Jump to content

Зоран Ђуровић: Да ли је Марија имала брачне односе са Јосифом? Mт 1, 25


Препоручена порука

Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 119
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Да, ја сам надугачко о томе писао у 1 научном тексту о Августину и филиокве. То вреди прочитати јер је онда јасно откуд улетеше филиокве.  Тему Богородице сам намерно прескочио, јер би за неприпр

Епископ Иринеј (Буловић) – Рођење Исуса Христа (1, 18—25)       25. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца и надјену му име Исус.

@Zoran Đurović Ти овде не говориш ништа противно учењу цркве о приснодевствености пресвете Богородице. То си нагласио на почетку, то је закључак свега што излажеш у видео клипу. Сећам се овог Ири

Постоване слике

Епископ Иринеј (Буловић) – Рођење Исуса Христа (1, 18—25)

irinej_bulovic_01-fbakic.jpg

 

 

 

25. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца и надјену му име Исус.

 

 

2) Довде, хвала Богу, нисмо имали већих мука при тумачењу. Благодаћу Божјом и молитвама светих Отаца наших, пловили смо мање-више безбедно по непрегледној пучини богооткривене премудрости. Сада, међутим, треба да прођемо поред првога подводнога гребена. Сва је срећа што се он не налази у водама самога Јеванђеља већ у водама неправилнога — па зато и неправославнога — тумачења. Ми ово последње нећемо прећутати, али ћемо га суочити са светоотачким православним тумачењем. Сигурни смо да ће непредубеђен читалац лако просудити које и чије тумачење одговара духу и слову светога Јеванђеља.

Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се, почињући речима „и не знадијаше за њу“, наставља наизглед неочекиваним речима „док не роди сина својега првенца…“. Почетак је, и без посебнога тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.

Ми, православни хришћани, као следбеници исконскога црквенога тумачења речи Божје, сачуваног у нашој богослужбеној књижевности, у списима светих Отаца и, уопште, у целокупноме Живоме Предању Цркве, не налазимо, међутим, у овоме стиху само благовест о девичанству Пресвете Богородице до Рођења Господа Исуса него и благовест о њеноме девичанству при Рођењу и по Рођењу Његову — налазимо, уствари, благовест о њеној приснодевствености, о њеноме трајноме, вечитоме девичанству. Дотле неправославни теолози  рационалисти, признајући (на једвите јаде!) њено девичанство до Рођења као стварност или макар као садржај ранохришћанске свести, налазе у овоме истоме стиху разлог и повод да оспоре или, у најбољем случају, да ставе под велики знак питања њено девичанство после Рођења детета Исуса. Већ у старој Цркви су постојале њихове далеке претече — јеретици аријанци Евномије и Евдоксијв, затим Хелвидије и разни други јеретици. Њих су побијали велики Оци и Учитељи Цркве, а међу њима једно од првих места заузима и блажени Јероним са својом сјајном полемиком против Хелвидија. Поставља се питање: откуда та дијаметрална супротност у тумачењу истога стиха?

Камен спотицања представљају речи „док не роди“. Полазећи од њих, поменути неправославни тумачи закључују овако: ако Јосиф није знао за Марију док она не роди сина својега првенца, из тога следи да је знао за њу после Рођења њенога Сина Првенца.

Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања — милом или силом — са начином мишљења, представама и логиком самога тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца текста, маколико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине — на крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца смисла и даваоца поруке.

Уколико сад ова — стварно елементарна — ерминевтичка правила применимо на наш стих, његово тумачење ће имати сасвим друкчији исход. „И не знађаше за њу док не роди…“ значиће: не знадијаше за њу ни пре ни после Рођења Исусова; или, краће: не познаде је никада (блаж. Теофилакт Охридски), не живљаше са њоме као са женом никада. Само је то тумачење правилно и православно.

А ево и зашто!

