Jump to content

Pola metra dovoljno je za gol, svaki glumac ima prostora da iskaže šta nosi u sebi

Оцени ову тему


Препоручена порука

51084_medjunarodnipozorisnifestivalslavi

 

NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.

Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.

Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...

Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Najvažnije mi je šta osetim prilikom prvog čitanja. A onda je bitno s kim igram, jer što igrate s boljim, lakše vam je. Kada su me pitali kako mi je bilo sa Orsonom Velsom, odgovarao sam: "Ma, odlično, brate. Osećaš da plivaš!" Uglavnom sam imao sreću da radim sa dobrim glumcima, onda sam se i ja trudio da budem što bolji. Iz kolektivnog se rađa individualno. Kad stvarate u pozorištu, glumačka podela je jedna porodica. Ako shvatite teatar kao pleme - predstava je bratstvo.

* Kad ste bili u najboljem dosluhu sa sobom?

- Što su godine odmicale, sve više sam voleo tragikomične uloge. Kao što je, na primer, u Ibzenovoj "Divljoj patki". Valjda je to tako kad postanete stariji. Doduše, nisam bežao ni od komedije. Tragedija, opet, ima nešto posebno... Ali, danas je takvih predstava sve manje na repertoarima. Možemo da napravimo i jedno poređenje sa teretanama: sve ovo što se sada radi (ne samo u teatru, nego i na filmu, televiziji), liči mi na dizanje tegova sa dva kila. Ranije su tegovi, kad igrate grčku tragediju, bili vežba sa pedeset kila i preko toga! Posle takve vežbe možete da osetite samo rasterećenje, prošli ste ispit psihofizičkih snaga i umeća. Danas, ove likove s kolokvijalnim jezikom, može svako da odigra. Možda su autentičniji oni o kojima se radi: prodavci voća i povrća, sitni berzijanci, muvatori, pijanci za šankom i slično.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

* Često ste igrali Crnogorce, pa i kazivali stihove tamošnjih pesnika. Da li se i tako odužujete zavičaju?

- Čovek obično polazi od sebe. Kada nešto čitate, otvaraju vam se neke fioke iz detinjstva, mladosti. Ta vezanost za Crnogorce bila je i monodrama "Čegović". Tamo gde sam odrastao, u Kolašinu, govorimo istočno-hercegovački štokavski. Nema veze sa onim što priča primorje i Cetinje i, takozvanim, zetsko-primorskim akcentom. Ali ja sam dugo letovao dole, pa sam zavoleo i taj govor. Ako nemam sluha za pevanje, imam za jezike. Tako sam počeo da volim, ono što ću kasnije saznati da se zove - dijalekat. Kad ga savladaš, već ti je na neki način gotova uloga.

* Jeste li rano spoznali tu činjenicu?

- Jedan deo mog diplomskog ispita nosio je naziv "Glavni junaci u dijalektima". Bili smo na nekom takmičenju akademija u Ljubljani. Zvali su me, iako sam već diplomirao. Sve sam ih oduševio "lalinskim" zadatkom - kao Kravar Njonja (selo Sakule u Banatu) i ulogom u Sremčevoj "Ivkovoj slavi". Zato sam se ljutio što me Šotra nije zvao kad je snimao taj film. Verovatno mu nije palo na pamet da ja mogu da budem Lala.

* Među vašim kolegama ima "antisluhista" kad je reč o dijalektu?

- Gledam ove serije koje se baziraju, navodno, na očuvanju dijalekta. A pojma nemaju. Uopšte, pažnja prema jeziku je davno popustila. Može se čak govoriti i o tendenciji. Sećam se da je neki pesnik u raspravi o jeziku rekao da mi kao da živimo u zemlji gde Englezi loše govore srpski! I to je tačno. Niko danas ne kaže "proizvode smo predstavili na sajmu", nego "prezentovali smo ih". Tako "prezentujemo" i knjigu, i beli luk. A i praziluk koji nam viri... Onda smo ga "konektovali" , stvorili "miks", pa "smuti". I na kraju. od našeg divnog jezika - smuti, pa prospi.

* Za dramsko životno delo dobili ste "Dobričin prsten", a za filmsko - nagradu "Pavle Vuisić"?

- Dobio sam i televizijsko priznanje na festivalu u Portorožu, u onoj velikoj Jugoslaviji. Nagrada je bila za dramu "MV" Vaska Ivanovića, koju je režirao pokojni profesor Milo Đukanović. I to upravo u vreme dok sam snimao "Teslu". Došli su po mene Đukanović, Veca Lukić i Semka Sokolović, koja je bila predsednica žirija. Sat pre dodele, zamolili su reditelja Krstu Papića da napravi pauzu da odem da primim nagradu. A on snebivljiv, u stilu, tu je Orson Vels, veliki autoritet, da se ne ljuti... Vels je primetio da se nešto dešava i pitao o čemu je reč. Objašnjeno mu je da treba da mi uruče nagradu poput "Emi" u Americi. Naravno, nije imao ništa protiv.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

* Ali, tu nije kraj priče?

