Jump to content

„У породичном животу није главно добијати, већ давати“


Препоручена порука

У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки.

 

350352.p.jpg?mtime=1605199942    

 Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела.

— Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима.

— Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене?

— Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу.

Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Шта бисте посаветовали младим супружницима који тек почињу да граде своје односе? Како да створе чврст темељ на којем би се могла изградити чврста породица?

— Наравно, сваки човек би желео да га други воле, да се брину о њему, да га поштују и слушају. Али у породичном животу није главно да тебе неко воли, већ да ти волиш, да поштујеш другог, да научиш да слушаш. У породичном животу није главно добијати, већ давати. Ако се породица гради по овом принципу, она наравно, неће пропасти, већ ће напредовати у љубави. Неки људи то не знају и често мисле да се односи могу уредити на принципима паритета – да се може сачинити уговор у којем ће бити расподељене обавезе породичног живота. Неки сматрају да су могући либерални односи где је све једнако. Неки сматрају да мушкарац треба да буде главни. Међутим, породица није нека спољашња форма. Она се увек заснива на жртви. Ако бар један супружник то схвата породица може да се одржи и да опстане.

— Црква разграничава улоге мужа и жене. Међутим, овакав приступ често наилази на неразумевање. Многе жене сматрају да овај облик односа смањује њихова права. А мушкарци се плаше да преузимају на себе велику одговорност. Због тога супружници покушавају да изграде равноправне односе. Да ли је могућа чврста породица с таквим „демократским приступом“?

— Данас се улоге у породици често мешају. Сад нема проблема који су некад постојали. Има других проблема. Али још једном ћу поновити да породица треба да се заснива на пожртвованости једног и другог. Другостепена ствар је ко ће прати судове, ко ће изводити дете у шетњу и ко ће ићи у продавницу. Не треба инсистирати на поштовању неких спољашњих форми. Уколико желимо да постоји поштовање треба да га заслужимо. Ако желимо да постоји љубав, сами треба да постанемо љубав.

Наравно, постоје правила која ипак треба поштовати. Глава породице обавезно треба да буде мушкарац. Мушкарци данас често деградирају и жене врло често заузимају њихово место. То није добро. Камилица не може постати различак колико год да се труди. Можемо да је обојимо другом бојом или да јој почупамо листиће, али је ипак боље да остане камилица. Шекспирове речи о томе да се снага жене састоји у њеној слабости актуелне су и дан-данас. Међутим, ни мушкарац према жени не треба да примењује грубу силу, не треба да буде диктатор, већ муж који је воли. Било би врло добро да свака православна породица пронађе помоћника. Мислим да то може бити свештеник код којег се супружници заједно исповедају – не психолог, не органи старатељства. Свештеник треба да помаже људима да се навикну једно на друго. Све породице пролазе кроз тежак период кад почињу да се упознају у породичном животу. Пре брака се други човек не може до краја упознати. Као што је певао Висоцки: „Дођеш кући, кад тамо ти седиш.“ Други човек се појављује поред тебе – и то је за цео живот, зато је то толико тешко. Осим тога, страшно је зато што су многи савремени људи врло каприциозни, претерано заштићени и неговани. Често нису спремни на подвиг, нису спремни да слушају, да се жртвују. Због тога се породице распадају.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Које бисте још узроке нестабилности бракова могли навести?

— Постоји још један врло важан узрок: блудна страст која напада врло много људи и страшно делује у свету. Чини ми се да је страшнија од дроге, пијанства и других порока. И с њом је човеку најтеже да се бори. Врло је лоше кад се породица ствара ради задовољавања сопствених телесних потреба. Овакви односи не могу бити до краја срећни, међу супружницима неће бити јединства у духу. Страсти које су повезане с телом временом пролазе. Човек не треба да тражи партнера, већ друга, сапутника, онога ко ће бити поред њега и у тешкоћама, и у болести, и у старости.

 Црква је увек подстицала људе да имају много деце. Међутим, често код људи идеја о много деце изазива недоумицу. Чини им се да ће им, ако у породици има мање деце, бити лакше да посвете довољно пажње, да обезбеде деци солидно образовање, стан и тако даље. Шта бисте Ви одговорили на такво мишљење?

