Jump to content

Živi sama ali ona nikad nije sama

Оцени ову тему


Препоручена порука

IMG_20210105_134042-725x483.jpg

Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

"Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu.

IMG_20210105_133903.jpg Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala.

IMG_20210105_134151.jpg Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

“Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi.

IMG_20210105_134222.jpg Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

“Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka.

IMG_20210105_134056.jpg Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad.

IMG_20210105_134004.jpg Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

“Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja.

“Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica.

IMG_20210105_133918.jpg Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom.

“Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka.

Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči.
        Za slagalicu o ovoj bolesti i dalje nedostaju mnogi delovi/Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Beograđanin Nebojša Vujić težak je srčani bolesnik, a pre godinu dana dijagnostifikovana mu je i Parkinsonova bolest.

      Posle dva infarkta i ugrađenog baj-pasa, još jedna ozbiljna bolest Nebojši je bila udarac, pre svega mentalni, ali sada je ovaj 75-godišnjak, kaže, naučio da živi sa tim.

      "Od ove bolesti se ne umire, ali se sa njom umire. Ne može da se izleči, ali može da se zaleči", kaže on za BBC na srpskom.

      Parkinsonova bolest narušava sistem u mozgu odgovoran je za pokrete i koordinaciju, vremenom napreduje, a simptomi se pogoršavaju.

      Uzrok joj nepoznat i za nju i dalje nema leka.

      "Parkinsonova bolest nije presuda", ističe doktor Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.

      Ovaj profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pionir istraživanja neurodegenerativnih bolesti u Srbiji pacijentima savetuje da i posle dobijanja dijagnoze nastave da žive kao i pre.

      "Uz terapije i (lagano) vežbanje, moj savet je - pokušajte u meri u kojoj živite da živite normalan život", navodi Kostić za BBC na srpskom.
       
        Nebojša Vujić je pre godinu dana dobio dijagnozu Parkinsona/Privatna arhiva  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Parkinsonova bolest pogađa oko 10 miliona ljudi širom sveta, u Srbiji je ima najmanje 13.500 ljudi u Srbiji, po podacima Instituta za javno zdravlje Batut.

      "Imali ste (bivšeg američkog predsednika) Kenedija koji je igrao fudbal sa tom bolešću, papa je sa njom 20 i nešto godina vodio Katoličku crkvu, što je, priznaćete, velika institucija.

      "Pitanje je i kognitivne odluke naših bolesnika da se ne predaju i da shvate da je to jedna od onih bolesti koje nosi vreme i sa kojom se moraju suočiti.

      "I da nije najteža", ukazuje profesor.
      Kako uočiti bolest?
        Nebojša Vujić se trudi da živi normalno/Privatna arhiva  
      Nekoliko meseci pre nego što je utvrđeno da ima Parkinsonovu bolest Vujić je bio sa prijateljem u restoranu, a kad su izašli iz njega on se jako tresao.

      "On me stegao i rekao mi: 'Čoveče, pa stvarno se treseš'. Ništa se posle toga nije drastično dešavalo, ali sam potom primetio da počinju ruke da mi se tresu, onda i noge", opisuje on.

      Kostić upozorava da je ova bolest raznolika.

      I ako uočite tremor - podrhtavanje ruku, to ne mora da znači da imate Parkinsonovu bolest.

      "Solidan broj bolesnika, skoro trećina na početku bolesti uopšte nema tremor, značajan broj bolesnika ga ne razvije ni u toku bolesti.

      "Smatra se da dominantni tremor predstavlja znak lakše forme Parkinsonove bolesti, iako svi misle da je to dramatičnije", objašnjava profesor neurologije.

      Kod deset odsto bolesnika tremor iščezne tokom bolesti. Zato to nije ono na čemu doktori zasnivaju ovu dijagnozu, već na usporenosti spontane motorike.

      Posle početnog šoka po dobijanju dijagnoze, penzioner Vujić nastavio je da živi onako kako je navikao.

      "Pijem redovno lekove, šetam. Ništa preterano, ja sam penzioner i sve ono što pre toga radio, radim i sad.

      "Pečem rakiju sa društvom, ali ne pijem...", kaže Vujić i nastavlja:

      "Jedem normalno, popijem malo rozea za ručak i to kad je jako jelo. I doktorka mi je rekla da smem".

      Ono što mu smeta je što ne može da održava ravnotežu.

