Jump to content

Biskup Košić и Срби

Оцени ову тему


Препоручена порука

У недељу, 10. јануара, у месту Гвозденско, сисачки бискуп Владо Кошић је одржао мису поводом одбране тог места и тврђаве од напада Турака 1578. године.

На сајту сисачке бискупије је објављена и његова беседа коју је том приликом одржао, а у којој је, између осталог, рекао: 

"...Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju...  

...Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav. Koliko li je samo tona, šlepera, vagona hrane, tople odjeće, sredstava za higijenu, grijalica došlo ovih 12 dana u Sisak, Petrinju, Glinu, Hrvatsku Kostajnicu, Dvor, Pokupsko i druge naše župe, mjesta i gradove došlo od dobrih ljudi, osoba i ustanova koje su se same osjetile pozvane i potaknute velikom našom nevoljom učinile sve što su mogle da pomognu najpotrebnijima."

https://www.biskupija-sisak.hr/index.php/arhiv/6044-spomen-na-branitelje-gvozdanskog

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

...Osobita su mu znanstvena zanimanja: dogmatska teologija – prvenstveno mariologija i pneumatologija, te povijest - osobito hrvatske - teologije, ekumenizam i dijalog.

U Hrvatskoj biskupskoj konferenciji bio je od travnja 1999. (do rujna 2000.) predsjednik Odbora za sredstva društvene komunikacije, a od rujna 2000. je predsjednik Vijeća za ekumenizam i dijalog, te od travnja 2004. i predsjednik komisije HBK „Justitia et pax“, ujedno i predsjednik Upravnog vijeća Centra za promicanje socijalnog nauka Crkve HBK. Član je komisija HBK za odnos sa SPC i za Papinski zavod sv. Jeronima u Rimu.

http://www.biskupija-sisak.hr/index.php/biskup/zivotopis..

Несумњиво, прави човек за екуменистички дијалог и побољшање односа са СПЦ.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Мањине су мостови између суседних земаља, а мостови треба увек да су стабилни и у добром стању зато што је тада и однос комшијских држава безбедан. Однос Мађарске и Србије треба да буде узор и другима“, поручио је Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан у Божићном интервјуу за „Политику“, који преносимо у целини.

       
      „Било је ’ковида’ кроз целу повесницу човекову, али чим прође мало времена, људи забораве на то, тек ту и тамо стоји нека табла или споменик да подсети. Да је памети па да се извуче поука, а то је: сви смо у истом лонцу и не зна се када ће на кога стићи ред, да ли најпре на мене. Сви смо у реду, али пазимо, јер иде и преко реда.
      Нисам оптимиста да ће ову Божју опомену сваки појединац, па и цело човечанство разумети: да не можемо једни без других и сви заједно не можемо без Бога. Као што је све на овом свету пролазно, тако ће и ковид проћи, али остаћемо у ожиљцима и нема сумње да ће ожиљци остати дуго на људској врсти.”
       
      *Овај опаки вирус однео је и поглавара наше Српске православне цркве Патријарха Иринеја, Владику Амфилохија, који су прошле године били у посети Епархији будимској.
       
      „Да, болест је однела између многих и честитог владику ваљевског Милутина, великог теолога православља и борца за правду митрополита Амфилохија, и нашег патријарха, али и много добрих и побожних душа. За њих ме везују године заједничког рада на добро наше свете цркве и народа. Они су сада тамо и свакако ћемо опет бити заједно, само не у времену него у вечности. То ми даје утеху и наду, мада бих као и већина волео да су и они и још многи други које смо изгубили, остали међу нама. Црква је изгубила у овом свету патријарха, али није остала без главе. Црква ће и даље делати у овом свету као богочовечански организам којем поглавар није у Риму нити у Цариграду него у Небеском Јерусалиму, а то је сам Господ и Месија, Исус Христос“.
       
      *Вашим залагањем некадашња Препарандија је претворена у Српски црквени музеј у Сентандреји, изграђен по највишим светским стандардима, а велики број цркава и манастира у Мађарској је обновљен. Како успевате да усагласите све обавезе?
       
