Jump to content
  1. fsa

    fsa

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Пријатељски,
      Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем.
      Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка.
      Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет.
      Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека.
      Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.
      Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи.
      У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.
      Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета.
      Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио.
      Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30).
      Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу.
      Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 1. августа 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог деспота Стефана Лазаревића, на дан храмовне славе, верни народ архијерејског намесништва космајског предвођен својим свештеницима дочекао је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија у селу Бабе.

       
      Звучни запис беседе
       
      Заједно са првојерахом Српске Православне Цркве свету Литургију су служили Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени канадски Георгије, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Доситеј Хиландарац и Петар (Драгојловић), архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј Новак Илић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакони Радомир Врућинић и Драган Радић.
      Том приликом обављено је литургијско крштење малог Матеја, унука ктитора храма Светог деспота Стефана у Бабама, протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића.
      -Данас, на празник Светога Стефана Деспота, благодарим Господу што заједно са свим верујућима који су се овде окупили служим свету Литургију у овој Богом украшеној, предивној и лепој Шумадији. Данас заједно са свима вама упућујем молитве, не само за нас овде који смо сабрани, него и за сав наш православни и благоверни народ, као и за читав свет, за сављудски род, јер света Литургија се служи за спасење света, за спасење човека, за спасење људског рода. Господ је постао човек како би сви људи дошли у познање Истине, односно да сви људи дођу до познања Њега као Спаситеља. Господ је дошао у свет да спасе све људе, не правећи границе и поделе међу људима онако како ми то чинимо. Господ је као корен нашега живота дао сваком људском бићу зрно, семе вере, толико да свако од нас, сваки човек, где год се налазио, ако има вере колико је зрно горушичино он, по речи Господњој може и горе да премешта, подсетио је патријарх Порфирије.
      -Данашња прича из светог Јеванђеља је прича о човеку који је болестан, парализован, одузет. Тај човек може бити симбол свакога од нас, јер свако од нас има неку духовну слабост, свако од нас има своје падове, тј. свако од нас греши и има своје грехе, а греси произведе своје ефекте као слабост телесну, али и као слабост духовну - што ће рећи да је болест неретко последица нашег погрешног духовног живота, наших грехова. Управо стога што су често болести производ наших промашаја, оне могу бити и излечене нашим духовним исправљањем кроз покајање, кроз познају да смо погрешили на овај или онај начин, кроз отварање своје душе Богу и уздизањем својих духовних очију ка небесима где само оног тренутка када помислимо на Господа са свешћу да смо слаби и немоћни и да имамо потребу за Његовом благодаћу, за Његовом љубављу, долази чудесно исцељење, долазе чудесна оздрављења, беседио је Патријарх и додао:
      -Често идемо на места за која смо чули да се дешавају чуда и мислимо да је довољно отићи на такво место и само стајати, учинити неки прилог и да ће се десити чудо. Чудо је увек, браћо и сестре, производ нашега смирења, спознаје наших слабости, наших болести, наших грехова, али и поверења у Бога да је Он тај који може бити наш исцелитељ. Исцељење или чудо јесте последица љубави Божје, али и наше вере као предуслова. Потребно је да имамо живу, истинску и праву веру, да имамо поверење у Бога, да Он има силу и моћ, да Он зна боље него ми шта је нама у сваком тренутку потребно. У данашњем Јеванђељу описано је управо то, каква је и колика снага вере, и то вере Цркве. Човек из светог Јеванђеља, кога Свети апостол Матеј описује, није имао некаву веру и по свој прилици имао је погрешан, грешан живот, али Господ га је исцелио, јер је нагласио снагу вере коју су имали они који су донели одузетог пред ноге Господње. Господ је указао колика је снага вере Цркве, јер