Jump to content

Зоран Ђуровић: Ко су магови? Мт 2, 1-12


Препоручена порука

  • Одговори 144
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Дебилистичка изјава. Да сам рекао: Није било 3 мага, то би било друго. Навео сам различити број у различитим Црквама, а навео сам ти и свеца, као и научника, који веле да се по броју дарова одредио и

Да ли те ово подсећа на твоје писање у свим темама које покрене о. Зоран?

Постоване слике

                                                                                        МУДРАЦИ СА ИСТОКА                                                                                                                                                    Свети владика Николај

 Мат. 2, 2
   Јер смо видели Његову звезду на Истоку и дошли смо да Му се поклонимо.
 
   Под звездама ми живимо, браћо, и звезде заједно с нама живе под законом. Но колико су звезде притешњене законом толико смо ми притешњени звездама – двогуби терет и двогубо ропство. Наш живот овде на земљи стоји под страшним утицајем звезда, исто као и свако семе и прорашће земаљско. Помислите само, колико смо ми зависни од сунца и месеца и додајте томе зависност од хиљаде и хиљаде осталих небесних тела, између којих наша земља пролази и који нетремице гледају на нашу земљу, помислите и појмићете у каквом се железном кавезу ми налазимо и у какво смо неразрешено ткиво уткани у овом маленом животу нашем. Источни мудраци, вазда и за вазда мудрији од западних мудраца, од памтивека су посматрали, мерили и рачунали те утицаје звезда на земаљске догаћаје и, обратно, утицај земаљских догађаја на звезде.
Ови мудраци посматрајући, мерећи и рачунајући звезде и њихова кретања у разним временима и при разним околностима на земљи, били су извежбани, да познају времена и лета, да докуче шта се збива у даљинама земље, да предскажу родну или гладну годину, да предвиде карактер и судбу новорођене деце, да осете страшне ратове, пад царева и царевина и много штошта друго. У време рођења Исуса Христа неколико од ових чудних мудраца угледало је једну нову звезду на истоку и објаснило је својом тајанственом науком – данас поготову изгубљеном за свет – као звезду једнога новога и великога Цара, који се родио у свету. И по својој тврдој вери у истинитости своје науке, они су кренули за овом новом звездом; ишли су тамо камо их је она водила, и стали су тамо где је и она стала. И тамо где су стали заиста су нашли новорођенога Цара, и нашавши Га пали су пред Њим, поклонили Му се и изручили Му своје дарове, сјајне и мирисне.Какви су ово мудраци, браћо? И какви су то дарови, које су они положили пред ноге Богочовека? У Јеванђељу се не каже ни из којих су земаља дошли ти Мудраци, ни које су вере били, нити којој су народности припадали. Само се каже да су дошли са Истока. Њихови дарови пак, каже се, били су: – Злато, тамјан и измирна. (Мат. 2, 11)
Шта значи, браћо, цела ова тајанствена прича о источним мудрацима и њиховим даровима? Када су и коме новорођеном Цару у историји долазили Мудраци, незвани и неприсиљени, да се поклоне? Откуд у мудраца злато за поклањање, кад је вечито правило, да су мудраци сиромашни људи и љубитељи сиромаштине? Но, рецимо, и да су ови мудраци изузетно били богаташи, нашто доносити злато ономе, који не потребује злато? Јер они су могли погодити, читајући нову звезду, да је новорођени Цар, Цар духовни а не земаљски. Нашто даривати духовном Цару злато?
   Цео овај историјски догађај има и своје дубоко симболично значење. Непознати мудраци са истока, долазе у име целога Истока да се поклоне пред новим Царем. У име све источне мудрости, свих источних религија и олтара, они долазе да клекну пред Царем мудрости. Дарови, које Му они доносе, знаци су те источне мудрости, којом су народи живели многе хиљаде година. Злато је увек означавало истину, вечито исту непроменљиву и сјајну истину; тамјан и измирна означавали су молитву и благодат, мирисну и благоухану благодат небесну. Отуда ови дарови као знаци, говоре сасвим јасно. Исток подноси Месији човечанства оно истине и благодати што има. Ту истину и благодат, што је сијала и мирисала Азији и Африци кроз многа покољења, било у разним филозофијама или религијама, или на олтарима богова непознатих, добио је Исток од тог истог Месије кроз Његове слуге, Његове пророке и изабранике. Од Његовог је узео дакле, и Њему је на дар донео. Од Њега је примио дарове, и Њему враћа дарове. Под видом злата враћа Му истину, двапут намирисану благодатном молитвом, под видом тамјана и измирне. Јер истина коју не прати мирис молитве, брзо се покаже као лаж са својим злим мирисом. Истина у овоме свету закона само је онда постојана, кад је обучена у мирисни дим молитава. Једно зрно истине захтева два зрна молитве, једна истина две молитве, да би се могла држати у овом свету. Иначе истина није злато што не тамни и не рђа, него бакар што тамни и рђа, и замазано гвожђе и олово што руши и убија. Молитва је извођење истине од Бога; молитва је као сласт добре јабуке и као мирис лепе руже. Молитва није прошња од Бога, ни диван пут низ који мајчина љубав силази деци и уз који детиња љубав узлази мајци. Зато се и каже, да су мудраци донели Исусу на дар само један знак истине – злато – а два знака молитве – тамјан и измирну. Јер Исток није никад умео двојити истину од Бога, нити је икад умео говорити о истини иначе, него кроз