      "Kad se oslonim na jednu nogu, moram brzo da spustim drugu nogu, ne mogu da stojim tako dugo. Nemam oslonac na jednoj nozi, posebno na levoj".

      Nema problem da nešto nosi u rukama, niti mu se jako tresu.

      Upravo problem sa pokretanjem ruke je bio prvi znak bivšem profesionalnom vozaču Vladimiru Sivačkom da mu nije dobro.

      Pre desetak godina, kada je primetio da mu se ruka blago grči u laktu i da mu desna stoji u neprirodnom položaju obratio se lekaru.

      "To je počelo da mi smeta, motorika desne ruke mi je bila usporena u odnosu na levu", kaže on za BBC na srpskom.

      Posle drugog kontrolnog pregleda i ispitivanja na Neurološkoj klinici Kliničkog centra u Beogradu utvrđeno je da ima Parkinsonovu bolest.

      "Saznanje da bolujem od Parkinsonove bolesti je predstavljalo neprijatan osećaj da do kraja života moram da živim sa njom", kaže Sivački za BBC na srpskom.

      "Lekar mi je objasnio da može normalno da se živi sa tom bolešću i da je neizlečiva - lekovi samo usporavaju progres - a ja sam se prilagodio situaciji", kaže on.

      Dodaje da je i njegov lekar zadovoljan kako se nosi s tim.
       
      Laza Lazarević opisao ovu bolest 70 godina posle Džejmsa Parkinsona
      Posle Alchajmerove bolesti ovo je najčešća neurodegenerativna bolest - jedan od sto do dvesta ljudi u opštoj populaciji boluje od nje.

      Tradicija lečenja u Srbiji ima anegdotski početak, ističe Kostić.

      "Prvi slučaj Parkinsonove bolesti opisan je u Srpskom lekarskom glasniku, danas ga popularno zovemo Srpski arhiv i to je jedan od najstarijih medicinskih časopisa u Evropi.

      "Čuveni lekar i pisac Laza Lazarević je u njemu opisao slučaj abadžije iz okoline Požarevca", navodi profesor.

      Abadžija je zanatlija koji izrađuje odeću od abe, grube vunene tkanine i u ranijim vekovima su bili vrlo traženi, jer su šili odeću za siromašne delove stanovništva.

      "To je bilo nekih 70 godina posle originalnog opisa Džejmsa Parkinsona 1817. godine, ali zanimljivo da je to otprilike i vreme kad se u Francuskoj javlja interes za ovu bolesti", navodi Kostić.

      Od tada, dodaje, postoji plejada stručnjaka i grupa koja se bavila istraživanjem te bolesti.
       
        Profesor Vladimir Kostić jedan je od najvećih srspkih stručnjaka za Parkinsonovu bolest/Arhiv SANU  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Nebojša Vujić nije dijagnozu Parkinsona dobio odmah posle situacije u restoranu, iako je otišao do porodične doktorke.

      "Pitala me je da li mi, kad pijem kafu, ispada šoljica iz ruku.

      "Malo smo se šalili, pa sam joj odgovorio: 'Ja kafu ne pijem, ali kad pijem vino roze nije mi se nikad desilo da mi ispadne čaša'".

      Neuropsihijatar kod kog je prvo bio na pregledu dao mu je terapiju.

      "Otišao sam jedno veče da se istuširam, a onda su mi se odjednom oduzele noge. Supruga me je jedva izvukla iz kade", priča on.

      "Kada je došla Hitna pomoć, jedan iz ekipe me je pitao ko mi je dao jedan od lekova koje sam popio i čudio se, jer je to bio lek za epilepsiju", dodaje.

      Tek je pregled kod drugog neurologa pokazao da ima Parkinsonovu bolest.

      "Pitao me je zašto sam došao, a ja sam mu odgovorio da me zanima da li imam Alchajmera, jer neću da dozvolim da me žena i deca vuku i da se muče, ja ću to da rešim sam", prepričava Nebojša razgovor kod neurologa.

      Lekar ga je smirio i posle pregleda dao dijagnozu.

      "Rekao sam mu: 'Doktore, od danas ste vi moj brat, jer ste mi rekli da nemam Alchajmerovu bolest'.

      "Laknulo mi je, mada ništa nisam znao o Parkinsonovoj bolesti", kaže Vujić.

