Jump to content
marija

Свет књиге Православље - Библиотека

Rate this topic

Recommended Posts

Велики издавачки подухват Светигоре

Свети Кнез Лазар и Косовски завет

У часу када се чудесним преплитањем политичке и мистичке судбине Косова и Метохије, као заветне земље Српскога народа, на најжалоснији начин актуализују Његошеве речи о Косову као о „грдном судилишту“ насред кога је „Содом запушио“, када се о будућности нашег небоземног косовско-метохијског завичаја земаљски пристрасно пресуђује у свету постхришћанске цивилизације, за коју су жива крв косовских витезова и лепота из ње изниклих косовских божура, који и данас цветају на косовском попришту, постале ствар мртвих митологија, „Светигора“ и „Вечерње новости“ износе пред нас нову ризницу црквено-народног предања које је и данас, свом својом снагом, животвори биће и историјску судбину Српскога народа. После књиге „Свети Сава - принц и просветитељ“, „Светигора“ и „Вечерње новости“ даривају нас другом по реду монографијом из заједничке едиције „Светитељи“ под насловом „Свети кнез Лазар и Косовски завет“.

Постављена слика

Ова садржајна и богато илустрована антологија, на 160 страна, додатно обогаћена мултимедијалном ЦД-разгледницом Косова и Метохије, приближава нам на нов начин непролазно светолазаревско завештање, проводећи нас кроз „Време кнеза Лазара“, причу о „Светородној лози Лазаревића“, „Слова савременика о Кнезу“, „Повеље кнеза Лазара“, избор из црквених молитава светоме Косовском Кнезу, народне песме Косовског циклуса, српску уметничку поезију о Косову и  „Одјеке Косовског боја у европским књижевностима“ и упознајући нас са богословским прозрењима видовданске тајне и именима места у свету у којима се уздижу храмови посвећени Косовском Кнезу

Постављена слика

Поводом овог великог издавачког подухвата, у Медија центру у Београду, 6. јуна одржана је конференција за штампу на којој су учествовали: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић, директор и главни уредник Вечерњих новости Манојло Вукотић, професор Приштинског универзитета Митра Рељић и Зоран Стефановић, директор Пројекта Растко.

Књига, у пуном колору, на најквалитетнијем папиру, у тврдом повезу, по цени од 380 динара, од 8. јуна је у продаји.

Уз књигу, читаоци добијају на поклон и мултимедијални диск, разгледницу Косова и Метохије, својеврсну енциклопедију приређену на седам језика, аутора Зорана Стефановића.

Живопис

Годишњак Академије

Српске Православне Цркве

за уметности и консервацију

Часопис за неговање

црквене уметности

У издању Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, из штампе је изашао први број часописа за неговање црквене уметности - ЖИВОПИС. Трудом и радом протојереја-ставрофора др Радомира Поповића, декана Академије, и главног и одговорног уредника јереј мр Жељка Р. Ђурића, покренута је идеја да Академија објави часопис који ће се бавити питањима  црквене уметности. Штампање часописа је помогло Министарство вера Републике Србије у влади министра др Милана Радуловића.

У часопису су истакнута нека питања којима су се бавили професори са Академије. У почетном одељку Иконично широј читалачкој јавности представљени су радови монаха др Давид Перовић, Увод у естетске категорије - лепота, прекрасно, антиномијска гносеологија, надсушто прекрасно и светлост (приступ из патристичке естетике) и Христос на уметничким академијама (оглед); затим студија мр Александре Кучековић Историјски контексти промена у српском сликарству XVIII и XIX века, па текстови Горана Јанићијевића, проф. фрескописа на Академији, Сенка и икона истине, Зидно сликарство гробница Виминацијума, и на крају, догматски чланци јереја Жељка Ђурића Света Тројица као прототип Свете литургије и Догматски карактер Синодика у недељу Православља из 843. године.

У одељку У жижи објављени су радови мр Тодора Митровића О канону у црквеном сликарству, мр Мирослава Станојловића О чишћењу фреске Светог Саве у Милешеви и др Предрага Ристића Шта је то Мадуродам.

У делу часописа под називом Годови налазе се радови др Драгана Марковића, Комплементарност физичкохемијских метода за одређивање старости предмета са дендрохронолошком методом, и монаха др Давида Перовића Мисионарска репортажа.

На крају је у одељку Из живота Академије објављен извештај Ивице Чаировића, секретара Академије, о самовредновању установе - О историјату Академије.

У часопису постоје и ликовни прилози: фотографије фресака Светог Саве пре и после радова на чишћењу и фотографије живописачких радова студената.          

Ивица Чаировић

http://www.pravoslavlje.rs/broj/966/tekst/sveti-knez-lazar-i-kosovski-zavet/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДР МИЛОШ ЕРДЕЉАН

УВОД У СВЕТО ПИСМО СТАРОГА ЗАВЕТА

ПОСЕБНИ ДЕО, ФОЧА-БЕОГРАД 2008, СТР. 228.