молитву. Но, питаћете, коју су истину представљали мудраци источни, и коју филозофију, и коју религију, и који олтар? Свеукупно: и египатске хиерофанте с Хермесом на челу; и Браманизам с Кришном и Мануом на челу; и Будизам с Будом на челу; и Таоизам с Лаотзеом на челу; и Конфучианизам с Конфучием на челу, и све остале мудрости источне, којима су народи живели кроз многа и многа покољења. У свакој од ових мудрости налази се једно зрно злата претрпано пепелом земље. Сва та зрна скупили су источни мудраци у један грумен и донели га на дар Ономе, који је та зрна у разним временима, и кроз разне изабранике, и према разним искањима појединих народа, на дар давао народима. Те тако кад се каже, да су мудраци пали пред Христа и поклонили Му се, тиме се каже у исто време, да је сав Исток пао и поклонио се пред Њим. И кад се каже, да су мудраци принели своје дарове Христу, тиме се каже у исто време, да су народи истока принели све своје дарове Христу. Све што су имали, без остатка. Јер један народ може имати само оно што од Бога добије – све остало је немање. А од Бога може доћи само мудрост, која садржи сва постојећа блага на небу и на земљи. Јер и Бог нема ништа друго сем мудрости, но ова божанска мудрост обухвата сва добра, која Бог може пожелети.
И тако, Исток је се поклонио Христу пре запада. Исток је открио Христа пре запада. Јер кроз завесу времена Исток је и угледао Христа, као Реч Божију, у вечности пре запада. Мудраци од истока били су прве хаџије у Свету Земљу; доцније, чак доцније, почели су и бели потомци Јафетови хаџијати од запада и усељавати се под шаторе Семове (види И Мојс. 9, 27). Долазак и поклоњење источних мудраца Христу објашњава и други један крупан факт у историји, наиме:    – Зашто се Христова наука ширила доцније без мало искључиво ка западу? Зашто васкрсли Господ није упутио војску својих апостола ка истоку, куда је водио лакши и утрвенији пут, него ка западу, куда је водио пут узак и опасан? Рекли смо раније, да јунак тежи да победи најпре тежег непријатеља па онда лакшег. На истоку Христос би био дочекан као свој међу својима. На западу је Он био странац, и ка западу се Он упутио преко слугу својих, путем уским и опасним. Исток Га је при самом рођењу признао и поклонио Му се, и Његов ход ка истоку био би само триумфални ход. Тај поход за Исток Јунак је, по својој небесној стратегији, оставио за последак времена.
   Но најтеже је било на чвору између истока и запада. Најопасније је место била земља Израиљева, у којој се небесни Херој и појавио. Ту на пупку света, где се сусрећу три континента, где су Јевреји живели, Римљани владали а Африканци непрестано запљускивали својим култом и својом магијом; ту, на Гордијевом чвору, где су се сретали и укрштали, борили и мрзели потомци сва три сина Нојева, – тај најопаснији мегдан изабрао је највећи Јунак. Тек што се родио Христос, одмах се обелодањује, на каквом се опасном месту родио. Ирод, Семовац, тражи Га да Га убије, и Он бежи, као младенац у колевци, из своје худе пећине, у Африку, Хамовцима, да спасе живот свој?
   Зашто тражи Ирод да убије Христа? Није ли Христос изабрао најсиромашнији пут и начин, да се појави у свет, пут и начин, који најмање може узнемиравати земаљске кнежеве и властодршце? Јесте, али упорни грешник и земљан човек плаши се и од своје сенке. Да је Давид дошао у свој слави својој на законити престо свој, Ирод би тражио да га убије. Тим пре тражио је он да убије некога, коме се не зна ни име ни род, и који немоћно још лежи у пеленама. Ироде, Бог се појавио, уклањај се са свога престола! Не; ни самоме Богу Ирод се не би драговољно уклонио. Ироде, дошао је Спаситељ, васцелог човечанства, чекање Израиљево и слава Израиљева, уклањај се са престола! Не; земљани Ирод гледа свог спаситеља и своје спасење у својој круни; сваког другог спаситеља, који би и планине покретао, он би сматрао за свога љутог непријатеља. Ироде, сав Исток приноси своје злато великоме Цару, баци и ти своју круницу преда њ и спасавај душу! Не; земљани човек не мари за душу; он ће своју душу бацити псима само да му се ови тела не дотакну.
   И тако, док се духовни Исток простире у прах пред новорођеним Царем света, земљани кнез са међе истока и запада у том тренутку наређује страшни покољ деце по Витлејему и околини у нади, да ће убити и Онога, који му је кроз Почетак света дао живот и кога је он, Ирод, сматрао својим противником и претендентом једнога од најнижих престола на земљи. И „чу се глас у Рами, плач, и ридање, и јаукање много: – Рахила плаче за својом децом, и неће да се утеши, јер их нема.“
   Први напад, који су паклене силе учиниле на Христа, био је овај напад кроз Ирода. Но глупе и слепе по својој природи те паклене силе нису могле познати Јагње Божије међу многим невиним јагањцима. И док хиљаде невиних јагањаца лежаху у крви, Јагње Божије путоваше за Африку, да тражи себи спасења тамо, одакле је оно негде спасло Израиљ из ропства мисирског.
Отресимо се, браћо, паклених сила, одбацимо њихово бедно оруђе, Ирода, и придружимо се мудрацима са истока. Нека се сваки од нас поклони духом и истином пред новорођеним Царем света, и нека Му сваки од нас принесе зрно златне истине, примљено од Њега, са две мирисне молитве. Јер Цар небесни, браћо, дошао је и долази међу нас, пун благодати и истине, сада и за навек. Амин.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