— Наравно, више деце је дивна радост. Тешка радост, рећи ћемо отворено. Али не ради се чак ни о томе. Црква људе не позива да чине противприродне радње. Она их позива на то да поштују Божје завете, да живе по нормама које је у људску природу уткао њен Саздатељ. Ако Бог не даје децу – шта да се ради? Овим људима не треба говорити о томе да треба да имају много деце, прекоревати их и говорити им да су несрећни. Ово је раније доживљавано управо тако, али је у наше време погрешно. Међутим, ако људи могу да рађају децу они то не треба да спречавају. Односи у које супружници ступају јесу односи после којих се на природан начин појављује нови живот.

Спречавати рађање деце значи извртање Божје замисли о свету. Данас је човек све спреман да изврне: видимо огромне промене у природи, замену реалног општења виртуелним у којем људи проводе већи део свог времена. Али ако скренемо од Божје замисли последице могу бити страшне. Ако људи нису спремни да на природан начин граде односе у браку почињу страшне последице: становништво стари, рађа се мало деце, смањује се број људи на Земљи. Смањује се број хришћана иако муслимани и даље рађају децу. Како ће се све то завршити? Постоји антиутопија „Џамија Нотр Дам“. Ужасна прича о томе како изумире хришћанска цивилизација у Европи.

Осим тога, кад се људи мешају у механизам рађања деце они повлађују развоју блудне страсти. Сва телесна задовољства треба да имају одређену меру. Деца се рађају у нормалним односима. Дакле, брачна блискост је прописана, она нема толику власт над човеком. Човек у принципу може да живи без супружничких односа и да буде срећан.

Деца супружницима увек пружају прилику да воле некога. То је могућност да се васпита нова личност, то је диван стваралачки задатак који се не може упоредити ни са једним другим. Мислим да ниједан други посао за жену не може бити важнији и занимљивији од гајења детета.

Нажалост, ако човек не зна Бога, ако нема искуство општења са Христом, не може да опстане пред саблазнима. Морално-атеистички принципи данас никога неће спасити – савладаће их хедонизам, жеља за задовољствима. Видимо као се то дешава, како се стварају нетрадиционалне породице. Недавно је римски папа позвао на то да се озаконе хомосексуални бракови. Ако се католици одричу својих принципа, шта рећи о људима који не знају ништа о Христу? Наше време је тешко и врло опасно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 Како у васпитању деце пронаћи равнотежу између строгости и љубави?

— Старац, отац Павле Тројицки којем сам поставио ово питање врло једноставно је одговорио на њега. Кад се дете понаша онако како не треба, не треба га одбацивати, држати му прилике и кажњавати га. Треба сачекати да прође ова олуја и мирно поразговарати с њим. Строгост не треба да постоји у интонацији, у наглим дејствима, у грубости. Строгост треба да постоји у поштовању утврђених правила.

Осим тога, отац у породици треба да се труди да деца поштују мајку, и мајка треба да се труди да деца поштују оца. Ако се тако односе једно према другом деца ће сигурно усвојити овакве односе.

 Веома нас плаши агресивна информациона средина у којој се данас одгаја генерација која расте. Има родитеља који строго ограничавају својој деци приступ информационим ресурсима. А неки други сматрају да се деца не смеју оградити од света око себе, јер ће свеједно морати да ступају у односе с њим. Како Ви видите решење овог проблема?

— Васпитавање је уметност, а не наука. Не може се човек васпитавати налик на то како се гаји краставац у леји где је довољно поштовати извесна правила: заливати, ђубрити. Неки родитељи гаје децу у строгости и одрастају добра деца. А дешава се да мама никад не кажњава – само плаче и трпи – и одгаја изванредну децу. И обрнуто. Зато је тешко рећи шта сви треба да раде. У сваком случају су потребне неке посебне радње.

Ако је реч о бујици информација мислим да је данас врло важно да научимо да постимо, не само кад је храна у питању, већ и примање информација. Прљава бујица пуна страсти која се обрушава на човека јесте страшна и он се на њу брзо навикава. Ако родитељи сами не користе мобилне уређаје више него што треба помоћи ће и деци да то избегну. Важно је да више времена проводе са својим дететом: на пример, да играју с њима кућне игре, фудбал, одбојку, да трче с њим, да стварају за њега извесну алтернативу мобилним уређајима. Општење с човеком који се према детету односи с љубављу дете ће веома ценити и мање времена ће проводити на друштвеним мрежама. Осим тога, дете стално треба нечим да се бави.

Тешко да је могуће забранити мобилне уређаје, али треба научити децу да их правилно користе. У току неких дана се могу одузети телефони, малој деци се могу дати телефони с диркама. У сваком конкретном случају треба пронаћи неку варијанту за борбу с тим. И наравно, треба се молити Богу и молити Га за просветљење.

