Jump to content

Joe Biden, 46. predsednik SAD

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 13 минута, Bilbija рече

Prihvatanje realnosti i cinjenica je rasizam? A verovanje u fikciju  nije?

Zar ova diskusija nije počela oko toga što si me pitao šta smatram rasizmom i dobio odgovor na to?

Zaista ne znam šta si sad zamislio da je prihvatanje realnosti i činjenica i šta je verovanje u fikciju... niti kakve to ima veze sa porukom na koju repliciraš...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 часа, Tumaralo. рече

Pa dobro, zašto su onda danas buljašin?

Zašto su Japanci do jaja u nauci, tehnologiji, matematici, a crnci (gde god se nalazili) su katastrofa?

Japan je bio izolovan do pre 150 godina. Živeli u srednjem veku.

Haiti je slobodan od belaca 200 godina (kada su ih poklali).

Japan proizvodi Sony, Micubiši, Hentai;), Toyotu i organizuje Olimpijadu.

Haiti proizvodi pogače od blata. 

Из много разлога и тешкоћа. 

За Афрички континент пресудна тешкоћа с којом су сочене је недостатак јаких и стабилних држава (невезано да ли су демократске или не). Државе су ицрпљење деценијским унутрашњим ратовима и ратовима које се преливају из других држава што је плодно тло за бујање корупције. Границе афричких држава не одговарају етничкој композицији народа који их насељава негу су арбитрарно исцртане од бивших колонијалних сила како би могли лакше да владају с њима. Африка је богата ресурсима и локални народ нема од тога користи. Африка је и даље данас експлоатисана од стране бивших колонизатора у дослуху са локалним корумпираним лидерима. То је тренутно стање, а онда додај на све да је Африка била готово у потпнуности колонизована од стране "супериорних Европљана" исцрпљења у ресурсима и људству, уништеном наслеђу, култури и побијеној интелигенцији без које нема прогреса напред што исто важи за Хаити који је буквално настао тако што је био огромна плантажа на којој су радили као робови који су нак рају збацили колонизаторе. Не вриједи им ништа што су ослобођени када су током робовања доживјели само дно људске егзистенције након чега ти требају вијекови само да се опоравиш, а све што су стварали и градили остало им је у прадомовини из које су доведени као животиње у ланцима. Дакле над Африком је огромно бреме прошлости које је оптерећујуће и требаће генерације да се то поправи. 

Ту је онда и не пресудан али поприлично ограничавајући фактор који који је играо важну улогу у прошлости, данас би био доста превазиђен под условом да ствари функционишу на политичком плану. Африка није толико богата ријекама као Европа или дијелови Азије или Сјеверна Америка. Адекватан приступ води значи и могућност производње хране, а ухрањеност и утаженсот је предуслов да неко у миру ради и развија се. Клима је врло непријатна, уопште није лако радити када ти је дневна температура преко 30 са велико влажношћу, а ноћу тек нешто нижа и тако цијеле године. Тамо гдје је било воде и колико толико подношљивије температуре ноћу ту је бујала цивилизација која је за своје вријеме била свемирски брод, рецимо Египат. Ово у вези климе више говорим у контексту прошлости, али и данас милиони људи у Африци немају приступ основним људским потребама, а тек могу да маштају да ће имати услове да производе чипове и аутомобиле. 

Ипак и поред свих тешкоћа, Африка је континет који у апсолутнм бројкама има најбрже растућу економију и развијају се. Под условом да "супериорна цивилизација" у свом маничном и лудачком пориву настојећи да одржи глобалну хегемонију не изазову некав рат који би уништио људску расу, афричко доба ће тек доћи након што се прво истакне Азија на чијим крилима ће и Африка профитирати. Једна од држава које се најбрже развију у Африци, и то уједначеним темпом на свим пољима и од чијег прогреса ће стварно имати користи сви њени људи, а не само корумпирани политичари и потомци европских колонизатора, то је Етиопија и не без разлога јер они су држава која је најмање оптерећена колонијалном прођлошћу, а имају огроман људски ресурс. 

Африка, и не само Африка него и црни народи широм планете су имали своје свијетле тренутке у прошлости, и врло лако се може пронаћи информација свакога кога интересује које показују да нису ништа мање интелигентни него остали, и да су само више страдали под несрећним околностима. 

Веза 1, Веза 2, Веза 3, Веза 4

Док ја Јапан поприлично супротно од онога шта су афричке државе или Хаити. Јапан уопште није био изолован, напротив на Јапан је огроман утицај имала Кинеска цивилизација (која је изродила многе кључне изуме без којих не би било ни успона западне цивилизације) у погледу писма, економије, законодавства, религије, филозофије итд...Јапан никад није било колонизован, такођер једна су кулутра један народ вијековима, нико им није затирао интелигенцију и нису провели вијекове у ратовању са надмоћним спољњим непријатељем. Када је дошао капитал у 19 вијеку имали су консолидовану државу тако да су имали све критеријуме да дјелају на сопствену корист. 