Постављена слика

Више од три деценије после смрти угледног професора Богословског факултета Милоша Ердељана (1907-1976), његова предавања, дотле доступна студентима само у облику скрипте, појављују се као посебна зналачки и с љубављу опремљена књига. Генерације студената које су имале ту срећу и част да прате предавања поч. проф. Ердељана, сада су већ на измаку свог радног века, али се многи сећају његових часова на којима је уносио целог себе, као да пред собом има постдипломце, а не „децу“, бруцоше који се споро навикавају и на Београд и на факултет.

Пред собом је имао често само пет до шест особа, а спремао се за предавања као да говори у пуном амфитеатру. Остаће запамћен по томе како је часове долазио са пуним рукама књигама из семинара Institutum Iudaicum, да би се слушаоци упознали како са научним изворима, тако и са најновијим стручним публикацијама. Није то остајало без ефекта; студенти су знали да цене тај напор и максимално се трудили да што мање изостају са његових предавања, и поред старања око сопствене егзистенције, јер је познато да ондашњи студенти Богословског факултета нису имали студентских бенефиција (најтеже их је погађало што нису могли да одлажу служење двогодишњег војног рока) пошто Факултет није био у саставу Универзитета.

Овом Ердељаном Посебном уводу претходила је појава Општег увода (Србиње 2000), у којем је обрадио историју канона, историју текста, историју превода и друга релевантна питања неопходна за даље библијско истраживање будућих професора у богословији, катихетама, читаоцима... и то не само ради стицања позитивне оцене, него, још више, ради стицања опште културе. За нас студенте је било, ма како напорно, значајно упознавање са морем библијске научне литературе, на водећим светским језицима, која је у овом Посебном уводу такође углавном изнета.

Научна дисциплина која се зове Увод у Свето писмо има скоро редовно два дела. Овде је, као што и наслов каже, реч о Посебном уводу и тиче се историјата настанка, аутора, садржине, времена и места писања, интегритета сваке од 39 старозаветних књига.

Њихов груписање у веће целине није тешко; лако се прати и мање-више добро је познато - на самом почетку се налази Петокњижје Мојсијево (Тора, Пентатеух). Затим следе историјске књиге, поучне књиге (тзв. Списи) и пророчке књиге. Група од десет тзв. девтероканонских књига овде није обрађена, иако се поч. професор лично залагао да покаже њихову аутентичност, самим тим што их Црква користи на богослужењима, а уметници - састављачи црквене поезије и сликари се надахњују њиховом садржином.

Завршно поглавље представља сажет приказ владавине царева тзв. Уједињеног царства, Саула, Давида и Соломона (стр. 189-2039. Стручно је обрађен однос налаза у Рас Шамри и Старог завета (стр. 203-208), као и одељак о Особености старозаветног Закона (209-211).

Редактори књиге (др Драган Милин и др Илија Томић) истичу да овде не постоји проблем застарелости, јер се аутор трудио и у оном послератном времену кад су пред професорима Богословског факултета постојале тешкоће сваке врсте, од којих су финансијске најмање, да максимално одрже корак са временом и прате достигнућа светске библијске науке.

Званични назив предмета је био Увод у Свето писмо Старога завета са Библијском историјом и Археологијом, који је предаван од самог оснивања Факултета 1920.г. - катедру су држали "старозаветници" др Тихомир Радовановић и др Душан Глумац, ментор проф. Ердељана, који је иза себе оставио Граматику старојеврејског језика (Вршац 1937) и Библијску археологију (такође Богословски факултет у Фочи приредио је њено научно опремљено издање 1999), што је олакшало рад и професора Ердељана и његових студената, јер се у тим тешким послератним приликама за Цркву, то није могло створити. Све ово се истиче ради млађих нараштаја који, хвала Богу, живе у другим условима, па понекад изразе и неверицу у то кроз шта су све морале пролазити њихове старије колеге.

Можда би требало додати да је доцент при овом Факултету др Тихон (Тихомир) Радовановић објавио у виду скрипте Лекције из Светога писма Старога завета (1930.г, фолио формат, стр. 336), где разматра исагошка, уводна питања везана за поједине књиге (није обрадио тзв. мале пророке). Одавно је она неприступачна, и само је мали број упорних, али и срећних, истраживача имао прилике да се с њом упозна и сагледа у коликој мери је задовољила све научне захтеве, па би, можда, у оквиру ове устаљене добре праксе поновног издавања ранијих приручника, требало размислити и о њеном умножавању.

Животни пут проф. Ердељана био је доста напоран, од родног места Деве (Румунија) преко историјски врло значајне Сентандреје која ће му бити прво место службовања, Карловаца где ја завршио богословију, Београда где је завршио Богословски факултет и докторирао, Бихаћа (овде је био катихета у гимназији).

И ово Ердељаново дело, иако излази постхумно, представља једну воштаницу његових благодарних ученика.