                                                                       Јеванђеље о источним звездарима                                                                                                                                         Матеј 2, 112. Зач. 3.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Лакше је смртноме човеку испитати дубину мора и висину звезданога неба него ли дубину и висину божанске мудрости у домостројству човечјег спасења. Зато је много више синова људских, који се одају испитивању онога него овога. Више је оних, који испитуЈу очима него духом. Изгледа, само изгледа шире оно поље, које очи испитују; у ствари је несравњено и шире и Дуже и дубље оно што дух испитује, јер дух све испитује, и дубине Божје (I Кор. 2, 10).
Дубина божанске мудрости није се показала ни дубља ни виша у почетку старога света, него што се она показала у почетку новога света, почетога са рођењем Господа Исуса Христа. Узмите само, узмите за пример те неисказане мудрости божанске опис рођења Господа нашега од стране два света јеванђелиста: Луке и Матеја. Уопште речено: сва четири јеванђелиста, мада сваки од њих представља једну дивну целину, допуњују се ипак као што звезда допуњује звезду, као што лето допуњује пролеће, и зима јесен. И као што се Исток не може замислити без Запада, нити Север без Југа, тако се ни један јеванђелист не може замислити без другога, ни два без трећега, нити три без четвртога. И још као што четири стране света, свака на свој начин, откривају славу и величину живога и Тројединога Бога, тако и четири јеванђелиста, сваки на свој начин, откривају славу и величину Христа Спаситеља. Једни људи сходно своме темпераменту – а броји се четири главна људска темперамента – једни људи налазе више спокојства и здравља своме телесном животу на Истоку, други на Западу, трећи на Северу, четврти на Југу. За онога ко не налази на четири стране света ни спокојства ни здравља своме телу, обично се каже, да му није крив свет, но он сам себи. Исто тако једни људи, према своме духовном устројству и расположењу, налазе више одмора и лека души својој у јеванђелиста Матеја, други у Марка, трећи у Луке, четврти у Јована. Онај пак ко не налази одмора и лека души својој ни у једног јеванђелиста, томе нису криви јеванђелисти, но он сам себи. И слободно се може рећи: томе уопште нема лека. Премудар је и премилостив Створитељ људи. Он познаје разноликости и слабости наше људске природе, па нам је зато и пружио на услугу четири јеванђеља, да би свакоме од нас дао могућности, да свак, сходно својој духовној природи, усвоји једно јеванђеље брже и лакше него остала три, али тако, да му то прво усвојено јеванђеље постане као вођ и кључ за остала три.
Но да би јасније блеснула мудрост божанска, показана у склопу и распореду јеванђелске науке, задржимо се данас на опису једног истог догађаја код двојице јеванђелиста, Луке и Матеја – на њихову опису рођења Господа Исуса. Пре свега обојица јеванђелиста при овоме опису имали су један и исти богонадахнути задатак, наиме: да у лицу Господа Исуса покажу вернима јасно две, допуњујући се, битне особине, које су негда красиле нашег праоца Адама у Рају, а које је он обе изгубио са причешћем сатанским грехом. И мада те две битне особине изгледају противположне, оне се дивно допуњују као светлост сунчана што сија одозго и пољско цвеће што расте одоздо. Једна је особина: царствена слобода, а друга: синовска послушност. Једна условљава другу, једна другу чини безграничном, једна другу може ограничити, једна другу може уништити. Рађају се обе као близанци, као близанци обе нераздвојно живе, и као близанци могу нераздвојно и да умру. Безгранична послушност иде са безграничном слободом, ограничена послушност са ограниченом слободом, а непослушност пак са неслободом. Оба ова света јеванђелиста теже, да људима јасно представе с једне стране царствену слободу Богочовека, а с друге стране Његову синовску смиренопослушност.
Но Лука говори о ћесару римском Августу и о пастирима витлејемским, док Матеј не спомиње никога од њих. С друге стране, Матеј говори о Ироду, цару јудејском, и источним звездарима, док Лука не спомиње никога од њих. Шта ово значи? Не значи ли ово мањак и несавршенство? Не, него пуноћу два извора, који се узајамно допуњавају и препуњавају. Али, питаће се неко, зар се не би
они исто тако допуњавали, да је Лука поменуо ћесара римског у вези са звездарима источним, а Матеј цара Ирода у вези са пастирима витлејемским? На први мах може се учинити, да би се ова два јеванђелиста и у том случају исто тако допуњавали, и да описи њихови не би изгубили ништа од своје спољашње лепоте нити од унутрашње садржине. Зар не би пастири вителејемски могли исто тако као и звездари источни доставити цару Ироду и старешинама јерусалимским, да се родио Нови Цар у свету? И у овоме случају, као и у ономе, Ирод би несумњиво извршио онај страшни злочин над многобројним младенцима у Витлејему и околини. Исто тако: зар не би било исто тако мудро, да је ћесар Август споменут у вези са источним звездарима место са витлејемским пастирима? Јер као што прости пастири нису могли имати никаква утицаја на ћесара, тако не би могли имати никаква утицаја на њ ни источни звездари, који су се изненадно у Витлејему појавили и убрзо ишчезли, слично њиховој звезди водиљи? Но све је ово само људско мудровање по варљивом и немоћном телесном разуму. Међутим, по дубоком и тајанственом смислу ова два јеванђелска описа рођења Спаситељева само је онако разумно и добро, како су све личности код двојице јеванђелиста распоређене, само онако и никако друкчије. Ћесар Август требао је да буде споменут у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и пастири витлејемски, а Ирод опет у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и звездари источни. Зашто? Зато да би се што јаче истакле противности међу људима, за и против Христа, за и против праве божанске мудрости. Свети апостол Павле вели: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; а што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Нико јачи у очима света није био у то време од ћесара Августа, и нико слабији, сиромашнији и незнатнији од пастира, и то још пастира у далеком и незнатном Витлејему. Господ Исус роди се међ овим слабим, сиромашним и незнатним у очима света, њима се прво откри и њих прво Својом славом прослави. Велемоћни ћесар Август пак умре у људској немоћи, оставши до смрти у мраку незнања и самообмана. С друге стране нико се мудрији у свету није правио од народа, којим је владао цар Ирод. Јевреји су презирали све остале народе као ниже и глупље од себе. Главари и књижевници јеврејски сматрали су, да само они поседују истину и да једино они држе кључеве од неба. Но кад се небо широм отворило и Христос Господ сишао на земљу, да дигне људе к небу, они осташе слепи и не видеше ништа, док презрени од њих незнабошци навалише за Христом на отворене двери неба. Отуда и чудан догађај, да Ирод, чувши за новорођеног Цара над царевима, пожури да Га убије, а његови уображени доглавници и горди мудраци јерусалимски не сматраху потребним ни да два сата пешаче до Витлејема и виде онога, кога су четрдесет покољења од Аврама чекала да дође, док, међутим, звездари са Истока, из мрачних незнабожачких земаља, месецима путоваху, да би се поклонили Цару Христу. Да се тако испуни