У читавом одељку о Рођењу Христову (Мат. 1, 18 — 25) сам догађај Рођења се по први пут спомиње тек у овоме стиху — у последњем стиху одељка. Сви претходни стихови, као што видесмо, казују о припрамним збивањима, о догађајима која беху увод у чудо Рођења: о веридби Пресвете Дјеве са праведним Јосифом, о натприродноме зачећу Исусовоме силом и дејством Духа Светога, о узнемирености Јосифовој, о јављању анђела и о извршењу воље Божје од стране Јосифа. Од почетка до краја ток приповедања је правилан и равномеран: свети апостол Матеј иде хронолошким редом и ни један једини пут се не „залеће“ напред, у описивање нечега што временски и логички излази из оквира тренутне теме. На исти начин је конструисан и сваки поједини стах. Ни овај, 25. стих није изузетак. Довољно је да га само једанпут пажљиво прочитамо, — наравно, не у „празноме простору“ него, сходно малочас реченоме, као наставак и „испуњење“ свих претходних стихова, — да бисмо одмах осетили и схватали како мисао светога јеванђелиста није заокупљена питањима о томе шта је било касније, после Рођења Господа Исуса, него да он жели да изложи стање ствари пре и уочи Његова Рођења: ,,И не знадијаше за њу док не роди…“ Нагласак и тежиште у реченици, боље рећи сав њен смисао, усредсређен је на истину да је Марија зачела и родила као савршено чиста Девица, односно да Спаситељ Израиља и света није ,,дрводељин син“ него Син Божји и Син Дјеве. Тек после изношења те полазне истине свети апостол Матеј ће споменути сам догађај Рођења, а тек након тога ће прећи на следећи по реду догађај — давање имена детету Исусу (друга половина 25. стиха: ,, . . . И надјену му име Исус“).

Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и казао; а то је — да је Дјева била нетакнута пре порођаја.“ У истоме духу објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић, Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот Трембелас следећим речима: ..Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање да ли је Дјева доцније имала и друге деце.“ Тако мисле и најбољи међу инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова Рођења. Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно“; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству“ — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена“ будући да израз „док не роди“ ,,не искључује могућност“ таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу“.

У вези са речима „док не роди“ морамо имати на уму још нешто веома важно — дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејоко-арамејска) подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На природу и закопнитости библијскога начина говора као на кључ за правилно разумевање израза „док не роди“ указали су, давно пре нас, свети Оци и остали ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог „до“ и везник „док“ или „док не“ веома често означавају неко трајно стање тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог „стално“ или „увек“, односно за прилог „никад“ уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи „до“ и „док“ (или „док не“) у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.

а) У повести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега“) да би проверио да ли се повукла вода. „И не врти се гавран док се не осуши земља“ (Књига Постања 8, 7).

Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља“ значи уствари никада.

б) Старозаветни летописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим речима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје“ (II Цар. 6, 23).

И овде предлог „до“ указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии речи о Михалиној судбини после смрти.

в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,. . . Од века и до века ти јеси! . . .“ (Пс. 89, 2).

Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и света? Речима од века и до века истиче се свагдашње присуство и делање Божје у времену, у историји, у свету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих векова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и делање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвечнога, свевечнога и надвечнога постојања и делања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи од века и до века Ти јеси разумео тако као да оне значе: пре почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити…

г) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Пс. 109, 1).

И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником док и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као седење ,,са десне стране Богу“ и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу победничке славе, који ће настати као исход богочовечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „седети са десне стране Богу“ само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове“ него и после тога — седеће неопозиво, вековечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,седи са десне стране Оца“ као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја“ (Символ вере).

д) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Месец“ (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лепога превода Ђуре Даничића, који се завршава речима докле тече мјесеца…).

И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживеће сва времена и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих?

ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога „до“, односно везника „док“ или „док не“, одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста“, светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев“ и храбри „остатак Израиља“ следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам.“ (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово „до сиједа вијека“ кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога „док не остарите“ …)

Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и делатност не може бити омеђена кратким људским веком као што није омеђена, видели смо, ни веком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увек с нама.

е) Али време је да наведемо и пример из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мат, 28, 20).
Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века“, то јест у границама историје, а да у „будућем веку“, то јест у вечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, реч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити“ (I Сол. 4, 17). То је истина кода се прећутно подразумева у Спасовој благовести „ја сам с вама у све дане до свршетка века“.

Преузето из: Православни мисионар, бр. 172 (1986)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А после ја њега јурим и ја опседнут...