протођакон Радомир Ракић,

Живорад Јанковић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЂАКОН ОЛИВЕР СУБОТИЋ

ЦРКВА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА: СТРУКТУРА, ОДНОС И ПОСЛЕДИЦЕ

НЕА НИКА, БЕОГРАД 2009

Постављена слика

Нову књигу ђакона Оливера Суботића, упркос томе што је у питању аналитичка студија која, рећи ће неко, припада сфери практичне, феноменолошке и стога „недогматске“ (?!) теологије, читам као покушај да се пронађе одговор на управо најосновније питање сваке теологије. Хришћанска теологија је немислива без Цркве, а питање структуре Цркве је питање саме Цркве. Зато и не чуди што већ сами првоврховни апостоли Петар и Павле свеукупно хришћанско дело и задатак сваког члана Цркве одређују сликама које узимају из архитектуре, дакле, крајње структуралне делатности (1Пет. 2,5; Еф. 2,19-22). Такође, оно што хришћани чекају (а сетимо се да је ово чекање њихов начин постојања у свету који у злу лежи) само Царство Небеско, у последњој књизи Новога завета се описује као Свети град (Отк. 21). Град је, пак, дефинисан својим зидом и грађом, те зато не изненађује што први Богослов са тако великом пажњом и тако дивним речима описује структуру Светога града (Et erat structura muri..., каже латински преводилац, /Отк. 21,18/).

Оно што чини могућим сваку структуру у хаосу ништавила, јесте постојање мере или логоса. Зато је питање постојаности структуре Цркве у различитим историјским контекстима питање одрживости и очувања логоса којим Црква мери сваки нови историјски изазов. У својој студији, али и свом целокупном досадашњем опусу, ђакон Оливер Суботић управо на овоме настоји: да „измери“ савремени свет, нарочито истински „нови свет“ информационо-комуникационих технологија, мером црквеног логоса. А како је логос о коме говоримо Логос Четвртог еванђеља, Син Божји који се оваплотио када је дошла пуноћа времена, те који се кроз своју Цркву непрестано оваплоћује до краја векова упркос свим противуречностима, свој огреховљености историје, све док коначно не буде све и сва, првенствујући у свему, задатак трагања за мером структуре Цркве постаје неупоредиво тежи: јер је структура Цркве у том смислу више задата неголи дата. Она долази. Управо зато није могуће простим позивањем на овај или онај извор установити шта то тачно треба да буде и како то мора да се остварује служба епископа, презвитера, ђакона или лаика. Њихова служба је служба једноме и превечноме, заиста непроменљивоме Богу; служити овоме непроменљивом Богу заправо значи саслуживати му у његовом делу служења крајње променљивом човеку, служењу које не зна ни за границу смрти. Отуда нам логос и мера црквене структуре могу заиста доћи једино са места где су променљиво и непроменљиво неодвојиво сједињени, са оне Горе велике и високе са које се види Град, свети Јерусалим, који силази са неба од Бога (Отк. 21,10), са места које се зове Евхаристија.

Проблеми структуре Цркве, о којима аутор говори у овој студији, у великој мери нису проистекли из феномена везаних искључиво за процес глобализације, нити су, пак, искључиво „западног“ карактера. Они се, верујем, могу подвести под један заједнички именилац – секуларизацију, као пре свега вековни унутарцрквени, па тек онда и друштвени процес. Сасвим је сигурно да процес глобализације убрзава (како каже наш аутор) све ове проблеме проистекле из секуларизације. У томе је заправо суштинска новина глобализације. Процес глобализације убрзава секуларизацију до неиздржљивих размера, и то сваку врсту секуларизације, a ово се, нажалост и нарочито, односи и на личну секуларизацију појединца. Очигледан пример је такозвана кибериндивидуалност, иначе омиљено поље интересовања аутора, која се може разумети, примећује један савремени мислилац, готово као остварење снова гностичких јеретика свих времена о растеловљењу човека. Не треба нарочито истицати да је таква кибериндивидуалност суштински супротстављена Еванђељу. Јер растеловљење човека је његово суштинско умањење, његово одвајање од величанствености и доброте твари. Растеловљење је човеково одвајање од сопственог спасења, просто овековечење греха. Растеловљење човека је и извор уништења свеколике твари и њено суштинско умањење. Коначно, растеловљење човека је ругање Богу који је људско тело узнео у само средиште свога беспочетног живота. Јер спасење о коме хришћани говоре почиње васкрсењем тела. Зато је и укус будућега века којим се хришћани причешћују укус материје: хлеба и вина.

Данас често чујемо како се проблеми у Цркви не могу решавати преко ноћи или преко колена. Уз све дужно поштовање према овом ставу (и онима који га износе), морамо се суочити са чињеницом да проблеми у Цркви данас заиста настају преко ноћи и погађају саму њену структуру. Да их има преко главе, и да се преносе с колена на колено. А решења структуралних проблема морају бити структурална. Зато је књига ђакона Оливера Суботића истинити допринос свима који теологију, попут светих отаца, виде као трагање за истином у стварности нашега искуства – у структури Цркве, не само у речима.

Свештеник

Вукашин Милићевић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПЛАТОНОВ КРАТИЛ И ПРОКЛОВА РАЗМАТРАЊА КРАТИЛА БОГОСЛОВСКО ДРУШТВО „ОТАЧНИК“,БЕОГРАД, 2008.