јасно пророчанство великог Исаије: потражише ме који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (тј. незнабошци), рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. Ваздан пружах руке своје народу непокорну (тј. Јудејима), који иде за својим мислима путем недобрим (Ис. 65, 1-3). Римски ћесар с једне стране и витлејемски пастири с друге стране представљају противности у земаљској моћи, богатству и величини. Ирод са јерусалимским књижевницима с једне стране и звездари источни с друге стране представљају противности у поседовању праве истине, или у познању правога Бога. Господу је било угодно, да изабере бедне и незнабожне, те да кроз њих посрами велике и горде. Јер, пре него је њих Господ посрамио, они су посрамили Господа својом гордошћу и непослушношћу. Највећи непријатељи Божји – а кроз то и највећи непријатељи своји сопствени – јесу они, који су погорђени или својим земаљским богатством, или силом, или ученошћу. Гордост великашка и гордост учењака ствара непроходни брег између људи и Бога; највеће непријатељство према Богу. Но Бог нема нити може имати непријатеља. који Њему, Богу, могу шкодити. Бити непријатељ Богу не значи ништа друго него бити непријатељ самом себи. Избрисати Бога из свога живота не значи ништа друго него избрисати самога себе из књиге живих. И горди власници овога света и горди научници, који мисле да су избрисали Бога из свога живота и из света, уствари избрисали су само себе из књиге живих. И то њихово уображење, да су они тобож избрисали живога Бога из света, равно је уображењу безумника, који би зажмурио и викнуо, да је он избрисао јарко сунце са звезданог неба. – Горди богаташи и горди учењаци представљају, срећом, ипак мањину у човечанству, јер је више сиромашних у свету него богатих, и више ништих духом него гордељиво учених. Може се зато рећи, да су горди богаташи римски и горди мудраци јерусалимски представљали мањину, док су сиромашни пастири витлејемски и жудни истине звездари источни представљали већину човечанства пред Рођеним Христом. Ово су ништи духом најбољи регрути за царство Христово, а оно су они којима је теже ући у ово царство него камили проћи кроз иглене уши.
Ко су ти тајанствени звездари са Истока? И како то да баш они дођу и поклоне се Рођеноме Исусу? Нама је тешко тачно рећи, из које су источне земље они дошли у Јерусалим, да ли из Персије или Египта, да ли из Вавилона или далеке Индије, да ли су се пак они, као што једно красно предање тврди, кренули из неколико тих источних земаља посебице, па се на путу срели и заједно стигли на поклоњење Месији? Но од споредне је важности, из које су баш источне земље они дошли; од главне је важности пак то, што они долазе у име целог звездопоклоног Истока, да се поклоне најсјајнијој Звезди на небу историје људске. То и хоће јеванђелист да нам каже – они су дошли од Истока и у име Истока, а не у име једне источне земље или једног источног народа, на поклоњење Новорођеноме.
Заборавивши јединога, живога и свемоћнога Бога, Исток је временом пао потпуно под власт створене природе, а пошто су звезде најмоћнија тела у створеној природи, то ће рећи – под власт звезда. Најпре су источни народи веровали, да су звезде жива и моћна бића, која управљају током свих ствари на земљи, па и људским животом. Та бића источњаци су обоготворили, и разврстали их у добра и зла. То су били добри и зли богови, који својим огњеним очима греју или пале, помажу живот или убијају живот. Људи су приносили жртве подједнако и добрим и злим боговима, чак и људске жртве, да би само придобили пријатељство добрих, а отклонили непријатељство злих. Научени људи Истока, да би се спасли од те грубе вере народне, почели су проучавати звезде и њихов утицај на живот људи. Они су први и створили науку о звездама, названу Астрологија. Но та наука није донела слободу људима, него је открила још веће ропство и већи ужас.
Звездари источни, наиме, пронашли су, да звезде, истина, нису богови, као што је народ веровао, али да је њихов господарски утицај на сва жива бића на земљи тако силан и тако математички тачан, да ниједно живо биће не може се ни за једну длаку у простору нити за један секунд у времену ослободити тога неумитног и слепог тиранства звезда. Као да нису звезде створене ради човека, но човек ради звезда! Од звезда зависи човеково рођење, човеков живот, срећа или несрећа, карактер и напредак, сви догађаји у животу, па и сама смрт! Човек је тако апсолутни и немоћни роб звезда, један сан, у којима звезде још једном преживљују своју јаву. Та „наука“ је произвела или оправдала и нахранила све врсте окултизма, магије, врачарства, гатарства, талмиства, бајања, чини и свега осталога, што се у Хришћанству назвало једним именом – празноверица. То је био тамни и загушљиви облак, који се распростро са Истока и на Запад, и својом смртном тежином био притиснуо цео род човечји. И тако звездари научници нису ослободили људску савест, него је још више и јаче заробили, створивши један гвоздени систем фатализма, у коме човек губи дах од ужаса осамљености, остављености беспомоћности.
Но у дну људске душе, напуњене тим астролошким мраком, милост Божја није дала да се угаси једна малена искра људске бар слутње ако не вере, да је човек ипак слободно биће, да је за слободу створен и да ходи у сусрет слободи. Из те слутње разгоревала се чежња за слободом упркос целог звезданог котла над човечанством, а из те чежње рађала се нада, да ће се појавити једна човекољубива звезда, која ће људе извести из тамнице света, украшене звездама, и увести у царство слободе, да би тако људи били мртви стихијама света, а живи и слободни у Богу (Колос. 2, 20). И та жељена звезда појавила се једне ноћи над брижним главама учених звездара; она их је мамила на неки непознати пут, и они су брзо оставили све и пошли за њом. Као да су уз пут разговарали са том тајанственом звездом и од ње сазнали много што -шта! Као да су од ње саме сазнали, да она није та звезда ослободиља, но само звезда водиља ка једном новорођеном Цару, који и јесте прави Ослободитељ људи; да се тај Цар зове Цар јудејски; да је рођен у Јудеји, као и да треба да Му понесу на дар три ствари: злато, тамјан и измирну!
Мудро су мислили Свети Оци, као да та путеводна звезда, која је водила звездаре са Истока у Витлејем, није ни била звезда као друге звезде, но нека духовна сила у виду звезде. Јер кад се Господ могао јавити пастиру Мојсеју у пламену купине, и Авраму у три младићка лица, и пророку Илији у вихору и гласу, зашто се Господ, или Његов ангел, не би могао јавити звездарима у виду звезде? По својој милости Он снисходи људима и јавља им се у оном облику, у коме Га људи највише очекују. Као звезда Он се јавио звездарима, који су га у звездама и тражили. Но као звезда није се хтео јавити Израиљцима, који Га нису ни тражили у звездама. Зато се звезда, која је сијала звездарима на путу кроз цео Исток, и скрила над Јерусалимом. Јерусалиму се Бог откривао друкчије, и није потребно било, да му се открива у облику звезде (Да би Јудејци ради свога стида примили вест о рођењу Христа од незнабожаца зато се појављује звезда – на Истоку“, Јероним: Тим. Матеја).
