Jump to content

Lako je zauzeti stranu nasilnika. Sve što treba da uradimo je da poreknemo da se nasilje uopšte dešava


Препоручена порука

Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.

Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.

Uobičajena reakcija na zverstva, kaže ona u samom uvodu, jeste da se ona isključe iz svesti. Izvesna kršenja društvenog ugovora su isuviše užasna da bi se glasno izrekla: to je značenje reči neizrecivo. Zverstva se, međutim, opiru zaboravu. Želja da se zverstva poreknu podjednako je snažna kao i uverenje da je poricanje uzaludno. Narodna mudrost puna je aveti koje odbijaju da počivaju u svojim grobovima sve dok njihove priče ne budu ispričane. Ubistva žele da budu obelodanjena. Pamćenje i kazivanje istine o strašnim događajima su preduslov kako za uspostavljanje društvenog poretka tako i za isceljenje pojedinačnih žrtava.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hermanova ističe da uprkos nedvosmislenim dokazima o postojanju traume, još uvek se u javnosti često vode rasprave o verodostojnosti ovog konstrukta, te o tome da li su priče traumatizovanih klijenata izmišljene ili lažne. Iz tog razloga nam je – svima, a posebno žrtvama – potrebno da društvo štiti žrtvu, i da odustane od uobičajenog procesa prećutkivaja i poricanja. Pitanje traume, kao i proučavanje traume, je političko pitanje; Džudit Herman smatra da do napretka na polju proučavanja traume može doći samo ukoliko u društvu postoji podrška za to; u suprotnom, na planu društvene svesti dolazi do istih procesa do kojih dolazi kod pojedinca, a to su poricanje, potiskivanje i disocijacija.

Džudit Herman je kroz svoje iskustvo posmatrača odnosno svedoka traume pronašla da je žrtvi lakše da naiđe na saosećanje kada su traumatski događaji rezultat prirodne nesreće ili ”božje volje”, ali kada je trauma posledica onoga što ona naziva namernim delima, moramo se opredeliti na čijoj smo strani u sukobu između žrtve i nasilnika. Po njenim rečima, veoma je primamljivo zauzeti stranu počinioca nasilja – lakše je; sve što nam je potrebno je da se povinujemo prirodnoj tendenciji poricanja da se nasilje uopšte dešava.

Nasuprot tome, žrtva traži od očevica da podeli sa njom teret patnje. Žrtva zahteva da se nešto preduzme, da se sudeluje, da se pamti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naročito nam je teško da prihvatimo zlostavljanje dece i adolescenata, jer su oni najranjiviji članovi društva. S druge strane, upravo ovo zlostavljanje ostavlja najteže posledice; veća je verovatnoća da će se kod vojnika koji su poslati na ratište u adolescentnom periodu javiti posledice ratne traume, a adolescentkinje su posebno osetljive na traumu silovanja.

Doživljaj užasa i obespavljenosti tokom adolescencije, navodi Hermanova, osujećuje ispunjenje tri normalna adaptativna zadatka na ovom stadijumu života: formiranje identiteta, postepeno odvajanje od porodice i istraživanje šire društvene sredine.

Ona ističe da je, nažalost, period najveće psihološke ranjivosti takođe period izloženosti najvećim opasnostima u stvarnosti i za mlade muškarce i za mlade žene; po njoj, silovanje i ratna trauma mogu se smatrati komplementarnim socijalnim obredima inicijacije u prinudno nasilje koje se nalazi u osnovi društva odraslih.