      Džejms Parkinson je tu bolest opisao na sasvim malom broju - na šest pacijenata, od toga je bar pola gledao kroz prozor ordinacije, navodi profesor Kostić.

      "Tako se javila zabluda da je Parkinsonovu bolest moguće dijagnostifikovati sa vrata ordinacije, da ne moraš ni da pregledaš pacijenta.

      "Ta zabluda nas je skupo koštala i u jednom periodu, verovali ili ne, svaki četvrti pacijent u svetu je bio pogrešno dijagonstikovan", dodaje.

      Zato su, kaže, kriterijumi "prečišćeni" i sada se greške, na osnovu samo kliničkog pregleda, dešavaju jednom u deset slučajeva.
      Kako živeti s Parkinsonom?
      "Bilo je straha u početku, a onda sam čuo od raznih ljudi da oni ili neki njihovi bližnji boluju od iste bolesti", kaže Nebojša Vujić koji je bio komercijalista u firmi za liftove.

      Ovaj beogradski penzioner je imao dva infarkta - 1992. i 1996. godine, a 1998. godine išao je na operaciju srca kada su mu ugrađena tri baj-pasa.

      "Vodio sam od tada normalan život i sve do sada ništa mi nije smetalo...

      "Pušenje sam ostavio posle prvog infarkta, a pušio sam tri pakle dnevno", opisuje.

      Nova bolest mu nije potpuno izmenila život.

      Ranije je, bez lekova, očekivan rok trajanja bolesti, a i života, od uspostavljanja dijagnoze bilo deset godina.

      "Danas je to bitno izmenjeno. Dobro kontrolisana terapija može da omogući bolesnicima da žive normalno", ističe profesor neurologije Vladimir Kostić.
       
      Kako se leči?
        Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U Parkinsonovoj bolesti se radi o manjku neurotransmitera koji se zove dopamin.

      Lekari terapijom pokušavaju da to nadoknade i naprave zamenu onoga što nedostaje ili da direktno supstancama utičemo na receptore na koje inače dopamin deluje.

      "Ta terapija ne utiče ili nije sigurno da ima bilo kakav uticaj na tok bolesti", ističe profesor Vladimir Kostić.

      Ipak, njom prilično uspešno mogu da se kontrolišu neki simptomi, kao što su sporost i ukočenost".

      "Ali, nažalost, bolest ispod površine koju maskiramo terapijom teče dalje zbog čega s vremena na vreme moramo da popravljamo i povećavamo doze".

      "Postoji i hirurška terapija, ali ni ona ne radi ništa drugo, nego popravlja oštećene nervne krugove, ali ne utiče na tok bolesti.

      Najveći izazov je naći supstancu ili lek koji bi mogao da utiče na tok bolesti i o tome postoje brojna istraživanja.

      Bolest je skopčana sa nizom nemotornih problema - depresivnost, anksioznost, poremećaj kognitivnih funkcija poput jezika, orijentacije, pažnje ili pamćenja.

      I za to postoji neka vrsta simptomatske terapije.

      "Sam ritam života je vrlo značajan. Fizička aktivnost, to može biti i laki fitnes 20-30 minuta ili brži hod, do blagog preznojavanja, sama po sebi podstiče lučenje susptanci u mozgu koje usporavaju i sprečavaju izumiranje neurona.

      "Ako nemamo lekove moguće je da jedna strukturisana fizička aktivnost deluje preventivno", ističe Kostić, navodeći borilačku veštinu tai-či ili tango kao primer.

      Dodaje da ne treba eksperimentisati s hranom.
      Ples kao deo terapije
        Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Da ples može biti blagotvoran za ove pacijente, ali i druge različitim neurološkim oboljenjima, potvrđuje i Slobodanka Kundaica, osnivačica Studija Gral, koja fizikalnu terapiju nekad začini muzikom i plesnim koracima.

      Kada joj se jave pacijenti sa dijagnozom Parkinsona, prvo uradi procenu stanja bolesnika i celu anamnezu bolesti.

      Pošto su to pojedinačni slučajevi najčešće ide kod njih kući i većinu vremena sa njima radi vežbe koordinacije i ravnoteže, a na kraju kao kulminacija dođe ples.

      "Pitam ih koju muziku slušaju, šta vole i od toga krećemo.