Дошавши у Јерусалим звездари су објаснили Ироду и његовим доглавницима појаву чудновате звезде и њено указање, да се родио неки нови Цар јудејски. Место да се обрадује Ирод, место да се обрадују кнежеви и мудраци израиљски, и место да сав Јерусалим заклица од радости, јер се њима даје да виде оно што су многи пророци и цареви желели видети и не видеше (Лука 10, 24) – место да се обрадују – смути се Ирод и сав Јерусалим с њим (Ради чега дођоше звездари у Јерусалим? На осуду Јевреја. „Кад звездари будући идолопоклоници повероваше (у Христа), какав ће одговор моћи Јудејци дати?“ Теофилакт: Т. Матеја). Зашто се смутише они, који о Њему говораху сваки дан, и сваки дан приношаху Богу молбе за Његов долазак? Зашто се уплашише од доласка Онога, кога су преци њихови чекали хиљаде година? Смути их грех њихов, уплаши их злочиначка душа њихова. У Месији праведник је очекивао пријатеља, а грешник судију. Залепљени за земљу и умом и телом, Ирод и књижевници уплашише се, да их нови цар не примора, да се одлепе од земље. Ирод и кнежеви народни уплашише се, да их нови цар не уклони са њихових положаја као недостојне и не узме друге сараднике и помоћнике, а књижевници се уплашише, да Он не обори све њихово знање и не натера их да под старост уче нешто ново. „Нашто нам Он, могли су они мислити, нама је добро и без Њега. Нека се Он јави другом покољењу после нас, а не нама. Има времена. Узбуниће нас, натераће нас на многе нове послове, изобличиће наше злочине, сазнаће наше сплетке, откриће наше ништавило, отераће нас с наших положаја, а довести нове људе, своје људе. Оставиће нас гладне, сасвим гладне, без хлеба и без власти; узеће народ у своје руке, а нас одгурнути, па вероватно и затворити, судити и погубити“. Све оно што би и сада осетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази! осетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под капом мудрости и са штапом власти у рукама.
Но нико се није тако препао као Ирод. Сав у страху он сазива свештенике и књижевнике народне, да му кажу јасно како је писано: где треба да се роди Христос? Он није био Јеврејин него странац, Идумејац, те је могао и не знати пророчанства о доласку Месије. Заражене страхом свога господара слуге брзо преврнуше књиге пророчке и одговорише: у Витлејему Јудејском! И нарочито нагласише у Јудејском, а не у неком другом Витлејему, из два разлога, прво, јер је постојао још Један Витлејем у земљи Завулоновој (Исуса Нав. 19, 15), а друго, јер Месија се очекивао само од колена Јудина, од кога је и цар Давид. И сам пророк то наглашује: и ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вожд, који ће пасти народ мој Израиља (Михеј, 5, 2., сравн. Јов. 7, 42). А да ће из Јудина колена доћи тај Вожд, то је прорекао још праотац Јаков у Мисиру, кад је пред смрт своју благосиљао синове и видовито предсказивао будућност њихова потомства. Ставив своје руке на главу Јудину Јаков је рекао: палица владалачка не ће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, и коме ће се покоравати народи (Пост. 49, 10).
Још је пророк Михеј провидео, да ће Христос пасти, или хранити, народ свој Израиља. То значи, да Он неће бити као други цареви и кнежеви, који знају само да владају над народима, него да ће бити хранитељ народа као родитељ своје деце. У време када се Господ јавио у свету, свет је уистину био гладан и жедан духовне хране. Да је свет такав био, то најбоље показују два факта при рођењу Спаситељеву; прво тај факт, што звездари из далеких земаља подузимају далек и опасан пут, да би смо дошли до Онога, кога сматраху богаташем духовне хране; и друго тај факт, што једини мудраци у тадашњем свету, који су знали за јединога и живога Бога, наиме јерусалимски мудраци, били су већ толико изгладнели, да нису више ни осећали глад, као обамрли. Јер да су могли још и најмање осетити глади, они би појурили са звездарима у Витлејем, да виде Цара јудејскога, Цара и Месију свога. Јер и човеку, насићеном духовном храном, увек се отвара жеља за још више духовне хране. Такво је својство правог духовног човека, и праве духовне хране. Међутим мудраци јерусалимски остали су као паралисани на глас о Месији, и хранили су се само гневом на Њега и страхом за себе.
Извештај мудраца јерусалимских двојако је морао прогневити нечовечног Ирода. Једно због тога што пророчанство не оставља никакве сумње, да се нови Цар има родити у царству његовом, Иродовом, то јест у Јудеји, и то у непосредној околини престонице. Друго због тога што пророчанство указује и на карактер новога Цара: он ће пасти народ Свој, то јест он ће бити прави пастир народу, који ће се старати, да нахрани гладни народ Свој. И ова друга тачка пророчанства погодила је Ирода немило исто као и она прва. Нови Цар ће, значи, бити бољи од Ирода; Он ће се бринути о народу; Он ће хранити и бранити народ, као што пастир храни и брани стадо своје. Зато ће Он бити милији народу од Ирода, који је тиранин и вук у човечјој кожи. Овакав карактер новога Цара, дакле, угрожава царствовање Ирода и његовог потомства исто тако јако, као и рођење истога пред вратима престонице. Страх је брзо створио у глави Иродовој и план самоодбране. Тај план је био крволочан у овоме случају као и у свима другим ранијим случајевима, када се ма ко усудио угрозити Иродов престо. Зато Ирод призива звездаре к себи тајно, и почиње да их тобож испитује потанко о појави тајанствене звезде. Но то њему није главно. Он је већ потпуно поверовао да се његов такмац у свету родио, поверовао је колико због јасних пророчанстава толико, и још више, због појаве звезде и доласка звездара. Јер ако је Ирод уопште имао ма какву веру, та је вера свакојако била астролошког и гатарског карактера, слично вери свих владајућих кругова у римскоме царству тога времена. Главно је за Ирода оно, са чиме он завршује свој разговор са звездарима и због чега их је и призвао к себи тајно, наиме да им да поруку: идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. Он хоће да од звездара направи себи шпијуне, а потом и саучеснике у свом злочину, који је он већ био у себи смислио. Своје узвишене госте, које је жеђ за истином и слободом покренула, да оставе своје домове и све земаљске угодности и да се изложе далеком и опасном путу, крвави поглавар изабраног народа, Ирод, хоће да увуче у своје сплетке у припремању страховитог злочина ради своје курјачке сигурности у својој јазбини! Какав паклени понор, и какав грозни плод на Адамовој њиви греха! Провидевши оваквога кнеза у народу израиљском и његов смишљани злочин, на многа столећа раније, пророк Језекиљ грми на Ирода: а ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад буде крај безакоњу,  овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу, уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је дати (Језек. 21, 30-32).
Оставивши Ирода и властелинску руљу духовних и моралних просјака око њега, звездари са Истока, жедни истине, изађоше из Јерусалима и пођоше својим путем. Они су ишли оним истим улицама, на којима су богонадахнути пророци у старини прорицали долазак тога Цара, коме они сада иду на поклоњење. Они су ходили по гробовима оних огњених уста, која су унапред описала многе особине Цара над царевима. Но они нису знали ни за једну особину Његову; они нису читали јеврејске пророке, али им је срце њихово казивало, да све што је добро налази се у новоме Цару. Они су при изласку морали проћи поред куле Давидове, на којој је Давид уз харфу опевао величанственог Потомка свога. Они су најзад оставили град, које је живи Господ показао безбројне знаке о Христу – оставили су Јерусалим и пошли су за јединим знаком, који њима беше дао Господ, за сјајном звездом источном, која их је скривена чекала пред капијама Јерусалима.