Постављена слика

Превод Кратила је сачинио др Александар Петровић према Барнетовом оксфордском издању Платовог текста, као и Проклов коментар према Пасквалијевом лајпцишком издању приређеном почетком века.  Хрватски превод Динка Штанбука имао је поприличан број непрецизности, чак и непреведено једно Сократово питање и реплику на њега, што је у садашњем Петровићевом преводу избегнуто. Оригинал на грчком језику, који је штампан паралелно с преводом, без сумње је квалитетна новина која се појавила захваљујући труду и добром слуху издавача. Премда је овај Платонов дијалог у савременим дискусијама, иначе, у приличној мери магинализован, ваља напоменути и важан податак да је његов значај реактуализовала руска философска школа на челу са Алексејем Ф. Лосевим.Он је с правом сматрао да га опредељује философски говор с обзиром на његову тежњу према строгости одређивања ствари зарад присталости и меродавности, те да етимолошки дискурс језичке компетенције има за последицу ироничан став, што у Кратилу најбоље илуструје етимологизација божанских имена. И иначе су ликови учесника Кратила и Хермогена постављени иронично у дијалогу, док је рецимо коментатор Прокло њихове погледе схватао озбиљно, мада је у том његовом схватању тешко уочити неку велику заслугу.

Преводилац је примерено скренуо пажњу на то да је Кратил поборник Хераклитове философије и његовог учења о протоку ствари, где имена држе природан и веран хабитус који ту стварност обухвата. Када се општем логосу и логосу заједнице супроставља свој посебни логос, кроз појединачни разум који је издвојен и неусаглашен са захтевима друштвеног догађања живота, долази до опасности сукоба. Тако Кратил стоји насупрот Хермогену који је заступао теорију условљености имена кроз случајност и произвољност, те њихову неадекватност у примени.

Платонов Сократ у даљем следу дијалога не прихвата Хераклиту приписивано учење о спољашњем току ствари без идеја којима би се он објашњавао, држећи да тек са обликовањем у субструктурације стварност може да се појми као могућност природног заснивања сваког именовања. Утолико није сасвим одбачен ни Хермогенов релативистички став, па допушта кретање, случајност и неодредивост имена, са претходним усвајањем обележја безусловности сваког имена, са захтевом да за постојање ствари ваља да се пронађе и пуно постојање њихових имена. Тек са тим условом и могуће је да буде речи о употреби, лажности, непостојаности и грешкама, које иду уз имена и значе процес именовања. Оно с тиме не искључује безусловност.

Следећи и сам те три философске позиције које су представљене у Платоновом Кратилу, Прокло Дијадох је својим коментаром сачинио слику на тој основи груписаних, али такође не само развођених у том правцу, већ и свуда по регионалним областима онтолошке и сазнајнотеоријске проблематике раштрканих мисли. Преводилац је потцртао да су оне образложиве тек њему својственим видом размишљања, према мислима изложеним у његовим другим опсежним делима, али да сем продубљивања пластичности семантичког поља значења речи у правцу грађења “скулптура смисла”, та агалматизација чак више прикрива основне правце развијања Платонових мисли, неголи што их разоткрива. Није промакао ни квалификатив дефицитарности за неуспео покушај ревалоризације паганизма, у којој је велики опонент Проклу био ипак најбољи познавалац Платонове философије, а то је Аристотел. И ту је преводилац указао на места која без обзира на то што његову философију Прокло почесто несрећно квалификује као “мале мистерије”, а самог Аристотела као демонско биће /што указује и на психолошку подлогу застрашености његовом снагом разликовања ствари као потпунијег разумевања/, ипак показује да је Аристотелов аргумент и за Прокла, што се расправе о именима тиче, аподиктичан и коначан: „...јер то је Аристотел у Категоријама /4a, 22-34/ изрекао као говор мишљења; па спојеност у говору заснива и ношена је према чистом имену: јер сазнаћемо пристављањем неког имена самог, или ћемо друго да казујемо, /о онима/ који су сачинили пристављено.“ (фр. 45) Сасвим прихватљиво преводилац је нагласио како не само критичност, него почесто и самокритичност која је стилски умевала и да се прикрије, ипак није нешто страно философском духу те епохе, која је више него што мера доброг укуса допушта да буде оптуживана како је људски ум једино окренула празноверицама, љубопитљивости полихисторизма и сезонама појмовних каутела. Пагански свет на умору у философији је успевао да покаже и своју људскост, као и ретку акривичност која не треба да буде ни олако одбачена, као ни немарно застрта. 