Залудан поп клипове подмеће

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Naravno da je svagda djeva, to uopste ne treba da bude sporno :

 

POKUŠAJ JEVREJA I JERETIKA DA OBLATE VEČNODEVSTVENOST MARIJINU
 
Jevrejski klevetnici su se brzo uverili da je Majku Isusovu skoro nemoguće ocrniti, i da je na osnovu svedočanstava, kojima oni sami raspolažu, mnogo lakše dokazati njen vrlinski život. Zato oni napuštaju ovu svoju klevetu, koju su već bili prihvatili neznabošci (Origen, Protiv Celsa, tom I) i trude se da dokažu makar to da Marija nije bila devica u trenutku kada je začela Hrista. Oni čak tvrde kako proročanstvo da će se Mesija roditi od device nije nikada ni postojalo, i da zato Hrišćani potpuno neosnovano misle uzvisiti Hrista tako što tvrde da se na Njemu, navodno, ispunilo proročanstvo.
 
Jevrejski prevodioci (Akila, Simah, Teodotion) u svojim novim prevodima Starog Zaveta na grčki jezik, poznato proročanstvo Isaije preveli su ovako: „I evo mlada žena će začeti“ (Isaija, 7,14). Oni su tvrdili da jevrejska reč „ha alma“ označava mladu ženu, a ne devicu, kako je stajalo u sveštenom prevodu Sedamdesetorice, ovde je to mesto prevedeno rečima: „Evo, djeva će zatrudneti“.
 
Novim prevodom oni su hteli pokazati da Hrišćani na osnovu nepravilnog prevoda reči „ha alma“ misle da pripišu Mariji nešto sasvim nemoguće – začeće bez muža, dok se u stvari, kažu oni, Hristovo začeće i rođenje ničim ne razlikuje od začeća i rođenja ostalih ljudi.
 
Međutim, zlonamernost novih prevodilaca bila je očigledna, jer se upoređivanjem raznih mesta iz Biblije jasno pokazuje da reč „ha alma“ znači upravo „devica“. Ali nisu samo Jevreji očekivali takvog Mesiju, nego su i neznabošci, na osnovu svojih predanja i raznih predskazanja očekivali da se Izbavitelj sveta rodi od Djeve.
 
„Kako će mi to biti kad ja ne znam za muža“, pitala je Arhanđela Gavrila, zavetovavši se na devstvenost, Marija, kada joj je on blagovestio da će roditi Hrista. A Anđeo odgovori: „Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te. Zato ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“ (Lk. 1, 34-35). Kasnije se Anđeo javio i pravednom Josifu, koji je Mariju hteo da otpusti iz doma, videći da je zatrudnela ne stupajući sa njim u bračni odnos. Josifu je Arhanđel Gavrilo rekao: „Ne boj se uzeti Marije žene tvoje, jer ono što se u njoj začelo, od Duha je Svetoga“, i podsetio ga na Isaijino proročanstvo o tome da će Djeva začeti (Mt. 1,18-25).
 
Procvetali Aronov žezal, kamen koji se sam od sebe odvalio od gore, kako je u snu vidio Jezekilj, i još mnogo toga drugog iz Starog Zaveta bilo je praobraz rođenja od Djeve. Kao što je Reč Božja (Logos) stvorila Adama iz neobrađene i devstvene zemlje, tako je i Sebi Reč Božja sazdala telo iz devstvene utrobe, kada je Sin Božji postao Novi Adam da bi ispravio grehopad prvog Adama (Sv. Irinej Lionski, Protiv jeresi, knj. III).
 
Besemeno začeće Hrista mogli su i mogu da poriču samo oni koji poriču Evanđelje, dok je Crkva Hristova oduvek ispovedala da se Hristos „ovaplotio od Duha Svetog i Marije Djeve“. Ali rođenje Boga od Prisnodjeve (oduvek i zauvek device) postalo je kamen spoticanja za one ljude koji su želeli da se nazivaju Hrišćanima, ali pri tom nisu hteli da se smire umom i da revnuju za čistotu života. Marijin čisti život predstavljao je prekor ljudima koji su imali nečiste misli. Da bi se pokazali Hrišćanima, oni nisu smeli poricati da se Hristos rodio od Djeve, ali su počeli tvrditi kako je Marija ostala Djeva samo „dok rodi sina svoga prvenca Isusa“.
 