И гле, звезда коју видеше на Истоку иђаше пред њима. Радости њихове! Они су свакако морали јахати на камилама, једно због даљине пута, на који су се кренули, а друго због пешчаних пустиња, које су морали прећи, док су стигли у Јерусалим, а које се пешке не приходе. Од Јерусалима они су ишли најпре једном узбрдицом, па су онда јахали преко једне камените висоравни, кроз њиве и маслињаке, ограђене каменом, прошли су поред гроба Рахилина, и најзад стигли у Витлејем. Њихове очи гледали су у звезду, њихово срце радовало се звезди, њихове мисли непрестано кружиле су око Новорођенога. Но колика радост, када се звезда спусти над Витлејемску пећину и стаде! Јеванђелист пише: обрадоваше се веома радошћу великом.
Са страхопоштовањем и радошћу звездари уђоше унутра, видеше Младенца с Маријом матером Његовом, падоше и поклоншие Му се. Свакако су они морали видети Марију пре него што су видели дете, али јеванђелист намерно истиче дете на прво место, а Марију на друго, док Јосифа сасвим и не помиње. Јеванђелист ређа божанску породицу по значају, који она има за далеке госте са Истока. За њих је најважније да виде Цара, па онда Мајку Његову, па тек потом и остале. Јосифа је ставило Провиђење поред Марије због Јевреја, а не због незнабожаца. Због Јевреја Јосиф је требао да се назове мужем Маријиним, да је тако заштити од презрења законика и суровости закона земаљских; за незнабошце из даљине Јосиф као и да не постоји. То хоће богомудри јеванђелист да каже поменувши Исуса и Марију, а изоставивши име Јосифово. Премда је несумњиво, да су звездари морали видети и Јосифа.
Падоше и поклонише Му се. Они, који су падали пред звездама и клањали им се са страхом и ужасом, сада са великом радошћу падају на земљу и клањају се живоме Господу, који је дсшао на земљу, да их ослободи робовања звездама и веровања у слепу судбу.
И отворише скровишта своја и принесоше Му дарове: злато и тамјан и смирну. Принесоше Му три врсте дарова, да тиме означе, још и несвесно, свету и животворну Тројицу; у чије име и долази младенац Исус међу људе и да још тиме означе тројаку службу Господа Исуса: царску, свештеничку и пророчку. Јер злато представља царско достојанство, тамјан свештеничко, а смирна пророчко или жртвено. Новорођени Младенац биће, дакле, цар царства бесмртнога, биће свештеник безгрешни, и биће пророк, који ће, као и већина пророка до Њега, бити заклан. Јасно је у целоме свету да злато означава цара и царствовање, јасно је и да тамјан означава молитвеника или свештеника; и јасно је такође из Светога Писма, да смирна означава бесмртност: гле, смирном је Никодим у истини помазао мртво теле Исусово (Јов. 19, 39; сравни Псал. 45, 8; Марко 15; 23), а тело се помазивало. да се што дуже сачува од распадљивости и трулежи, и бар за неко време спасе од страшног смртног уништења. Од Христа ће се засијати свет као од злата, и испунити молитвом као што се храм испуњава мирисом од тамјана, и замирисаће сва васиона од Његове науке и Његовог тела као од смирне. И још уз то сва та три дара представљају трајност и непроменљивост: злато остаје злато, тамјан остаје тамјан, смирна остаје смирна; ниједно од њих временом не губи своје својство, но и после хиљаде година злато сија, тамјан гори и смирна мирише. Нису се могле наћи три ствари на земљи, које би тако верно символизовале мисију Христову на земљи, нити које би јасније и речитије исказале трајност, да – вечитост, Христовог дела на земљи и свију оних духовних и моралних вредности, које је Он донео људима с неба. Он је донео истину, Он је донео молитву, Он је донео бесмртност. Којом би се другом ствари на земљи боље представила истина него златом? Чините што хоћете са златом, оно остаје сјајно. Којом би се другом ствари на земљи боље представила молитва него тамјаном? Као што се мирисни дим од тамјана шири по храму, тако се молитва шири по целој души људској, и као што се дим диже у висину, тако се молитва душе људске диже к Богу. Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју. И друге ствари истина могу дати дим, али ниједан други дим не изазива душу на молитву, осим дима од тамјана. И којом би се другом ствари на земљи боље представила бесмртност него ли смирном? Гле, смртност производи смрад, бесмртност је постојани мирис. И тако су источни звездари симболички исказали цело вероисповедање хришћанско, почев од Свете Тројице, па све до васкрсења и бесмртности Господа Исуса и Његових следбеника. Отуда они нису само прости поклоници но и пророци, пророци како хришћанског вероисповедања тако и живота и дела Христова. Све то нису они сами од себе могли знати, по својој људској мудрости, него по Божјем надахнућу, које их је и покренуло на путовање у Витлејем, давши им чудну звезду за путовођу. Када су завршили своје поклоњење у Витлејему, звездари су смишљали вратити се опет на Јерусалим, па истим путем обратно својој постојбини. Ирод их је нестрпљиво очекивао, и они су мислили, у наивности својој, поћи му и поделити радост своју са тим безрадосним владаром. Али
примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју земљу („Пре него што су они видели Младенца, звезда им показује пут, а пошто су видели, ангел беседи с њима (у сну) као са већ посвећеним“, Монах Евт. Зигабен: Тум. Матеја). Они су се били предали Провиђењу, и Провиђење је управљало стопе њихове. Они нису знали срце Иродово и његову злу намеру, али свезнајуће Провиђење објавило им је то у сну и наредило, да се не враћају истим путем, него да окрену другим правцем ка својој земљи. („Нешто велико напомињу нам звездари тиме што се они враћају у своју домовину другим путем. Наша домовина јесте Рај; пошто смо познали Исуса, нама се забрањује повратак у Рај оним путем, којим ми идемо. Јер ми смо отишли из своје домовине путем гордости, непослушности, пристрашћа к видљивом свету, кушања забрањених плодова; и за повратак нужно је ићи путем плача, послушности, презрења видљивога, и обуздања телесних жеља“. Григорије Двојеслов: Беседе На Јеванђеља, књ. I, бес. X). Свакојако то саопштење добили су они преко ангела Божјега, као и праведни Јосиф у неколико махова. Послушни Богу у свему, они су одмах ударили другим путем, заобишли су Јерусалим и, радосно славећи и хвалећи Бога и новорођенога Спаситеља света, отпутовали су својима на дом, носећи им већи дар него што су од свога дома понели Цару Христу. Јер сада су носили у срцима својим самога Цара Христа. То јест, на место остављеног злата, тамјана и смирне, они су носили пуно срце истине, молитве и бесмртног мириса Христовога.
И тако, у кратком размаку времена под кров пећине Витлејемске ушли су на поклоњење Христу пастири и звездари, најпростији и најученији људи у свету. Да се тиме пружи пример свима нама, како простим тако и ученим, да сви ми подједнако потребујемо Господа Христа, и да сви са истим смирењем и послушноћу треба да Му се клањамо као Животодавцу, и да Га славимо као свога Бога и Спаса, заједно са Оцем и Духом Светим – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
     ВЛАДИКА НИКОЛАЈ                                                                                                                                          