Јелинизујући свет је не без разлога развијао и веома оспособљавао људски дух, тако да је он био у стању да први пригрли Христа и његово учење у историјском ширењу. Основни разлог је да код њега разграничења ствари почивају на одредбама општег логоса, где глаголски облик који описује учествовање у бивствовању гласи «сасуштаствовање», па одређење констатује усиолошко разграничавање суштине бића, начина на који постоје бића у границама општег логоса, као и границама претпставки за друштвено-космичко општење и остварење живота. “Јер ум је енергија живота” казивао је Аристотел следећи најдубље Платонове мисли, и бацајући тиме светло на основни смисао живота из протоусиолошке перспективе која је код њега била једнозначна са теолошком. Ова перспектива је за савременост важна, јер она отклања случајност настанка имена, једнако као и њихову огољену конвенционалност, пружајући једно утемељено упориште за истраживања философије језика које неће морати на прошлост да гледа једино као на збирку антикварних мисли, а остало да оставља резервисано само за утилитарне и позитивистичке циљеве.Благоје Пантелић

Share this post


Link to post
Share on other sites

EСТЕТИКА ТАВОРСКЕ СВЕТЛОСТИ

Ђ. МИЛОРАД ЛАЗИЋ, СРПСКА ЕСТЕТИКА АСКЕТИЗМА (1375-1459), МАНАСТИР ХИЛАНДАР 2008, СТР. 760.

Постављена слика

Издавачка делатност Српске Царске Лавре Хиландара од пре неку годину обогаћена је још једном библиотеком, а у њеном склопу појавила се још једна изузетна и драгоцена књига. Реч је о Библиотеци Тавор, коју по благослову Сабора стараца уређује м. Ромило Хиландарац, а у њеном склопу, као седма књига, таворски је заблистала посмртна заоставштина ђ. Милорада Лазића, његова докторска дисертација „Српска естетика аскетизма (1375-1459)“. Реч је о саборном делу које је нашој Цркви написао и завештао о. Милорад, а које су, осим благослова и старања отаца хиландараца, дорадили и приредили, пре свих Матеј Арсенијевић (редактура, лектура, биобиблиографија), затим проф. др Мирко Зуровац (предговор), проф. др Александар М. Петровић (рецензија), Душан Јовановић (прелом и дизајн), Бранислав Пуљевић (фотографија), као и Славица, Јована и Димитрије Лазић (коректура).

На 760 страница представљена је теза која поред уобичајеног Увода и завршних података о скраћеницама, литератури и изворима садржи пет глава: I Философија и естетика аскетизма (Исихазам српског монаштва, Аскеза, Естетика мистике), II Лепо као трансцендентно (Лепота Слова, Естетика подобија, Естетика молитве), III Естетика историје (Историја као естетизовани процес и догађајност, Мартирство и Царство Небеско), IV Естетично и анти-естетично (Оквири српског исихастичког естетизма, Биће и небиће) и V Аскетизам књижевне уметности (Књижевност као функционална уметност, Закључак). Сам обим рада, као и наведени сложени програм указују на озбиљност истраживања и количини труда који је о. ђакон у њега унео, а узвишеност мисли и дубина закључака у њему изнесених, то само потврђују.

Вредност животног пута и дела о. Милорада јесте у томе што је имао више учитеља и отаца, па је и многа научна поља, која се међусобно прожимају, као вредни и смирени ученик и син, објединио и окрунио вером у Христа Красоту. Најпре је од стране тадашњег Епископа банатског г. Амфилохија рукоположен у чин ђакона, затим је дипломирао на Групи за историју код проф. Димитрија Богдановића, сарађивао је са руским естетичарем Виктором Бичковим, магистарски рад одбранио код проф. др. Симе Ћирковића, а своје животно дело, неколико сати пре смрти, одбранио је под менторством проф. др. Мирка Зуровца. Тако се његово интересовање за богословље, историју, књижевност и естетику исихазма уобличавало и усавршавало уз помоћ његових учитеља и отаца, а свој живот је потврдио аскетском смрћу, која се вером у Васкрслог Христа претворила у двери из пролазног века у непролазну вечност.

Испративши основне токове философске и богословске мисли од античког доба, преко раних и позних Отаца Цркве – понајвише Дионисија Аеропагита, Св. Максима и Св. Григорија Паламе -, закључно са савременим поимањима естетике, о. Милорад је на примерима наше позно средњовековне исихастичке књижевности показао основне струје сеоба светогорских исихаста у Србију и њихову улогу у припремању читавог једног народа за искорак у есхатон, у божански примрак, чиме се придружио најдубљим тумачима нашег Светолазарског-косовског завета. Лепоту нетварне таворске светлости, тј. Царства Небеског, објављену безмолвију исихаста и ратницима на Пољу косова, и пренесену у химнографску и житијеписну реч књижевника, о. ђакон је приказао и растумачио нашој научној, али и  широј црквеној јавности, и то у свом њеном непролазном, незалазном и неугасивом сјају. С обзиром на степен истражености исихазма код нас, ова ће књига по свом значају стати одмах до богословске студије митр. Амфилохија Радовића о учењу Св. Григорија Паламе о Св. Тројици. У питању је дело којим ће се окористити научници, културолози, богослови, естетичари, исихасти, и сви они чији су ум и срце отворени за препознавање, исповедање и слављење вечне лепоте Слова Красоте. Сматрамо примереним речи проф. др Мирка Зуровца о значају ове књиге: „И да није урадио и објавио ништа друго осим овог обимног и, за нашу културну историју, веома значајног дела, њему би припало значајно место у историји српске културе“. Ми би смо још додали да смо овом књигом добили дело које сведочи о висинама наше средњовековне светосавске, царско-исихастичке културе, дело које са поносом можемо придодати баштини православних, али и инославних европских народа.