Мислим да сам био поприлично опширан. Сад би био ред да умјесто глупавих предложака о нечијој интелигенцији на основу ајкју тестова или резултата у школи, или постигнутих економских или научних успјеха, просто укажеш на истраживање које не двосмислено указује да у генима црнаца постоји неки дефицт алела које имају друге расе што их спречава да имају потенцијал којег наводно више имају бјелци или истично азијати. 

Просто као кад се људи препиру за еволуцију, и околишају са сламнатим чикицама умјесто да укажу да неки геолошки слој у коме по еволуцији не би треба да се наже специфичан фосил и заврше причу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 часа, Bilbija рече

12:smeha:

Objasnjenje do j...a 

Znaci evropljani su kolonizovali afriku sbog geometrije?

ne znam uspevas li da uvidis koliko je sumanut ovaj pokusaj objasnjenja-...

:))

Билбијастичан закључак!! :dobro:

Нису их окупирали због геометрије него због ресурса. Геометрија је кумовила да афрички народи ако не сви онда бар добар дио њих не развију економију и изграде државе које би биле у стању да пруже отпор евопским колонизаторима. 

пре 20 часа, Bilbija рече

Samo jos da objasnite zasto u 21 veku po africi umiru od gladi a ovi drigi opet planiraju put na Mars ...posle putovanja u orbitu, na Mesec, lansiranja milion satelita itd...

A u Africi jos nisu uspeli da rese preoblem irigacije i upotrebe rala i volova ..

Ако хоћеш прочитај мој одговр Тумаралу, ако не Билбијај до миле воље. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Justin Waters рече

 

Нису их окупирали због геометрије него због ресурса. Геометрија је кумовила да афрички народи ако не сви онда бар добар дио њих не развију економију и изграде државе које би биле у стању да пруже отпор евопским колонизаторима. 

Pa ovo je legendarna teorija ...

A isti problem ih ometa i danas u vreme letova na mesec da navodnjavaju, kopaju bunare, racionalizuju resurse...pa i danas im treba hrana jer nisu u stanju sami da je proizvedu?

Nije mi jasno da neko moze da tvrdi nesto slicno... Pazi veliki je kontinent pa nisu uspeli da rese ni jedan egzistencijalni problem u zadnjih 100 000 godina a da im ne stize pomoc od ostatka planete pola bi ih verovatno i danas umiralo od gladi...

I dalje ne uslpevas da ukapiras da branis neodbranjivo... kao da pokusavas da dokazes da je semlja ravna ploca 12:smeha:

 

Odgovor je jednostavan.

Nesposobni su . I tu realnost treba prihvatiti kao sto su je prihvatili zitelji tg kontinenta iu nemaju zelje niti pokusavaju da poprave svoje stanje. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, Bilbija рече

Pa ovo je legendarna teorija ...

A isti problem ih ometa i danas u vreme letova na mesec da navodnjavaju, kopaju bunare, racionalizuju resurse...pa i danas im treba hrana jer nisu u stanju sami da je proizvedu?

Nije mi jasno da neko moze da tvrdi nesto slicno... Pazi veliki je kontinent pa nisu uspeli da rese ni jedan egzistencijalni problem u zadnjih 100 000 godina a da im ne stize pomoc od ostatka planete pola bi ih verovatno i danas umiralo od gladi...

I dalje ne uslpevas da ukapiras da branis neodbranjivo... kao da pokusavas da dokazes da je semlja ravna ploca 12:smeha:

Odgovor je jednostavan.

Nesposobni su . I tu realnost treba prihvatiti kao sto su je prihvatili zitelji tg kontinenta iu nemaju zelje niti pokusavaju da poprave svoje stanje. 

Рекох ти да прочиташ мој одговро Тумаралу и даш неки смислен контра аргумент, ако ти се не да не смарај ме Билбијањем. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 48 минута, Justin Waters рече

Рекох ти да прочиташ мој одговро Тумаралу и даш неки смислен контра аргумент, ако ти се не да не смарај ме Билбијањем. 

Eno ti video na predhodnom postu. Deca spavaju na zemlji. To je verovatno zbog geometrije kontinenta, kolonizatora, klime, ropstva, rasizma ... Svi razlozi su uzeti u obzir osim onoga da roditelje zabole gde i kako im deca spavaju ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Avocado рече

@Justin Waters  Pogledaj i ovo:

 

Australija i Novi Zelkand su takodje na juznoj hemizferi ako se ne varam? Objasnjavaju li i ovaj slucaj siromastvau ovom prilogu? Da ne gledam bez potrebe. Pokazi mi decu u Sidneju kako spavaju na zemlji i umivaju se iz kante pa cu uzeti u obzir problem sever-jug.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 47 минута, Avocado рече

@Justin Waters  Pogledaj i ovo:

 

Гледао сам овај видео једаред. Сумира мање више слично што сам писао Тумаралу. 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Bilbija рече

Eno ti video na predhodnom postu. Deca spavaju na zemlji. To je verovatno zbog geometrije kontinenta, kolonizatora, klime, ropstva, rasizma ... Svi razlozi su uzeti u obzir osim onoga da roditelje zabole gde i kako im deca spavaju ...