- Odem da primim nagradu, a Semka proziva dobitnika: "Petar Božović!" Prilazim u fraku, zalizan, isti Tesla. Idem joj u susret, ona gleda okolo i viče: "Petar Božović!". Ja joj šapnem: "Semka, jadna ne bila, to sam ja..." Zamalo da nije pala. Inače, u ovoj drami sin mi je bio Žarko Laušević. Prva njegova uloga, nije još upisao ni akademiju. Kada je pošao na polaganje prijemnog ispita, Đukanović mu je dao kovertu s preporukom za profesora Minju Dedića. Žare ode i položi, a Milu vrati neotvorenu kovertu...

* Impresivna je lista reditelja s kojima ste sarađivali: Velimirović, Makavejev, Puriša Đorđević, Zafranović, Karanović, Paskaljević i, naravno, Živko Nikolić?

- Najlakše mi je bilo sa Živkom. Jednom on meni veli u pauzi snimanja: "Pešo, ti i ja bi mogli svake neđelje da snimimo po jedan film!" Divno smo se razumeli. Kad sam dobio tekst "Lepote poroka", vidim, uloga je zavodljiva ali i opasna. Ima onu ivicu da odvuče u neku karikaturu, jer komedija ponekad ume da te natera da počneš da uživaš u blatu. Ništa on meni ne govori, a ja mu kažem: "Žile, ajde da pričamo o ovom mom liku." On me gleda, ćuti, i onda će: " Ajde ti, Pešo, sa Divnom (Jovanović, kostimografkinjom) nađi kostim, pa mi se javi." Odemo u "Beograđanku" i nađemo belo odelo, šešir i cipele sa šnalom. Kako sam se obukao, već sam sve znao! Ali, ništa ne govorim. Još nismo počeli snimanje, Živko me pita: "Nađoste li onaj kostim, Pešo?" Rekoh: "Nađosmo. Znaš kakav je, uh!" A on meni: "E, dobro. Znači nemaš više pitanja."

* Divna priča...

- Moja biografija bi bila daleko siromašnija da nisam radio sa Živkom Nikolićem. I, na kraju krajeva, svi filmovi koje smo snimali prošli su sito i rešeto vremena i ostali visoko u filmskoj istoriji.

* Šta u pozorištu, posle svih ovih godina, niste dovoljno "izigrali"?

- Nedostaje mnogo, ali sam i sit. Nisam alav, smatram da svaki glumac ima dovoljno prostora na kome može da iskaže ono što nosi u sebi. Na malom, kao i na velikom. Gerdu Mileru, čuvenom nemačkom golgeteru, trebalo je samo pola metra da postigne gol.

 

https://www.novosti.rs/kultura/vesti/949440/intervju-petar-bozovic-pola-metra-dovoljno-gol-svaki-glumac-ima-prostora-iskaze-sta-nosi-sebi

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од JESSY,
      Kofer LJUBAVI
                                       