Честитајући и благодарећи хиландарским оцима на овом подухвату, ми, наравно, благодаримо и о. Милораду, молећи му од Господа вечне, нетварне и лучезарне одежде, да у њима, са хоровима анђела и светих, служи и славослови Христа Красоту у векове векова, амин! Јм. Никодим (Богосављевић)

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДЕЛО ЈОСИФА, ТРОНОШЦА

ЈОСИФ ТРОНОШАЦ: ТРОНОШКИ РОДОСЛОВ, ПРЕВЕО ПРОФ. ДР Д. ПРОТИЋ, ШАБАЦ, 2008.

Светло дана је угледао дуго ишчекивани превод Троношког родослова, дела које је у знатној мери утицало на домаће историчаре друге половине 19. века и почетка 20. века приликом излагања о историјским догађајима српског Средњег века. Дело аутора који се потписао као Јосиф Троношац, први је објавио др Јанко Шафарик у Гласнику Друштва српске словесности (1852), редиговао Милош Милојевић у Гласнику српског ученог друштва (1872), и коначно, учинио доступним у преводу – др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду (2008). Сада су међу корицама исте књиге објављени текст Родослова на црквенословенском и његов превод, заједно са пратећим текстовима.

Постављена слика

У 19. веку историчаре је посебно занимало излагање о светом краљу Драгутину Немањићу, на чијим територијама почиње обнова српске државности под династијама Карађорђевића и Обреновића. И данашње историографе надахњује Троношчево излагање о појединим личностима и догађајима. Троношки родослов је нестао у вихору 2. светског рата, али се понеки листић може наћи у рукописној заоставштини др Јанка Шафарика.

Текст Троношког родослова (у оригиналу: Родословље српско) одаје писца ерудиту, који веома добро познаје српски Средњи век. Писац Родослова је најпоузданији када користи црквене изворе (Доментијан, Теодосије, свети Данило Други Пећки, белешке преписивача) и Хиландарску хрисовуљу светог цара Уроша. Његово излагање је мање поуздано кааа се ослања на народну традицију, Хронике грофа Ђорђа Бранковића, Орбинијево Краљевство Словена, или позне родослове (попут Шафариковог). Након спајања више извора у јединствено дело, Троношац је податке које су недостајали у познатим изворима, покушао да допуни сопственим расуђивањем, што није увек давало добре резултате. Његово излагање дотиче се тема којих не налазимо у другим доступним изворима, као што су: рударство у доба св. краља Уроша Првог, задужбинарство чланова породице св. краља Драгутина, убруси нађени крај моштију св. цара Уроша, број „равд“ на телу св. кнеза Лазара, учешће Захумца Радича у косовском боју итд. Да би летопишчево излагање могло да се користи у историјске сврхе, др Јанко Шафарик је, у штампаном издању Родослова, одвојио заградама своје напомене од основног текста. Посматрано из савременог угла, Јосиф Троношац је остварио дело препознатљивог стила и аутентичне снаге, с местимичним елементима благог хумора, што је дало извесну било свежину приповедања. Дело је разумљиво не само српском читаоцу 19. века, него и љубитељима књижевности 21. века.

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ И ПРЕТЕЧА ГОСПОДЊИ

СВЕТИГОРА – НОВОСТИ, ЦЕТИЊЕ – БЕОГРАД, 2009, 160 СТРАНА

Постављена слика

Ново издање Светигоре, Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске и компаније Новости књига Свети Јован Крститељ и претеча Господњи представљена је у Београду уочи празника овог светитеља. О књизи су говорили Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Амфилохије, Александар Бацковић, директор издавачке делатности Новости и Мирко Тољић, декан Академије уметности у Требињу.

Монографија „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ штампана је у тврдом повезу на луксузној хартији, а богато је илустрована фотографијама, мапама, цртежима у боји. Штампана је у тиражу од чак 50 хиљада примерака. Предговор је написао Митрополит Амфилохије, а књигу су уредиле Весна Никчевић и Весна Тодоровић са сарадницима. Ово дело, јединствено по својој концепцији и садржају, Митрополит Амфилохије је назвао плетеницом или шареницом, и упоредио га са великим зрелим, гроздом са мноштвом слатких зрна.

Према речима Високопреосвећеног Митрополита, аутора предговора овом делу, књига „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ није само житије светитеља, већ и историја са подацима о путевима његовог светачког култа који се поштује на Истоку и Западу. Говорећи о личности светитеља који је припремио путеве Господње и нову историју човечанства, о личности бескрајног смирења, Митрополит је истакао да је празник Сабора светог Јована Крститеља прави тренутак да се објави књига богатих записа и предања везаних за почетак историје хришћанства.

