Jump to content

Исидора Секулић: О пролазности у животу

Оцени ову тему


Препоручена порука

           pk.jpg

 

Међу људма живи, и наслеђује се формула: да је о неким чињеницама „паметније“ не мислити. Наслеђује се уједно и ванредна способност за то паметно немишљење.

Занимљиво је да у те чињенице долазе некоје од најкрупнијих појава и идеја овог света и живота, из области душе и духа, етике и морала. Између осталих, чињеница пролазности. Пролазност, као природно начело, као ток наше егзистенције, пред нама је, с нама је, у нама је, стално као крв и дах. Пролазност је услов живота који имамо, податак за све што ценимо и волимо; од начина како идеја о тој чињеници живи у нама, зависи оно у шта циљају напори човека: мир, и мудрост, и доброта човечанска. Оплемењена свест о пролазности, пролазност нас, и свега око нас, то је извор мира, мудрости, доброте. Увек нам смета она сурова реч у Еванђељу: Безумниче, још ноћас ти могу душу узети. Израз за пролазност не би смео бити претећи; пролазност није катастрофа, она је стално стање. Израз за пролазност мора бити складан и мудар. У нашој таласавој егзистенцији, талас је и лепота и енергија и отход. Божја воља је талас.

Међутим, ништа на свету није толико празна узречица, толико празнословље, колико – у разговорима, текстовима, саветима, тешењима – наши стереотиписани и обезличени изрази: све пролази; ништа није вечно; свему долази крај; данас јесте, сутра није; итд. Чује се то сваки час, поводом свачега и ничега, са једном одвратном механичношћу која избацује своју паролу слично оним глупим рефренима који немају никакве везе са строфом којој су додати.

Судбине наше су таласи. Таласаво кретање мишицом и руком у знак опроштаја при одласку, симбол је дубок и диван. Друм вијуга, рука таласа, човек се губи из вида. Назидамо кућу, и затворимо се у њу, али куће су зидане по друмовима. Човек седне мирно, прекрсти руке непомично, али по рукама реже пролазност резотине као и по лицу. Нека једна личност, сакривена и непозната, промоли кроз прозор руку, тако је као да смо јој и лице видели. Пролазност је идентична с нама сваког тренутка, у свакој црти лика или руке. И више је у нашем пориву и лету, него у умору и паду. Жеђ да се што више уради, дочекивање белих зора са захуктаним енергијама, то је ритам пролазности. А меланхолија што тако мало можемо да свршимо, лепа је, има диван осмех оних који путују, одлазе, боре се са својим крилима кад год се вежу за једно место, једно чекање, једног човека. Код сељака, примитивних, непосредних, живих више својим бићем него правилима и навикама, чује се поводом свачега реч: ако Бог да, и види при том поглед који прне из очију у даљину.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми смо сваког часа друго и другде. Два пријатеља се не могу наћи два пута на истом месту, исти. Пролазност свира у нас модулације, такве да пресићују сваку фантазију. Живот је од тих модулација леп, и једино од њих дугачак и вијугав… Али људи празнослове: пролазност наша, то је страшно; боље о њој не мислити. А о чему је онда добро мислити? О животу. Па ми у свом празнословљењу и живот зовемо страшним! И зар је живот противност пролажења? Живот је синтеза живљења и пролажења: он је пролазност, са спираластим боравцима око станица које се, редом, остављају. Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једрима и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази. Мушкарци, тако јаки у примитивном осећању свог бића, срочили су ону чувену и чудесну омладинску песму, чија строфа почиње речима Gaudeamus igitur, a свршује речима Nos habebit humus.

У младости, у кући и у школи, редак је случај да нас неко учи мислити о пролазности, правилно, постепено, храбро, као о битној црти наше егзистенције, и свега у њој. Напротив, уче нас кукавички избегавати ту мисао. Почне ли неко сам од себе да разговара са живим песком на коме стоји, плаши га околина њим самим као човеком у кога је ушао „црв песимизма“. И бар да га онда уче да буде доследан, и да и не говори о оном о чему не мисли – не, навикавају га да на помен пролазности уздахне познатим лажним уздахом, најлажнијим сурогатом за тобожње разумевање, и да празнослови на тему: судбина, смрт, и, нарочито, „морање“.

Само недостатак сваког оплемењеног размишљања о пролазности може усадити, и усађује у човека осећање коби, осећање пролазности по „морању“, дакле по насиљу. То је једна од најнечовечнијих и најлажнијих идеја од којих се човек икада бојао. Бојати се онога с чим певамо и играмо, бдијемо и спавамо.

