Jump to content

Шта је "стегно" које помиње Аврам (Пост. 24, 2-3) - тумачење Светог Августина


Препоручена порука

У Књизи Постања (24, 2-8) Аврам заповеда свом слузи да иде у дом његов и доведе му снају. Аврам од слуге тражи заклетву на следечи начин:

"И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који беше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земљаским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим" (Пост. 24, 28)

Шта је "стегно"? Свакако, архаичан је израз. Стегно је део ноге изнад колена, све до карлице - бутина и препоне. Том речју преведена је грчка μηρος. На латинском је то femur (у медицини - бутна кост). Зашто Аврам заповеда слузи да стави руку, под његову бутину? Нама ово данас није једноставно разумети. Наиме, изгледа да се ради о делу бутине, о препонама, у близини полног органа. За старозаветне Израиљце то је представљало свето место - одакле потиче живот, продужетак живота племена, имена... Нисам био баш сигуран у ово тумачење, али изгледа да је тачно. Наиме, преводећи Светог Августина, налазим да он под изразом femore (који долази од оног femor - бедро, бутина, препоне) мисли управо да се ради о месту око полног органа. Наиме, говорећи како се старозаветни праведници спасавају кроз Христа и како су и они имали одређено предзнање о оваплоћењу Сина Божјег, Августин тумачи и оне Христове речи: "Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8, 56)

Ево целог пасуса, где се види како Августин разумева ову, за нас данас помалу чудну, заклетву слуге Аврамовог:

Цитат

Јер не треба сматрати да је старим праведницима било на корист само Христово божанство, које вечно беше, не и Његово човештво које се још није било открило. Оно што Господ каже: Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се (Јн. 8, 56), ако је хтео да се под његовим даном разуме његово време, онда је заиста дато сведочанство да је Аврам био испуњен вером у Његово оваплоћење. Јер са тим у вези [=са оваплоћењем] Он има време; Његово божанство надилази свако време, јер су кроз Њега створена сва времена. Ако би неко и сматрао да наведено треба разумети као да се ради о вечном дану, који није ограничен сутрашњим, нити му претходи јучерашњи дан, то јест, да се ту ради о самој вечности, у којој је Он савечан Оцу, како је Аврам жудео [био рад] за тим [даном], ако није знао за будућу смрт Оног, чију је вечност тражио? Или ако неко тако сужава смисао тих речи, да каже како у речима Гиспдњим био је рад да види дан мој ништа друго не треба разумети до – био је рад да види Мене, који сам дан бескрајни, то јест, светлост непрестана – као када помињемо живот Сина, о којем се говори у Јеванђељу: Тако даде и Сину да има живот у себи (Јн. 5, 26) – овде живот није ништа друго до Он сам; тако разумевамо да је сам Син живот, када је рекао: Ја сам пут, истина и живот (Јн. 14, 6) и о коме је речено: Он је истинити Бог и живот вечни (1. Јн. 5, 20); ако би Аврам желео да види Његово божанство које једнако Оцу, никако немајући предзнање о Његовом оваплоћењу, као што су за Њим трагали и неки философи, који нису били ништа научили о Његовом телу, може ли се онда и оно, што је Аврам заповедио, да слуга стави руку под бедра његова и да се закуне Богом небеским (уп. Пост. 24, 2-3), исправније резумети, осим тако да је Аврам знао да ће тело, у којем Господ треба да дође, бити потомак тих бедара?

Ја сам Августиново femore превео као "бедра", али очигледно је да Августин мисли на мушки полни орган: 

Цитат

може ли се онда и оно, што је Аврам заповедио, да слуга стави руку под бедра његова и да се закуне Богом небеским (уп. Пост. 24, 2-3), исправније резумети, осим тако да је Аврам знао да ће тело, у којем Господ треба да дође, бити потомак тих бедара?

