царево, а Богу божије! Ако су нам цареве власти забраниле да се састајемо у цркви на богослужењима, ми ћемо испиштовати, и дати цару царево, т.ј. испоштовати цареве законе. Али ћемо дати и Богу божије, а то је, сачуваћемо тајну о светом причешћу! Амин! Презвитер Огњен Фемић   Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Креирај ново...