Međutim, ono što traumu silovanja razlikuje od ostalih traumatskih iskustava je što problem bezbednosti žrtve ostaje aktuelan i nakon napada: u velikom broju slučajeva, počinilac nasilja je neko koga žrtva poznaje, a često ima i viši status od žrtve u zajednici u kojoj žive. Može se desiti da ljudi bliski žrtvi podrže prestupnika, a ne nju. Samim tim, strah i izolacija žrtve povećavaju se nerazumevanjem ili čak otvorenim odbacivanjem i nepoverenjem okoline od koje ona traži pomoć, podršku i zaštitu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Uprkos tome što su za oporavak potrebni povezivanje sa bližnjima, često se dešava da okolina ne prepoznaje nasilje kome su žene izložene – uobičajeni društveni stavovi čak tumače silovanje kao saglasan seksualni odnos za koji je odgovorna sama žrtva. Hermanova ističe da se seksualno zlostavljane žene zbog ovoga – za razliku od, na primer, ratnih veterana – češće nalaze u situaciji da biraju između toga da iznesu svoje viđenje događaja i toga da sačuvaju vezu sa bližnjima. Pozivajući se na ranije radove o silovanju indikativno nazvane Real rape i Never called it rape autorka insistira na tome da je prvi zadatak buđenja svesti da se silovanje nazove svojim pravim imenom.

Uloga zajednice je ogromna jer je preduslov za obnavljanje osećaja smisla i poverenja u svet upravo mogućnost da se traumatsko iskustvo podeli sa drugima. Reakcija okoline utiče na proces isceljenja, u smislu da povezanost sa okolinom, priznavanje nasilja i pokušaj zajednice da ispravi učinjenu štetu doprinose ponovnom uspostavljanju osećanja reda i pravde; s druge strane, osuda okoline može da poveća osećanje stida, krivice i izolovanosti.

Simptomi traume toliko su kompleksni da je upravo Džudit Herman predložila novu dijagnozu kompleksnog posttraumatskog poremećaja. Oporavak se, kako kaže ona, odvija u tri stadijuma sa različitim zadacima: uspostavljanje osećanja sigurnosti, sećanje i tugovanje, ponovno uključivanje u svakodnevni život. Osoba ne može ispričati svoju priču dok bazično osećanje sigurnosti nije ponovo prisutno; pa čak i tada, potrebno je da je ispriča – i da je se priseti – u sigurnom okruženju, kako bi mogla da odtuguje svoj gubitak, jer trauma uvek podrazumeva i gubitak.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Hermanova se u pogovoru Psihopolisovog izdanja, kojim smo se služile za potrebe ovog teksta, a pod nazivom Dijalektika traume i dalje traje, osvrće i na to da se zloupotreba žena i dece tek odnedavno priznaje kao kršenje zakona i osnovnih ljudskih prava, te da su do skoro krivična dela poput seksualnog zlostavljanja dece ekstremno retko prijavljivana, a da i danas veliki broj žrtava izbegava da podnese prijavu, ili im je potrebno puno vremena i podrške da to učine. U mnogim državama u Americi izvršene su izmene zakona kojima je odraslim osobama koje su preživele zlostavljanje u detinjstvu omogućeno da naknadno svedoče i traže obeštećenje na sudu. Putevi traume i proces isceljenja toliko su složeni da ih je nemoguće svesti na pojednostavljena linearna objašnjenja, uključujući i pitanje zašto ranije  nije prijavila.

Potrebno je da u sebi, kako Džudit Herman kaže, pokušamo da pronađemo i iskopamo delić hrabrosti koju zlostavljane osobe pronalaze svakog dana i uhvatimo se ukoštac – i kao stručnjaci i kao pojedinci i kao društvo – sa moralnom složenošću neprihvatljivih situacija.

http://www.psihobrlog.com/filmovi-i-knjige/lako-je-zauzeti-stranu-nasilnika-sve-sto-treba-da-uradimo-je-da-poreknemo-da-se-nasilje-uopste-desava/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Jedan od najmudrijih umova savremenog doba, psihijatar i književnik, čovek sa opsegom znanja i mudrosti koje su ostavile neizbrisiv trag, bavio se i temom roditeljstva. Evo šta je rekao na tu temu.

