Jump to content
Sophrosyne

Амиши

Оцени ову тему

Recommended Posts

Постављена слика


Ukratko :

Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske grupe u Severnoj Americi, poznate kao Stari red amiške menonitske crkve. Amiši su se pojavili u periodu 1693 -1697. kao sledbenici Menonitskog starešine Jakoba Amana u Švajcarskoj, Alzasu i Nemačkoj. On je propovedao da je laž razlog za izopštenje(što je značilo izbegavanje drugih menonita), da odeća mora da bude istovetna i brade nedoterane i da državnu crkvu treba izbegavati. Preseljenje u Severnu Ameriku i asimilacija učinili su da Amiša više nema u Evropi. Naselili su se u Pensilvaniji u 18. veku. Posle 1850. raspali su se na Stari (tradicionalni) i Novi red(danas menonitske crkve). Amiši starog reda sada žive u Pensilvaniji, Ohaju, Indijani, Ajovi, Ilinoisu i Kanzasu. Odrasli koriste i primaju formalno članstvo u crkvi između 17. i 20. godine. Bogosluženje u Pensilvaniji se obavlja na Holandskom (germanski dijalekt) i malo na engleskom. Iako su u teološkom pogledu slični menonitima, Amiši nose skromnu, staromodnu odeću i odbacuju modernu tehnologiju, uključujući automobile i telefone.

Amish : World's Squarest Teenagers | Meet the Amish | C4

Share this post


Link to post
Share on other sites

Амиши су се појавили у периоду 1693 -1697. као следбеници Менонитског старешине Јакоба Амана (1644?-око 1730) у Швајцарској, Алзасу и Немачкој. Он је проповедао да је лаж разлог за изопштење(што је значило избегавање других менонита), да одећа мора да буде истоветна и браде недотеране и да државну цркву треба избегавати. Пресељење у Северну Америку и асимилација учинили су да Амиша више нема у Европи. Населили су се у Пенсилванији у 18. веку. После 1850. распали су се на Стари (традиционални) и Нови ред(данас менонитске цркве). Амиши старог реда сада живе у Пенсилванији, Охају, Индијани, Ајови, Илиноису и Канзасу. Одрасли користе и примају формално чланство у цркви између 17. и 20. године. Богослужење у Пенсилванији се обавља на немачком и мало на енглеском. Иако су у теолошком погледу слични менонитима, Амиши носе скромну, старомодну одећу и одбацују модерну технологију, укључујући аутомобиле и телефоне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Amiši su pripadnici konzervativne hrišćanske verske zajednice, koji su prihvatili anabaptističko verovanje od Menonita. U SAD ih trenutno ima oko 130.000. Njihova verska načela im ne dozvoljavaju da preuzimaju vrednosti spoljnog sveta, pa samim tim im zabranjuje i učestvovanje u svakodnevnom životu van njihovih verskih zahednica, koje su u potpunosti nezavisne i izolovane od ostatka američkog društva. Iz tog razloga se Amiši venčavaju unutar svoje zajednice. Brak unutar zajednice i očinske linije nasleđivanja učvršćuje društvenu strukturu amiške zajednice, koja se zasniva na porodici.

Do 17. veka, Amiši su živeli u zajednicama na području Nemačke, Francuske, Holandije i Švajcarske. Međutim, zbog svojih verovanja, oni su, početkom 18. veka, bili prognani sa ovih prostora i emigrirali su u severnu Ameriku.

Oni žive u ruralnim predelima i najčešće se bave poljoprivredom. Pri tom, oni izbegavaju korišćenje modernih oruđa, kao što je, između ostalog, i struja, automobili, računari i telefoni. Kao objašnjenje na pitanje zašto ne koriste električnu energiju, oni navode da bi ih njena upotreba navela na kupovinu radija, televizora i drugih tehničkih uređaja, koji bi narušili porodičnu idilu i članove porodice udaljilo jedne od drugih. Odeća Amiša takođe ukazuje na njihovu potrebu da se distanciraju od ostatka sveta i savremenih tokova. Oni i dan danas nose odeću koja je u stilu vremena kada su se počeli seliti.

Jakob leteti, bio je Menonitski starešina je zastupao mišljenje da je laž dovoljan razlog za izopštenje (isključivanje iz zajednice), zatim, da odeća mora kod svih pripadnika da bude u osnovi ista i jednostavna, da muškarci moraju imati nedoterane brade, da državnu crkvu, koja god to bila, treba izbegavati i da treba živeti skromno. Njihovi standardi ponašanja se ustvari zasnivaju na njihovoj interpretaciji Svetog pisma. Ukoliko neki član prekrši bilo koji moralni ili verski zakon, zajednica odlučuje da li će on biti izopšten ili ne. Dok je ta osoba isključena iz zajednice, nijedan član zajednice ne sme kontaktirati sa prestupnikom. Migracija u severnu Ameriku i asimilacija, su kao rezultat imali nestanak ove verske grupe sa područja Evrope.