      „Сетимо се Његошевих речи: „Прегаоцу Бог даје замаха.” Дакле, ако радите као прегалац, а не као кочничар, а ако уз то још имате сараднике, праве и на правом месту, а не теретне вагоне, тада наш воз добро иде. Ко је служио војску, свакако се сећа својих старешина који нам дају задатак и када извршимо и рапортирамо, он нам каже: Врло добро војниче, а може и боље. Музеј, архив и библиотека Будимске епархије раде пуном паром. Отварањем музеја рад је побољшан и проширен. Са тим у вези у припреми је публиковање на интернет страници наше епархије целокупне рукописне библиотеке која је раније дигитализована. Осим тога, у изради је и нови начин приступу свих наших дигитализованих матичних књига преко интернет странице. Библиотека и музејски депо су недавно смештени у нове просторије. Све ово говори о стварању једног озбиљног научно-истраживачког центра чији посао не стаје. У сарадњи са стручним институцијама и уз помоћ надлежних органа власти Мађарске и Србије тече обнова и рестаурација многих наших храмова, односно њихових вредних иконостаса. У Темишварској епархији у Румунији је слична ситуација, епархија је успешно остварила многе пројекте на културном, научном али и материјалном плану. То је што се тиче обнова наших светиња. Тај посао увек тече. Међутим, има једна ствар која се тиче зидања и обнове „живе цркве”. Е, тај посао је много тежи него ли мољакати новац од врата до врата за неки кров или фасаду да поправимо. За живу цркву треба синергизам, а то је садејство људи са Богом. Бог неће никог ухватити за уво и довући у цркву на литургију или му просути мрсно јело када је пост. Он је то оставио нашој слободној вољи, али зато и стопроцентну одговорност. Ко воли нека изволи“.
       
      *Да ли можете да нам опишете Ваше виђење стања наше цркве и верног народа у Мађарској и Румунији?
       
      „Срби у Мађарској и у Румунији нису дијаспора, нису досељеници него су ту вековима. Кројењем граница после Првог рата нашли су се изван своје матице. Наш народ је свуда исти: и у Румунији и у Мађарској, и било где у свету. Наш народ има срце, и то је познато нашој околини, али увек постоји то „али”. Наш народ је тешко око било чега сложити. Ми нисмо Германи па кад се каже на десно, сви на десно, него ми одмах: а што не би на лево или право, и зашто уопште да кренемо негде? Најчешће је код Срба: „А ко си ти да ми командујеш?” Свети Сава је имао муке са нама, Арсеније Чарнојевић исто тако, али и све вође наше и политичке и духовне су се суочавале са тиме. Ипак, нека разлика између нашег народа у Румунији и Мађарској постоји али није споља видива, него се види „изнутра”. И та разлика је настала од утицаја околине. На пример, да вас види румунски цариник како носите нешто мрсно у време Часног поста, свакако би се саблазнио, док овог у Мађарској то није брига, и не знају да постоји тај, нити остали постови. Да неко једе рибу у светој Четрдесетници, осим на Благовести и Цвети, то је у Румунији скандал. У Мађарској о томе скоро нико ништа не зна. Свуда, па и код нас има појединаца, неких који нису нигде могли да се искажу: ни код куће, ни на послу, нити на улици. Такви су пуни негативног набоја па траже место где могу да се ослободе негативности у себи и то тамо где се не боје, где се неће замерити држави или било каквом фактору власти, па узму да се „растерете” у цркви. Лако их је познати јер се понашају не као пчеле које траже мед и нектар него као муве. И не морате их тражити, јер се сами јављају. Црква као тело Христово је навикла и на ругање и на шамарање и на трнов венац и на пробијање ребара и клинове. Она је крсна, али је и васкрсна. Има и људи који су изнад просека по својој љубави али и смелости и такви могу да се одваже да служе Богу и роду као монахиње и монаси. За њих кажемо да нису од овог света а живе у овом свету. Није им лако, али имају јаку веру, а снагу добијају и са Неба, али и од добре околине. Они су све своје оставили и цели се посветили Богу. Неко би помислио: па зар се то може? Са Божијом помоћи и јаком вером може, па чак и у 21. веку. Свеукупан утисак је да је црква и у Мађарској и у Румунији стала на своје ноге, а то значи и сигуран континуитет српског народа у овим земљама, али чека нас још много посла на њиви Господњој“.
       
      *Недавно је у посети Епархији будимској био министар спољних послова Србије Никола Селаковић. Шта за вас значе овакве посете највиших званичника из Србије?
       