Личиш на особу која кад би видјела неког просијака на улици, сасула би му у лице како је неинтелигентан и није у стању себи да заради за живот. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Justin Waters рече

Личиш на особу која кад би видјела неког просијака на улици, сасула би му у лице како је неинтелигентан и није у стању себи да заради за живот. 

A kako ti tumacis stanje prosjaka u Berlinu na primer? Sta mislis koji je njegov problem i zasto prosi u zemlji u koju masovno dolaze ekonomski emigranti jer ima posla i dobro se zaradjuje?

U cemu je njegov problem? Sta mislis? Moze li da okrivi nekog drugog za sopstveno stanje? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, Justin Waters рече

Из много разлога и тешкоћа. 

За Афрички континент пресудна тешкоћа с којом су сочене је недостатак јаких и стабилних држава (невезано да ли су демократске или не). Државе су ицрпљење деценијским унутрашњим ратовима и ратовима које се преливају из других држава што је плодно тло за бујање корупције. Границе афричких држава не одговарају етничкој композицији народа који их насељава негу су арбитрарно исцртане од бивших колонијалних сила како би могли лакше да владају с њима. Африка је богата ресурсима и локални народ нема од тога користи. Африка је и даље данас експлоатисана од стране бивших колонизатора у дослуху са локалним корумпираним лидерима. То је тренутно стање, а онда додај на све да је Африка била готово у потпнуности колонизована од стране "супериорних Европљана" исцрпљења у ресурсима и људству, уништеном наслеђу, култури и побијеној интелигенцији без које нема прогреса напред што исто важи за Хаити који је буквално настао тако што је био огромна плантажа на којој су радили као робови који су нак рају збацили колонизаторе. Не вриједи им ништа што су ослобођени када су током робовања доживјели само дно људске егзистенције након чега ти требају вијекови само да се опоравиш, а све што су стварали и градили остало им је у прадомовини из које су доведени као животиње у ланцима. Дакле над Африком је огромно бреме прошлости које је оптерећујуће и требаће генерације да се то поправи. 

Ту је онда и не пресудан али поприлично ограничавајући фактор који који је играо важну улогу у прошлости, данас би био доста превазиђен под условом да ствари функционишу на политичком плану. Африка није толико богата ријекама као Европа или дијелови Азије или Сјеверна Америка. Адекватан приступ води значи и могућност производње хране, а ухрањеност и утаженсот је предуслов да неко у миру ради и развија се. Клима је врло непријатна, уопште није лако радити када ти је дневна температура преко 30 са велико влажношћу, а ноћу тек нешто нижа и тако цијеле године. Тамо гдје је било воде и колико толико подношљивије температуре ноћу ту је бујала цивилизација која је за своје вријеме била свемирски брод, рецимо Египат. Ово у вези климе више говорим у контексту прошлости, али и данас милиони људи у Африци немају приступ основним људским потребама, а тек могу да маштају да ће имати услове да производе чипове и аутомобиле. 

Ипак и поред свих тешкоћа, Африка је континет који у апсолутнм бројкама има најбрже растућу економију и развијају се. Под условом да "супериорна цивилизација" у свом маничном и лудачком пориву настојећи да одржи глобалну хегемонију не изазову некав рат који би уништио људску расу, афричко доба ће тек доћи након што се прво истакне Азија на чијим крилима ће и Африка профитирати. Једна од држава које се најбрже развију у Африци, и то уједначеним темпом на свим пољима и од чијег прогреса ће стварно имати користи сви њени људи, а не само корумпирани политичари и потомци европских колонизатора, то је Етиопија и не без разлога јер они су држава која је најмање оптерећена колонијалном прођлошћу, а имају огроман људски ресурс. 

Африка, и не само Африка него и црни народи широм планете су имали своје свијетле тренутке у прошлости, и врло лако се може пронаћи информација свакога кога интересује које показују да нису ништа мање интелигентни него остали, и да су само више страдали под несрећним околностима. 

Веза 1, Веза 2, Веза 3, Веза 4

Док ја Јапан поприлично супротно од онога шта су афричке државе или Хаити. Јапан уопште није био изолован, напротив на Јапан је огроман утицај имала Кинеска цивилизација (која је изродила многе кључне изуме без којих не би било ни успона западне цивилизације) у погледу писма, економије, законодавства, религије, филозофије итд...Јапан никад није било колонизован, такођер једна су кулутра један народ вијековима, нико им није затирао интелигенцију и нису провели вијекове у ратовању са надмоћним спољњим непријатељем. Када је дошао капитал у 19 вијеку имали су консолидовану државу тако да су имали све критеријуме да дјелају на сопствену корист. 

Мислим да сам био поприлично опширан. Сад би био ред да умјесто глупавих предложака о нечијој интелигенцији на основу ајкју тестова или резултата у школи, или постигнутих економских или научних успјеха, просто укажеш на истраживање које не двосмислено указује да у генима црнаца постоји неки дефицт алела које имају друге расе што их спречава да имају потенцијал којег наводно више имају бјелци или истично азијати. 