Очигледно је да се под "бедрима" мисли на репродуктивни орган, на "семе Аврамово" - од којег, по телу, долази Христос. Ипак, превесо сам ту реч са "бедра", да не бих саблазнио будуће читаоце. :) Али, ко се мало удуби у смисао овог што говори Августин, биће му јасно о чему се ради. Сад, библистима (старозаветницима) остаје да тумаче и објашњавају у чему се огледала сакралност такве заклетве. Ја прептостваљам да је у вези са светињом живота, потомством.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ђура Даничић је превео као стегно, ако је то грешка, не би била ни прва ни последња у том преводу. Стегно се помиње и код Мелхиседека. Могуће је да си у праву, али мислим да не би требало никог то да саблажњава, јер је културни аспект знатно различит од данашњег, у то време то можда није сматрано неким претерано срамотним чином. Нпр. до пре само 200 година је могло да се деси да мајка пољуби дете у уста, као данас нпр. што га пољуби у образ или главу, и у то време није ником стварало саблазан јер француски пољубац и није био светски раширен па и није подсећало људе ни на шта. Као и нпр. данас што машу овим дугиним бојама, па сад сви то тако лако уочавају и многима изазива гнушање и бурне реакције а до пре не тако давно не верујем да би ико и обратио пажњу да ли неки предмет има те боје или не.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Isto i sv.Jeronim :

И положил раб руку свою под стегно Авраама, господина своего, и клялся ему в сем

У евреев есть предание, что он клялся освящением Авраама, то есть обрезанием. А мы говорим, что он клялся семенем Авраамовым, то есть Христом, который должен был от него родиться, согласно евангелисту Матфею, который говорит: «Книга родословия Иисуса Христа, Сына Давидова, Сына Авраамова» (Мф. 1:1).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 42 минута, Neno N рече

Зашто је ово значајна тема? 

За оне који воле да изуавају отачку мисао и библијску егзегезу, може да буде занимљиво. Као што видимо, и један Свети Отац (не и једини) је тумачио овај библијски одломак.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Александар Милојков рече

@Bokisd То је то.

Koliko vidim na brzinu vecina tako tumaci :

http://bible.optina.ru/old:gen:24:02

http://bible.optina.ru/old:gen:24:09

http://bible.optina.ru/old:gen:47:29

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 часа, Владимир Бошковић рече

Ђура Даничић је превео као стегно, ако је то грешка

Није грешка. Стегно, бедра, бутине, препоне. Једино што је стегно архаичан израз, за који сам и лично морао да тражим значење. 

Грчки: ὑπὸ τὸν μηρόν μου (под бедра моје или под стегно моје)

Латински: subter femur meum (исто)

Руски преводд (синодски): под стегно мое

Енглески:  under my thigh 

 

Ја сам покушао да докучим смисао тог обичаја, кроз егзегезу Светог Августина. Како рекох, очигледно се мислило на репродуктивне делове тела, као не светињу продужетка живота и потомства. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Bokisd рече

Ма да, има и код западних отаца, попут Јеронима и Амвросија Миланског.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тема је занимљива и са тог културолошког аспекта. Показује колико је важно познавање културне парадигме библијских времена, да би се тачно разумеле одређене радње и поступци. Нама мног еод тих ствари данас изгледају чудно, чак и неприхватљиво. На пример, левиратски (деверски) брак. И слушао сам многе "критичаре" Библије како управо овакве и сличне ствари наводе као нешто негативно и неприхватљиво у Библији. То је једна, да је тако назовеме, ерминевтичка грешка - нашом културном парадигмом тумачимо и вреднујемо културне парадигме људи од пре 3-4 хиљаде година. Уместо да се потрудимо да продремо у њихов ондашњи смисао и да их као такве разумемо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Из искуства знам колико се ученици гимназије зачуде када обрађујемо теме из Старог завета и дођемо до левиратског брака, полигамије, жена наложница и слично.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Контам кога си хтео да увучеш у дискусију...

