Jump to content

Kулт личности и однос као у секти - знак упозорења за родитеље


Препоручена порука

Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују.

Овако за Спутњик, поводом  сведочења о сексуалном насиљу и хапшења редитеља и глумачког педагога Мирослава Алексића, говори психолошкиња Александра Јанковић.

Секта и култ личности – како их препознати

На питање зашто родитељи уписују децу у такве школе, Јанковићева одговара да се, прво, ради о „хало ефекту“ - људи су склони да прихвате школу или неки образовни програм који је „на гласу“.

„Чак и када не доживе то као нешто нарочито квалитетно, чињеницу да други имају позитивна искуства, онда се то, по принципу хало ефекта, рефлектује и на њих“, каже она.

Школе које се претварају у „секте“, у којима влада „култ личности“ не важе само за уметнички свет, тога има и у области спорта, додаје наша саговорница, док на питање како је могуће да неко оствари такву доминацију да родитеље потпуно искључи из процеса образовања, одговара да су деца у данашње време „фетишизирана и да често преузимају ауторитет, и у породици, и у школи“.

„Родитељи, неки бар, као да траже подршку и помоћ од неке институције, од неког ауторитета, па и по цену да је тај и груб и агресиван. Када немају увид у то шта се догађа, као да им је лакше зато што се појављује неко ко је ауторитативнији“, сматра Јанковићева.

Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне вршњачке групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују.

„Учесници таквих програма почињу да развијају идеју да су јако специјални зато што имају тако специјалног водича, гуруа или како год га назвали“, наводи Јанковићева.

Постоје границе када треба укључити и родитеље

Велики број педагога воли да са децом ради самостално, без мешања родитеља, али у свему мора да постоји граница и родитељи би требало да буду укључени у процес образовања детета.

„Онај ко је стварно добар педагог и суштински добар ауторитет неће имати проблем да направи ту фину дистанцу. То подразумева да неће дозволити родитељу да интервенише у процес и да постане ученик, него да у неким фазама испрати шта се догађа и на појединачном нивоу, и на нивоу групе. Постоје јавни часови, дискусије шта је и како рађено. Увек постоји начин да се о томе барем повремено комуницира, јер је затварање заправо лоше. Исто као што је лоше и претеривање у интересовању за сопствено дете да апсорбујете пажњу онога ко треба да се посвети свима, закључује Јанковићева.

У сектама нема уметности, уметност се ствара поверењем и поштовањем

Некадашњи управник Народног позоришта и глумац Љубивоје Тадић, говорећи о односу између ученика и учитеља у уметничком свету, присећа се односа са својим професором Предрагом Бајчетићем, човеком који је извео многе генерације на факултету драмских уметности, али и односа према младим глумцима док се налазио на челу националног театра.

„Са Бајчетићем сам провео највећи део свога живота, прво као студент и његов противник за време студија. јако смо се свађали, али никада се нисмо ословљавали са „ти“, чак и касније, када смо постали животни пријатељи. Мислим да се тај однос поштовања који је некада постојао, данас негде загубио. И касније, када сам био управник Народног позоришта, већини колега, не оне са којима сам раније играо и друговао, али већини младих колега које сам тек упознао, обраћао сам се са „ви“. То сам сматрао и изразом поштовања, и изразом сарадње“, каже Тадић.

Ни један однос, поготово у осетљивим областима као што је уметност не сме да има ни „н“ од насиља било које врсте – менталне, физичке или сексуалне - оно што сам научио на факултету је поштовање и однос сарадње и поверења, додаје он.

У секти, према Тадићевом мишљењу, не може бити уметничког стварања.

RS.SPUTNIKNEWS.COM

Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.     2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?   Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?   4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?   5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.   6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.   7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.   8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.   9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.   11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.   12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од JESSY,
      За откриће ове биљке можемо захвалити једном етиопијском пастиру који је приметио да су његове козе живахније када брсте зимзелени жбун ове биљке. Иако њен латински назив, Coffea arabica  указује на то да је кафа арапског порекла, заправо није. Кафа расте у Етиопији, у oбласти Кафа, по којој је и добила назив. Етиопљани имају обичај да кажу за кафу да је она њихов хлеб. Кафа се сматра арапском јер се од њих сазнало за ову биљку. Арапи су од Етиопљана преузели начин узгајања кафе и производњу и дуго су чували ту тајну, забрањујући извоз. Двојица Сиријаца су 1555. године кафу донели у Цариград и од тад почиње и отварање првих кафеџиница. Прву продавницу кафе у Бечу отворио је управо Србин 1683. године. Београд је своју прву кафану добио пре свих метропола, од којих је и најпознатија и једна од најстаријих, кафана „?“.
      Због једне врсте гљивица која је нападала Coffeu arabicu, почело се са узгајањем других, отпорнијих врста као што су Coffea canephora, Coffea liberica али ипак је arabica дала најквалитетнија зрна кафе.
      Кафа биљка расте као жбун или као ниско дрвеће. Обично расте од 2 до 5 метара. Има кожасте листове и беле цветове. Бере се кад црвени плод потпуно сазри и тај плод садржи два семена. Семе је зеленкасто – смеђе боје са сребрнастом опном. Овално је, са једне стране пљоснато са уздужном браздом. Када се семе издвоји у неком од поступака, суши се и тако се добија сирова кафа. Сирова кафа је скоро без мириса и горког укуса. Пржењем се добија кафа за употребу. Пржи се на температури између 200°С и 250°С. Дугим пржењем добија се угаљ који се користи код тровања као антидот и код дијареје.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28).

       
      Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах)
      Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах)
      Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах)
      Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах)
      О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах)
      Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах)
      Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах)
      Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) 
      Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији)
      Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње)
      Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње)
      О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите)
      Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите)
          Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије.
        Звучни запис беседе
       
      "Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју".
      "Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије.
      "То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски.
      Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије.
      "Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски.
      "Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе".
      "Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере".
      Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће".
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...