      "Kad to prvi put uradite budu u čudu, ne znaju šta im se desilo, a onda kad vide šta sve mogu jedva čekaju sledeći čas i ples kao nagradu", opisuje Kundaica, inače diplomirani fizioterapeut, master mehatronike u medicinskoj rehabilitaciji sa višegodišnjim plesnim iskustvom.

      To je značajno i za motivaciju pacijenata.

      "To su ljudi koji se često jedva kreću, ne mogu da ustanu bez nečije pomoći ili štapa, a onda ovde urade sve što treba.

      "I jedva čekaju sledeći čas, odrade sve vežbe - koje su zahtevnije - kako bismo došli do dela kad se igramo, to im dođe kao višnja na šlagu", kaže kroz osmeh Kundaica.

      Plesala je tvist, fokstrot, igrala i uz rokenrol, ali i narodnu i kafansku muziku.

      "Jedan pacijent je voleo pesmu 'Prazna čaša na mom stolu', bio je jedva pokretan, ali mi je to pevao na dršku od tuša".

      Ispostavilo se da muzika pokreće, čak i teško pokretne.

      "Jedan dekica mi je rekao da voli Pola Enku i mi smo krenuli.

      "Ne mogu da vam opišem kako nešto klikne u njihovim očima, pojavi se radost, neverovatno!

      "Kao da ste dobili mladog čoveka ispred sebe, koji mene vodi i njegovo telo se trudi da prati", opisuje ona.

      Taj pacijent ju je odjednom pustio i krenuo da igra sam.

      "Kad je počeo da veze nogama, levo-desno. Taj čovek se jedva kreće, malo-malo pa padne, a tad je u hodniku igrao tvist.

      "Bili smo zapanjeni. Njegova žena stoji, gleda ne može da veruje".

      Kad je došla sledeći put, rekli su joj da su u međuvremenu - zajedno igrali.

      "Neka to traje makar dve nedelje, vi ste vratili iskru života njima. Taj ples i muzika im pomogne da ponovo postanu mentalno živi", ističe Kundaica.

      Učenje koreografije, utiče i na kognitivne sposobnosti.

      "Pročitala sam u nekoj knjizi da `odnos leči` i to je najbolji opis, ako se uspostavi odnos sa pacijentom to je dobitna kombinacija", navodi Kundaica.

      Idealno bi, kaže, bilo kada bi postojale grupe ili kada bi se ova vrsta plesnog dodatka terapijama organizovala i u institucijama ili staračkim domovima, kao što je slučaj u inostranstvu.
      "Možda postoje Parkinsonove bolesti"
      Postoje različita ispoljavanja bolesti i brojni geni koji se smatraju njenim uzročnicima.

      "Možda ono što vidimo nije jedna bolest.

      "To je dilema da li govorimo o Parkinsonovoj bolesti ili bolestima, u tom slučaju je malo depresivnije jer bi za svaku od njih trebalo naći lek".

      Sporost, ukočenost i tremor u miru - osnovni su simptomi Parkinsonove bolesti.

      "Ali nekad se ove i slične tegobe ispolje u okviru drugih bolesti i tada govorimo o parkinsonizmu.

      "Najčešće, Parkinsonova bolest dobro reaguje na terapiju", navodi profesor.

      U 95 odsto slučajeva, kaže, nastaje verovatno "usled međuigre genetskih i faktora spoljne sredine".

      Mnogo je istraživanja, ali i dalje se ne zna ko su rizične grupe.

      "Ovo što mi poznajemo je samo jedna od šest faza bolesti i postoji period koji u najmanju ruku traje bar sedam godina pre nego što se jave motorne tegobe".

      Pokušava se da se nađu simptomi koji bi mogli da budu glasnici buduće bolesti - među njima je gubitak čula mirisa, depresija, čudni poremećaj spavanja u REM fazi.

      Tada bolesnici glume svoje snove, bore se, događa se da povređuju partnere u snu, konstipacija (zatvor i problemi sa crevima).

      Međutim, to su nespecifični simptomi koji se, inače, javljaju u kasnijem životnom dobu.

      Na pitanje kako lekari znaju šta je starost, a šta Parkinsonova bolest, Kostić odgovara: "Nemoguće je razlikovati".

      Ovu bolest je iskusio i glumac Majkl Džej Foks, koji je osnovao fondaciju za njeno istraživanje, kao i muzičar Ozi Ozborn u 71. godini.

