Jump to content

Ко су били синови Божији и кћери људске?


Препоручена порука

Поздрав!

Имам неколико питања за која бих био захвалан уколико је неко у могућности да ми разјасни. Пре неки дан сам листао часопис који излази при храму Светог Марка у Београду, и налетим на текст нашег блаженопочившег патријарха Павла који се тиче следећег цитата из постања.

6: 24 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година.

Објашњење дато ту а које се позива и на Серафима Роуза, а последично на светог Јефрема Сирина и још неколике свете Оце, између осталог Јован Златоусти, јесте да су синови Божији благословени потомци Ситови који живљху на узвишенијим местима близу границе раја, а кћери људске потомци Каинови. Ситовци прекршише заповест Божију побуђени плоћу и узимаху жене из Каинова потомства и рађаху се дивови. Притом за дивове постоје тумачења да означава да су били велики растом као и да се то не односи на раст.

Постоје и друга тумањења која казују да су синови Божији – бене ха елохим – анђели (пали). Овај термин се користи на више места у светом писму, означавајући анђеле. Ово тумачење као једно од изворишта има и књигу пророка Еноха која овај термин користи у смислу палих анђела. Након Еноха, још неки јеврејски и ранохришћански писци (наиђох позивања на Јустина мученика, Иринеја Лионског и Климента Александријског) су овај стих тумачили на исти начин. Ограничен сам у могућности поуздања у ово јер извора на нету нема много, тако да ако неко зна неку литературу био бих захвалан.

Оно што бих волео да питaм, уколико неко зна, да ли постоје и неки свети Oци првих векова који су делили ово друго тумачење?

Друга ствар која ме занима а у вези са претходним, јесте питање књиге Енохове. Апостол Јуда се на једном месту директно позива на Еноха. Jуда 1:14-15. Такође постоји известан степен сличности самих речих Господњих са књигом Еноховом на разним местима у светом писму. Да ли неко зна до кад је књига Енохова циркулисала у првобитној цркви и да ли је сматрана богонадахнутим тесктом? Да ли има неких саборских помена/осуда ове књиге?

Да одмах нагласим да немам неко посебно предубеђење, нити нападам на канонско устројство библије, само ме занима у контексту оног првобитног цитата из постања. Ако неко има да ме упути на неку књигу или онлајн извор који се тиче овога или пак ако већ постоји тема са овом садржином био бих захвалан да ме упутите.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 38
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ма сви смо ми Божија деца и то је красно, а и Александар је био велики војсковођа несумњиво, а зевс и муње то је тек лудило.. но то баш и нема везе с мојим питањем 

Bene Elohim na jevrejskom su anđeli, duhovna nebeska bića. Drugi naziv je npr. vojska nebeska. Naš anđeo je iz grčkog angelos, poslanik, jevr. mal'ah, islam. malak ili melek. Anđeli mogu da budu i lju

Православна Црква учи да демони ни у ком случају не могу бити телесни јер то су духови, духови злобе, духови поднебесја. Они се само могу уселити у човека који им то дозволи неким својим поступком пал

пре 3 часа, Dragi рече

Svi vladari ranijih (ili prvih) vremena bili su deca nekog boga, kao npr. Aleksandar Veliki koji je govorio da je sin Zevsa ;)

Ма сви смо ми Божија деца и то је красно, а и Александар је био велики војсковођа несумњиво, а зевс и муње то је тек лудило.. но то баш и нема везе с мојим питањем :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја бих се надовезао са још једним питањем ако брат Сем нема ништа против :mazenje:

У псалму 148. читамо:  Хвалите Га, сунце и месече, хвалите Га, све звезде сјајне!

                                         Хвалите Га, небеса над небесима и водо над небесима! 

О каквој води над небесима је реч, на шта се тачно мисли овде?? :sossos:

Праштај брате!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Bene Elohim na jevrejskom su anđeli, duhovna nebeska bića. Drugi naziv je npr. vojska nebeska. Naš anđeo je iz grčkog angelos, poslanik, jevr. mal'ah, islam. malak ili melek. Anđeli mogu da budu i ljudi, ili životinje (magare kod Valaama), onda duh Božiji ili neki anđeo siđe u njih. Đavoli (demoni, vragovi) su pali anđeli (duhovna nebeska bića koja su se pobunili protiv Boga). Mnoge drevne religije (npr. Zoroastrizam), pa tako i Hrišćanstvo, znaju za (manje više) dve vrste anđela: Oni koji služe Bogu (npr. serafimi, heruvimi, u Iranu jazata itd.), i oni koji služe ljudima.