Do 17. godine života, odnosno, dok još nisu kršteni, mladi ne podležu strogim pravilima, te stoga odlaze u svet da iskuse čari života. Svrha ovog odlaska u svet, koji se naziva rumspring, jeste povratak u zajednicu i dobrovoljni pristanak na pravila života koja nosi krštenje. Mladi Amiši crkvi zvanično pristupaju sa 17-20 godina. Obzirom da oni nemaju crkvu, služba krštenja se održava u kućama. Okupljanja ovog tipa predstavljaju idealnu priliku da se odabere partner, odnosno, budući bračni drug. Amiške porodice su veoma često vrlo brojne, jer u brak stupaju mladi, a za njih su deca Božji dar. Veoma često se dešava da se sklapaju brakovi među rođacima drugog, trećeg kolena, pa samim tim nisu retka i genetska oboljenja.

Međutim, kao što je i očekivano, prisustvo spoljnog sveta je uticalo na njihovu želju za izolacijom i prisililo ih na suočavanje sa stvarnošću. Iz tog razloga, članovi kongregacije (verskog udruženja) sada prihvataju rad izvan zajednice i učestvuju u društvenom životu kao i svi drugi građani: izlaze na izbore, plaćaju poreze, itd. Izvesne aktivnosti, njihova unutrašnja pravila reda, uprkos uticaju okoline, ne dozvoljavaju, kao što su npr. služenje vojske, bavljenje politikom, prihvatanje bilo kakvih državnih subvencija itd.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Amiši su rođeni iz anabaptističkog pokreta u Švajcarskoj 1525. godine. Anabaptisti dolaze u sukob s rimokatoličkim i protestanskim krilom u okviru hriscanstva u pitanju pravilnog tumačenja i pokornosti Novog zaveta.

Anabaptisti su smatrali da je krštenje za svakog hrišćanina dvostruki čin, jednom kada se rodi i drugi put kada odraste, znači po principu slobodnog izbora. Shodno tome anabaptizam bi u prevodu značio "dvaput kršten". Godina 1525. je godina velikog progona anabaptista Švajcarske od strane udruženih rimokatolika i protestanata, u kojem je oko hiljadu anabaptista ubijeno. Godine 1693. anabaptisti pokrajine Alzas, današnja Francuska, zajedno sa švajcarskim anabaptistima vrše separaciju i formiraju amišku crkvu. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, suočeni sa problemima zbog svog religijskog verovanja, te pritisnuti ekspanzijom tehnologizacije života u Evropi, Amiši vrše egzodus u Ameriku. Brojka od 5000 ljudi, koliko je brojala amiška zajednica u Americi po dolasku, narasla je do 150 000, koliko ih danas tamo živi. Razasuti su u dvadeset dve države SAD, a ima ih i u Ontario, Kanada. Najveći broj Amiša živi u Ohaju, Indijani, Ajovi, te u Pensilvaniji, posebno na području Lančestera, njih oko 21, 000.

Religija

Godine 1632. anabaptisti deklarišu anabaptističku konfensionalnu veru, u obliku svoje pisane, teološke riječi. Sledeći Bibliju, veruju da je Isus božji sin, a crkva telo Hrista, kroz koju se sprovodi božija misija na zemlji. U kontekstu toga, puno pažnje pridaju besprekornoj čistoći "hristovog tela". Amiši akcent vere stavljaju na njeno praktično ispoljavanje, a manje na suštu, pisanu reč.

Amiši naglašavaju važnost pokornosti, dobročinstva i jednostavnosti kao principa na kojima se bazira hrišćanski život. Sledeći anabaptističku tradiciju, veruju da su hrišćani pozvani da slede primer Hristovog neodupiranja. Veruju da hrišćani ne treba da koriste nasilje ili pribegavaju sili, te kao takvi ne učestvuju u bilo kakvim vojnim aktivnostima. Principijelni u svom verovanju u božiju reč, ne popuštaju pod pritiscima crkve ili države čak i kada to rezultira omalovažavanjem ili zatvorom. Konačno, Amiši ističu da religiozno verovanje mora biti praktikovano, a ne samo prividno prikazano. Oblačeći se jednostavno, živeći po manirima skromnosti, pomažući susedstvu, trude se da istinski ispolje svoju veru. Amišima je bila otežana mogućnost javne religijske službe. Tako se s vremenom razvila amiška kućna religijska aktivnost.