      S druge strane, bolest pogađa i mlađe.

      "Imam veliki broj bolesnika koji obolevaju pre 55 ili 50 godina.

      "To su takozvani pacijenti sa ranim početkom i naravno oni su očajni. Ali ono što im mi lekari kažemo - to su oni bolesnici koji će sahraniti svoje lekare, a ne obrnuto", kaže Kostić.

      Nedavno je kardiološkinja i direktorka Kliničko bolničkog centra Bežanijska kosa Marija Zdravković izjavila da su imali slučaj mlađeg pacijenta koji je dobio Parkinsonovu bolest izazvanu virusom korona.

      Više od 300 studija iz svih delova sveta pronašlo je preovlađujući broj neuroloških problema kod pacijenata sa Kovidom-19.
      Farmakološka zamka
      U ovom trenutku to je neizlečiva bolest.

      Problem je što ne postoje lekovi koji utiču na uzrok bolesti, već samo na ublažavanje simptoma.

      A i oni imaju prateće neželjene pojave.

      "Simptomatska terapija ima nuspojave, one se najčešće ispoljavaju kod obolelih koji uzimaju preparate levodope (lek madopar) kao pojava nevoljnih pokreta.

      "Tu je i ono što samo bolesnici opisuju kao paljenje i gašenje svetla, oni prelaze iz stanja dobro kontrolisanog - on, i loše kontrolisanog - off", opisuje Kostić.

      Nekad je trajanje tih faza predvidljivo, nekad ne.

      "Mogu da se jave i psihotične promene, sa razvojem halucinacija, ali ako se pazi to može da se predupredi u velikom broju", napominje profesor.

      Kod onih koji uzimaju dopaminske agoniste (preparati koji imaju isto dejstvo kao ovaj prirodni neurotransmiter) može da se javi poremećaj kontrole impulsa - pojave poput patološkog kockanja, preteranog jedenja, kupovine, seksualni poremećaji.

      Kao zanimljiv poremećaj navodi pritisak da se zaspi (urge to sleep) - sad ili nikad, što može biti opasno u vožnji.

      "Pažljivim praćenjem, individualizacijom bolesnika moguće je kontrolisati neželjene efekte", kaže Kostić.

      U doba kad je počeo istraživanja, pre 40 godina, do danas situacija se promenila - "nešto smo naučili", dodaje.

      "Treba biti potpuno iskren, cela ova priča nalazi se zarobljena u farmakološkoj stereotipiji.

      "Nemamo novih bitnih iskoraka već jako dugo", navodi Kostić.

      "Istraživanja su vrlo razvijena i brojna, ali rezultate ćemo morati da pričekamo".
      Koja je veza Natalijine ramonde i Parkinsona?
      Biljka Natalijina ramonda, simbol praznika Dan primirja u Prvom svetskom ratu u Srbiji, spada u biljke vaskrsnice koje mogu dugo bez vode.

      Naučnici, predvođeni biohemičarkom Marijom Vidović u okviru projekta koji finansira Fonda za nauku Vlade Srbije kroz program za izvrsne mlade istraživače, ispituju da li je svojstvo pojedinih proteina unutar Natalijine ramonde moguće primeniti na čoveka.

      "Za početak u epruveti, a imamo ambicije da pređemo na istraživanja u kulturi ćelija, a zatim i na neke životinje.

      "Ovako bi se sprečilo da dođe do razvoja bolesti", ističe ona.

      Kod Parkinsonove bolesti dolazi do nakupljanja proteina - alfa-sinukleina, koji je inače prisutan u mozgu zdravih ljudi.

      "Molekuli ovog proteina se lepe jedan za drugi i grade veća vlakna, koja se akumuliraju i grade Levijeva tela.

      "Ta Levijeva tela su marker Parkinsonove bolesti i to se vidi na presecima mozga ljudi koji su oboleli od nje", opisuje Vidović sa Instituta za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu za BBC.

      Istraživanje koje ona sprovodi je multidisciplinarno, jer se grana fiziologije biljaka primenjuje na ljudska oboljenja.

      "Biljke su specifične, one imaju neverovatan spektar rešenja da se izbore sa sušom, hladnoćom, jer ne mogu da se pomere.