Просто као кад се људи препиру за еволуцију, и околишају са сламнатим чикицама умјесто да укажу да неки геолошки слој у коме по еволуцији не би треба да се наже специфичан фосил и заврше причу.

Pazi, količina pisanija ne može da kompenzuje promašenost osnovnih postavki.

Čitao si naučno-popularnu literaturu a la Jared Diamond i onda sve svodiš na geografiju (geografski determinizam).

Samo si dodao malo i o kolonijalizmu i zlim Amerima jer si veliki fan Che Guevare.

Da li imaš odgovor na pitanje zašto svaka statistika u USA po pitanju IQa, stepena obrazovanja i average income izgleda ovako:

1. azijati
2. belci
3. latinosi
4. crnci

A za stopu kriminala i druge socijalne patologije ovako:

1.crnci
2.latinosi
3.belci
4. azijati

пре 6 часа, Justin Waters рече

Просто као кад се људи препиру за еволуцију, и околишају са сламнатим чикицама умјесто да укажу да неки геолошки слој у коме по еволуцији не би треба да се наже специфичан фосил и заврше причу.

Vrlo je ironično da pominješ evoluciju jer upravo negiraš mogućnost da je evolucija uslovila genetske razlike koje se ispoljavaju u mozgu kod populacija ljudi koje su bile razdvojene desetine hiljada godina i to u drastično različitim sredinama.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Predsednik Severne Makedonije zatražio je od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja da iskoristi svoje apelaciono pravo za priznavanje Makedonske pravoslavne crkve
       
        EPA-EFE/ RADEK PIETRUSZKA  
       
       
       
       
       
       
       