      1. “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!”
      2. ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge”
      3. “Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.”
      4. “Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”
    • Од JESSY,
      Vesti o seksualnom nasilju u javnim ustanovama poslednjih meseci potresaju Srbiju, a poslednja svedočenja stižu iz Istraživačke stanice Petnica.
      Pet žena, nekadašnjih polaznica ove ustanove, za beogradski nedeljnik Vreme, podelilo je priče o zlostavljanju koje su pretrpele.
      Kao navodnog zlostavljača navode istog muškarca.
      Nekadašnji i sadašnji direktor Petnice delimično ili u potpunosti negiraju da su znali za takvo ponašanje.
      Šest dana po objavljivanju teksta u listu Vreme, aktuelni direktor Petnice Nikola Božić podneo je ostavku „zarad očuvanja integriteta" te institucije, potvrdila je za Radio-televiziju Srbije Tanja Adnađević, predsednica Upravnog odbora.
      U tekstu nije objavljeno ime muškaraca koji je osumnjičen za zlostavljanja, ali je Vigor Majić, nekadašnji direktor Petnice u gostovanju na televizijskom programu Njuzmaks rekao da se radi o Branislavu Saviću.
      Pitanje seksualnog uznemiravanja i nasilja nad devojčicama u Petnici ne samo poražavajuće za društvo, već ogromna odgovornost tadašnje uprave, izjavila je orana Mihajlović, predsednica Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost.
    • Од damsoyu,
      Stavio sam ovu temu na drugi forum ali mislim da se tice i ovog foruma
    • Од Lazar 12,
      Ne samo hrišćani, ne samo zapadnjaci, već i mnogi ljudi iz različitih kultura zabrinuti su kada otkriju da se islamski prorok Muhamed oženio devetogodišnjom djevojčicom po imenu Aisha. Neki idu toliko daleko da optužuju Muhameda da je pedofil, koristeći tako emotivan jezik kao što je "zlostavljač djece" da opiše Muhameda zbog ženidbe s mladom djevojkom prepuberte.
      To je mnoge muslimane dovelo do toga da ili odbace tradiciju koja dokumentuje Aišinu mladost kada se udala za Muhameda ili da smisle neku vrstu moralnog opravdanja braneći Muhamedov brak sa maloljetnicom. Naš fokus ovdje je da ispitamo šta muslimanski izvori kažu o Muhamedovom braku s Aišom i također se pozabavimo uobičajenim muslimanskim argumentima koji se iznose ili u odbranu priče ili odbacivanje kao jednostavno pogrešne.
      Svoj ćemo odgovor podijeliti na dva dijela. U ovom prvom dijelu predstavit ćemo podatke iz priznatih muslimanskih izvora (prvenstveno sunitskih izvora) kako bismo vidjeli šta oni kažu u vezi s Aišinim godinama u vrijeme njezinog braka. Također ćemo pokrenuti neke druge točke koje se direktno ili indirektno odnose na pitanje Aishine mladosti u vrijeme njenog braka.
      U drugom ćemo dijelu pokušati stupiti u interakciju s tipičnim muslimanskim argumentima koji se često pokreću u vezi s ovom temom.

      Islamski dokazi
      Sada iznosimo islamske podatke koji pokazuju da je Aisha bila djevojčica od devet godina kada je Muhammad s njom sklopio brak. Sav podebljani, kapitalni i podvučeni naglasak je naš.
      SAHIH AL-BUKHARI
      SAHIH MUSLIMAN
      SUNAN ABU DAWUD
      SUNAN NASA'I
      SUNAN IBN-I-MAJAH
      IBN HISHAM
      AL-TABARI
      IBN KATHIR
      IBN QAYYIM
      MARTIN LINGS
      SAIF-UR-RAHMAN AL-MUBARAKPURI

      A evo i religiozne fetve koja spominje Muhammedove fizičke odnose s Ajšom:
      Sljedeća veza pruža neovisne dokaze da gornja fetva zaista postoji:
      U gornjoj vezi islamski učenjak dr. Ahmad Al-Hadž Al-Kurdi komentira dotičnu fetvu. On odgovara osobi koja pita da li fetva stvarno postoji ili nije i da li je Muhammad počinio ovu radnju ili ne. U odgovoru kaže da je Muhammad to najvjerovatnije učinio nakon što je sklopio brak u 9, a ne kada je imala 6 godina. Njegova rasprava se odnosi na to kada je Muhammad to učinio djevojčici, a ne da li je to učinio ili ne.
      Također čitamo:
      Evo još jednog:
      Odvratna akcija koju fetva opisuje dozvoljena je svim ostalim sunitskim muslimanima, što mogu vidjeti sljedeće tri fetve:
      Postoji i šiitska referenca koja odobrava praksu. U knjizi Ayatu Allah Al Khumaini, "Tahrir Al wasila," str. 241, broj 12, stoji:
      Aisha nije bila jedina mlada djevojka za koju je Muhammad imao oči:

      Rezime analiza
      Prema službenim sunitskim muslimanskim izvorima, Muhammad se oženio Aishom kada je imala oko šest ili sedam godina. Ovaj brak sklopio se tri godine prije Muhamedove migracije u ono što je na kraju postalo poznato kao Medina. Muhammad je vjenčao Aishu otprilike četiri godine kasnije, ili druge godine svog dolaska u Medinu, kada je ona imala devet godina.
      Muslimanski izvori općenito datiraju Muhamedovu migraciju u Medinu (poznatu kao Hidžra) 622.-23. A ovi izvori takođe kažu da je Muhamed rođen u godini slona, 570. godine nove ere. To znači da je Muhamed imao pedeset godina kada se oženio Ajšom i otprilike pedeset četiri godine kada je zapravo spavao s njom.
      Problem nije samo u tome što je Aisha imala devet godina kada se Muhammad oženio s njom, već u tome što je Muhammed bio čovjek koji je prešao pedesetu. Muhammad je bio dovoljno star da bude Aishin djed.
      Aisha je bila jedina djevica s kojom se Muhamed ikada oženio. Muhammed je dao sljedeći razlog za vjenčanje s mladim djevicama:
      Stoga Muhammedovi komentari ukazuju na to da je njegov razlog za ženidbu s Aišom dok je mlada djevica takav da bi mogao da je miluje i seksualno igra s njom!
      Muhammad je takođe imao oči za dojenčad, obećavajući joj da će se oženiti kad odraste. Ibn Ishaq smješta ovaj događaj u vrijeme bitke kod Badra 624. godine nove ere, kada je Muhammed imao otprilike 54 godine. (Guillaume, str. 310-312)
      Sada budimo velikodušni i pretpostavimo da bi Muhammad čekao da djevojčica napuni deset godina da bi se udala za nju, Muhammad bi u to vrijeme imao najmanje 62 godine! [1]
      Dakle, ovdje imamo dva slučaja kada muškarac koji ima preko pedeset godina baci pogled na dvije djevojke prepuberteta! Sad je ovo problem.
      Osim toga, Muhammad je umro kada je Aisha imala osamnaest godina, ostavivši je udovicom do kraja života. Ovo nas sada dovodi do našeg sljedećeg odjeljka.