Voda ima jednu glavnu ulogu u judeo-hrišćanskoj kosmologiji. Bog prvo stvara svetlo (slovenski Enoh u svom velikom prasku dodaje posle svetla (eon - vreme i prostor) i nešto veoma teško (gravitacija?), Arhas po imenu, jako crn i bezdan, a da ne precizira šta je to tačno), zatim vodu (po Enohu iz svetla i onog teškog), a iz vode i valjda i iz svetla Bog stvara nebesa i najzad zemlju. Naučna astronomija tvrdi da 70 do 80 % našeg univerzuma čini vodonik (preko 90 % svih atoma samo u našem sunčanom sistemu!). Svakako, ali, Bog iz vode stvara nebesa, a neka nebesa postavlja iznad vode. Sada tumači.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Dragi рече

Bene Elohim na jevrejskom su anđeli, duhovna nebeska bića. Drugi naziv je npr. vojska nebeska. Naš anđeo je iz grčkog angelos, poslanik, jevr. mal'ah, islam. malak ili melek. Anđeli mogu da budu i ljudi, ili životinje (magare kod Valaama), onda duh Božiji ili neki anđeo siđe u njih. Đavoli (demoni, vragovi) su pali anđeli (duhovna nebeska bića koja su se pobunili protiv Boga). Mnoge drevne religije (npr. Zoroastrizam), pa tako i Hrišćanstvo, znaju za (manje više) dve vrste anđela: Oni koji služe Bogu (npr. serafimi, heruvimi, u Iranu jazata itd.), i oni koji služe ljudima.

Хвала на одговору! Ако се испрати доследност термина (бене ха елохим) и његове употребе и горепоменути цитат из постања ишчита као да су анђели Божији узимали људске кћери себи за жене, како би ти то протумачио? И ти дивови који су се по писму рађали из тих односа, да ли су заиста били људи горостасни растом и потенцијално нека врста божанстава у очима ондашњих људи? Свестан сам да ништа од овога није круцијално за спасење, само ме занима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 2.12.2020. at 11:49, sampaganini92 рече

Поздрав!

Да одмах нагласим да немам неко посебно предубеђење, нити нападам на канонско устројство библије, само ме занима у контексту оног првобитног цитата из постања. Ако неко има да ме упути на неку књигу или онлајн извор који се тиче овога или пак ако већ постоји тема са овом садржином био бих захвалан да ме упутите.

Одговоре можеш да нађеш у првој књизи блаженопочившег патријарха Павла-  Да нам буду јаснија нека питања наше вере

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Milan Nikolic рече

@sampaganini92

Да ли те занима да ли су људи стварно слетали на Месец? 

Искрено, не баш.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, nedeljko рече

Одговоре можеш да нађеш у првој књизи блаженопочившег патријарха Павла-  Да нам буду јаснија нека питања наше вере

Да, моје питање је и подстакло само изложење патријарха Павла као што поменух. Али, са уважавањем тог мишљења, покушавам да допрем до неких извора Отаца првих векова који су можда разматрали ово питање.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Justin Waters рече

Sinovi Božiji, drevni vanzemaljci? :)))

Не ванземаљци, синови Божији - анђели или синови Божији - потомци Ситови, у датом цитату. У питању нема повода за произвољне интерпретације. Само бих волео отачке списе, изворе, тумачења на дату тематику уколико је доступна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 2.12.2020. at 11:49, sampaganini92 рече

 

Постоје и друга тумањења која казују да су синови Божији – бене ха елохим – анђели (пали). Овај термин се користи на више места у светом писму, означавајући анђеле. Ово тумачење као једно од изворишта има и књигу пророка Еноха која овај термин користи у смислу палих анђела. Након Еноха, још неки јеврејски и ранохришћански писци (наиђох позивања на Јустина мученика, Иринеја Лионског и Климента Александријског) су овај стих тумачили на исти начин. Ограничен сам у могућности поуздања у ово јер извора на нету нема много, тако да ако неко зна неку литературу био бих захвалан.