       
      Predsednik Stevo Pendarovskiu u pismu navodi da se vaseljenskom patrijarhu obraća u ime velikog dela svojih sunarodnika, koji se identifikuju kao pravoslavni hrišćani i čija je jedina želja i potreba da se pomire sa svojim bližnjima i usredsrede na zajedničku budućnost, suživot i istinsku slobodu.
      "U vezi s tim, dozvolite mi da zamolim vašu svetost da uvaži poziv našeg naroda i naše Crkve da iskoristite svoj prerogativ i konačno pružite našim građanima pravoslavne hrišćanske vere priliku da budu ravnopravni sa ostalim pravoslavnim hrišćanima širom sveta", istakao je Pendarovski u pismu, prenosi agencija MIA.
      Predsednik Severne Makedonije zatražio priznavanje Makedonske pravoslavne crkve
      WWW.B92.NET    
    • Од Justin Waters,
      Mladi Jugosloveni začuđeni pitanjima na testiranju za američke kampove: "Da li će vaša zemlja propasti?"
      Ožujak 1973: Pedesetak sludenata, odabranih u Ljubljani za odlazak u američke kampove, neće ovog ljeta otputovati u Sjedinjene Države zbog nekorektnih pitanja koja su im postavljala šestorica američkih predstavnika
      ... Tek nakon dva mjeseca izbija na vidjelo istina o intervjuu, obavljenom u prostorijama organizacije ljubljanskih studenata s kandidatima prijavljenim za ljetnu praksu u SAD ... Mladići i djevojke koji su izrazili želju da idu na praksu u SAD nisu ispitivani što znaju o Americi, nego što misle o Jugoslaviji ... Nije uvijek naivno ono što kriju "dječja pitanja" ...
      Na drugom katu prostrane starinske zgrade na Trgu Revolucije u Ljubljani, gdje su smještena i sjedišta slovenskih studentskih organizacija, foruma i listova, u sobi broj 84 sada je blagajna. Iza tih vrata, čiji napisi obavještavaju da se računovodstvo tu tek nedavno doselilo, zbivalo se prije dva mjeseca, točnije od
      3. do 8. siječnja ove godine, nešto o čemu se tek sada govori u javnosti, ne bez pritajenog uzbuđenja.
      Siječanjski posjetioci sobe 84 dobili su i zakasnjeli publicitet u vijestima domaće štampe i svjetskih agencija, kojem se svakako nisu nadala. Ako ništa drugo, ono što se događalo iza vrata te sobe donijelo je sada uljudan protest Američkoj ambasadi u Beogradu ovih dana, premda njegovi birani izrazi nisu ublažili oštricu zamjerki ljubljanskih studenata upućenih "Veleposlaništvu ZDA", kako se to slovenski kaže.
      Svjedoke famoznog "obaveznog intervjua" iz sobe 84. koji je trajao pet dana, a poslije dva mjeseca izazvao oštre osude zbog "nekorektnih pitanja", nije više jednostavno okupiti. Među njima su i šestorica Amerikanaca, koji su na smjenu ispitivali osamdesetoro studenata - kandidata za praksu u SAD, kao i dvojica predstavnika slovenske studentske organizacije za koje smjene nije bilo.
      Što su šestorica američkih predstavnika tražili među ljubljanskim studentima, što su to ispitivali i zašto - nije još detaljnije objašnjeno. Nisu objavljena ni njihova imena. A to su: gospoda Boyd, Poush, Windsdor, Kiehl, Miles i Coonred. Posljednja dvojica rade kao američki predstavnici u Beogradu i Ljubljani, a drugi su iz američkog informativnoga centra u Zagrebu.
      Naoko sve i jest u redu
      - A zašto se, odjedanput, podigla tolika buka oko toga kad je takav intervju održavan svakoga siječnja u posljednje tri godine, i ništa se novo nije dogodilo. Što, sad više to nije u redu? - pitao nas je pred zgradom u Ljubljani na Trgu Revolucije nama nepoznat student koji nije htio kazati svoje ime. Pretpostavili smo da je i on bio jedan od kandidata što je sada pomalo razočaran jer se uzalud ponadao da će ovo ljeto provesti besplatno negdje u Ohiou, recimo.
      Stvarno, što, odjednom, nije u redu?
      Već gotovo četiri godine traje plodna suradnja slovenske studentske organizacije sa International Student Serviceom iz New Yorka, koja ima i svoj program (ICGP - International Camp Councillor Program). Taj program vodi gospođica Alice L. Mairs, i on svake godine okuplja oko 800 studenata iz mnogih zemalja. Kad budu na poseban način odabrani u svojim zemljama, ti studenti provode dvomjesečne ferije u kempovima za američku djecu, gdje, zajedno s američkim kolegama, preuzimaju uloge odgojitelja. Jedini službeno utvrđen uvjet za studente-kandidate jest dobro poznavanje engleskog jezika i iskustvo, sklonost i ljubav za rad s djecom. Utvrđena je i procedura kako se odabiru kandidati, koja uključuje i "obvezni intervju" sa svakim napose.
      Ispituje ih komisija američkih predstavnika u svakoj zemlji. Tako su se i šestorica Amerikanaca pojavila ove godine, prema prijašnjem dogovoru, u Ljubljani.
      Predsjednik Zajednice Ljubljanskih i slovenskih studenata, u sastavu Saveza studenata Jugoslavije, student filozofije Tomaž Kšela, kako nam je rekao, ni sam nije sumnjao da će ovogodišnji program odlaska u američke kempove doći u pitanje. Sa strane studentske organizacije za njegovo je provođenje zadužen tzv. Međunarodni odbor, sada Međunarodna komisija Izvršnog odbora Skupštine slovenskih studenata, a sam program vodio je student Miloš Vukmirović. Taj mladić sada je doživio i kritiku zbog svoje nebudnosti.
      Lani je istim programom obuhvaćeno oko 70 studenata iz Slovenije koji su bili na praksi u Sjedinjenim Državama. Ove godine prijavila su se nova 123. Stigle su prijave kandidata također iz Zagreba, Zadra, čak i iz Prištine. Na sam tzv. intervju odazvalo se 80 studenata i studentica, najviše iz Slovenije.
      Šestorica Amerikanaca također su stigla, po dogovoru, 3. siječnja. Otvorena je soba broj 84. Ono što sada neki nazivaju predstavom moglo je početi.
      Jedan po jedan ...
      Pred vratima sobe 84 kandidati su stajali početkom siječnja u grupicama, prema pozivima, a ulazili bi u sobu jedan po jedan, jer se intervju obavljao sa svakim posebno. Pitanja nisu bila za sve jednaka, niti se znalo što će koga pitati. Govorilo se isključivo engleskim jezikom. Nije bilo poznato unaprijed ni to koliko će tko vremena biti ispitivan. Neki bi vrlo brzo izlazili, drugi ostajali duže, kako kad, kako tko. S jednom djevojkom intervju je trajao punih 45 minuta. Jedan nam od svjedoka kaže: "To je bila zbilja lijepa dekla, pa bih i ja s njom razgovarao duže."
      Pet dana, koliko je trajalo ispitivanje, sjedili su stalno s američkom predstavnicima dvojica naših studenata. Bili su to Miloš Vukmirović, koji je vodio program, i Janez Zupan, kojd je sličnu dužnost vršio lani, pa je tu bio zbog kontinuiteta. Od Amerikanaca obično bi u sobi bila dvojica, ponekad i više njih. Kad bi se zamorili, tražili bi da ih drugi zamijene. Studentske predstavnike nitko nije smjenjivao. Pitanja su postavljali samo Amerikanci, a dvojica prisutnih studenata samo bi ponekad nešto primijetili, dopunili odgovor ili štogod objasnili. Sve je, doista, teklo kako se kaže - "normalno". Tako se bar činilo.
      Tomaž Kšela, koji nam je dao na uvid i protest Američkoj ambasadi, upućen prije nekoliko dana, sjeća se dobro te nevolje s intervjuom. Ona je, međutim, nastala kad se intervju već završio.