 Синодално одељење обавља велики рад на ангажовању људи за милосрдна дела. Зашто је то толико важно? Зар није довољно просто одлазити на богослужења и помагати ближњима у случају потребе?

— Шта значи покајање? Јован Претеча је врло једноставно одговарао на ово питање. Кад је позивао на покајање и кад су људи питали шта треба да раде говорио је да онај ко има два пара одеће један треба да дâ ономе ко нема ниједан. Односно, ако осећам да сам грешан обавезно треба да поделим с другим оно што имам. Сваки човек треба да научи да служи другима: да негује болеснике, да помаже бескућницима, да буде милосрдан.

Господ је рекао речи које су записане у Делима апостолским: „Блаженије је давати него примати.“ Ако је човек то осетио, спознао је главну ствар у овом животу. Спознао је како живот може бити радостан кад је испуњен љубављу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

— На крају бисмо желели да Вас замолимо да нешто пожелите нашим читаоцима.

— Чини ми се да сви врло мало размишљамо о Христу, да се мало трудимо да Га схватимо, слабо се сећамо Његових речи.

Врло мало верујемо у то да нас Он прати у свим данима нашег живота и мало животно учествујемо у црквеним тајнама. Пре свега говорим о тајни Причешћа. То је веома важно, зато што без Њега ништа не можемо да учинимо. Свест о сопственој беспомоћности и о томе да нешто не умемо није страшна, већ је чак потребна. Страшно је кад човек не тражи помоћ Онога Ко је дошао на земљу да нас спаси, Ко нас воли, Ко је умро за нас, Ко је спреман да нам помогне. Ето, то бих хтео свима нама да пожелим – да се увек сећамо Христа, да учествујемо у Његовим тајнама, да у тешкоћама не очајавамо, већ да се с вером обраћамо Богу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      „Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке
      На стотине и стотине путничких аутомобила, али и организованих тура аутобусима из Србије овог викенда у околини Солуна (Фото EPA-EFE/BOUGIOTIS EVAGELOS) Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски саобраћај, брзо и лако стигли смо у петак увече у Солун. На стотине путничких аутомобила, али и аутобуса туристичких агенција из Ниша, Зајечара, Крушевца, Јагодине, Крагујевца, Београда и Новог Сада, преплавило је солунске, али и паркинг просторе познатих одмаралишта и летовалишта на Халкидикију, где су српски туристи претходних неколико деценија, до пандемије короне, били увек и по традицији најбројнији.
      На излазу из Србије и улазу у Северну Македонију чекало се на граничним прелазима укупно двадесетак минута, највише пола сата. Припадници граничне полиције обе земље, као и царински радници, спремно су дочекали овај први талас после отварања могућности да се у Грчку, у коју се у претходних месец дана и само уз посебне дозволе могло једино преко Бугарске и граничних прелаза Кулата, односно Прохамонас, може много брже и за краће време. Великих гужви није било ни на излазу из Северне Македоније, на прелазу Богородица, а на улазу у Грчку и прелазу Евзони поступак је за све туристе из Србије, а регистрован је не баш мали број аутомобила са македонским и ознакама Немачке, Италије, БиХ и Пољске, био је нешто строжи него до сада.
      Пре него што су припадници полиције проверавали, као и до сада, путне исправе путника, као и „зелени картон“ за свако возило, а цариници уз осмех и питање да ли има нечега да се пријави, упућивали туристе даље, организоване су две „претходне“ провере. Грчки државни службеници прилазили су сваком аутомобилу и проверавали да ли путници поседују ПЛФ документ – образац са дозволом коју преко интернет издају грчке власти за улазак у њихову земљу, а здравствени радници тражили су на увид потврде о вакцинацији. И, наравно, упозорили су нас да се све здравствене и епидемијске мере, пре свега ношење маски свуда и у сваком тренутку, и унутар објекта и на отвореном обавезно, стриктно морају поштовати. Колико се могло видети и сазнати, нико од српских туриста није враћен са границе између Северне Македоније и Грчке, свима је дозвољено да прођу и уђу, и наставе пут до одредишта.
      Хотелијери у Солуну, у којем од пре неколико дана раде сви велики тржни и шопинг центри у којима се, као и пре пандемије, српски језик може чути на сваком кораку, задовољно су траљали руке. Испричали су да нису баш очекивали да ће оволико гостију бити већ првих дана после отварања прелаза Евзони.
      Цене хотелског смештаја у једном од највећих грчких градова су, уз претходну резервацију, скоро симболичне – преноћиште са доручком по особи у свим хотелима у Солуну, без обира на категорију, крећу се од 20 до највише 35 евра. Кажу Грци – боље је да гостију буде, макар и са нижом ценом, него да су празни, како је било у претходном периоду.
      Иста ситуација била је и у околини Солуна, као и у летовалиштима јужније, попут Неа Каликратије, Неа Мудање, Калитеи и другим местима на „првом прсту” Халкидикија, као и у Неос Мармарасу на „другом прсту”. Исто тако, велики број туриста у дане овог викенда боравио је и у Аспровалти,  Неа Врасни, Ставросу и другим одмаралиштима источно од Солуна, према Кавали и грчко-турској граници...
      Многи српски туристи искористили су лепо, сунчано и топло време и да оду до плаже и окупају се у мору.
      Слично, испричали су нам грчки радници у хотелијерству и угоститељству, свакако и великим продајним центрима, очекује се и наредног викенда. А већ од првих дана јуна, што се у Грчкој с нестрпљењем очекује, почиње и пред сезона, а потом и главна туристичка сезона...
      ИЗВОР: 
      http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_05///757z468_SEZONAGRCKA2205.jpg „Политика“ на Халкидикију – српски туристи већ преплавили север Грчке - Политика Online
      WWW.POLITIKA.RS Солун – Без икаквих проблема и за само неколико сати вожње ауто-путем од Ниша кроз јужну Србију и Северну Македонију, пошто су грчке власти отвориле гранични прелаз Евзони за путнички и аутобуски...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкршњи интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Српски Сион, Епархије сремске. Разговор водила новинар Мирјана Босић. 