      "Sad pokušavamo da ono što su biljke same smislile primenimo i utvrdimo da li takozvani LEA proteini iz Natalijine ramonde mogu da štite priteine i u ljudskom mozgu", navodi Vidović.
        Vladimir Sivački i dalje uživa u pecanju/Privatna arhiva  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Dok se vozimo do Bubličkog (Brestovačkog) jezera na jugu Srbije kako bismo okušali pecarošku sreću, Vladimir Sivački ni na sekund ne pokazuje bilo kakvu nesigurnost za volanom.

      Iako Parkisonova bolest ume da uspori reflekse, kod njega se to uopšte ne primećuje.

      Čak i kada je na pustom drumu, kojim jedva da prođu dva ili tri automobila dnevno, 70-godišnji Vlada vozi po propisima - mirno i profesionalno.

      Mašina ga sluša, automobil klizi po putu.

      "Koliko puta godišnje dođem ovde? Bolje da ti kažem koliko puta ne dođem", smeje se Vlada Sivački dok smo prilazili jezeru.

      Pre nekoliko decenija sa suprugom je napustio Beograd i preselio se u porodičnu kuću u Žitnom Potoku nadomak Leskovca.

      Prija mu mir, izolovanost, šuma u kojoj šeta, obližnje jezero sa kog se, neretko, vraća sa dobrim ulovom.

      U dvorištu ima svega - plastenik sa povrćem, strugara u kojoj stalno nešto čeprka i "pečenjara Sivi" koju je sam napravio i koja bi se uklopila i u neki bolji restoran.

      Nikad ranije nije imao hroničnu bolest. Jedino je 1987. godine imao saobraćajni udes iz koga je, navodi, samo čudom ostao živ.

      "Živeo sam normalno, nikad nisam imao zdravstvene tegobe", priča Sivački.

      Kako dalje?

      "Malo sam usporen, ali obavljam sve životne funkcije - vozim kola, redovno idem na pecanje, obavljam sve kućne poslove i staram se, za sada, sam o sebi.

      "Sa porodicom nemam problema samo su postali malo tolerantniji", kaže Sivački.

      Iako zna da će ga to doveka pratiti i dalje se nije u potpunosti pomirio s bolešću.

      "Teže se oblačim, sporije hodam, tiše govorim, a imam osećaj da sve to mogu normalno da uradim", kaže Vladimir Sivački.

      Sličnog stava je i Vujić, koji je pronašao dobru stranu ove bolesti.

      "Ne razmišljam uopšte o njoj. Uvek kažem - možeš da imaš bolest samo da te ne boli ništa", kaže Vujić.
       