У предговору под насловом Глас вапијућег у пустињи, уз подсећање да је Свети Јован највећи од жене рођени, Митрополит пише: „Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати ... Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда. Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама - честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице.“

Ово је пета књига из едиције „Светитељи“ коју су покренули Светигора и Новости. Објављене су до сада књиге о Светом Сави, Кнезу Лазару, Светом Николи и Светом Ђорђу које су продате у укупном тиражу од 150 хиљада примерака. На пролеће ће се појавити и књига о Светом Василију Острошком.

Сања Лубардић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЗА ЈЕДНУ ЕТИКУ РАЂАЊА

ЖАН-КЛОД ЛАРШЕ, ЕЛЕМЕНТИ ПАТРИСТИЧКЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ, ШИБЕНИК 2008, СТР. 180.

Постављена слика

Доласком Епископа Фотија за предводника Далматинске епархије, издавачка делатност се у великој мери распламсала, и подсећа на она времена кад су у њој делали такви интелектуални великани какав је био Никодим Милаш, горостас канонског права и историје, не саме црквене. Узгред напомињемо да су и његова сабрана дела објављена у шест књига и данас служе као настолнаја дела од непроцењивог значаја. Овде спадају и преводи са грчког чувеног новозаветника светских размера, Јована Каравидопулоса, чији Увод у Нови завет или Тумачење Марковог јеванђеља послужити као приручник у нашим богословским заводима, из разлога више што су преводи на изванредном нивоу да се не примећује да се у руци има дело које је првобитно писано на грчком језику.    Писац је православни француски теолог, познат нашим стручњацима са научних семинара у Београду и у Фочи. Мада су његова дела формално философска, по суштини су богословска, а његово првенствено патристичко интересовање показује капитално дело Обожење човека по светом Максиму Исповеднику. Колико је познато, припрема и једну књигу о српским савременим теолозима духовницима, носиоцима богословске мисли у Срба: Епископу Николају и оцу Јустину Поповићу.

У књизи је сабрано пет студија (Неплодност, Контрацепција, Абортус, Статус ембриона и Генетске манипулације. Људска личност и природа као етичке норме) које излажу ставове црквених Отаца у односу на рађање и питања живота. Потиче од аутора склоног овој проблематици, што се види из наслова осталих његових дела, као Теологија болести, Лечење менталних болести, Лечење духовних болести. Увод у аскетско предање Православне цркве...    Питања која се разматрају у књизи уопште нису нова и њима се човек бави откад зна за себе, одн. откад постоје трагови људског размишљања.

Тематика је болна и потресна, и мало има појединаца способних да се њеном разматрању посвете до краја, јер је потребна снажна личност. Разматрање се одвија линијом одржања живота и намерне (планиране) смрти. Проучавање се креће између двеју крајности – неплодности урођене од које се страхује и тражи излечење и вештачке оплодње која се призива! О томе се говори и у Светом писму, и на основу тога касније расправљају и црквени Оци првих векова хришћанства, па је можда сувишна подела на источне и западне Оце. Наука је, изгледа, више занимала и успела на пољу подстицања жељене неплодности него што је успела на пољу очувања живота, јер је лакше рушити него градити.

Дело је објављено у едицији „Савремено богословље“ (бр. 2) у преводу Ирине Радосављевић.

протођакон Радомир Ракић

Share this post


Link to post
Share on other sites

КАТИХЕЗЕ СВЕТОГА ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Постављена слика

Катихезе светог Јована Златоуста први пут се објављују на српском језику и без сумње изазивају велику радост. Познато је да је четврти век по Христу најплоднији период живота и рада светих отаца, а међу њима је, свакако, један од најзнаменитијих управо свети Јован Златоусти. Оно што је од писаних дела овог духовног горостаса са изворног грчког до данас преведено на српски језик недовољно је и спада у праву драгоценост. У покушају да наброје све у чему је значај његов у Цркви, тумачи његовог светог труда говоре да је Златоусти пре свега највећи беседник који се појавио у хришћанству, потом плодни егзегета, практичар и теоретичар у живој делатељној Цркви, догматичар по сложености тема којима се бавио и, посебно, литургичар.

По безграничној љубави према Спаситељу, Златоусти је највише ценио и неисказано љубио светог апостола Павла. Симеон Логотет Метафраст, пишући житије светог ЈованаЗлатоуста, каже: „Тако је велика и неисказива према Павлу била његова љубав да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што Павлу беше Христос, штавише - и Јовану бејаше Христос као Павлу, пошто и његова љубав према Павлу беше тако велика због Христа." Сваки, па и најмањи осврт на дела Јованова подразумева макар укратко да се подсетимо житија овога светога Мужа.

Свети Јован Златоусти  родио се око 354. године (неки тврде и девет година раније) у Антиохији, која је била једна од великих центара Цркве, те тако и названа сиријска Атина. Јованов отац Секунд био је војвода у императоровој војсци, али је нажалост врло млад умро. Потпуну посвећеност у васпитању сина испољила је мати Антуса, која је и до данашњег дана остала узор материнског васпитања у Цркви. О периоду ране младости па до његовог младићког доба не зна се много.

