Jump to content

ЈАСЕНОВАЦ ЈЕ ПОСТАО СВЕПРАВОСЛАВНА СВЕТИЊА


Препоручена порука

Гостовање Његовог преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована на телевизији PRVA у емисији Јутро - 30. новембра 2020.

https://www.facebook.com/manastirjasenovac/posts/1108698449563286

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Danijela рече

Гостовање Његовог преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована на телевизији PRVA у емисији Јутро - 30. новембра 2020.

https://www.facebook.com/manastirjasenovac/posts/1108698449563286

Владика Јован је изрекао генијалну реченицу: ,, Наша садашњост почива на незнању''!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Знам да је овакав наслов изабран да би људи отворили и погледали клип од 15 минута, али не волим када се Јасеновац назива светињом. Јасеновац је грозно губилиште и место таквог садистичког злочина да свака прича о томе шта је хрватска држава радила Србима у њему трајно прља и рањава људску душу. То је место недостојанственог страдања, где су људи способни за рат и борбу изнуривани глађу, болестима, хладноћи, тешком раду, а није их убијао ни стрељачки вод, него хрватски месари. То место није свето, него проклето, као Чернобиљ. Светиње се походе с поносом и испуњеношћу Духом Светим, Јасеновац се походи са ужасом и грозотом у срцу који у човеку убијају веру у људе и умртвљују веру у Бога, то је место искушења, а не посвећења. Још мање ми је јасно зашто се толико инсистира да је у питању православно губилиште, кад је НДХ била национална, а не верска држава, и која је у Јасеновац једнако слала Србе, без обзира били они православни, католици или комунисти. Тамо је, према расним законима тадашње ЕУ, слала и клала и Јевреје у Хрватској, а страдали су и сви Хрвати који би се нашли лојални Краљевини Југославији (било је и таквих) и хрватски комунисти. Мислим да су овакве формулације веома погрешне, макар се само стављале у наслов који треба да наведе људе да нешто погледају.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 1.12.2020. at 16:23, Golub рече

Владика Јован је изрекао генијалну реченицу: ,, Наша садашњост почива на незнању''!

"Уби нас незнање" владика Николај

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 1.12.2020. at 23:53, Тражитељ рече

Знам да је овакав наслов изабран да би људи отворили и погледали клип од 15 минута, али не волим када се Јасеновац назива светињом. Јасеновац је грозно губилиште и место таквог садистичког злочина да свака прича о томе шта је хрватска држава радила Србима у њему трајно прља и рањава људску душу. То је место недостојанственог страдања, где су људи способни за рат и борбу изнуривани глађу, болестима, хладноћи, тешком раду, а није их убијао ни стрељачки вод, него хрватски месари. То место није свето, него проклето, као Чернобиљ. Светиње се походе с поносом и испуњеношћу Духом Светим, Јасеновац се походи са ужасом и грозотом у срцу који у човеку убијају веру у људе и умртвљују веру у Бога, то је место искушења, а не посвећења. Још мање ми је јасно зашто се толико инсистира да је у питању православно губилиште, кад је НДХ била национална, а не верска држава, и која је у Јасеновац једнако слала Србе, без обзира били они православни, католици или комунисти. Тамо је, према расним законима тадашње ЕУ, слала и клала и Јевреје у Хрватској, а страдали су и сви Хрвати који би се нашли лојални Краљевини Југославији (било је и таквих) и хрватски комунисти. Мислим да су овакве формулације веома погрешне, макар се само стављале у наслов који треба да наведе људе да нешто погледају.

Заборавио си старокатолике, покољ коме су предходиле Степинчеве речу да разарају јединство КЦ. Не знам шта да ти кажем, свако види онако какво му је стање у души.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића.

       
      – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију.
      Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
      Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације.
      – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије.
      Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу.
      – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије.
      Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“.
      Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан.
      – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Božena,
      PREMIJERA FILMA “DARA IZ JASENOVCA”: Sećanje na jasenovačko stradanje gledaju i Srbi na KiM
      WWW.NOVOSTI.RS U GRAČANIČKOM Domu kulture danas je premijerno prikazan igrani film “Dara iz Jasenovca“, koji će se narednih sedam dana prikazivati i u ostalim srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације.

       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић.

       
      Звучни запис беседе
       
      По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима:
      “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. 
      Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. 
      Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? 
      Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. 
      Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преносимо интегрални текст интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Вечерњим новостима, 20. децембар 2020. г. Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада.

       
      *У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ?    
       
      Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење  у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету.
       
      *Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика?
       
      Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто.
       
      *Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности?
       
      Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи.
       
      *На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима?
       
      Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом.
       
      *Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери?  
       
      Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена.
       
      *Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили?
       
      У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу.
       
      *Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...?
       
      То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује.  
       
      *Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону -  светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања?
       
      То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише.
       
      *На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? 
       
      Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише.
       
      *Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво?
       
      Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро.
       
      *Ваш списатељски дар изнедрио је  песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника?
       
      Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла.
       
      Не могу нас мере
      удаљити од вере,
      очекујемо од Бога помоћи,
      да би се све славе,
      од Божића до Светог Саве
      прославиле уздигнуте главе,
      Бога и ближње љубећи.
       
      Мир Божији
      Христос се роди!
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...