      "Sam intervju" - kaže on - "kao metoda nije pobuđivao nikakvih sumnji, jer je to nešto normalno, u skladu s dogovorom koji smo imali da se podvrgnu takvom ispitivanju kandidati za odlazak na ferijalnu praksu u američke kempove. Budući da je riječ o mladim ljudima koji tamo imaju ulogu odgojitelja američke djece, potpuno je shvatljivo da se ispita da li kandidati znaju dobro engleski, imaju li odgovarajućih sposobnosti za rad s djecom, da li su uopće tome skloni. Nije važno s kojega su fakulteta, a najmanje smo sumnjali u to da bilo kakvu važnost imaju politički nazori kandidata. Zato smo i bili iznenađeni poslije kad smo se detaljno upoznali kakvih je sve pitanja sadržavao taj intervju."
      Odobrava posebna komisija
      Simpatični, razgovorljivi, student ekonomije Janez Zupan, koji je od 3. do 8. siječnja proveo u sobi broj 84 slušajući sve koji su ispitivani, kaže nam da ni u početku, čak ni poslije, nije mislio posebno o tome što se, zapravo, želi takvim pitanjima. To priznaje iskreno.
      - Kandidat bi ušao - sjeća se on - pozdravio, predstavio se (sve na engleskom) i onda bi čekao da mu tkogod od prisutnih uputi pitanje. Bilo je zbunjenih mladih ljudi, mnogi su imali tremu, ali se našlo i odlučnijih, hladnokrvnih. Od 80 kandidata, koliko ih je ispitano, tridesetoro navodno nisu pokazali dobro znanje engleskoga jezika, ili su se opet učinili ispitivačima nepodesni za rad s djecom. Tko će znati? Tako nam je barem objašnjeno, a i njima - zašto su otpali. Pedeset je studenata i studentica primljeno, premda to nije definitivno. Njihove podatke već smo uputili u New York, ali treba čekati još tri mjeseca jer je to, po dogovoru, rok za odgovor da li su oni u konačnom izboru. O tome odlučuje posebna komisija u New Yorku s kojom mi nemamo ništa. Njoj su, čini se, potrebna tri mjeseca da utvrdi tko će konačno putovati u SAD.
      - Ima li među tih pedesetoro i članova komunista? - pitamo Zupana.
      - Koliko mi je poznato, nema - odgovara on. Ne sasvim siguran. I brzo dodaje: - O tome nisu ni pitali kandidate.
      - Ali neka druga pitanja, koja sad dolaze pod lupu, zar vas ona nisu malo začudila?
      - Vidite - odgovara mladi Zupan - to je sve bilo u tonu "ugodnih razgovora". Nama su, već u početku, objasnili zašto tako ponešto pitaju. Riječ je o američkoj djeci u kempovima. Ta djeca, kojoj će strani studenti tamo biti odgojitelji, postavljat će, razumije se, i razna pitanja o zemlji iz koje odgojitelj dolazi, rečeno je. A kako su djeca odgojena američki, ona imaju svoja gledanja, koja se razlikuju od ovih naših, jugoslavenskih. Pogotovo od komunističkih. Tako, eto, komisija, navodno, postavlja sada ta "dječja pitanja" da se vidi što će tko odgovoriti američkoj djeci...
      - Vi ste, druže Zupane, i sami, koliko se zna, bili 1971. godine, na osnovi istoga tog programa (ICCP), punih šest tjedana u jednom kempu s djecom u Sjedinjenim Državama. Imali ste nekoliko grupa djece o kojima ste se brinuli. Jesu li vam ta djeca bilo kada postavljala tamo takva pitanja kao ova u intervjuu, ili bar slična?
      - To ne - odgovara Zupan. - Od sve djece, a bilo je nekoliko desetaka njih koje sam upoznao, pa i oni mene, nitko me to nije pitao, niti slično. Samo jednom, sjećam se dobro, neki dvanaestogodišnji dječak, mali Crnac, iz Harlema, pitao me neka mu objasnim što je to komunizam. To je sve.
      Generalna proba za "dječja pitanja"
      Pitanja koja su, kako se sada zna, bila nekorektna, nisu, dakako, bila jedina pitanja u intervjuu.
      - Mi nismo protiv pitanja uopće, a želimo i nastavak suradnje u programu ICCP - kaže član Izvršnog odbora Skupštine studenata Slovenije, student metalurgije Jože Kršinar. - Mi smo samo protiv nekorektnih pitanja koja nas vrijeđaju. A ta pitanja bila su pomiješana s mnoštvom drugih, tako da se nisu ni mnogo isticala. Možda i zato nismo na vrijeme reagirali. Nedavno smo imali više sastanaka o svemu tome. Najprije smo, djelomično, bili i pogrešno informirani. Trebalo je duže dok se nije utvrdila istina. Na jednoj sjednici gdje smo odlučili da protestiramo kod Američke ambasade u Beogradu, tražilo se da se izvrši i ove godine program, ali uz uvjet ponavljanja intervjua, i to bez nekorektnih pitanja. Na posljednjoj sjednici, međutim, zaključeno je da se ove godine ne ide u SAD na osnovi programa ICCP, upravo zbog svega što se dogodilo...
      Tako je, zapravo, suspendirana jedna suradnja za koju se tvrdilo da je u protekle tri godine bila obostrano korisna.
      U traganju za drugih svjedocima i pisanim dokumentima, za "izvorima" informacija, kako se to kaže, došli smo i do dijela pitanja zbog kojih je upućen protest američkom ambasadoru. Tekstove pitanja pokazali smo jednom od dvojice studenata koji su svih pet dana prisustvovali intervjuu, mladom Janezu Zupanu. On je pitanja pročitao i potvrdio da su se i takva čula na ispitivanju. "Možda ne baš sve doslovce tako, jer on ne zna sasma točno, ali svakako u tom duhu".
      Neka od ovih pitanja nemaju ni masku naivnosti, nego su potpuno jasna i otvorena. Čak i provokativna, pa se o bilo kakvoj usporedbi s "dječjim ustima" jedva može govoriti.
      Što je pitao mister Miles?
      Jugoslavija je, tvrdi se u jednom pitanju, komunistička zemlja. "Koja je to vrsta komunizma? Je li kao ruski?"
      Zbunjeni student nastojao bi odgovoriti kako najbolje umije. Bilo je, sjećaju se neki, najrazličitijih odgovora, no naše je da pamtimo pitanja. Ovakvo "dječje pitanje", na primjer.
      - Čuli smo i čitali da se Jugoslavija ubrzano vraća na Istok. Je li to točno? Američka gospoda anketari nisu se ni na tome zaustavili.
      - Jugoslavija se nalazi u teškoj ekonomskoj i političkoj situaciji - kaže ispitivač. - Što vi mislite o tome? Što to znači? Kakva je to kriza i da li se uopće može Jugoslavija iz nje izvući?
      Bilo je, dakako, i "naivnijih" pitanja. Kao, recimo, pitaju djeca:
      - Vi dolazite iz komunističke zemlje. Vi komunisti tvrdite da je sve kod vas dobro i da vam je tamo lijepo u komunizmu. Što ste onda došli k nama, što ćete u Americi?
      Prosuđujući po tome što su šestorica Amerikanaca pitala ljubljanske studente u ime američke djece, to su posebno politizirana djeca, vosokoobrazovana, stranački i klasno već opredijeljena, ta su djeca, čini se, duboki poznavaoci političkih prilika i sistema i, vjerojatno, znanci jugoslavenskoga društva.
      Mister Miles, recimo, pita jugoslavenskog studenta u ime američke djece:
      - Vi tvrdite da imate demokratsko društvo. Kako možete imati demokraciju kad kod vas vlada jednopartijski sistem? Objasnite mi to...
      Kad bi čovjek povjerovao toj komisiji šestorice u Ljubljani, pomislio bi da su američka djeca znatiželjnija od bilo koje druge na svijetu, a posebno za politička pitanja. Njih, na primjer, zanimaju i politički funkcioneri u Jugoslaviji.
      - Ima li kod vas u Jugoslaviji - pita ispitivač, u ime djece, valjda - neki funkcioner koji nije član komunističke partije?
       