је Црква имала веру да Бог може да помогне, да може да исцели, да може да залечи сваку духовну и телесну рану. Вера у живога Господа, вера Цркве чини чуда, исцељује и то пре свега наше душе, васкрсава их из таме, из смрти. Ми често, имајући недовољно јаку веру, међусобно подељени, неудруживши своју веру, хоћемо да Бог магијски покаже своје присуство међу нама. Критични смо у односу на оне који не долазе у Цркву, критични смо на њихов погрешан живот, осуђујемо чак и оне за које знамо да су бољи врлински од нас у духовном животу. Међутим, због вере заједнице ове четворице, због вере Цркве, исцељен је онај који је био болестан, а није имао веру. Ту је одговор. Наша вера је недовољно јака и недовољно снажна, Наша вера се недовољно показује, не пројављује у нашим животима, у нашим врлинама, и зато многи људи, који су се ко зна из каквих разлога нашли на беспућу овога света, далеко од Извора Живота, далеко од Бога, а чезну за Богом и спасењем, нису видели Бога и нису га упознали, јер ми нисмо показали довољно сложну и довољно јаку веру, онакву какву је имао деспот Стефан Лазаревић.
      -Замислимо само каква ли је његова вера морала бити када види да све тоне у његовом отачаству, да његов родитељ, пријатељи и сродници, сви, губе своје животе, губе их на крсту Христовом, на Крсту који нуди васкрсење. Деспот Стефан у онима кокји су страдали и дали свој живот види Христову жртву, и зато је његова вера морала бити силна и снажна, пре свега да поднесе бол, а одмах потом да нејак и слабашан преузме улогу онога који ће водити народ. Толике предивне, духовне и богате плодове је дао имајући управо веру живу и чврсту, снажну веру која може и горе да помера, веру у Живога Једнога у Тројици Бога, за коју се молимо да и нама Господ подари како бисмо онда заједно са Светим Стефаном и толиким угодницима и светитељима Божјим из рода нашега из Православне Цркве и ми славили Једнога у љубави нама Откривеног и по вери датог Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин, беседио је патријарх Порфирије.
      Након причешћа свештенослужитеља, Светој Чаши приступио је и велики број верника, а потом је преломљен славски колач када је читава заједница узнела своје молитве за ктитора храма протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића и цео његов дом.
      Затим се присутнима обратио и Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки г. Јован: -Велики је благослов Божји што је данас овде са нама поглавар наше Цркве, Његова Светост Патријарх г. Порфирије, који је служио свету Литургију и за све нас принео бескрвну жртву и што је данас крстио малога Матеју и увео га да буде члан Цркве. Молимо се за нашег Патријарха, који носи крст народа српскога, да му Бог, Свети Сава и Свети деспот Стефан помогну да приводи лађу Цркве наше ка спасењу.
      Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован је том приликом одликовао орденом Вожда Карађорђа г. Здравка Ђорђевића из Поповића, као и Певачко друштво Србски православни појци из Београда у знак признања за велику љубав према својој светој Цркви и бослужењима. Орденом Светих новомученика крагујевачких одликован је  отац новокрштеног Матеје, г. Никола Сараџић из Париза, који љубав према храму Светог деспота Стефана у Бабама исказује већ дуго година.
      Домаћин славља архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић организовао је садржајан културно-уметнички програм у којем је учествовао познати драмски уметник и човек који својим литургијским животом исповеда веру у васкрслог Господа г. Андреј Шепетковски, који је говорио текст чувеног Слова љубве. Његов син, Алексеј Шепетковски, победник овогодишњег рецитаторског фестивала, одрецитовао је песму Стефан Високи и ја коју је аутор, његов отац Андреј, написао у част доласка патријарха Порфирија и прославе храмовне славе.
      Певачко друштво Србски православни појци из Београда су такође узели учешћа у програму, а звуком фруле придружио се и г. Милинко Ивановић, као и КУД Космај из Сопота.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ. Мајско-јунски број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан Уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Од пре недељу дана, када су сазнали да коначно могу да посећују ову српску средњовековну светињу, верници су почели да најављују масовнији долазак. Ипак, како за Вечерње новости објашњава отац Петар, ограничења ће бити, јер је засад предвиђено да у манастир истовремено може ући петоро посетилаца уз придржавање прописаних епидемиолошких мера о ношењу маске и дистанци. Уколико дођу веће групе, онда могу да улазе на смену.