„Posle rođenja Isusa“, govorio je u IV veku lažučitelj Helvidije, a takođe i mnogi pre i posle njega, „Marija je stupila u supružnički život sa Josifom, i imala sa njime dece koja se u Evanđelju nazivaju braćom i sestrama Hristovim“. Ali, reč „dok“ ne znači da je Marija ostala devica samo do određenog vremena. Reč „dok“ i njoj slične reči često označavaju večnost. U Svetom Pismu govori se za Hrista: „Zasijaće u dane Njegove pravda i svuda mir, dok teče meseca“ (Ps. 71,7), ali to ne znači da će kada nestane mesečeve svetlosti pri kraju sveta, nestati i pravde Božje. Upravo tada ona će trijumfovati. Ili, šta znače reči: „Njemu priliči da caruje, dok položi sve neprijatelje pod noge Svoje“ ? Hoće li Gospod carovati samo dok se neprijatelji Njegovi ne nađu pod nogama Njegovim?! I David u četvrtom psalmu za penjanje govori: „kao što su oči sluškinje na ruci gospođe svoje, tako su i oči naše ka Gospodu Bogu našemu, dok nas pomiluje“. Dakle, prorok će gledati ka Gospodu dok ne isprosi milost, a kada je isprosi, obratiće oči na zemlju? (Blaženi Jeronim, O prisnodevstvenosti Blažene Marije; 1. Kor. 15, 26; Ps. 122, 3). Spasitelj u Evanđelju govori apostolima: „I ja sam s vama u sve dane do kraja veka“. Dakle, po okončanju veka Gospod će odstupiti od svojih učenika, i onda kada budu sudili dvanaest plemena Izrailjevih, sedeći na dvanaest prestola, oni neće imati obećanu zajednicu sa Gospodom? (Blaženi Jeronim, isto; Mt. 28, 20).
 
Nepravilno je takođe misliti da su braća i sestre Hristove bili deca Njegove Presvete Majke. Nazivi „brat“ i „sestra“ imaju najrazličitije značenje. Ove reči koje označavaju određeno srodstvo među ljudima, ili njihovu duhovnu bliskost, upotrebljavaju se nekad u širem, a nekad u užem značenju. U svakom slučaju, braćom ili sestrama se nazivaju ljudi koji imaju zajedničke i oca i majku, ili samo zajedničkog oca, ili pak majku; a tako se nazivaju i oni koji imaju različite očeve i majke, ako su njihovi roditelji, kasnije, (obudovevši) stupili ponovo u brak, ili su pak njihovi roditelji bliski srodnici (braća i sestre od stričeva i sl.).
 
Iz Evanđelja se nigde ne vidi da su oni koji se tamo nazivaju braćom Isusovom bili, ili su smatrani decom Njegove Majke. Obratno, bilo je poznato da su Jakov i drugi bili sinovi Josifa, Obručnika Marije, koji je bio udovac i imao decu sa prvom ženom (Sv. Epifanije Kiparski, Panarion o jeresi, 78). Takođe je i Marija Kleopova, sestra Majke Njegove, koja je sa njom stajala kod krsta Gospodnjeg (Jn. 19,25) imala decu, koja su se s punim pravom, zbog tako bliskog srodstva mogla nazivati braćom Gospoda. Da tako nazvana braća i sestre Gospoda nisu bili deca Njegove Majke, vidi se jasno iz toga što je pred smrt Gospod Svoju Majku predao na staranje Svome voljenom učeniku Jovanu. Zašto bi On to činio da je ona imala još dece, osim Njega? Oni bi se sami brinuli o njoj. Međutim, Josifovi sinovi nisu se smatrali obaveznim da se staraju o svojoj, kako su oni mislili, maćehi, odnosno u svakom slučaju nisu prema njoj osećali takvu ljubav kakvu imaju deca prema svojim roditeljima, a kakvu je prema Bogorodici osećao njoj usinovljeni Jovan.
 
Na taj način, pažljivo proučavanje Svetog Pisma potpuno jasno pokazuje neubedljivost prigovora protiv prisnodevstvenosti Marije i posramljuje one koji uče drugačije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"И не знадијаше за њу док не роди сина, и надјену му име Исус."