       
      Parkinsonova bolest: Šta je to i kako živeti sa njom
      WWW.B92.NET Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči.  
    • Од JESSY,
      Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.
        Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.
      Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
    • Од Trifke,
      Glas iz Vaseljenske patrijaršije: „Imajte na umu, dragi očevi i braćo iz SPC – istorija nije konačno napisana”
      WWW.ANTENAM.NET    
    • Од Поуке.орг инфо,
      U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će on biti u koaliciji, rekao je u emisiji Pressing na N1 predsednik Samoopredeljenja i, kako se očekuje, budući premijer Kosova, Aljbin Kurti. Govoreći o ukidanju taksi, Kurti je rekao da će ih Kosovo prvo zameniti "reciprocitetom", pa tek onda ukinuti, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je.
      "Poštovaću ustav, ali pravim sadržinsku razliku između toga kada je nešto ustavna obaveza i politička koalicija s druge strane. Trudimo se da pravimo vladajuću koaliciju gde neće biti potrebni glasovi Srpske liste. Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne znači da će biti u koaliciji, srpska nacionalna pripadnost nije članstvo partije nego nacionalna pripadnost", rekao je Kurti.
      Upitan da li to znači da će u budućoj kosovskoj vladi biti srpski ministar sa kojim će se složiti dvotrećinski Srpska lista, ali neće u političkom smislu biti tretiran kao deo vladajuće koalicije, Kurti je kazao da se "može tako reći".
      On je dodao da još nije razgovarao sa predstavnicima Srpske liste, ali da ih neće "ekskomunicirati u skupštini i da su oni poslanici".
      "Ali smatram da po opštinama sa većinski srpskim stanovništvom nije bilo fer i slobodnih izbora", dodao je, navodeći da je na izborima na Kosovu bilo slučajeva da je jedan Srbin glasao čak 18 puta, i primera da je u nekim mestima bilo više glasova za Srpsku listu nego stanovnika.
      Posmatrači su rekli da su se kršenja izbornog procesa desila u sredinama gde posmatrači nisu bili Albanci, naveo je on, prihvatajući da to jeste odgovornost kosovskih institucija.
      Izvor: N1   "I loše je da imamo krađu po sredinama gde je većinsko srpsko stanovništvo. Ovo je konstatacija međunarodnih posmatrača, ovi incidenti su pojava, mnoštvo je tih incidenata jer je bilo pritiska Beograda da dobiju 100 odsto", naveo je Kurti.
      On je ocenio da to pokazuje i "nedostatak samopouzdanja". "Imate pritisak i stravične diktature ne samo u Evropi i drugde u svetu koje bi se zadovoljile sa 80 odsto, a ovi su želeli 100 odsto. Ali ne krivim ja Srpsku listu, oni prebacuju pritisak koji sami doživljavaju, tj pritisak Beograda na Srpsku listu se prebacuje na pritisak na srpsko stanovništvo na Kosovu", dodao je.
      Upitan zašto eliminiše Srpsku listu, on je rekao da "Beograd plaća za poslušnost" i da kosovske institucije sa međunarodnom zajednicom moraju da prekinu mogućnost da Beograd vrši pritisak na Srbe na Kosovu.
      "Nemam ništa protiv Srba, naprotiv, družim se sa mnogo Srba ovde na Kosovu... Problem sa Srpskom listom nije to što je sredstvo Beograda, već što je - sredstvo. Političko biće Srpske liste je da oni ne budu, ne postanu, oni postoje da ne bi postali, to je veliki problem", smatra Kurti.
      Naveo je i da je racionalno očekivati da će mandat za formiranje kosovske vlade dobiti ovog meseca, i da će imati 15 dana za formiranje koalicije sa Demokratskim savezom Kosova. "Do sada smo usaglasili oko 80 odsto planova i programa, posle toga ide podela resora ministarstava, a težimo tome da imamo 12 ministarstava, samo po dva zamenika ministara, i najmanje 30 odsto žena", pojasnio je.
      Sa Srbijom prvo reciprocitet, tek onda ukidanje taksi
      Govoreći o dijalogu o pitanju Kosova, on je rekao da će njegova vlada početi prvo dijalog sa Srbima sa Kosova, i to dijalog o ekonomskom razvoju, a ne o pomirenju.
      "Šta će nam to, meni Srbin iz Gračanice nije uradio ništa, niti ja njemu. Ako pitaš Srbe ili Albance na Kosovu šta im treba,
      ono što će svako reći jeste posao i pravda, i to treba da bude prioritet", objasnio je.
      Kao drugo, naveo je, počeće razgovor sa visokim predstavnikom EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozepom Borelom. "Treba nam dijalog u Briselu sa dijalogom sa Srbijom".
      POVEZANE VESTI     Kurti za N1 najavio pregovore o ukidanju viza između Kosova i BiH
      06.11.2019.
      Pojašnjavajući stav po pitanju ukidanja taksi, Kurti je rekao da će Kosovo takse zameniti reciprocitetom. "Reciprocitet je pravi princip zdravih konstruktivnih odnosa. Utvrdićemo registar, listu svih elemenata koji se tiču reciprociteta sa Beogradom", dodao je.