       
      Звучни запис разговора
      ФИНАЛНА-ВЕРЗИЈА-Интервју-за-Васкрс-Бранислав-Илић.pdf
      Христос Васкрсе!
      Драга браћо и сестре, поштовани слушаоци Радија Епархије сремске „Српски Сион“ честитам Вам Празник над празницима – Христово славно Васкрсење, у којем се налази смисао свеколиког живота! Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, после ледене и ужасне зиме греха – особито после распећа Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: „Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави!ˮ Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.
      Гост наше данашње, специјалне емисије, посвећене дану Христовог Васкрсења, је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима.
      Када сам размишљала о овој емисији и брату Браниславу, прва мисао која се јавила односила се на љубав према ближњем и на срце које се отвара за нашег ближњег, а самим тим и за Господа, јер Бог и не тражи да му платимо улазницу за вечни живот, већ нам га даје на дар управо преко тог отвореног срца. Без тога нема спасења тј. истинског живота у Христу Господу. Зато, још једном, драги Браниславе, хвала Вам што сте отворили Ваше срце за нас. Добро нам дошли! Христос Васкрсе!
       
      Ваистину васкрсе Христос!
      Дозволите ми да Вама драга Мирјана и редакцији Вашег радија упутим искрену благодарност на указаном гостопримству и части, да у радости овогодишње прославе Пасхе Господње, будем са Вама у Вашем студију, а са циљем заједничког промишљања о теми над темама – Христовом славном Васкрсењу.  
       
      *Као што сам већ рекла, празник Христовог Васкрсења је празник над празницима. За почетак разговора можете ли објаснити зашто се празник Христовог рођења назива највећим хришћанским празником и у чему је духовни значај Васкрса?
       
      Васкрс је печат и круна Божје љубави према овоме свету и човеку: „Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јн 3, 16). Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3). Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.
      „Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење. Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност. Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4, 20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир целиваше“ (Пс 85,11).
      Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22). Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7);  радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо руковођени Духом Светим „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).
      Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).
       
      *На који начин нам Свето писмо говори о Христовом распећу и Васкрсењу?
       