      Muhammad: Milost za čitavo čovječanstvo?
      Kur'an tvrdi da je Muhammed milost za sva stvorenja:
      Slučaj s Aišom stvarni je dokaz da je Muhammed bio sve samo ne milost. Na primjer, prisjetimo se da je u gore navedenim tradicijama Muhammad ostavio Aishu bez udovice bez djece u dobi od osamnaest godina. Ono što ovo čini tako užasnim je to što je Muhammed prenio zapovijed kojom zabranjuje bilo kome da se ženi bilo kojom od svojih udovica!
      U vezi s ovim odlomkom Ibn Kathir je napisao:
      Jedna web lokacija Shia piše:
      A prema autorima knjige The True Guidance :
      Stoga ga je Muhamedova ljubomora dovela do "otkrića" zabranjivanja njegovim ženama da se ikad ponovo udaju. U tome je Muhammed u suprotnosti sa Svetom Biblijom koja kaže:
      Aisha nije jedina koja je doživjela ovu prilično nesretnu sudbinu. Muhammad se oženio Jevrejkom po imenu Safiyyah nakon što je ona ubila svoju porodicu u bici kod Khaybara:
      Prema muslimanskim izvorima, Muhamedov napad na hajbarske Jevreje dogodio se 630. godine. (7 Hidžri). (Uporedi Guillaume, str. 510)
      Kada je Muhammed došao u Medinu 623. godine. (AH 1), Safiyyah je bila mlada:
      Dakle, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Safiyyah bila još uvijek mlada, možda u srednjoj i kasnoj tinejdžerskoj dobi, kada se Muhammad oženio njom. Muhammad je umro 632. godine. (AH 9), ili otprilike dvije godine nakon vjenčanja sa Safiyyah. Jedna muslimanska web lokacija kaže da joj je bilo sedamnaest godina kada se Muhammad oženio, što znači da je imala otprilike dvadeset godina kada je umro:
      Drugim riječima, Muhammed nije samo uzeo Safiyu za suprugu nakon što je ubio njenu porodicu i muža, već joj je ostavio i mladu udovicu do kraja života!
      Da biste vidjeli šta je Muhammed učinio Safiyyinom suprugu, pročitajte ovaj članak .
      Muhammad je takođe imao "otkriće" kojim je zabranjivao svojim ženama da napuštaju domove:
      Evo, opet, komentara Ibn Kathira:
      Za više informacija o ovoj temi toplo preporučujemo ovaj članak o šiijatima .
      Prema muslimanskim izvorima, Aisha je umrla 678. godine nove ere, u približno 66-oj godini ( izvor ). Al-Tabari je napisao:
      To znači da je Aisha trebala ostati udovica bez djece, zaključana u svojoj kući, sve do dana svoje smrti. Aisha je živjela kao udovica 47 godina dok nije umrla!
      Daleko od toga da je to čin milosrđa, ovo je bila jedna od najgorih kletvi koje je mlada djevojka mogla doživjeti u svom životu. Misliti da žene kao što su Aisha i Safiyyah nikada nisu imale radost u odgajanju vlastite djece ili u mužu koji bi ih tješio i ispunjavao sve njihove potrebe do kraja života, u najmanju ruku je zaista iskidanje srca.
      Ipak, nažalost, sigurni smo da ovo neće smetati mnogim muslimanima, jer su navikli vjerovati da je sve što je Muhamed radio bilo božanskom inspiracijom. Oni pretpostavljaju da je on bio pravi prorok i tako da sve što je činio mora biti ispravno uostalom. Ali vjerujemo da i drugi muslimani koji su otvoreni za istinu mogu vidjeti da je Muhammed vjenčavši Aišu i Safiju prokletstvo s kojim su morali živjeti dok nisu umrli.
      Više o Muhamedovim brakovima i njegovim suprugama preporučili smo sljedeće članke:

      Ali pričekajte, ima još!
      Prije zaključenja ovog dijela, moramo spomenuti da Muhammed nije bio jedini kojem je Allah navodno "dao dozvolu" da se oženi prepubertetom. Čitaoci mogu biti šokirani kad otkriju da Kuran u stvari dozvoljava i drugim muslimanima da se vjenčaju sa djevojčicama prepuberteta! Pažljivo zabilježi šta kaže sljedeći stih:
      Okolni kontekst bavi se pitanjem perioda čekanja na razvod i ponovni brak. Kuran poručuje muslimanima da sačekaju određeno vrijeme prije nego što razvod postane konačan ili odluče odustati. Kuran potiče muškarce da pričekaju period od tri mjeseca u slučaju žena koje ili više nemaju menstruaciju ili čak nisu ni započele menstrualni ciklus ! Prema tome, islam dozvoljava muškarcima da se vjenčaju sa djecom prepuberteta i čak se razvode od njih ako tako odluče!
      U Sahih Al-Bukhari nalazimo sljedeću predaju:
      U vezi s ovim ajetom Ibn Kathir piše:
      I:
      Istaknuto salafijsko muslimansko mjesto navodi:
      Posljednja tačka povezana je s izvorima koje smo gore citirali, a koji su spomenuli Muhammedovu praksu "nabijanja" Aishe jer nije bila spremna za konzumaciju. Drugi članak na istoj stranici kaže:
      Uzimanje tobožnjeg tačnog stava kao datog znači da osoba zaista može angažirati djevojku od sedam godina u seksu pod uvjetom da ona to može podnijeti!
      Zapravo, ovo postavlja niz neugodnih pitanja: Tko odlučuje kada je spremna? Sudeći prema gornjim citatima, spremnost za snošaj očito je definirana na samo fizički način. Da li to jednostavno znači da je penis sposoban kliznuti, a da je ne rastrgne? Da li su uopće zabrinuti drugi biološki i psihološki aspekti zrelosti? Nadalje, kojom metodom suprug treba da testira da li je ona spremna ili nije? Koliko puta bi trebao pokušati prodrijeti u nju samo da bi otkrio da to još ne djeluje? Koliku štetu to nanosi djevojčici? Ovaj članak daje više informacija o različitim relevantnim aspektima zrelosti.
      Za više informacija o cijeloj ovoj temi, preporučujemo ovu diskusiju o diskusionim grupama .
      Ovo nije jedina muslimanska web lokacija koja priznaje da islam dozvoljava brakove sa maloljetnicima. Evo još jedne stranice koja to isto čini:
      Što je još važnije, Kur'an uči da ne postoji period čekanja za brakove koji nisu sklopljeni:
      Prethodno navedeno ukazuje na to da bi period čekanja mogao biti primjenjiv samo ako je muškarac stvarno spavao s mladom djevojkom prepuberteta! Drugim riječima, islam dopušta muškarcima seks sa maloljetnicima, zakonski sankcionišući pedofiliju!
    • Од Božena,
      Da li decu treba voditi na GROBLJE i SAHRANE: Šta kažu stručnjaci?
      Kako da veoma mala deca razumeju smrt
      Mnogi roditelji brinu da bi ovakva iskustva mogla biti traumatična za malu decu, te ih na neki način "štite" dok su još mali, kako im ne bi oduzeli bezbrižni i mirni deo detinjstva.

