Jump to content

Roma locuta, causa finita - шта је заиста рекао Свети Августин?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Чувена латинска изрека Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, случај је завршен), приписује се Светом Августину. Тумачи се као његова потврда првенства власти Римског епископа, односно папе. Односно, потврђује се да је папа последњи ауторитет по питању догмата вере и њиховог тумачења (чак и мимо и изнад сабора) - нешто са чим се ми православни апсолутно не слажемо.

Међутим, да ли је ово Августин заиста рекао? Читајући неке чланке који тврде да јесте рекао, нађох да као редефернцу наводе Августинову Беседу против пелагијанства (Sermo 131). Желећи да се лично уверим о чему је то Августин причао, превео сам наведену беседу.

Ову Беседу Августин је изговорио на Светој Литургији (=за трпезом, то јест за часном трпезом, на Литургији), у цркви Светог Мученика Кипријана у Картаги, у недељу (дан Господњи) 8. септембра 417. године. Пун назив беседе је:

О речима из Јеванђеља по Јовану (6, 54-66): Ако не једете тело, итд., и о апостолским и речима псалама, против пелагијанаца, одржанo за трпезом Светог мученика Кипријана, осмог септембра, на дан Господњи

 

Нећу овде да објављујем превод целе беседе (јер то чувам за неки часопис, бодови су битни за једног научника, шта да се ради :) ). Објављујем последњи, десети параграф Беседе, у којем се налази наведена фраза - али не као што то тврди горња пословица. Ево шта је тачно Августин рекао у закључку своје беседе:

 

"Дакле оно што је речено о Јудејима, то сасвим видимо и у овима [пелагијанцима]. Имају ревност за Бога. Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по расуђивању (Рим. 10, 2). Шта значи: Не по расуђивању? Јер не познајући правде Божје и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој (Рим. 10, 3). Браћо моја, саосећајте са мном. Где се са таквима будете срели, немојте их скривати, нека у вама не буде изопачена милост; управо, где такве будете срели, немојте их скривати. Оповргните оне који противрече, а оне који пружају отпор доводите к нама. Јер о овом случају су већ два сабора послата пред Апостолску Столицу, одакле су стигли и писани одговори. Случај је завршен – о, да се једном заблуда оконча! Дакле, опомињемо да би се они могли обратити, поучавамо да би се они могли изградити, молимо се да би се они могли променити. Да се преобрате ка Господу…"

Болдовани део је кључан за ово о чему пишем. Дакле, видимо да је Августин заиста рекао - случај је завршен (causa finita est). Међутим не постоји онај први део - Roma locuta (Рим је рекао). Тај део је заправо тумачење овога што је Августин рекао - Апостолска Столица, то јест папа, као врховни ауторитет је закључио случај. Али, да ли се ово може тумачити у савременом рмокатоличком тумачењу папске власти? Мислим да то није Августинова порука. Видимо да он помиње да су два сабора ишла у Рим (вероватно мисли на документа са тих сабора, која су послата у Рим) и да је из Рима уследио потврдан одговор, сагласје са та два сабора који су осудили пелагијанство. "Случај је окончан" не у смислу да папа одлучује сам и мимо сабора, већ да је у овим околностима представљао последњу еклисиолошку инстанцу која треба да се изјасни. Августинова афричка област је у то време била под јурисдикцијом Римског епископа, па је ово и логично. 

Ако бисмо узели за пример нашу помесну СПЦ, да се у неком њеном делу, у некој епархији појави група свештеника и мнаха који шире упитно догматско учење, ствари би се слично одвијале. Прво би се све разматрало унутар Епархије, потом и Митрополије (ако је у питању територија Митрополије), па Синод, па Сабор свих наших архијереја, са коначним - патријархом. И ту би случај дефинитивно био завршен - зато што више не би било инстанце која би проблем могла разматрати. Наравно, уколико проблем није васељенске природе, па да о њему мора да се изјашњава и Васељенски сабор, што је са пелагијанством касније и био случај. Наиме, пелагијанство је осуђено на Трећем васељенском сабору, 431. године, недуго након упокојења Светог Августина. Он је, због свог великог угледа, био планиран као учесник тог сабора, али се неколико месеци пре његовог почетка упокоји (430. године),

Дакле, по мом мишљењу, у наведеној Августиновој беседи не постоји смисао који са собом носи изрека Roma locuta, causa finita. Не само да Августин није изрекао такву синтагму, него се такође из горе наведеног не може закључити да је Августин заступао римокатоличку догму о папи (то је такође и озбиљан анахронизам).

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 27 минута, Александар Милојков рече

Чувена латинска изрека Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, случај је завршен), .

 

Ако је неко одозго рекао да је то банда и реакција онда нема ту ти шта да постављаш питања ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као што чувена максима Луја XVI, " После мене - потоп  "  не значи,  баш ме брига за свет после мене , већ после моје  погибије  ће   потоп крви запљуснути Француску.... и тако и би...у име " слободе, једнакости и братства " револуционари су убили милион људи . Ову чувену изреку Луја XVI неки и данас намерно погрешно тумаче.     