Danas, oni praktikuju verska okupljanja svake druge nedelje po tri sata, svaki put u drugom domu. Ova specifičnost kućne religijske službe izdvaja Amiše iz kruga ostalih krila anabaptističkog reda koji religiozni obred obavljaju u tipičnim hrišćanskim crkvenim objektima. Zbog toga su Amiši, iz čisto praktičnih razloga, podeljeni u crkvene distrikte, od kojih svaki, uključujući i decu, broji najviše 150 osoba. Biskup je odgovoran za duhovno i administrativno vođenje procesije, kao i za oficijelno rukovođenje venčanjima i sahranama. Zanimljiv je način biranja novog biskupa. Glasanjem se bira pet odraslih muškaraca. Zatim se svakom od njih daje mogućnost uzimanja jedne od pet ponuđenih Biblija. Međutim, samo u jednoj od njih nalazi se poseban beli papir. Onaj koji slučajnim izborom uzme tu Bibliju, postaje novi biskup.

Religijska služba se vrši na nemačkom, maternjem jeziku Amiša. Vernici sede raspoređeni u nekoliko soba licima okrenuti prema biskupu, koji sedi u sredini centralne prostorije. Na početku molitve svi zajedno dvaput kleknu. U religijskom obredu zajedno učestvuju i stari i mladi Amiši. Čitav molitveni obred protiče u znaku dobročinstva, jednostavnosti i tradicije. Tokom obreda vrši se religijsko pevanje iz knjige himni, napisane u šesnaestom vieku, pod imenom Ausbund1. Himne se pevaju napamet u vrlo sporom ritmu, tako da je dužina jedne pesme oko petnaest minuta. Žene nemaju praktičnog učešća u religijskoj službi, a zadužene su za pripremanje obroka nakon obreda.

Odevanje, običaji i obrazovanje

U pogledu obrazovanja Amiši strogo poštuju tradiciju stare amiške kulture. Dečaci i odrasli muškarci nose pantalone koje su uvek, tamno plave ili crne boje. Uz njih često nose i tregere. Košulje, kao ni pantalone, ne smeju biti pocepane, niti imati pruge. Plava, zelena, ljubicasta, braon - smatraju se doličnim za ženske haljine jednostavnog kroja. Iste boje su prikladne i za muške košulje. Ženske haljine su visokog okovratnika, uvek sa dugim rukavima. Takođe, žene uvijek nose lanene kapice na glavama, a muškarci, kao i dečaci, stavljaju šešire pri izlasku iz kuće. Muškarci koriste dugmad na odeći, za razliku od žena kojima je to dopušteno samo do petnaeste godine. Nakon tog perioda ne, jer Amiši, pozivajući se na Bibliju, smatraju dugmad suviše kaloričnim i modernim. Žene ne koriste kapute ili jakne, već umesto njih koriste velike pletene šalove kojima se ogrnu prilikom izlaska. Razlog za to jeste amiški princip življenja koji sugeriše da žena nakon udaje najveći deo vremena treba da provodi u kući. One su zadužene za kompletan proces krojenja i šivenja odeće u amiškoj zajednici.

Amiši se uvijek žene u periodu jeseni, u životnoj dobi od 16 do 17 godina, kada i zvanično pristupaju amiškoj crkvi, te se tim činom obavezuju na vernost amiškoj zajednici. To bi, po anabaptističkoj tradiciji, predstavljao momenat drugog krštenja. Sve dotad mladi Amiši imaju pravo slobodnog izbora o ostanku u zajednici ili izlasku iz nje. Danas svega oko 3% njih izabere odlazak iz zajednice, a nekada se taj procenat penjao i do 20%. Na slavlju se okupi veliki broj zvanica, njih 300-500. Zanimljivo je da mladi bračni par ne živi skupa od momenta ženidbe, odnosno udaje. Naime, prvih šest mjeseci svakog vikenda posećuju nekog od zvanica sa ženidbenog slavlja i u njegovom domu provode skupa dva dana. Nakon toga, ponedeljkom mladoženja odlazi svojoj, a mlada svojoj kući, do sledećeg vikenda i tako šest mjeseci, nakon čega počinju zajednički život. Amiške porodice u proseku broje od 6-10 djece. Muškarci puštaju bradu od momenta kada se ožene i više je ne briju do kraja života. Za Amiše, svi izvan njihove životne zajednice su Englezi i tako ih nazivaju. Amiši se obrazuju na nivou osnovne škole koja traje osam godina i sprovodi se na principu četiri obrazovna nivoa: čitanje, pisanje, aritmetika i učenje o staroj amiškoj kulturi putem biblijskih nauka. Nastava se obavlja na nemačkom jeziku. Amiški običaji nalažu da se deca već u ranim godinama aktivno uključuju na poslovima farme. Tako Amiši đaci pre ili posle škole napasaju stoku, rade u polju i sl. Amiši uređuju svoje novine, The Budget, koje su zasnovane na principu kratkih dopisničkih vesti o novostima u amiškoj zajednici datih regiona.