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Дејан рече

Nedeljko, generalno izbegavaj da postavljaš kilometarske tekstove.

То ја ради о. Ђуровића - да му не промакне нешто од појашњења св. владике Николаја

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, nedeljko рече

То ја ради о. Ђуровића - да му не промакне нешто од појашњења св. владике Николаја

Не сикирај се ти за Ђуровића а и владику Николаја. Постави линк. Километарски текстови замарају и сметају прегледности теме.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Дејан рече

Не сикирај се ти за Ђуровића а и владику Николаја. Постави линк. Километарски текстови замарају и сметају прегледности теме.

Како, бре, да се не секирам за о. Ђуровића ? Виде ли ти шта би са бившим владиком Артемијем ?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, nedeljko рече

Како, бре, да се не секирам за о. Ђуровића ? Виде ли ти шта би са бившим владиком Артемијем ?

Какве везе он има са овом причом?

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 часа, nedeljko рече

Како, бре, да се не секирам за о. Ђуровића ? Виде ли ти шта би са бившим владиком Артемијем ?

Мислиш на свог владику? :))) 

Замисли, ја нисам читао Николаја!:)) А још се усудих да напишем своје тумачење! Таква дрскост се није видела! 12:smeha:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Мислиш на свог владику? :))) 

Бивши монах и рашчињени Епископ Артемије који је искључен из Цркве не може да буде " мој владика ". Читам по разним групама, форумима, на профилима браће у Христу који имају као и Ви имају некаквог " свог владика ". Те овај је онакав, онај никакав, овај још гори. Овај би могао, онај не би требао, ономе би требало. Туга Божија. Хвала Богу те немам " свог владику ". Све владике су мој владика. 

  • Оплаках :)) 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, nedeljko рече

Бивши монах и рашчињени Епископ Артемије који је искључен из Цркве не може да буде " мој владика ". Читам по разним групама, форумима, на профилима браће у Христу који имају као и Ви имају некаквог " свог владика ". Те овај је онакав, онај никакав, овај још гори. Овај би могао, онај не би требао, ономе би требало. Туга Божија. Хвала Богу те немам " свог владику ". Све владике су мој владика. 

Ђуровић има свог владику, румунског Силуана, који се силно меша у послове СПЦ, што је противно канонима Цркве.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

 

Замисли, ја нисам читао Николаја !

Знам ја да сте Ви читали св. владику Николаја. Само што су Ваша тумачења супротна од тумачења Новог Златоуста. Ово са више од три мудраца сам чуо од Вас и прочитао у Трећем оку ( малопре ). Ето, Ви и Славољуб Марковић имате слична тумачења. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Мислиш на свог владику? :))) 

:ani_biggrin:

 

E moj NeĐeljko, jesi naso kome ces parirati. Kazu, pocela neka Anglikanka da izucava anglikanskog frenda Nikolaja, i kad je malo tek pocela da cituka, zamantalo joj se u glavi i rekla: "On je toliko dubok okean da ja ne smem da zaronim u njega"!

Padre Đurović? Sto se ti sekiras za nj, em je dotore, em je pop...znas kako kazu: ako oces da sakrijes istinu, osnuj skupstinsku komisiju. Ja bi reko, apropo teoloskih zavrzlama: ako oces coveku da poljuljas i ono malo stecene vere, daj ga u sake teolozima i zamantace mu se u glavi ko onoj Anglikanki.

Đurovića moraš ili pratiti kao "celinu" - sto reko Matija da "covek nije samo voda, a voda ne umire" - ili ga se mani.

Osim raskola u CG, svakog na koga se Đurović "natakrljio" pokazalo se i potvrdilo od Sinoda i događaja potonjih da je u mnogocemu bio u pravu (ima ona: ko tera pravicu, izgubi glavicu :) )

 

Pusti Rođi da razbije Đurovića "ko dete zvečku" (a dete je dete, šta, pa, zna dete šta drzu u rukama).

 

PS

Ovaj klip nisam slusao, cekam malo zanimljivije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Ćiriličar рече

:ani_biggrin:

Đurovića moraš ili pratiti kao "celinu" - sto reko Matija da "covek nije samo voda, a voda ne umire" - ili ga se mani.

Osim raskola u CG, svakog na koga se Đurović "natakrljio" pokazalo se i potvrdilo od Sinoda i događaja potonjih da je u mnogocemu bio u pravu (ima ona: ko tera pravicu, izgubi glavicu :) )

Оно мало што сам мислио да сам схватио и усвојио о.Ђуровић развејава као лањски снег. Св. Оци једно о. Ђуровић друго. Прочитао сам да се негде спомињу четири мудраца али дванаест први пут. Чак и ови из Трећег ока се питају да ли их је било преко десет ? Шта ако их је било седамдесет као што је било седамдесет мањих апостола ? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, nedeljko рече

Знам ја да сте Ви читали св. владику Николаја. Само што су Ваша тумачења супротна од тумачења Новог Златоуста. Ово са више од три мудраца сам чуо од Вас и прочитао у Трећем оку ( малопре ).

Не блеји. Тако се неће знати да си живинче, а не човек. Глупираш се гратис. Било би чудно да ја не могу нечему да те научим, јер би то значило да нисам студирао. 

Око броја: 

Свт. Филарет (Дроздов): 

Думают вообще, хотя и без совершенной достоверности, что Волхвы, о которых повествует Евангелие, были люди, возвышавшиеся над другими по своей власти и по своим познаниям: предание, основанное, кажется, на числе принесённых ими даров, полагает, что их было трое; качество сих даров подало повод думать, что волхвы пришли из Аравии.

Лопухин: Название волхвов «царями» следует считать позднейшими вымыслами, равно как и их имена Валтасар, Каспар, или Иаспар, и Мельхиор, впервые указанные (Бедой) только в седьмом веке по Р. X., также определения их числа (трое — соответственно трем, принесенным ими, дарам, или по числу лиц Святой Троицы) и достоинства, как представителей трех главных народностей, происшедших от Сима, Хама и Иафета.

Дакле, да ниси остао на читању само 1 текста, не би блејао без потребе и брукао се. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Zoran Đurović,
      Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!
       
       

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа.

       
      Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати.
      Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1].
      Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја.
      А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног.
      Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо.
      Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора.
      Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4].
       
      2. Социјална концепција Руске Православне Цркве
       
      С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни:
      Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6].
      И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени.
      У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима.
      У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија.
      Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији.
       
      3. Верујући људи и модерно друштво
       
      У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности.
      Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности.
      Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења.
       
      4. Верска и свака друга толеранција
       
      Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља.
      Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода?
      Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују.
      Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници.
      Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична.
      И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције.
      У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка.
      По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност.
       
      5. Друга страна проблема
       
      Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину.
      У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха.
      На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Дејан,
      Може изгледати чудно, када се узме у обзир да Библија помиње свакојаке врсте греха, да не помиње нешто што на исповести већи део одмах каже, а то је мастурбација. Нигде ниједног помена. Не помиње се зато што није грех? Могуће. Не помиње се зато што је гнусан грех? Немогуће, зато што су још гори греси споменути у Писмима. На пример, содомија, ма како је схватили (анални секс, хомосексуални однос, блуд уопштено). Левитска књига у 20. глави (стихови 10-21) чак набраја понаособ сексуалне деликте: човек који учини прељубу с туђом женом да се погуби и прељубочинац и прељубочиница; исто и: ко спава са женом свога оца, са женом сина свога, ко спава са мушкарцем, ко узме жену и њену мајку, ко облежи животињу, а и она да се убије; ко узме своју сестру, ко спавао са женом кад има менструацију, са родитељем, са женом свога стрица, женом свога брата...
       
