Jump to content

Адолесценти и Црква: волети, хранити и не говорити много

Оцени ову тему


Препоручена порука

adolescenti-i-crkva-voleti-hraniti-1000x

 

Шта да радимо ако је већ одрасло дете окренуло главу и гледа на супротну страну од храма? Да ли остоје адолесценти, који не одлазе од цркве? Како задржати младе у парохији? Говори нам протојереј Александр Пономаренко, настојник Свето-Тројичиног храма у Жутим водама, Криворошке епархије.

„То је мој тата!”

Једном, после вечерње службе, развозили смо минибусом наш омладински хор кућама. И један наш четрнаестогодишњи омладинац је видео кроз прозор свог оца и повикао: „То  је мој тата, зауставите, молим вас!” Стао сам, он је искочио, пришао оцу, загрлио га и даље су пошли заједно. Било би лепо када би ка свим очевима тако синови трчали…

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

НИКАКВИ „ДУХОВНИ ПОДВИЗИ”

Наша парохијска пракса је показала да у Цркви остају она деца чији родитељи иду у храм – и тата, и мама. Приметио сам да су људи који су почели да иду у Цркву, притом не формално, већ јеванђелски, посебни, искрени, сијају добротом и са њима желиш да се дружиш.

Да се дете не би удаљило од цркве и да би било отворено према родитељима, пре свега треба да волимо децу, да проводимо са њима више времена. Пред спавање их обавезно пољубите, посебно недељом,

после службе им потпуно посветите дан. И будите са њима нежни.

Децу не смемо насилно да приморавамо на „духовне подвиге”. Треба да их васпитамо на свом примеру. Родитељи треба да буду ауторитет за децу. Ми своју децу, ни сина, ни ћерку, нисмо терали да „читају” правила. Једном сам нешто ушао у собу и видим ћерка стоји и моли се. Сама! Дете само мора да схвати шта му је потребно, да је то лично његово.

А да сам им задао молитвено правило, још са поклонима, и васпитао их под строгом контролом, онда би изашли у свет и дошли до своје „слободе”. Ја то са увереношћу могу да говорим зато што су ми деца већ одрасла и драго ми је због њих.

Уколико деца не пођу правим путем, онда се молите за њих, надајте се и чекајте. И будите спремни да их са љубављу, као отац из приче о „блудном сину”, примите у било које време, у било ком тренутку и са било каквим изгледом у коме вам се врате. Како је отац из приче „о блудном сину” дочекао млађег сина? Обуо га је, оденуо, загрлио. Тако и ми, не можемо ништа друго да смислимо јер нам је тај пример дао Сам Господ како да прихватамо заблуделу децу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

КАО НА ФРОНТУ

Многи родитељи су приметили да пубертет код дечака почиње са четрнаест-петнаест година, и као што показује родитељско искуство, завршава се са двадесет седам година. Црква није тек тако дала правила кад се може добити чин ђакона или свештеника. То сада у двадесет две године рукополажу, када младић заврши богословију, још увек није успео ни да постане овца, а већ се спрема да постане пастир. Раније су са двадесет седам година постајали ђакони, а после тридесет свештеници.

Код девојчица пубертет почиње још раније у 12-13 година, а завршава се тек када се уда.

До тада потребно је да им створимо имунитет против саблазни, а током пубертета родитељи морају да учине нарочит подвиг – да забораве на себе и да се понашају као да су на фронту.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ТАЧКЕ СПАЈАЊА

Ја сам се такође удаљавао од Цркве, не далеко и не на дуго, кад сам се вратио из војске. После сиво-зелених војничких дана, мени је све изгледало шарено, јарко. Срео сам познанике који су имали увозне плоче, „фирмиране” грамофоне. И повукло ме у тај вртлог. Почео сам да купујем те плоче, да их продајем и мењам, ишао сам у Кијев и Москву на нелегалне пијаце плоча. Затим је све то прошло и ја сам почео да жалим што сам толико времена (и новца) потрошио на такву глупост.

А касније, кад сам већ постао свештеник, замолили су ме да одвезем децу из једне школе у Кијев, Лавру и да им покажем музеј. И на путу наше маршруте, на „Мајдану” су постављали бину за рок-концерт. Са мном је било неколико дечака у пубертету, и ја сам им причао о разним правцима рок-музике. И нашли смо заједничку тему! Како ми је само помогло искуство из моје младости. Двојица од тих момака су после тог разговора почели да долазе у наш храм, један се већ оженио и пева у црквеном хору.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ВОЛИ, ХРАНИ И МАЛО ПРИЧАЈ

Ја сада ретко идем у недељну школу, јер тамо већ има ко се бави децом, више се трудим да разговарам са њиховим родитељима. То је најбоља гаранција да ће деца остати у Цркви.

У недељној школи их не терамо да нешто посебно уче, не дајемо им тестове. Деца су целу недељу провела у клупама, а онда ће их још и у цркви ставити у клупу… Трудимо се да им после службе буде просто занимљиво. Организовали смо им уметничку школу, бавимо се певањем. Главно је да они у храму нађу другове, да се друже. Такође смо одлучили да направимо и фудбалски тим.

И обавезно се трудимо да их укусно нахранимо…

Кад свештеник проповеда, добро би било да се сети да пред њим стоје не само одрасли, већ и деца, и то у првом реду. И добро би било да та проповед буде универзална – разумљива како одраслима, тако и деци. И да не буде дугачка – не више од десет минута.

 

Аутор: протојереј Александар Пономаренко

Извор: Православни мисионар, бр. 367 (мај/јун 2019)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић).

       
      Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића).
      У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф.
      Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима.
      Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота.
      „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“.
      „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то  је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима.
      „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика.
      Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо.
      „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“.
      „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи?
       

       
      Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. 
      Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину.
       Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва.
       
      ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ
       
      У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви.
      Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује.
      Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар.
       
      ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА?
       
      Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве?
      Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској.
      У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом.
       Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви.
       
      НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ
       
      Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година.
      Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама.
      Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима.
       
      „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ
       
      Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве.
      За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича.
       
      БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ
       
      Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном.
      Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига.
      Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века.
      Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка.

       
      Звучни запис беседе
       
      "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ".
      Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини".
      "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Завршен је други дан састанка Сталног Свештеног Синода Цркве Грчке, којим је председавао атински архиепсикоп Јероним.     Стални Свештени Синод је информисан о писму васељенског  патријарха Вартоломеја у вези са питањем заједничког поступања поводом  различитих ставова око Светог Пичешћа и изразио је сагласност с гледиштем Васељенске  патријаршије.    Такође, поводом упражњавања током вирусног периода „технике јоге као начина суочавања са стресом“, а у контексту поштовања верске слободе загарантоване у нашој земљи, али и пастирске  одговорности Цркве за избегавања стварања атмосфере религиозног синкретизма, Синод подсећа православне да је "јога" основно поглавље религије хиндуизма, а није "врста вежбања". Стога, Свештени Синод „још једном истиче да је ‘јога’ потпуно неспојива са нашом православном вером и да нема места у животу хришћана“.   Синод  обавештава православно свештенство о новој прозелитској активности неопротестантске организације „Јелински мисионарски савез“ и истиче да „православнима као члановима Цркве, једног јединог Христовог Тела, нису потребни различити неојеретички покрети, нити њихови различити проповедници из Грчке или изван ње, и да остану верни Еванђељу Исуса Христа, као што су их изворно проповедали свети еванђелисти и протумачили Свети Оци наше Цркве“.     Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
×
×
  • Креирај ново...