То су муда, јамачно, а не пенис. Нико се не хвата за опуштени уд, а да не захвати и мошнице. То је интегрални орган, а одувек се знало одакле семе долази, из јаја. И код мужјака других животињских врста су истакнуте мошнице, код бика на пример.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Протомајстор рече

Контам кога си хтео да увучеш у дискусију..

Да ли мислимо на истог? :D:D Један је Ава. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Протомајстор рече

То су муда, јамачно, а не пенис.

Да, да, на прво сам и мислио. Уопште, репродуктивни орган.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 20 часа, Александар Милојков рече

Није грешка. Стегно, бедра, бутине, препоне. Једино што је стегно архаичан израз, за који сам и лично морао да тражим значење. 

Грчки: ὑπὸ τὸν μηρόν μου (под бедра моје или под стегно моје)

Латински: subter femur meum (исто)

Руски преводд (синодски): под стегно мое

Енглески:  under my thigh 

 

Ја сам покушао да докучим смисао тог обичаја, кроз егзегезу Светог Августина. Како рекох, очигледно се мислило на репродуктивне делове тела, као не светињу продужетка живота и потомства. 

Слажем се у потпуности, међутим, колико ја знам и стегно и фемур и тхигх су речи за бутину, мада суштина и јесте у томе колико је превод свих старих списа, па и светог писма, тежак и непоуздан.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења Светога Василија Чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Информације о наведеном броју доступне су на интернет страници часописа:  http://misionar.spc.rs/index.php.
       
      Представљање овог броја у медијима: 
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Светигоре: "Православни мисионар" утиче на нашу духовну будност
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Беседе: Сви смо на великом мисионарском задатку
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Свети Василије Острошки - мисионар речју и делом
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Читањем "Православног мисионара" обогаћујемо своју душу
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Источник": Да ли у потпуности следимо пут Светога Василија?
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Српски Сион": Циљ црквене мисије је да приводи људе Христу Богу