Као наше сунце, као наша мора, и ми свака двадесет четири сата прођемо синтезу свога бића: устанемо и легнемо, сванемо и малакшемо, јесмо и нисмо. Самим тим што је пролазност идентична с нама, ми морамо носити у себи наклоност за линију људске егзистенције; не може друкчије бити. Дивне, мирне слике пролазности у природи испуњују нас једним емотивним одушевљењем за лет и одлазак. У те слике долази и визија о читавим јатима наших савременика са којима тихо слазимо до наших граница. Стриндберг, велики поет у основи, завршује сцену, у својој драми Соната духова, једном визијом која је сведочанство лепоте одласка. Младић казује девојци што умире: „Нека ти Бог буде у помоћи на путовању“, а Стриндберг наређује режисеру да оствари визију у пуној лепоти: „Цела соба нестаје.“

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Више но по ичему другом, по пролазности су нам браћа и сестре воде и путеви, лептири и камичци. Све таласа и одлази, у миру и складу, и насиља и морања нигде нема. Човек пролази сагласан са пролазношћу, иначе не би никада имао мира. Бодлер, који је, као толики песници, више пута писао смртност и смрт с помоћу картонских страшила, једаред је погодио реч племените мисли: О Mort, vieux capitaine, il est temps, levons l’ancre.

У тој области, области мисли o нашем пролазном бићу, философија је, свеукупно, и до данас, јача од поезије: чистија, искренија, храбрија. Поезија, целог света, свих времена, врви од позе и театра; од херојских смрти за чију узвишеност је потребан афект; и од тужних смрти слабих бића око којих стоји стењање огорчења, и ори се клетва и протест против Бога, који, наравно, узвишен као и смрт, не одговара на нападе. Лиричари и романтичари су добрим делом они који су у човеку однеговали идеју о смрти као о нечем изненадном и туђем и неразумљивом, и научили човека да пролазност своју везује за нешто чудовишно катастрофално, за церемонију ужаса, погреб и црве. Проза, мање емотивна и субјективна и декоративна од поезије, ближа је философији, и она је чешће у инспирацији да покаже да је племенита сагласност човека са судбином пролажења извор естетичких и етичких блага у човеку. Један од највиших примера за то јесу, можда, Тургењева Живе мошти. Болесница је постала уметник. Она види лепоту света из лепоте растајања; растанак је тренутак добрих моћи човекових; растанци су пуни осмеха и апсолутне доброте. Болесница тихо пева.

Од наших лиричара са философском предиспозицијом, понајгоре и понајбоље о смрти писао је, можда, Крањчевић. Штета што ни он, као ни толики други наши песници, није по свему, унутрашњем животу и култури, дубље утонуо у Једно, Једно у смислу философском и религиозном. Овако, бунтовничио је по религији узалудно; написао онај романтични vacarme о гробљу („Гробље на умору“); али, уједно је и творац, и то у истој песми, она два реда савршене истине и лепоте поетске и философске:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па умире онда сама… мре нечујно, слатко, лако.
Од серафског тише перја, кад се крилом Богу клања.

Велика поезија стоицизма, то још чека на свој ред у модерној поезији. Стоицизам је за време ренесанса већ имао једну обнову, али опет у смислу философије. Било би време да устане у облику поезије: слободан од скепсе античке, слободан од театра романтичара, оплемењен тихом поезијом растанака од којих нам је састављен живот.

Велики је регулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље. Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта, воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче – али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и света. Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non comparet… Мисао o пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песимистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Са куле на рту норвешке обале гледали смо, једног јутра, пучину немирног мора, и над пучином неколико морских птица у страсном лету. Две горостасне и дивне силе, у покрету: сила мора и сила крила; јуриле су воде, и птице, путањом пролазности у свој довршетак. Море је било подељено на две узљуљане али болесно тешке и у месту гибане површине, које су дрхтале, надимале се и проваљивале се у себе, као течност коју у затвореном котлу надима и витла огањ испод котла. Између те две мутно маслинасте површине, изривен кривудав бео пут. А по њему, широки и као бродови дуги таласи, полегли заривено, како треба за брзо пловљење, ваљају и одлазе брзином неповрата. Ставангер и његова кула их више видети неће. Пене расплетене се гоне по њима, и драже их на још силније хитање. Белом путу нигде краја, сили која је нагла да носи нигде сметње… Између воде и тамног неба, друго путовање и одлажење. Укошене до усправности, круте и оштре као нож, четири птице, са буром у крилима, у познатој предсмртној линији, пирују свој велики лет, и са муњама брзине у себи престижу таласе, и остављају Ставангер и кулу, градове и планине, гнезда и домове.