Оно што бих волео да питaм, уколико неко зна, да ли постоје и неки свети Oци првих векова који су делили ово друго тумачење?                                        Друга ствар која ме занима а у вези са претходним, јесте питање књиге Енохове. Апостол Јуда се на једном месту директно позива на Еноха. Jуда 1:14-15. Такође постоји известан степен сличности самих речих Господњих са књигом Еноховом на разним местима у светом писму. Да ли неко зна до кад је књига Енохова циркулисала у првобитној цркви и да ли је сматрана богонадахнутим тесктом? Да ли има неких саборских помена/осуда ове књиге?

У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. г.), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под небом, поверио анђелима, којима је то одредио. А анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.[1] Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. г.) велећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“. Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског.А на Западу код Тертулијана и Лактанција.                                                                                   Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти“                                       Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. год. пре Христа.У овој ствари ту се казује како неки од анђела рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство… Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“.[ Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском. У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (ст. 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима. Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“.         - блаженопочивши патријарх Павле      

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, sampaganini92 рече

Не ванземаљци, синови Божији - анђели или синови Божији - потомци Ситови, у датом цитату. У питању нема повода за произвољне интерпретације. Само бих волео отачке списе, изворе, тумачења на дату тематику уколико је доступна.

Pa ja se malo šalim. Vrlo golicljiva teorija da je nekakva napredna humanodina rasa imala kontakt sa homo sapiensom. 

Nemaš ništa više od otačke literature osim objašnjenja da su sitovi potomoci, "pravednici" ti sinovi Božiji, i da su kainovi potomci "grešnici" te kćeri ljudske. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 2.12.2020. at 11:49, sampaganini92 рече

 

Друга ствар која ме занима а у вези са претходним, јесте питање књиге Енохове. Апостол Јуда се на једном месту директно позива на Еноха. Jуда 1:14-15. Такође постоји известан степен сличности самих речих Господњих са књигом Еноховом на разним местима у светом писму. Да ли неко зна до кад је књига Енохова циркулисала у првобитној цркви и да ли је сматрана богонадахнутим тесктом? Да ли има неких саборских помена/осуда ове књиге?

 

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, нпр. Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (неки људи) говоре као да је то речено не о људима, него о анђелима као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били анђели, и зато што су сишли (с неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства. ., као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет“ (Прем. Солом. 2, 24). У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“? Да пад анђела није био у спајању са женама, 3латоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30). Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица“.                       

Вероватно да и Свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но сатана није збачен са неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему“ (Иса. 14, 40). И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу“.

Блажени Августин († 430. г.) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима“. Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени“. Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, тј. у однос са женама. Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне. - блаженопочивши патријарх Павле

      

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Драгана Милошевић,
      Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе.
      Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета.
      Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију.
      И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао.
      Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи:
      „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21).
      Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена.
      Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао:
      „Зашто плачеш, сестро?“
      „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“
      „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“
      Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу.
      Јеромонах Никита (Вулић)
      Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo
      WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...  
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. 

       
      Звучни запис беседе
       
      Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо.
      “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује.
      Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек.
      “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.”
      По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде.
      “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот.
      Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна.
      “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.”
      Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење.
      “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
      По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод.
      “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети.
      Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој.
      “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан.

       
      Звучни запис беседе
       
      У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија.
      Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу.
      “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
      Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо.
      “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује.
      Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек.
      “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.”
      По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде.
      “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот.
      Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна.
      “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.”
      Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење.
      “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
      По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод.
      “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети.
      Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој.
      “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, другом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован оцењује околности у којима нови патријарх долази на чело Српске Православне Цркве и зашто време у ком живимо назива временом у ком нам се месо одваја од костију.

       
      Звучни запис разговора
       
      Са епископом Јованом разговарамо и о ниској стопи наталитета у Србији, о разбијеној српској породици, недостатку жртве код родитеља и мајци као "најбољем сараднику Божијем".
      Тема нашег данашњег разговора са владиком Јованом биће и радост која нам као народу недостаје. Шта заправо значи празник и зашто наша радост више личи на забављање него на радост у Господу, поучава нас преосвећени владика Јован.
      На самом крају Божићног интервјуа владика Јован присећа се својих студеничких дана и година када је 9 и по месеци спавао на дасци, када је са својим братством чекићем разбијао проју како би је лакше јели и како се цело братство Студенице једној крави обрадовало више него монах да им је дошао.
       
      Извор: Радио Златоусти
×
×
  • Креирај ново...