      „Права мајка и прави отац треба да брину о својој деци, увек. Не кажемо залуд „матична земља” и „отаџбина”, али јесте залуд ако тамо не знају да имају децу, ни где су им, ни како живе. У време Броза у школама Србије се учило о мањинама, али не о Србима него о Словенцима и о Хрватима, Корушким Словенцима и Градишћанским Хрватима. Појава да држава уопште не помиње осталу своју децу, то је не пропуст него велики грех. Погледајте старе београдске уџбенике: нема тамо једне речи о српској мањини ни у Мађарској ни у Румунији. Ми који смо из Бачке, Баната, Барање, имали смо комшије и разредне другове „оптанте” и знали смо да су из Мађарске дошли после Првог рата. Банаћани у Србији још имају родбину, или „родове” како кажу, у делу Баната који је остао у Румунији, такође после Првог рата. Рођакало се колико је могло кроз челичну завесу диктатора Чаушескуа, а пре њега фаталног Дежа, који је десетковао Србе, пославши их у интернацију у Бараганску пустињу, а њихова добра опљачкао и поделио Румунима из пасивнх крајева који су дошли у српске куће. За наш народ у Скадру или у Егејској Македонији нисмо знали. Зашто ово помињем? Зато што је нова власт, и то већ са доласком Милошевића почела да тражи и да налази Србе и ван Србије. Но то је било далеко, далеко од овог што данас имамо. Било је и ранијих посета из Београда Мађарској и Румунији, али те делегације нису никако могле да нађу српску цркву, а то је заправо наш народ, јер 99 одсто Срба у Румунији и у Мађарској јесу и припадници своје цркве. Сада су хвала богу посете из матице и српској цркви постале део програма званичних посета, и то не само да се фотографише! Почео је стизати и новац за обнову наших светиња, али и за опстанак нашег клира који нема толико бројну паству као у матичним земљама, а потребни су овамошњем народу. Долазак новог министра спољних послова Николе Селаковића је важан корак за стабилне и добре односе две суседне земље, а од великог значаја је и за Будимску епархију. Осим министра спољних послова, Будимска и Темишварска епархија у последње време су биле домаћин многим дипломатама, државницима, министрима, представницима разних верских заједница, људима из света науке и културе, што само говори о нашој улози у друштву која је дефинитивно препозната“.
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења... И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је презвитер др Суботић.

       
      Нама Србима је потребно свенародно покајање и свенародно помирење јер рана братоубилачког рата између два ослободилачка покрета није исцељена до дана данашњег и ако мислимо даље и напред, морамо се покајати и опростити, како би нестао основни генератор мржње међу нама самима, оличен у последње време у аутошовинизму“, рекао је у „Српском свијету“ презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ, стручњак Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, парох при Храму Александра Невског у Београду.
      Уз честитку за Божић, гост „Српског свијета“ се осврнуо на актуелну ситуацију са пандемијом и најчешћа осећања људи: страх, тескобу, депресију:
      Опасно је када страх паралише човека и он губи осећање слободе. Једини оправдани страх је страх од Бога јер, ако се човек не бој Бога, онда се боји свега другог. Господ има план за сваког од нас. Пут ка Господу води кроз очишћење, просвећење и обожење. Основни циљ човека треба да буде стицање благодати Духа светога“, нагласио је др Суботић, који је паралелно студирао Информационе технологије на ФОН-у и Богословски православни факултет. Посебно се бави проучавањем 5Г мрежа:
      То је мрежа пете генерације коју карактеришу висока фреквенција, кратке таласне дужине, огроман проток информација и за сада, неутврђена количина нејонизујућег зрачења, што људе, заправо највише интригира и брине. Ја верујем да ћемо тек за десетак година сазнати о коликом и каквом зрачењу је реч“, појашњава др Суботић и додаје да су већ у току пре процес него пројекат разраде 7Г мреже која ће се бавити преносом мисли.
      Већ сада је време да размишљамо о заштити оних који не буду желели да пристану на ограничење људских слобода. За тридесетак година паметне машине ће производити машине, сви процеси ће бити аутоматизовани, а идеја стварања супер човека је у пуном јеку“, упозорава др Суботић и указује на још једну технолошку пошаст која је била предмет његове докторске дисертације:
      Информационо контролисано друштво подразумева контролу понашања појединца повезано са технологијом надзора и масмедија са циљем да се утиче на вољу појединаца и наглашава да је добро док постоји новац као средство плаћања које обезбеђује анонимност.
      У тренутку када се пређе искључиво на електронску куповину, потпуно ћете изгубити приватност јер ће се о вама знати све, од навика, књига које читате, политичког опредељења… И то у неком тренутку може да буде употребљено против вас“, децидан је др Суботић.
      Ово су само делови поменутих тема. Опширније у „Српском свијету“. Ако одгледате емисију сазнаћете шта је духовно срце и зашто је оно центар нашег бића, када страх и Божја љубав иду заједно, шта је призив Божји, да је царство небеско у нама и то много пре смрти. Да ли Србија моће да има „оазе“ потпуно еколошке, здраве, без икаквих зрачења? Одговориће вам се и зашто је Свети Василије највећи наш мисионар, а Св. Сава једини наш светац који има епитет равноапостола. Било је речи и о утицају родитеља Николе Тесле на формирање његове личности.  Динамичан, занимљив, са обиљем података, промишљања, потпуно другачији Божићни интервју у „Српском свијету“.
       