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована.

      У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег.
      Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. 
      После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. 
      Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. 
      Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства.  
      Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. 
      После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. 
      Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. 
      Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. 
      Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. 
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац.

       
      Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати  Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац.
      Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир.
      У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић.
      Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. 
      По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради.
      Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата.
       
      Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре)
       
      У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету.
      Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању.
      Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи.
      „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“.
      „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир.
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију.  
      „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан.
      Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти.
      „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело.
      „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић.
      Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној  служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија.  
      Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског.
      „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“.
      „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић.
      Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду.

       
      Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије.
      Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и  враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после  дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији.
      23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру.
      У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб.
      После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће.
      У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео  скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад.
      Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године.
      У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.
      Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.
      Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије  признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српскога, чије свете мошти почивају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас је служио Свету архијерејску литургију у овом манастиру, уз саслужење архимадрита Павла (Радусиновића), игумана манастира Ораховица у Славонији и свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске.

       
      Данашњом службом у Ждребаонику је обиљежена и 755. годишњица престављења овога великог светитеља и угодника Божјега.
      Митрополит Јоаникије је кумовао на крштењу слуги Божијем Василију Станишићу. а у току Литургије је рукоположио дипломираног теолога Зарију Вуковића у чин ђакона.
      По заамвоној молитви пререзан је славски колач.
      На крају богослужења Владика је у архипастирској бесједи рекао да Светог Арсенија, и поред свих његових врлина и подвига, најчешће зовемо једноставно – наследником Светога Саве.
      “А то је највећи епитет. Није било лако бити наследником Светога Саве, који је утемељио наш народ, који га је са Христом сјединио, који га је оплеменио, духовно родио. Али, требало је то дјело наставити. А тада је било још доста тешкоћа, немира и нестабилност и у држави, а помало и у Цркви. Ко је могао да понесе то бреме да обједини народ и да га води напријед, да му да силу да ствара. Могао је само прави и истински наследник Светога Саве на коме је починуо његов дух”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се мало што написало о земаљском животу Светог Арсенија зато што је био повучен и тих.
      “Али је стварао. Мислим да је имао доброг наследника у нашем блаженопочившем патријарху Павлу. Тих, молитвен, радан, карактеран, издржљив, ненаметљив, али иде напријед великим корацима. У његово вријеме подигнуте су велике светиње: манастир Морача, манастир Сопоћани, а он је подигао Пећку Патријаршију и поштује се као њен ктитор”, казао је он.
      Његово житије, нагласио је Митрополит Јоаникије, наставило је да се пише након његовог упокојења и пише се до дана данашњега.
      “А и унудуће ће јер је то такав Божји угодник. Па као што је за живота обилазио и посјећивао све српске земље и светиње, тако је и после свог упокојења, кад је нашем, народу било најтеже, кренуо Свети Арсеније. Историјски гледано, то је била бјежанија нашега народа и спашавање светих моштију. Али, са духовне стране гледано, то је био нови ход Светога Арсенија да укрепљује и благосиља свој народ, и да га чува и њиме пастирствује као светитељ Божји”, нагласио је Митрополит Јоаникије.
      Рекао је да је Свети Арсеније ишао западним српским земљама.
      “Прво је отишасо у Херцеговину, у манастир Довољу. То је данашња Црна Гора. И тамо су његове мошти почивале преко сто година. А онда су опет ишле у једном обрнутом луку до манастира Добриловине, Мораче, Куча, па до Ждребаоника, па послије до манастира Косијерева. И опет се Свети Арсеније вратио овдје у Бјелопавлиће”, подсјетио је Владика Јоаникије.
      Владика је, благосиљајући своје кумче Василија Станишића поручио да буде што више крштења и вјенчања, и у Ждребаонику и у другим мјестима.
      “Желим ове младе, који су стасали за ступање у брак, да опоменем да то не одлажу него да на вријеме узимају обавезу да стварају породицу јер се тако умножава и Божји благослов”, рекао је он.
      Новоме ђакону Зарији Вуковићу, чији је прађед Петар био свештеник у Косовом лугу, пожелио је благословен пут будуће свештеничке службе.
      “И нека га Свети Арсеније руководи у све дане његовога живота”, рекао је Митрополит Јоаникије.
      На крају је игуманија Јустина (Таушан) Митрополиту Јоаникију предала на дар икону Мајке Божије са груди Светога Арсенија, препоручујући себе и своје сестринство Митрополитовом духовном старању.
      “Да нам, молитвама Светог Арсенија и Светог нашег Митрополита и оца Амфилохија, будете од данас и отац и мајка. Хвала вам и увијек нам добро долазили”, казала је мати Јустина.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...