       
      Дакле, шутња над мастурбацијом је више него чудна. То пак празно место, које изазива код неких анксиозност, желело се попунити неким наговештајем, неким повезивањем. Згодним примером се чинио Онан (јевр. „силни“), други Јудин син, унук патријарха Јакова. Но да видимо текст који се налази у 38. глави Пост. Тамо налазимо више него интересантну повест о Онановом оцу Јуди, који је узео једну Хананејку, која му даде 3 сина. Он жени свог првенца Ира са Тамаром, али Ир беше неваљао пред Господом, па га Господ уби. Потом Јуда рече другом сину Онану да ожени жену свога брата у име његово, да би подигао семе свога брата (Пнз 25, 5). Онан пак знајући да неће бити његов пород, кад легаше са женом брата свога просипаше на земљу, да не роди децу брату своме (Пост 38, 9), али Господу не би мило то што чињаше, те уби и њега (10). Такође и наставак приповести се не уклапа у наше сексуалне назоре. Наиме, Јуда каже Тамари да се врати очевом дому, док му трећи син, Силом не одрасте, па да је он ожени, али се плашио уствари да је Тамара баксуз, па да и овај не умре. Јуди умре жена, Тамара је била у родитељској кући, али од обећане удаје, ништа. Јавише јој пак једном приликом, да њен свекар иде у Тамну да стриже овце, она скиде удовичко рухо, покри лице марамом, и седе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јуда пак помисли да је курва, јер је била покрила лице, па је сврати са пута и затражи сексуалне услуге. Обећа јој заузврат јаре, а она му као залог (знала је да свекар није баш од речи) затражи прстен, рубац, и штап. Тамара оста трудна, а кад су њени то открили, послаше Јуди да га питају шта да се уради са прељубницом, а он по закону рече да се спали;
      но, она посла ствари које је он заложио поручивши да је са власником њиховим остала трудна. Би поштеђена и роди близанце.
      Прича говори о мастурбацији? Никако. Овде је реч о левиратском закону који налаже да брат преузме удовицу свога брата ако она нема деце и да се првенац води као братовљев (Пнз 25, 5-6). Текст Поновљеног закона говори да првенац носи име не свог физичког оца, него стрица, да се његово име не би изгубило у Израиљу. Иако има више теорија о левиратском закону, које сигурно покривају одређене регистре сложене реконструкције о његовом пореклу, овде сам закон себе тумачи: да се име особе не изгуби. Наиме, Јевреји нису имали идеју о бесмртности душе, него је неко имао кроз народно памћење свог имена ту бесмртност. Он није преживљавао као особа него као име у меморији.
       
      Приповест о Онану је доживела више злоупотреба. Користила се било у поткрепу осуде мастурбације, било у промовисање забране контрацепције, односно, шире у подршку теорије да је једини дозвољени сексуални однос онај који је финализован намером прокреације. Само сексуални однос који се врши са намером прављења деце, продужењем врсте је благословен или толерисан. Међутим, јеврејски текст не говори ни о чему сличном.
      Јахве, у визији старозаветног аутора осуђује усмрћење братовљевог имена. Онан је необично савремен: он у себи зна да то неће бити његов пород. Но, Јахве не дозвољава да неко рационалистички деконструише његов поредак. Он вели: дете које долази је братовљево, оно обесмрћује његово име. Није се свидело Јахвеу то што је радио Онан, и зато га уби. Ни на који начин не може се извести из овог текста да он учи како је сексуално задовољење које није комплетирано изливањем семена у вагину осуђено.
       
      Није осуђен ни coitus interruptus, како би неки волели. То учење се развило посебно у римо-католичком свету. Прича нема никакве везе са сексуалним моралом како га ми доживљавамо. „Нефинализовани“ однос, у смислу креирања породице, имамо одмах после: Јуда своје сексуалне пулсације задовољава са једном „проститутком“. Човек је остао удовац, има „потребе“ које каналише на овај начин. Однос са проститутком као такав није осуђен од библијског аутора. Законски је индиферентан. Закон, наиме, није санционисао однос са проститутком. То значи да му ни само сексуално задовољство, упражњавање, није подлегало. Нама то може деловати чудно, али семитски менталитет није гледао негативно на ову праксу. Сетимо се колико су Оци цркве имали проблема да разумеју како је један свети модел, као Самсон, нормално имао однос са курвом (Суд 16, 1). Наравно, проституција се није препоручивала (Лев 19, 29), али сам акт је прихватан као нека природна потреба. Као што сам нагон није био осуђиван ако је уређен брачним законом, тако је и овде, јер се није утврђивао неки правни однос, био изузет од осуде.
       
      Но, иако однос у себи није за осуду, не може ни да се одобри у оквиру већ стабилисаног брачног права. Јуда не наставља да има односе са својом снахом (26), зато што је левиратски закон већ испуњен; његов смисао је, како је речено, у достизању бесмртности кроз потомка који носи „очево“ име. Зато и Матеј нема страха када уводи Јуду и Тамару у Исусову генеалогију (Мт 1, 3). Матеј је семит. Он нам вели да се воља Божија остварила упркос људским намерама да је осујете: Онан скраћује однос не желећи да продужи братово име, Јуда из страха не даје снаху трећем сину, а „бесмртно“ потомство долази иако је Јуда имао намере само да се мало разоноди; свето дело се показује Тамарина превара, као што се то десило и у случају Јакова који превари свог слепог оца Исака и доби благослов (Пост 27).
       
      Приповест о Онану је казивање о првенству Божије воље и захтеву човеку да је следи без неког упитивања зашто је то добро. Сексуални нагон се сматра етички индиферентним, неутралним, али само практиковање итекако има своје моралне консеквенце и вредновања. Епизода никако не може да се повеже са онанијом, како се то после десило и том појму се придало неодговарајуће значење, нити са контрацепцијом. Тек средњевековно хришћанство почиње да говори о „Онановом греху“. У XVIII веку се јавља реч „онанија“, када се 1716 у Лондону појављује анонимна брошура Onania, која плаши људе ужасним грехом самозадовољавања, који води импотенцији, гонореји, епилепсији..., док 1760 Лозански доктор Тиссо објављује L’Onanisme, који говори о штетности мастурбације, која такође води импотенцији, слепилу, ослабљењу психе и тела.
×
×
  • Креирај ново...