      Prema istraživanju sprovedenom u Velikoj Britaniji, čak 48% roditelja izjavilo je da je neprikladno da deca mlađa od 12 godina prisustvuju sahranama.
      Sa druge strane, dr Danijel Openhajm, psihijatar i autor knjige "Razgovori sa decom o životu i smrti", smatra da je "svako vreme pravo vreme za odlazak na groblje". On naglašava kako je odlazak na groblje prilika roditeljima da maloj deci objasne svrhu groblja: da je to mesto na kojem počiva voljena osoba koju ćemo nastaviti da volimo i da je to mesto ne kojem ćemo se ponovo povezati sa njom.
      Preminula osoba više nije fizički prisutna u našem svakodnevnom životu, ali ona ostaje u našim mislima i uspomenama
      On takođe ističe da roditelji nikada ne bi smeli da prisiljavaju dete da ide na groblje ako ono odbija.
      - Budite oprezni! Dete ne sme da oseća krivicu zbog toga što ne učestvuje u procesu tugovanja - dodaje dr Danijel.
      Sa decom je važno od malena razgovarati o smrti
      Svi smo svesni činjenice da je smrt sastavi deo života i svi se mi u jednom trenutku susretnemo sa time da nam premine neko blizak. I koliko god da je to težak period, uvek je lakše za osobu ako ima podršku bliskih ljudi.
      Stoga, važno je od malena sa decom razgovarati o smrti. Deca nepoznate situacije i nova iskustva mere i upoređuju prema reakcijama odraslih osoba. Zato je bitno da deca imaju podršku odraslih i od velike važnosti je kako te osobe reaguju kada se susretnu sa smrću.
      Detetu uvek treba reći istinu!
      Dr Miranda Novak, profesor psihologije, kaže da roditelji često ne razgovaraju o smrti jer se plaše da će takvim razgovorom povrediti dete, preplašiti ga, izazvati tugu, ili da dete to neće shvatiti na pravi način.
      - Kada premine neko od bližih članova porodice, dete, čak iako je vrlo malo, ako je tek počelo pričati, iz reakcije roditelja osećaće energiju u kući i neverbalno će pokupiti ono što se dešava. Detetu uvek treba reći istinu! Treba mu reći ko je preminuo, šta se dogodilo i to mu objasniti kratko i na primeren način. Takođe, u procesu objašnjenja roditelj treba da iskaže svoju tugu, svoju zabrinutost oko toga, da da svoje mišljenje i da podeli svoje emocije sa detetom. Kada roditelj pristupi na takav način, onda omogućuje i detetu jedan prirodan i normalan proces tugovanja - završava dr Novak.
      novosti.rs
×
×
  • Креирај ново...