      Васкрсење је библијска тајна, вековима скривана у недрима Старога завета, а коначно објављена свету у Новом завету – Васкрсењем Богочовека Исуса Христа из мртвих (Мт 28, 6). У књигама многих старозаветних пророка наговештава се тајна Васкрсења, која се везује за долазак Месије. Велики пророк Исаија исповеда веру у лично и свеопште Васкрсење речима: „Оживеће мртви Твоји и моје ће мртво тело устати” (Ис 26, 19), и позива сав Израиљ да учествује у тој радости обећанога Васкрсења: „Пробудите се и певајте који стојите у праху, јер је Твоја роса, роса на трави, и земља ће изнедрити мртваце” (Ис 26, 19). Исто сведочи пророк Давид у својим Псалмима, повезујући тајну Васкрсења са доласком Месије. Он својим Псалмима потврђује да вера у Васкрсење јесте вера свих старозаветних праведника, чије душе Бог неће оставити у аду „нити ће дати да Свети Његов види трулост” (Пс 16, 10), указујући овим стихом на Првенца Васкрсења, Месију – Христа. И други пророци Старога Завета потврђују тајну Васкрсења. Пророк Илија васкрсава сина удовице у Сарепти сидонској (1. цар 17), наговештавајући тим чудом да ће се реалност Васкрсења проширити на све народе на земљи (Лк 4, 26). У Књизи пророка Језекиља дата је потресна праслика свеопштег Васкрсења из мртвих. Пророк Језекиљ види, Духом Божјим надахнут, оживљавање људских костију из праха земаљског, које ће се збити на крају историје и пре свеопштег Суда Божјег: „Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: гле, ја ћу метнути у вас дух и оживећете” (Јез 37, 4–5).
      У Новом завету, можемо слободно рећи, Васкрсење је почетак и крај, алфа и омега (Отк 1, 8), јер се оно поистовећује са вером у Христа: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25). Веровати у Христа значи веровати у Васкрсење. Сва чудеса и знамења записана у књигама Новог завета дешавају се на Христовом путу ка Голготи и Васкрсењу. Јеванђелски опис васкрсења Јаирове кћери (Мт 9, 18–26) и сина јеврејске удовице (Лк 7, 12–15), а посебно васкрсење Четверодневног Лазара у Витанији (Јн 11, 5–46), потврђују истину да Христос јесте Васкрсење и Живот. Он је дошао на овај свет да нам дарује Васкрсење, како и појемо у ове дане на васкршњим богослужењима. Не нешто друго – нити ишта мање! Господ нам није донео нову философију, или нову етику, већ нови живот, који нам је дарован као залог Васкрсења у светој тајни Крштења (Гал 3, 27). Господ Христос се на Голготи принео као непорочна Жртва за све и сва, како исповедамо и предокушамо у централном делу Литургије Цркве, причешћујући се Телом и Крвљу „ради нас Распетога и Васкрслога Христа”. Христос је пасхално Јагње Новога завета. Он је Својим Крстом и тридневним Васкрсењем коначно и савршено потврдио да Он и јесте Месија и Спаситељ света и да „нема другог имена на земљи којим бисмо се могли спасти” (Дап 4, 12).
      Свети апостол Павле, говорећи о Васкрсењу Христовом, каже: „Ако Христос није устао, узалуд је вера наша, (…) али заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли” (1. Кор 15, 17–20). Свети апостол Павле је грчким философима и мудрацима проповедао о „непознатом Богу” (Дап 17, 23), говорећи им управо о Христовом Васкрсењу из мртвих. Христова победа над смрћу је потврда истинитости Његовог Божанства. Због тога се свети апостоли у Јеванђељу називају „сведоци Васкрсења Христовог” (Дап 1, 22). Истином о Христу и Васкрсењу, апостоли су покорили „древни горди Рим” и „галилејски, а не аристотеловски” пронели благовест о Христу Спаситељу са краја на крај васељене (Рим 10, 18). Двехиљадугодишња историја Цркве, рођене Духом Светим на дан Педесетнице, а утврђене помоћу проповеди апостолâ и Отаца, највећи је и најбољи доказ да је Васкрсли Господ са нама и да ће бити са нама „у све дане до свршетка века” (Мт 28, 20). Сећајући се ових јеванђелских сведочанстава и истине о Васкрслом Господу нашем Исусу Христу, „у коме живимо, крећемо се и јесмо” (Дап 17, 28), позвани смо и призвани да исповедамо и чувамо своју веру у Васкрсење, не речима већ животом и делима.
       
      *У разговору са многим људима приметила сам да се плаше смрти. Како бисте Ви човеку појаснили ту телесну смрт? Такође, надовезаћу се и на речи појединих људи који се запитају: „Ако је Васкрсли Христос победио смрт“ откуд онда да људи и даље умиру?
       
      Хвала Вам на овом важном питању и подсећању на реалност која свакога човека подстиче на дубље проницање у тајну живота, оног истинског живота у Васкрслом Христу.
      Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25). Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.
      Као деца Божја и као они који свој живот темеље на вери, нади и љубави Богочовека Христа, верујемо да смрт није крај нашег живота, знајући да наш живот никако не може бити сагледан само као биолошка категорија. Човек је промислом Божјим и вољом Његовом саздан као психофизичка целина, и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.  Сусрет са реалношћу смрти извор је патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо истинским животом у Христу. Уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. Према речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу, већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо, јесте Господ наш Исус Христос.
       