Perspektive Amiša

Vreme i sredina u kojoj Amiši žive i koji su, hteli to ili ne, sastavni deo, nalažu im neke kompromise sa modernim načinom života današnjice. Put za iznalaženje najbezbolnijeg rešenja leži u kombinaciji tradicionalno-istorijskog i progresivno-današnjeg. Tako danas Amiši ne poseduju automobile, ali koriste usluge javnog prevoza, ne koriste električnu energiju, ali se služe 12V baterijama, telefonska linija veže farme, ali se ne koriste telefonima u kućama, itd. Amiši su spremni na promene, ali ne ako to ugrožava tradiconalne vrednosti njihove zajednice i etničkog identiteta. Žele koristiti dostignuća moderne tehnologije, ali ako ta dostignuća destabiliziraju njihovu zajednicu i njihovu porodicu, Amiši ih smatraju nepoželjnim. Kako jedan biskup kaže: "Ne postoji ništa loše u korištenju kola, samo pitanje je kuda će to odvesti našu sledeću generaciju. Takođe, ni električna energija sama po sebi ne predstavlja problem, već sve one stvari koje dolaze njenom upotrebom".

Biološka reprodukcija, kulturno-etnički otpor, kulturni kompromis, čine Amiše najzanimljivijom ali ujedno i najizolovanijom nacinalnom zajednicom modernog društva u dvadesetom veku. Zajednice koji su preuzeli anabaptističko vjerovanje od menonita. Do 17. vijeka živjeli su u zajednicama u Švicarskoj, Francuskoj, Holandiji i Njemačkoj, no kako su bili izloženi progonu zbog svojih

Početkom 18. vijeka neke skupine s njemačkog govornog područja koje su pripadale staroj amiškoj Menonitskoj crkvi, emigrirale su u Sjevernu Ameriku, gdje su osnovale kolonije. Prvi val migracija (1727-1790) odveo ih je u Pensilvaniju, no u drugom su se (1815-1865) proširili na Ohio, New Yourk, Indianu i Illinois.

Trenutno oko 130 000 Amiša žive u SAD-u u vjerskim zajednicama koje su nezavisne i izolovane od ostatka američkog društva, jer im njihova vjerska načela ne dopuštaju da učestvuju u svjetovnom životu i da preuzimaju vrijednosti vanjskog svijeta. Stoga se Amiši žene unutar svoje zajednice i žive u ruralnim područjima. Život im se zasniva na poljoprivredi, ali izbjegavaju upotrebu modernih oruđa, kao što je struja. Čak se i u oblačenju klone savremenosti, pa njihova odječa odražava evropske modne stilove iz vremena kada su se počeli seliti.

Brakovi unutar zajednica i očinske linije nasljeđivanja učvršćuju društvenu strukturu amiške zajednice, koja se zasniva na porodici. Ideal poljoprivrede kao načina života ohrabruje osnivanje malih porodičnih preduzeća. Farme vode porodice u kojima svi članovi sarađuju.

Endogamija je rezultat genetske izolacije amiške zajednice i uzrokovala je mnoge nasljedne bolesti i fizičke anomalije, kao što je distrofija mišića, hemofilija i patuljast rast.

Prisutnost vanjskog svijeta potkopala je želju Amiša za izolacijom i prisilila ih da se suoče sa stvarnošću. Zbog toga članovi kongregacije danas prihvataju rad izvan zajednice i učestvuju kao svi drugi građani u društvenom životu u raznim državama u kojima su se nastanili; plaćaju poreze i izlaze na izbore. Međutim, unutrašnja pravila njihovog reda ipak ne dopuštaju članovima da služe vojsku, da se bave politikom ili da prihvataju ikakve državne subvencije.

Zajednice u starom redu amiške Menonitske crkve formiraju se od 20 do 30 porodičnih jezgra unutar okruga svaka ima vlastitu crkvu.

Standardi ponašanja Amiša zasnivaju se na njihovoj interpretaciji Svetog pisma. Ako član prekrši moralni ili vjerski zakon, zajednica odlučuje hoće li ga izbaciti, što je vrlo ozbiljna kazna. Dok je izbačen, nijedan se član zajednice ne smije druziti s prestupnikom.

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...