      Kurti je rekao da je potrebno prvo odrediti reciprocitet, odnosno da Srbija prvo učini nešto na nekom drugom polju, pa tek onda ukinuti takse, a zatim dobro pripremiti dijalog. "Nemamo luksuz da još jednom propadne dijalog", dodao je.
      Na pitanje da li bi došao u Beograd na razgovore sa srpskim vlastima, Kurti je rekao dve strane treba da se sastanu u Briselu.
      "Dijalog ću voditi ja kao budući premijer, imaću svoj tim na dva nivoa. Prvi će biti političko predstavništvo gde će biti i oni iz opozicije, i drugi tim eksperata jer će biti raznih aspekata budućeg sporazuma. Ali najvažnija su tri principa - prvi je da ne bude sporazuma bez dijaloga, drugi da nema dijaloga sa mapama, gde se predsednici prave da su vojni generali u ratu, a treći da nema predsednika oko mape, nego samo da budu eksperti o demarkaciji. To će pomoći da se prebacimo iz ambicija i apetita za teritorije jedni drugih ka pravu građana i potrebama zajednice", naveo je gost Presinga.
      Kurti je naveo da je razgraničenje za njega rasistički koncept koji ne prihvata, dok je demarkacija nešto potpuno drugo.
      "Uvek će biti Albanaca i Srba na obe strane granice. Demarkacija da, ali ne razmena teritorija. Jer razmena teritorija nije dijalog za mir već dijalog koji vodi ka budućim konfliktima".
      On je rekao i da ne veruje da sporazum možemo imati već sledećeg proleća.
      "Nema pomirenja bez poverenja, potrebno je poverenje a toga nema, jer se pravimo 'hajde da se saglasimo o vrednostima', a nismo saglasni o činjenicama rata, u koji smo svi bili uključeni. Neohodno je da se slažemo o vrednostima, ali za pomirenje nam treba saglasnost o činjenicama", istakao je.
      Rešavanje ubistva Ivanovića mnogostruki neuspeh svih
      Kurti je rekao da će se zalagati da institucije Kosova i međunarodne zajednice razjasne ubistvo Olivera Ivanovića.
      "Sa ubistvom Olivera Ivanovića prvi put se desilo u istoriji Kosova da je ubijen Srbin na Kosovu, a da nije bilo nijednog Srbina na Kosovu da kaže da su to uradili Albanci, to je prvi put. Jako je čudno da u Severnoj Mitrovici gde ima najviše kamera po kvadratnom metru, nije moguće utvrditi ko je to počinio", kazao je.
      On je rekao da je razočaran kosovskim institucijama i Euleksom i onima koji "gledaju te kamere" i da je taj slučaj "mnogostruki neuspeh svih, i kosovskih i međunarodnih mehanizama".
      Objašnjavajući zašto Ivanovića smatra ratnim zločincem, Kurti je rekao da je to tvrdio i Bernar Kušner u svojoj knjizi, a "on je dobro poznavao situaciju jer je bio šef Unmika 2000". "Ivanović je bio među čuvarima mostova… on nije krio da je bio u paramilitarnim jedinicama...", dodao je Kurti.
      Kurti je rekao da će se zalagati da se svi zločini na Kosovu istraže.
      "Prošlost ne prolazi lako i da je ona uvek i u sadašnjosti, a da bismo krenuli sigurno dalje prema miru u regionu i budućnosti ka EU, moramo da se sučeljavamo sa prošlošću, bilo je zločina na Kosovu prema Srbima, i ja ću se zalagati za to, jer zločin ne zastareva, da imamo normalne sudove koji će osuditi i Albance koji su ubijali Srbe", zaključio je on.
      Albanska zastava sada, u premijerskoj će biti zastava Kosova
      Upitan zašto u prostorijama drži zastavu Albanije a ne Kosova, Kurti je rekao da je će zastavu Kosova držati u premijerskoj kancelariji.
      "Albanska zastava je veoma stara i da ima dosta istorije u tome. Kosovska zastava će biti u premijerskoj kancelariji. Kad su usvojili zastavu Kosova, nije bilo ni demokratije ni istorije u toj zastavi, nego geografije. Na taj nedemoktratski način kada su usvojli zastavu, albanska zastava je postala zastava otpora", naveo je i dodao "mi smo po nacionalnom identitetu smo Albanci, ne postoji nacionalni identitet kosovara, ali postoji država Kosovo".
      Kurti je naveo i da nema srpski pasoš, niti srpsko državljanstvo, već da ima državljanstvo i pašoš Kosova i Albanije.
      Upitan o budućnosti Kosova, on je rekao da evropske integracije i ujedinjenje Kosova i Albanije niti mogu da zamene jedno drugo, niti se protive jedno drugom.
      "Mi smo u Otomanskoj imperiji bili podeljeni po vilajetima, i u Jugoslaviji, ali njih više nema, a mi smo i dalje ovde. Ja neću moći rešiti odmah ta velika istorijska pitanja, ja ću se baviti ekonomskim razvojem i pravdom. To će biti moj fokus", zaključio je.
       
      Kurti: U vladi i ministar s podrškom Srpske liste, ali ne kao deo koalicije
      RS.N1INFO.COM U novoj kosovskoj vladi Srpska lista biće u opoziciji, a to što jedan ministar mora da bude iz srpske zajednice, ne...  
×
×
  • Креирај ново...