@Zoran Đurović

А онда, кад тог Њеног Сина Јосиф познаде као Христа, први, између свих мужева, он познаде и Њу као Богородицу. И кроз Сина Божијег, којега Она роди, он познаде и Њу као Приснодјеву и остаде у том познању, као Свети Јосиф пред мајком Христовом, што Црква и исповиједа већ два миленијума. А то, што ти исповиједаш профанишући Приснодјеву као наложницу Јосифову за неке будуће синове, по којима је Њој Јосиф ближи и од Бога, а ти синови нису ништа мањи од Христа, то је чиста болест ума. Огољеног од сваке сумње и подређеног демонима. Па изволи, има пред Сабором да одговараш за то твоје учење о Приснодјеви, коју тако перфидно профанишеш.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, Bokisd рече

Naravno da je svagda djeva, to uopste ne treba da bude sporno :

Да, али о томе мора да се говори. Увек долазе неке нове генерације и треба да се понавља. А увек ће бити и Јевреја и пагана и јеретика који ће износити аргументе против Маријине девствености. Зато св. оци нису млатили празну сламу. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Zoran Đurović рече
пре 7 часа, slovoA рече

коју тако перфидно профанишеш.

Ти си будала. 

Не, него тај појам се не може свести само на тај смисао, познања као сексуалног односа. Шта би онда значило нпр. познање Бога? Да имамо сексуални однос с Богом? А читаво твоје тумачење се своди на то. Превише је то профано, а намећеш као учење Цркве.

Једино се исправљам за оно да ти тврдиш да је Приснодјева имала брачне односе са Јосифом. Поново сам преслушао и видим да заправо наводиш оне који то тврде, а сам исповједаш Њу као приснодјеву.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 минута, slovoA рече

него тај појам се не може свести само на тај смисао, познања као сексуалног односа. Шта би онда значило нпр. познање Бога? Да имамо сексуални однос с Богом? А читаво твоје тумачење се своди на то. Превише је то профано, а намећеш као учење Цркве.

Pogledaj ponovo i za ovaj deo imaš odgovor, ako ne želiš pročitaj barem mitropolita Porfirija.

Svi odgovori su ti pruženi, zato tvoje zamerke ispadaju budalaste iako ti to nisi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović Ти овде не говориш ништа противно учењу цркве о приснодевствености пресвете Богородице. То си нагласио на почетку, то је закључак свега што излажеш у видео клипу.

Сећам се овог Иринејевог текста о значењу израза "док". По мени је најубедљивији пример псалма: "седи мени с десне стране док положим..." којим се управо потврђује да се реч док односи на заувек.

Поменуо си да отац рађа, а мајка само доноси на свет. По тадашњем веровању, отац даје семе, а мајка је добра земља у којој расте плод из посађеног семена. Семе је очево, и плод је очев. Зато и могу робиње да рађају равноправно потомство Аврааму и Јакову.

Међутим, по нашем веровању, Богородица није само добра земља у којој је стасао и из које је никао божански плод. Она је, необично за антику, равноправни учесник у преносу наслеђа на потомство. Ми данас знамо да дете наслеђује и од оца и од мајке, али је у старом свету то било несхватљиво. Ипак, чињеницом да је Христос од Богородице наследио људску природу, хришћани су жене почели да доживљавају другачије, не више као пасивну башту, већ као неког ко уграђује себе у потомство које рађа.

То је, ако се не варам, револуција у погледу на свет. Можда би било интересантно да кажеш нешто о томе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Svi odgovori su ti pruženi,

Како? Па нисмо муслимани, немамо ми рецепт за правовјерност, нити у Цркву идемо по таблету.

У чему је разлика између профаног признавања или непризнавања приснодјевствености?

Ако се то профано намеће као учење Цркве, да ли је уопште битно којим се питањем човјек бави?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У издању манастира Дечани је изашло Тумачење Јеванђеља по Марку и Матеју Светог Теофилакта, две књиге. Не знам да ли су издали тумачење друга два Јеванђеља у међувремену.

Препорука свима да набаве ове књиге које су суво злато.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

       
      – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.
      Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
      Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.
      – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.
      Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.
      – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.
      Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.
      Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.
      – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...