       
      – Много сам се ужелео Високих Дечана. Недостајало ми је ово свето место, али срећан сам што поново, после више од годину дана, могу да уђем у ову порту и цркву. У овој светињи човека, верника прожима неки узвишени осећај. Не може се остати равнодушан, јер се овде заиста осећа да Бог постоји. Чини ми се да је сваки камен, сваки део овог простора под небеском заштитом и зато овај манастир не може нико да угрози. Једноставно, то не дају ни Свети краљ Стефан Дечански чије мошти чувај овај простор, нити сам Бог – искрен је један од верника које смо у петак срели у Високим Дечанима.
      Каже, дошао је у задужбину краља Стефана Дечанског да се помоли за здравље и напредак своје породице и пријатеља.
      – Од када су дозвољене посете, имали смо једну групу туриста из Шпаније, али су почеле да се најављују организоване посете већ од следећег викенда. Најавиле су нам се групе поклоника из Београда, Ниша, Војводине – каже нам отац Петар, задужен за пријем посетилаца, али и друга бројна послушања у светињи.
      Питамо га долазе ли и Албанци, будући да је ова велика српска светиња често на мети екстремиста из редова овог народа, али и неких представника привремених приштинских институција, који на све могуће начине нападају ову светињу. Почев од вербалних атака на монаштво до узурпације дела имања.
      – Тачно је да у светињу долазе и Албанци. Често и породично – каже нам отац Петар.
      Паркинг испред прилаза манастиру минулог петка био је готово празан. На пункту Кфора војници посетиоцима траже документа. После провере откључавају капију на огради постављеној одмах покрај пункта, која је саграђена пре неколико година као додатна заштита светињи. Манастирска дрвена капија је отворена. У порти монах и неколико искушеника косе траву. Тишину ремети звук косилице, али и фрезе којом односе покошену траву. Манастирска црква блиста. На тераси конака са десне стране, покрај улаза у манастир, стоји неколико војника Кфора. Припремају се за одлазак на стражу на пункту испред светиње.
      – Војници су стационирани у конаку од 2016. године, од када су исламисти ухапшени испред манастирске капије. Тада су поставили и додатно видео-обезбеђење око манастира. Војници се смењују, сада су Молдавци, пре недељу дана су били Словенци, пре њих Македонци, Аустријанци… Најавили су се и Хрвати…Али, сви су они под италијанском командом… Они им помажу око страже, а италијански командни кадар задужен је за безбедност светиње – појашњава отац Петар улогу војника Кфора који чувају светињу отворену пре недељу дана за посетиоце и вернике.
      Радосно додаје да су у манастиру од Васкрса и два нова искушеника, из Бијелог Поља и Осојана, а четворица из Панчева и Шумадије су у светињи већ неколико година…
      – Они који су са нама већ више од три године, “зрели” су за монашење – прича нам отац Петар. – У почетку се искушеницима поверавају једноставнији послови, али временом све одговорнији. А у светињи, има много посла. Манастирска економија поседује око 200 животиња, крава, оваца, коза, гусака, патака… Један од монаха, отац Кирило, у манастирском метоху у Великој Хочи стара се о пчелама, али и о производњи вина и ракије коју пеку од својих засада јабука, шљива, крушака… Прошле године произвели су 1.000 литара јабуковаче, пет пута више лозе, више од 30.000 литара вина… Сада имамо интернет-продавницу која је активна и одлично фунцкионише.
      Све ове послове братство Високих Дечана обављало је у време пандемије. Своја послушања извршавају редовно, а добронамерним гостима двери задужбине краља Стефана Дечанског увек су отворене… Њих је увек било и биће, каже нам један од монаха.
      – Манастир живи пуним животом, монаси имају своја задужења, али најважнији је духовни живот светиње и молитве Светом краљу Стефану Дечанском – каже нам један од монаха.
       