      Američki ispitivači, čini se, imaju, barem za jugoslavenske studente, već razrađen čitav sistem raznovrsnih metoda testiranja. Oni su, tako, na primjer, tvrdili u siječnju u Ljubljani i ovo:
      - Poznato je da kod vas u Jugoslaviji nema slobode. Ako se ne slažete s tom ocjenom, eto vam prilike pa nam dokažite suprotno. Osjećate li se vi kao slobodan čovjek? Zašto niste slobodni? Dokažite da jeste. Izvolite?
      To je samo dio pitanja koja su, u želji da sam protest ostane u okviru korektnosti, ovih dana nazvana blago - nekorektnim. Bilo je i drugih, sličnih pitanja, u sličnom duhu. Događalo bi se da i sama ličnost kandidata nekako posebno inspirira ispitivača.
      Zaobilazni putovi
      Nakon razgovora koje smo vodili ovih dana u Ljubljani nije bilo baš teško utvrditi da se suradnja s International Student Serviceom iz New Yorka, inače, u protekle tri godine odvijala bez incidenata, na obostrano zadovoljstvo. Samo se pretpostavlja, premda to posebno nismo nastojali ispitati, da su i prijašnjih godina u sličnim intervjuima poneki put studenti bili pitani, kako bi se reklo - nekorektno. Ove godine, međutim, u jednoj novoj društvenoj klimi takvo što više nije prošlo nezapaženo.
      Zanimljivo je, možda, spomenuti usput da u tom programu ICCP nišu dosad sudjelovale studentske organizacije ni iz jedne druge socijalističke zemlje, osim iz Jugoslavije. To, svakako, ne mora značiti da ICCP ne želi studente iz drugih socijalističkih zemalja. Jedan podatak o tome, za koji se kaže da je vjerodostojan, prvo smo čuli ovih dana. Preko slovenske studentske organizacije, s kojom, uz pomoć ICCP International Student Servicea iz New Yorka surađuje u Jugoslaviji (druge naše studentske republičke organizacije rade na sličnim programima s drugim američkim organizacijama), već je pokušano da se proširi krug suradnje sa socijalističkim zemljama.
      Jedan studentski aktivist iz Ljubljane rekao nam je da mu je jedan predstavnik ICCP programa nudio i adresu jednog doktora u jednoj drugoj socijalističkoj zemlji, kojem bi se slovenska studentska delegacija, prilikom svog boravka tamo, obratila, kako bi on organizirao slične ljetne ekskurzije studenata te socijalističke zemlje u SAD. Slovenski studenti nisu iskoristili tu adresu, a nama ostaje samo pitanje, kakvi se sve to putovi iskorištavaju?
      "Ako tkogod ne zloupotrijebi"
      Student Janez Zupan, koji je ljeti 1971. godine već boravio u SAD, radio je kao odgojitelj u Stradahe Campu, Bloomingale, kod New Yorka. Ukupno je proveo tamo devet tjedana, kod nekoga jezerca gdje je živjelo nekoliko stotina djece sa 70 studenata-odgojiteija iz mnogih zemalja svijeta, čak iz Obale Slonove Kosti. Američka djeca u tom kempu bila su iz siromašnijih četvrti New Yorka, iz Harlema, s Long Islanda, iz Bronxa. Bilo je mnogo crnih dječaka i djevojčica.
      Jedan crni dječak, koji je Zupana jedini pitao nešto o politici, bio je iz Harlema. Pokazao se posebno sposobnim. Znao je razložno razgovarati. Pričao je kako su ga sa osam godina natjerali da uzima droge. Sa deset godina se, kaže, sam odučio od toga. Bio je vođa cijele grupe u tom kempu. Djeca su ga obožavala. To je i jedna od najveselijih uspomena Janeza Zupana iz SAD.
      U kempu je za odgojitelje bilo malo slobodnog vremena. Svako se brinuo o desetak dječaka i djevojčica od jutra do večeri, pa i noću ih nadzirao. Strani studenti družili su se, uglavnom, međusobno, jer su se njihove američke kolege prilično odvajale. Djeca su imala bogat program odmora i učenja, sporta, a o nekim političkim pitanjima ili predavanjima nije bilo ni govora.
      Poslije završene prakse u kempu svaki student dobio je ponudu da putuje po SAD od jedan do četiri tjedna. Tada dolaze na red i pitanja iz politike na raznim objedima s odraslima. Zupan je iskoristio, kaže, dva tjedna takva putovanja i vratio se kući, uglavnom zadovoljan. "Uzevši jedno s drugim, koristan program" - tvrdi on - "ako ga tkogod ne zloupotrijebi."
      Epilog
      Primakli smo se kraju. - To baš nije ispala vesela tema, zar ne? - pita jedan od svjedoka maratonskoga intervjua.
      - A da li je bilo i veselije koji put? - pitamo i mi.
      - Bilo je i smiješnih stvari. Svakoga studenta-kandidata pitali bi i to da li zna neku dječju jugoslavensku igru. I svatko je, slučajno, a kao da su se dogovorili, obično odgovarao da zna onu što je zovu "gnjilo jaje, trulo jaje, pokvareno, mućak", tako nekako.
      To je, čini se, omiljena dječja igra u Sloveniji, u kojoj djeca čučnu u krug, a jedan trči naokolo, pa se onda utvrđuje kod koga je mućak
      - takvo što.
       