       
      На првим страницама овог броја налази се честитка уредништва и редакције, поводом избора и устоличења новог првојерарха Српске Православне Цркве. Наведену честитку доносимо у целости:
      Током припреме за штампу овог броја Православног мисионара, дана 19/6. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије (Перић). Уредништво и редакција Православног мисионара овом приликом упућују срдачне жеље Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, да га Господ укрепи у жртвеном служењу Богу и роду, и да молитвени покров Светог Фотија Цариградског (на чији празник је устоличен) и Преподобног Порфирија Атонског (чије име носи), а особито молитвено заступништво светих српских архијереја на челу са Светим Савом увек буду уз њега у узвишеној патријарашкој служби на коју је призван. Аксиос! На мнoгаја љета!
      Мисионар par excellence, наслов је уредничког уводника у којем презвитер др Оливер Суботић казује да је Манастир Острог духовно и телесно лечилиште коме од вајкада прибегавају небројени људи жељни утехе. Они притичу Светитељу кога је Бог изабрао да кроз његове мошти чудотвори својом нествореном благодаћу. Наш уредник се присећа речи блаженопочившег митрополија црногорско-приморског Амфилохија које је изрекао на устоличењу, сада, новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Уводно слово отац Оливер закључује подсећањем да је Острошки светитељ био прави и истински мисионар, како речју, тако и делом.
      У оквиру рубрике Сећајте се својих старешина, протонамесник Александар Јевтић, парох при Светосавском храму у Краљеву, читаоцима предочава једну занимљиву причу која сведочи о љубави братства према свом упокојеном духовном оцу и игуману. На следећим странама, а у оквиру истоимене рубрике, налази се слово Епископа западноамеричког Максима, које је посветио свом духовном оцу блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу).
      Приказ житија свете славне и добропобедне мученице Агније, чији свештени спомен прослављамо 21. јануара / 3. фебруара, можете да прочитате у рубрици Материк.
      Свете тајне су пројавa јединствене Светајне — Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола, истиче у свом ауторском тексту потписник ових редова, који је своје казивање о значају Светотајиснког живота крунисао подсећањем на своју ауторску емисију „Светотајинско богословљеˮ, која је у оквиру три циклуса емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.
      Наш сарадник Раде Булајић пише о великом расколу, и у оквиру свог текста, између осталог истиче да су: Постојеће разлике између Истока и Запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење Велике четрдесетнице за једну недељу, служење Свете Литургије на бесквасном хлебу.
      Оперативни уредник нашег мисионарског гласила, за овај број пише о надасве познатом и знаменитом делу Светог Владика Никола „Охридски прологˮ. Према сведочанству аутора Охридски пролог Владике Николаја је радо читан деценијама после свог настанка. Упркос одређеном дистанцирању од лика и дела Епископа Николаја, Охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке Југославије.
      Милена Стефановић за рубрику Црквена уметности, а у оквиру циклуса текстовâ Библијски бестијаријум, доноси занимљиву причу о Пеликану. Она подсећа да је изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности. Средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба.
      Човекова идеја бесмртности, па и идеја Ричарда Докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику Оног који јесте, наводи др Александар Милојков у свом ауторском тексту „Идеја бесмртностиˮ.
      Тематски део часописа отвара протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У свом ауторском тексту под насловом „Свети Василије Острошки – похвала рода нашегаˮ, прота Слободан указује на правилно поимање светости у Цркви Христовој и подсећа на важну истину да је светитељство дар Божји.
      Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког, наслов је ауторског текста ђакона Владимира Пекића. Мошти Светог Василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији. Заправо читав живот овог угодника Божијег говори о томе, поучава читаоце ђакон Световаведењске обитељи у Београду.
      Према сведочанству протонамесника Александра Јевтића, Свети Василије Острошки је у духовном смислу био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. А о сили Божјој која се пројавила на лику и делу великог чудотворца Острошког, можете на прочитате у наставку тематског дела овог броја.
      Светитељ острошки је сведок васкрсења, јер је својим животом показао нама да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања – јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14), наводи се у ауторском тексту потписника ових редова. На наведени ауторски текст ослања се и извод из химнографије Светом Василију Острошком.
      Мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, доноси неколико молитвених записа из богате архиве свештене обитељи манастира Острог. Међу овим записима налазе се писма светитеља и знаменитих првојерараха и архијереја, који су своју љубав према Острошком чудотворцу показали и на овај начин.
      Духовно искуство са Острога уверило ме у снагу Христових речи: „Дођите и видите“ (Јн 1, 39). Увидео сам, непосредно, да хришћанство није идеологија, спекулативни систем, само пуки религиозни наратив, већ да је оно духовна сила која преображава човека, да у њему долази до истинског сусрета Бога и човека, наводи психолог Виктор Вицановић у свом надахнутом казивању.
      Тематски део овог броја у част Светог Василија Острошког, закључен је текстом др Ђорђа Вуковића под насловом „Пренос моштију Светог Василија Острошкогˮ.
      У оквиру рубрике Света земља, Јелена Јонић пише о манастиру Светог Онуфрија Великог, Акелдама. Манастир је смештен на уској тераси у југоисточном делу долине Хиноом, на око 150 метара од места где се ова долина спаја са долином Кидрон. Постоји предње које каже да се средином 4. века у пећини, изнад које је манастир саграђен, доселио монах Онуфрије, подсећа аутор.
      О Светогорском скиту Светог Димитрија читајте у рубрици Света Гора. 
      Здравље душе као предуслов за здравље тела, наслов је текста др Марије Лазаревић, који је објављен у новоотвореној рубрици Хришћанство и медицина. А овој број „Православног мисионараˮ закључен је рубриком Мисионарски излог и текстом Дајане Лазаревић под насловом „Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милујеˮ.
      Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.
       
      Препоручени садржај: 
      Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
      Сведок васкрсења
      Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!
       
      Катихета Бранислав Илић,
      Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ
      задужен за односе са медијима
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа.

       
      По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима.
      Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију.
      На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић.

       
      И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
      Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
      И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.
      У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи.
      Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког.
      Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...