      *Може ли се без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, како пријатељима тако и непријатељима, примити светлост Васкрсења и нада у вечни живот?
       
      Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку.
      Нажалост живимо у времену велике отуђености, егоизма и мишљења да је човек сам себи довољан. Међутим, када прихватимо да смо позван да себе дајемо за опште добро свих људи, и да свој таленат умножавамо тиме што га раздајемо за добро ближњег, и сваки пут када учинимо добро дело, ми већ овде и сада у историји, предокушавамо радост и љубав Царства Небеског. Да бисмо јеванђелски живели потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14). „Ово вам заповедам“ – каже Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).  Видите, непрестано се враћамо на почетак нашег разговора и ток наших мисли темељимо на Христовим заповестима о љубави и праштању. Ово је основа нашег живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота. Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом. На нама је само да га пригрлимо и да по њему живимо.
       
      *Колико је тешко бити предавач, други родитељ, деци чије породице све више заказују да духовно оплемене своју децу, младе нараштаје?
       
      „Све могу у Исусу Христу Који ми моћ даје.“ (Фил. 4, 13), каже Апостол Павле, а као скромни вероучитељ и катихета, могу рећи да је рад са децом велики благослов и велика одговорност, како пред Богом, тако и пред људима. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Корен појма васпитања је раван духовном храњењу, најпре храном вечнога живота – светим Причешћем у светој Литургији, а затим и храном светих врлина. С тога, можемо рећи да је рад са децом у школи раван благословеном успињању на светотајинску и световрлинску лествицу. Да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, водитељ-новинар, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не може. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути децу на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих.
       
      *Ваша васкршња порука за крај ове емисије нашим слушаоцима?!
       
      Целокупан наш разговор је молитва Васкрслом Господу, да у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Нека ово наше заједничко промишљање буде молитва Васкрслом Христу, да у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.
      Пасхална радост која греје наша срца позива нас данас да сачувамо људско достојанство. Радост Васкрса нас позива и да сачувајмо веру у Васкрслог Господа, да умножимо љубав према ближњима, да живимо у истини и правди Божјој. Велики руски старац Серафим Саровски је све своје посетиоце увек поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!”, показујући тиме да Црква Христова и њени светитељи живе у реалности Васкрсења.
      Са овим скромним жељама, мислима и молитвама, поздрављам све Ваше уважене слушаоце, као и Вас драга Мирјана, са вером да празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету. Васкршња светлост, којом нас је Господ обасјао за вечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом дану, на сваком бићу које сретнемо на животном путу. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надвладају туга, очај и безнађе; да послушамо речи Апостола Павла, који вели: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).
       
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
       
      Драги Браниславе, овим гостовањем сте нам учинили велику част и радост, те Вам благодарим у име екипе радија „Српски Сион“. Велико хвала! Христос Васкрсе!
       
      Разговарала:
      Мирјана Босић (Радио Српски Сион)
       
      Извор: Радио Српски Сион / Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 1. маја 2021. године, на Велику суботу, светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

       
      Саслуживали су архимандрит Прокопије (Тајар), декан Православног богословског факултета протојереј др Зоран Ранковић, јеромонах Сава (Бундало), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, ђакони Радомир Вручинић и Владимир Антић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић.
      „Сви који су слушали реч Христову и пратили га увидели су је Он нешто што није уобичајено и очекивали су много од Њега. Међутим, Он је пострадао и умро на крсту. Сви су се разбежали, сви су га оставили, осталo je само неколико жена. То су управо оне жене којима ће се Васкрсли Господ првима јавити, оне које ће бити благовеснице Васкрсења Његовог“, рекао патријарх Порфирије закључујући:
      „На Велику суботу ми ишчекујемо испуњење Његових речи, а оне су се већ испуниле. Јер он је сишао у ад, заправо, нечастиве демонске силе су прогутале мамац, узеле су у своје чељусти Онога који ни на који начин није сужањ времена и простора, пролазности, па ни смрти, који ни на који начин не може бити подређен нечистим силама. А Он ушавши у ад већ сада са собом кида окове ада и све оне од Адама и Еве до наших дана праведнике који су чезнули за истином за вечношћу за љубављу узима у своје наручје и уноси у тајну Царства Небеског“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ

      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу – Глувну  Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода,  Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу.

       
      Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић.
      У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
×
×
  • Креирај ново...