      ПРИПРЕМАЈУ ШТАМПАЊЕ НОВИХ КЊИГА
       
      Недавно смо објавили “Дневник дечанског монаха 1903-1906”, а ускоро ће из штампе изаћи “Страдање старе Србије и Македоније” на српском језику. Објављујемо искључиво изворна документа која се тичу Дечана. Тако је један текст пронађен у Руској националној библиотеци. То је писмо два дечанска јеромонаха руском епископу у Јерусалиму из 1859. у којем га они моле да их због тешког стања у манастиру препоручи у Русији да траже помоћ за Дечане. Они су и донели помоћ 1860, о чему сведочи књига са посветом руске царице Марије Александровне јеромонасима Кирилу Андрејевићу и Анталгелу Ристићу. У плану је и албум историјских фотографија Дечана, међу њима и фотографије Турака који стражаре поред манастира, потом италијанских војника из Другог светског рата који као и данас чувају манастир – најављује отац Петар.
       
      Извор: Вечерње новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На Нову годину и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, у четвртак 14. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио Божанску Литургију у Богојављењском храму манастира Давидовице код Бродарева.

       
      Звучни запис беседе (1)
      Звучни запис беседе (2)
       
      Саслуживали су парох бродаревски протојереј-ставрофор Бране Буквић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и протојереј Никола Перковић.
      Говорећи о великим и значајним празницима које у данашњи дан прослављамо Епископ Атанасије је рекао: – Апостол Павле у посланици Тимотеју препоручује: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за Небо. Јер, само тако може се пловити кроз ово време и опстати. Ово време и простор на коме живимо испуњени су искушењима, препрекама, које се могу савладати само јаком вером.
      – Држећи се тога начела да је Господ наш Исус Христос Учитељ и да је Његова наука истинита наука о животу, и то о Животу Вечноме, имамо поуздање и неће нас страх пред животом, пред непознаницама обузимати, јер ћемо се поуздати у Господа свога који је Пут, Истина и Живот.
      – Ми нећемо заборавити да данас поново заблагодаримо Богу нашем за сва добра која нам је дао у претходним временима, и у прошлој години и у годинама пре тога. Благодаримо му за здравље, благодаримо му што је дао светлост дана, што нам је дао очи да ту светлост можемо гледати и да се можемо кретати овим простором, да можемо сагледавати лепоту Његове творевине. За све то ми му благодаримо. Благодаримо му и за здравље и молимо му се да га можемо осмислити. То су Његови дарови дати нама да са њима нешто постигнемо. За све то ми благодаримо Њему и молимо му се да не престане чинити нам добро и давати нам своје дарове. И нећемо престати да га славимо јер Он то заслужује, и да се дивимо Његовој доброти и Његовој премудрости, нагласио је Епископ Атанасије.
      Након Литургије у храму је служено и опело новопрестављеној игуманији давидовичкој мати Дарији. Саслужитељи Епископу Атанасију у чину опела били су и настојатељ манастира Бања код Прибоја архимандрит Теофило, протојереј-ставрофор Бране Буквић, протојереј Игор Ерић, протојереј Никола Перковић и свештеномонах Павле, сабрат манастира Тумане.
      У опроштајној беседи Преосвећени је рекао: – Монахиња Дарија припада оној групи хришћана која се сматра за најодважније, најхрабрије. Припада монашкој групи хришћана. Монаси су они који се директно угледају на Свете апостоле и Свете мученике, на најдоследније следбенике Христове.
      – Два су основна момента у животу монаха, два најсвечанија. Први је када монах, монахиња, даје своје завете. Завет даје Христу да ће увек бити са Њиме, Његов верни следбеник у свему, чак и до смрти, ако би било неопходно за Њега и пострадати. То је најсвечанији моменат. А други свечани моменат је када се сагледава колико су завети које је монах дао испуњени.
      – Као што се обнављају наши храмови тако се монаси труде да обнове, да усаврше, свој духовни храм то јест себе као личност. Да себе украсе врлинама, и такви украшени врлинама онда да иду пред Господа Христа. Прича о мати Дарији није испричана само зато што она заслужује да се о њој прича сваки дан, да се прича о њој сваки дан допричава. Помолимо се сада за тај тренутак који је најсудбоноснији за сваког хришћанина, а посебно за монаха, да Господ Христос дочека мати Дарију речима задовољства и похвале, да је представи Оцу Своме Небескоме као вернога слугу свога и да је награди Животом Вечним, додао је на крају Епископ Атанасије.
      Новопрестављена слушкиња Божија игуманија Дарија сахрањена је на манастирском монашком гробљу.
       
      Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...