Jump to content

Препоручена порука

Драга Браћо и Сестре у ГОСПОДУ,

Поздрављајући Вас сверадосним поздравом наше свете вере,

поуздане наде и вечне љубави наше

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Молитвено Вам желим изобиље небоземних благослова Божјих, најпре добро и крепко здравље, обиље радости и напредак у свему часном и богоугодном, а све у заштити наших Светиња.

Година која је за нама показала нам је да је дар здравља, уз живот, најдрагоценији дар Божји. Желимо вам да вазда будете здрави и прави, увек с људима које волите.

Срећно и благословено ново 2021. лето доброте Господње!

Ваши искрени доброжелатељ,
Слободан из Зајечара.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: 

      Помаже Бог свима и благослов и молитве Светога Петра Цетињскога и Светога Јована Крститеља и мир од ове светиње свим вјернима, цијелој Црној Гори!
      Поводом мог устоличења желим само да кажем неколико ствари.
      Континуитет Зетске епископије, потом Митрополије, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, толико је јасан и толико убједљив. Њега свједоче зетски епископи и митрополити, а касније и митрополити црногорски и црногорско-приморски. Ја сам 56. епископ и митрополит ове Светосавске митрополије која је установљена прије 800 година, а 41. митрополит црногорско-приморски који се истоличава у Цетињском манастиру. Ниједан континуитет у Црној Гори није толико јасан као овај, ниједно право није толико јасно и блиставо и непорециво као ово. Право на устоличење у овој светињи припада не само мени, него цијелом свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске. Ако неко оспорава то право, а посебно они који се стално позивају на државу као заступници и чувари државе, нека покушају да то право оспоре путем закона и путем легитимних институција и процеса, који се могу тим поводом покренути.
      Наравно, овог пута ја желим, и Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори. Устоличење Митрополита је у овом случају искључиво вјерски чин и њему не треба придавати никакве политичке ознаке. У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподјева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина. Биће свештенство, биће представници црквених општина и неколико гостију и то је све што се тиче нашега скупа. Али и поред те скромности, овај ће скуп бити и миран и благословен, и надамо се, да ће заиста се испунити наша жеља, да све прође мирно и да свако ко дође тога дана на Цетиње понесе мир у својој души, а не мржњу и рат.
      Долази нам Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, да посјети Црну Гору и да донесе мир и благослов Црној Гори, као и сви његови претходници, а велики број српских патријараха је кроз историју посјећивао и Црну Гору и Цетињски манастир. Ја сам овдје хиротонисан уз благослов нашег блаженопочившег Митрополита руком светог Патријарха Павла, прије пуне 22 године овдје у Цетињском манастиру. Овог пута имамо важне госте и позивам све да у миру и са радошћу дочекамо угледне госте из других помјесних православних светих Божјих цркава, који нам долазе на устоличење. Долазе нам представници, архијереји Божији, из Јерусалимске патријаршије, из Руске православне цркве, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Пољске православне цркве, Бугарске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља и Албанске православне цркве, може бити да ће доћи још неки други важни гости из других помјесних цркава.
      Ми желимо да Цетиње буде град у који се радо долази, а не град који се због инцидената и разних проблема заобилази. Цетињски манастир је мјесто гдје се миримо и устоличење епископа, митрополита, треба да донесе мир и спокој и овоме Светоме храму и цијелом народу у Црној Гори. То је наша жеља.
      Нека Божји благослов, благослов деснице Светога Јована Крститеља и сила Часнога и животворнога крста, благослов Светога Петра Цетињскога буде на свима, на свим вјерним, на свим грађанима Црне Горе и на цијелој Црној Гори. Амин, Боже дај и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу).

       
      У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре,
      Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом.
      Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности.
      Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других  светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из  Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то  од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су  потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће.
      У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу  позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада  бићемо способни  да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом,  кад смо утемељени на Христу.
      У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом.
      У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели  апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за  нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога.
      И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене.
      Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини.
      Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо.
      Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини.
      Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације.
      Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и  многобројним верним народом.
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија.
      -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем:
      -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу.
      -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу:
      -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх.
       
      Извор: Тeлевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа.

      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве.
      У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку.
      Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна.
      После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.
           
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...