       
      Ima jedan fenomen u doba tabloida, prostakluka i neverovatnog primitivizma. U doba opšteg šizenja i primitivizma – postoji jedan fenomen da pevači koji pevaju srcem, pune bez ikakve velike pompe i reklame sve koncertne dvorane. Kaliopi, Frajle, Marija Šerifović, Nina Badrić, Petar Grašo, Vlatko Stafanovski, Bisera Veletanlić, Gabi Novak, Vasil Hadžmanov i Matija Dedić… Još uvek me drži fascinantna emocija sa koncerta Kaliopi Bukle u Srpskom narodnom pozorištu i poklon koji je dobila od mladog gospodina Branka Ljubojevića – njen portret. Kaliopi – žena koja ne poznaje reč „sujeta“.
      Ona je neko ko poštuje druge koleginice i kolege, i svima skida kapu. Dok se većina estrade ogovara,  ona druge poštuje i deli komplimente. Tako retka pojava… „O bato, mogla sam voleti… Ja uvek nosim kofer ljubavi… u njemu njanjaju sad svi koji su me voleli“.
      Ili što bi refrenski svi zapevali u pesmi Petra Graše: ’’Triba nam, triba nam samo malo da se volit znamo’’. Rečnik ljubavi umesto govora mržnje. Pesma umesto pomena. Čini mi se da, sa jedne strane,  mediji nikada nisu više bili skloni komercijalnoj kataklizmi, a sa druge je publika odgovorila potragom za čistim emocijama. I niko me ne može ubediti da polusvet zaslužuje sve naslovne strane ovog sveta.
      U ovoj nedelji je loših vesti bilo toliko da se nije mogao naći koj red više za Miru Vasiljević koja je bila pedagog i učiteljica najboljih pevačica naše narodne muzike. I mogu u surovom kapitalizmu da mediji teraju po svome, ali  tiha većina publike se opredelila za suzu, emociju, dobar refren. Neko će reći da smo kao u loncu u kome se kuva čorbast pasulj. Ali, ako ne pustiš neki ventil, ako ne pustiš neku suzu,  ima da se rikne, može da se pukne. Ne mora u teškim vremenima baš sve da ode u prostakluk i bahanalije. Potrebno je nešto srca i pomalo duše. Možda bi me dobro opisala Marina Tucaković kao „emotivnu ludu“, ali ja se radujem uspesima dobrih ljudi. Radujem se kad me neko obraduje vešću da je dobar čovek. I obraduje me kad na koncertima pop muzike vidim toliko emotivnih ljudi.
      Nije sve baš otišlo k vragu.
      Sećam se i druženja sa mojim koleginicama i kolegama jedne „proste vojvođanske zime na salašu prijatelja mog“. Svima je bilo važno da se družimo, pevamo i da podelimo „kap veselja“, kao u pesmi Lole Novaković, Doris Dragović i Ekstra Nene… „Godine su prolazile, mladost moja s njima ode…“ Iako izgleda blesavo, ima nas još uvek emotivnih i normalnih.
      Možda ne treba da priznam da mogu i da zaplačem. Ali, ja redovno zaplačem na koncertima zabavne muzike. Isplakao sam okeane suza… I da znate – pomaže. Redovno idem na sve koncerte zabavne i pop muzike i primetih da kvalitet počinje da pobeđuje surovu komercijalu. Na toj strani je tiha većina publike. Odakle ti ljudi znaju reči pesama, odakle te emocije – đavo će ga znati. Ono što ja znam – sve dok ima toliko emotivnih ljudi, ima šanse da okrenemo našu energiju ka antistresu.
      I svi me pitaju kako se čuva mladost. Šifra je jednostavna – što više pevati i još više plakati! Nema bolje kreme za lice, niti boljeg eliksira za mladost.
      https://antistresvodic.rs/kolumna-antitabloidno-kofer-ljubavi/
       
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
    • Од JESSY,
      “Може изгледати да је разонода боља од живота јер нам она може пружити привид среће, макар за који трен. Покушај да се досада избегне уз помоћ разоноде исто је што и бекство од стварности, бекство од оног ништа што појединац јесте. Досада нема код Паскала никакву суштинску друштвену димензију, али треба је разумети као основну црту човека као човека. Без Бога човек је ништа, и досада је свест о томе ничему. Људи који се суоче са сопственом досадом имају зато далеко већи самоувид него они који једноставно побегну у забаву. У досади је човек потпуно препуштен самом себи, али то значи бити препуштен ништавилу јер не постоји однос према било чему другоме. Због тога је у извесном смислу можда од досаде боља патња, јер патња је барем нешто. Али с обзиром на то да смо толико привилеговани да не морамо да се предамо патњи, можемо се радије предати забави. Али онде нас опет чека досада, као незаобилазна чињеница. За Паскала је једини трајан лек против досаде, наиме, однос према Богу“.
       
        Лаш Свенсен
    • Од JESSY,
      Umesto da popunjavaju statistiku i povećavaju broj onih kojima je država preko programa "Moja prva plata" našla posao, ili da idu od oglasa do oglasa za posao, dvojica srednjoškolaca iz Čačka svojim postupkom već nekoliko dana izazivaju pozitivne komentare na društvenim mrežama, a radi se o načinu na koji su probali da pronađu posao.
        Naime, oni su grad oblepili oglasom u kojem kažu da pomažu građanima u obavljanju različitih poslova uz simboličnu nadoknadu shodnu mogućnostima "poslodavca", a kako bi prikupili novac za džeparac.
       
      - Dragi sugrađani, mi smo srednjoškolci koji rade za džeparac i nudimo pomoć u kući, nabavku namirnica, šetamo pse i mačke, cepamo i slažemo drva, raspremamo stare šupe i čistimo dvorišta - ističe se u oglasu.
      Takođe, ovaj dvojac kaže da mogu pomoći i u drugim stvarima, kao i to da nisu skupi, dodajući da će cenu rada odretiti "poslodavac".
      - Možemo vam pomoći štošta, ukoliko nas angažujete. Nismo skupi, platite nam koliko smatrate da smo zaslužili - stoji u oglasu.
      Sudeći po velikom broju pozitivnih komentara na društvenim mrežama, postoje mladi koji dokazuju da nije sve uzalud i da, čak i za naše društvo, ima nade.
      https://direktno.rs/vesti/srbija/309528/cacak-srednjoskolci-posao-ispomoc-dzeparac.html
       

×
×
  • Креирај ново...