Уђоше нам у душу тај кас водених хатова, и тај лет морских птица; и остала у нама завазда лепота од измирења са судбинама таласавим, љубав за живот наш који не би био наш кад би знао за враћање.

 

https://teologija.net/o-prolaznosti-u-zivotu/

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу 9. октобра, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског и шеф кабинета Његове Светости, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова при Богословском факултету у Београду, поводом славе Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

      Епископу Сави саслуживало је свештенство уз молитвено присуство студената ПБФ-а и верног народа. После прочитаног јеванђељског зачала Епископ Сава се архипастирском беседом обратио присутнима. Након свете Литургије Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. 
      На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. 
      Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. 
      Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. 
      Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. 
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и  многобројним верним народом.
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија.
      -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем:
      -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу.
      -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу:
      -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх.
       
      Извор: Тeлевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4)

       
      Молитва Цркве је увек библијска она је изражена језиком, сликом и символима Светога Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења.  Псалми су увек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик". Имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 103) - на вечерњи; шестопсалмије на Јутрењу (Пс. 3, 37, 62, 87, 102,142), и хвалитни псалми (Пс. 148, 149, 150); групе од по три псалма на Часовима. Целокупан свештени садржај Псалтира, раздељен на двадесет делова или Катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста – свете Четрдесетнице, када се Псалтир испева (прочита) не једампут, него двапут сваке недеље.
      Према речима васељенског протопрезвитера Александра Шмемана: Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. Свети Амвросије Милански (Медиолански) је говорио: У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење. Када су браћа упитала великог и богоносног светитеља Јована Златоуста: да ли је добро оставити Псалтир, он рече: боље је да сунце остави пут свој, него оставити Псалтир. Јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати Псалтир. Све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као Псалтир. Овај уводни део који је садржан са светоотачким поукама о значају Псалтира, употпуниће речи Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, који вели: Kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама Библије. У њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва. Ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист. Она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души. Она изгони страсти из човековог срца. И при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено. Свети Дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу.
      Псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом. Духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. 
      Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу тог (бого)трагања. Прекрасна одлика псалмопојца Давида је његово целисходно стремљење ка Богу и ка заједници са Њим. Не заборавимо да је псалмопојац Давид био човек као и ми, са свим успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, увек бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – Божјом мером. Цар Давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби, и свега онога што је и нама самима својствено. Управо у Псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу - непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање. 
      Вођени овом истином, читајући Псалтир, псалмопојећи Бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка Господу, знајући да нас Отац небески неће оставити, већ, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. 
      Пред крај Јеванђеља по Матеју читамо о догађајима који су се збили на Голготи: А око деветога часа повика Исус говорећи: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46). Ове речи изговара Христос, управо из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). Према слободнијем тумачењу можемо рећи да  Господ Исус Христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо Псалтиру, те да у Псалмима проналазимо молитвене речи утехе. Читање Псалтира је истинско величање Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале. Поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне Псалме. Као што видимо, Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосно славословље Господу као нашем Оцу и Промислитељу. 
      Често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, који кажу како су Псалми неразумљиви. Језиком ове болне и несретне ситуације у којој се налази цео свет, одговор на речи да су Псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: Ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Дакле, уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао свега, па и читања Псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства. Псалтир је велика ризница. Он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота. Господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима Његовим који су Га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни. Један од тих прекрасних и миомирисних изданака је Свети и богоносни отац наш Василије, чудотворац Острошки и Тврдошки, највећи сведок љубави Божје и силе Васкрсења. Он је као архимандрит 1637. године походио Свету Гору и тамо се по благослову светог патријарха Пајсија Јањевца задржао годину дана. Његов боравак у врту Пресвете Богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз Псалтир. По повратку са Свете Горе изабран је за митрополита и у Пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло и непрестаном служењу Богу и роду, са Исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама Псалтира у срцу. Овај прекрасни пример је нама духовни путоказ, да као Светосавски и Световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је Псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу.
      Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8).
       
      Катихета Бранислав Илић

      *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 42-44)


                Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду.
        „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће.
      „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи.
      Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“.
      Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“.
      Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога."
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...