      Извор: Ин4с
    • Од Stefan Morović,
      Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. 
      Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку:  Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо?
       01.05.2020.  Антисрпске провокације се настављају на КиМ! Јуче је група млађих Албанаца на згради основне школе у селу Гојубља код Вучитрна исписала графите ОВК и нацртала албанску заставу. Такође, покушали су да провале у цркву. Преузето са: 
      https://www.kosovo-online.com/vesti/hronika/nastavak-provokacija-u-gojbulji-ponovo-ispisani-grafiti-ovk-1-5-2020
      https://www.kosovo-online.com/vesti/drustvo/gujon-nasilje-nad-srbima-se-nastavlja-dok-je-vecina-pocinilaca-van-domasaja-pravde-28
       




    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Нама је доста и наше муке“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Г. Сергије у тексту који се односи на актуелни проблем Срба у селу Липа, у Епархији бихаћко-петровачкој, где је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег изграђен мигрантски центар. Текст Владике Сергија, који је објавила ова Епархија на својој интернет страници, преносимо у целини.     Свједоци смо задњих година, мјесеци и дана како је проблем са мигрантима постао и наш проблем. У земљи, која још увијек вида ратне ране и гдје је међунационално повјерење на стакленим ногама, мигрантска криза увелико је почела да се рефлектује првенствено на српско-бошњачке односе, које желимо градити бар до оне мјере која ће осигурати миран суживот једних са другима, као што је то било током већег дијела наше заједничке прошлости. Ипак, свјетска политика и њени познати и непознати креатори генерисали су проблем са којим ни Срби ни Бошњаци немају ништа, а због којег ће, врло је могуће, нарушити сопствене међусобне односе. Актуелан је проблем у селу Липа, гдје је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег већ изграђен мигрантски центар. Да напоменем да је Липа српско село, у којем данас нема Срба, а од сутра ће нека нова статистика обешчастити ово село, његову прошлост, али и оне његове некадашње житеље чији је смирај у сеоском гробљу сада под знаком питања. Индикативно је да се није могла наћи ниједна друга локација на подручју Града Бихаћа, а да не ремети оно преостало зрно поштовања према бихаћким Србима, који су, свима је познато, безмјерно страдали. Зар се на подручју Града Бихаћа, гдје Бошњаци данас чине 88 одсто становништва, човјекољубље мора исказати баш у српском селу? Зар нема другог села, мјеста и објекта, па да сви будемо задовољни, као и они којима је потребна наша помоћ?   Или, да ли успон српско-бошњачких односа вриједи нарушавати због воље политичких стратега из бијелог свијета? Мноштво питања, а ниједан одговор. Све ово се првенствено питам као човјек, а онда и као српски владика, који жели да буде упознат са неприликама на подручју којим духовно управља као православни епископ. Не желећи било какав неспоразум међу људима, комшијама и народима, не могу да се не упитам: због чега је неком стало да у овој земљи, међу народима, никада не буде мира? Да поштујемо једни друге, колико би требало, никада одлуке већине не би биле у супротности са виталним потребама оних који су мањина. Посматрајући животне прилике и неприлике из хришћанске перспективе, људима у невољи, без сумње и одлагања ваља помоћи. Свети Јован Златоусти, имајући на уму узрок и посљедицу сваког доброчинства, с опрезом наглашава: „Различит је начин чињења милости и широка је заповијест ова“ (Тумачење Јев. по Матеју, Бесједа 15). У нади да ће Липа поново процвјетати, позивам све њене некадашње становнике да обилазе своју дједовину, да не забораве гробове предака и храм Вазнесења Господњег, вјерујући да ће и невољници – мигранти наћи свој смирај тамо гдје су кренули или тамо одакле су пошли. Нама је доста и наше муке.
×
×
  • Креирај ново...