      Kad je možda već trideseti kandidat na pitanje koju igru zna opet nastojao objasniti, uz teškoće, na engleskom, koja je to igra, Amerikanci su već sami upadali: "Gnjilo jaje!", smijući se. - "Zar vi Jugoslaveni ne znate ništa drugo?"
      Ispalo je, stvarno, smiješno. A još je smješnije, možda tragikomično, sada, poslije dva mjeseca, kad se sve već zna, pa i to tko je zapravo tamo u Ljubljani u siječnju htio podmetnuti drugome - mućak.
      Napisao: Joža Vlahović (VUS, 1973.)

      Izvor: Yugopapir
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      Ko po vama, od svetskih lidera zaslužuje Crkveni orden i zašto?
       
    • Од Милан Ракић,
      MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU"

      "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.
      Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.
      Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.
      Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…
      Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".
      Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.
      POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.
      Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)"
      No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:
      "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"
      Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.
      Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).
      Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."
      ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".
      Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."
      Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."
      U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.
      Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

      Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."
      Ili:
      "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."
      Ili:
      "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."
      Ili:
      "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."
      Ili:
      "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’...
      Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."
      Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.
      Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.
      KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.
      Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."
      Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.
       
      Ministar heroj
      U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji:
      "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva."
      Generacija
      U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile:
      Voditelj: Jeste li oženjeni?
      Vesić: Nisam oženjen.
      Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje.
      Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj.
      Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči.
      Vučić: Bar se zna ko je gazda!
      Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću?
      Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo.
      Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta.
      Vesić: Sedam godina.
      Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos.
      Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku?
      Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve.
      Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati.
      Radmilo MARKOVIĆ

×
×
  • Креирај ново...