Већ као седамнаестогодишњак похађао је школу код знаменитог софисте Ливанија, али га незнабожачка философија ни изблиза није задовољила. По смрти своје мајке потпуно се посветио аскетском животу под духовним руководством антиохијског епископа Мелетија и презвитера Флавијана и Диодора, те се убрзо замонашио. Потом шест година проводи у пустим местима да би 381. године примио ђаконски чин, а у међувремену до добијања презвитерског достојанства у њему се одвијала читава борба савести и вере, јер је имао намеру да устукне пред рукоположењем узвишеног свештеног призива. Пресудан тренутак било је виђење у коме су му се јавили св. Петар и Јован и призвали га у свештено служење. У том периоду настала је и његова студија Шест књига о свештенству.

Презвитерско служење у Антиохији, које је трајало око дванаест година, било је истовремено најплоднији беседнички период светог Јована. О снази његових беседа блажени Теодорит Кирски каже: „И данас потоцима свога учења овлажава читаву васељену." Народ је у „масама врвио у цркву" да чује Златоуста како тумачи Свето писмо, потом је давао савете о истинама хришћанског живота, искорењивао је пороке и сујеверја, а наглашавао велику благост и премудрост Божију. Златоустове беседе чиниле су огроман утисак на присутне, који не само да нису остали равнодушни него су целим бићем бивали потресени не кријући плач, гласно ридање и вапаје, па и бурна одобравања и пљесак. Слава о њему ширила се надалеко, тако да је блажени Јероним у свом делу „De viris illustribus" нагласио да Златоусти речима у јарким бојама осликава неопходност, узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот - погледа где се највеће муке и патње претварају у корисност, јер буде савесту достизању врлинског живота.

По смрти цариградског архиепископа Нектарија, 397. године, на иницијативу цара Аркадија, светог Јована без његове сагласности и сагласности верног народа доводе на епископски престо у стари Визант. Шест година је управљао црквом као патријарх с несравњеном ревношћу и мудрошћу. По ступању на васељенску катедру, са епископске катедре и црквеног амвона оштро разобличава све што се косило са еванђелским начелима. Није при томе штедео никога, па чак ни царицу Евдоксију, која га је због сујетности послала у изгнанство. Али упоредо са старањем за моралну чистоту у народу, водио је бригу о добротворним установама, а сам је основао две болнице у којима се око осам хиљада болесника лечило о његовом трошку. Оштро је разобличавао раскош, грамзивост и сујету на рачун милостиње, доброчинства и светости. На сабору у Ефесу (401. године) није показивао милост ни према високом свештенству које се полакомило да митом оствари своје ниже циљеве.

Ипак, после два изгнанства од стране својих противника, у периоду од три године, измучен од физичких и душевних страдања, Златоусти је после другог изгнанства, 14. септембра 407. године, дошао до Комана у Јерменији, где је предао Господу своју душу речима: „Слава Богу за све!"

Дванаест катихеза које су нам у наручју, и које је Златоусти написао у различитим приликама и у периоду свог презвитерског службовања у Антиохији (првих осам катихеза, а четири је по свој прилици у својству архиепископа изговорио у Цариграду), по својој општој форми не разликују се много од хиљаду других беседа. Не разликују се ни по динамизму своје поруке, нити по лепршавом начину његове чарне парадигме, која се потом претаче у конкретност разних питања актуелног живота.

Катихезе су пре свега образовно-васпитне поуке усмерене и намењене онима који су већ у својим одлучним намерама приступали крштењу. А како се крштење одржавало тек по окончању основног сазнања о вери (катихуменату), тада су се катихумени приводили епи-скопу, који их је крштавао уз сведочанство оних који су их приводили (касније су приводиоци-воспријемници прерасли у институцију кума). Катихезе светога Јована Златоуста бавиле су се поукама намењеним и онима који су били одлучни да се учврсте у познању вере после крштења, и таква катихеза називала се мистагошка.

Катихезе су била непознаница све до 1957. године када су објављене у Паризу, у серији Sources chretiennes (Хришћански извори) под бројем шест, и означене су палеографским знацима из XI века. Открио их је две године раније Антоан Венгер у рукопису библиотеке атонског манастира Ставроникита. Просто невероватно звучи да се међу 41 беседом налази и дванаест катихеза, од којих је осам писано за оглашене, док су остале четири мистагошке и по процени спадају у значајније катихезе. Њихов превод среће се и на латинском језику већ у V веку и ниједног тренутка није се сумњало у њихову аутентичност. Прва од ових катихеза преведена је тек 1976. године на руски језик, а са руског је преведена и на српски (у преводу протојереја Тодора Илића) и објављена је у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, бр.8/1976.

Друго и значајније је то што уочавамо да су ове Катихезе основа за стварање и писање катихеза које срећемо у потоњим временима. Посебно се огледа сличност Катихеза св. Кирила Јерусалимског с Катихезама Златоустог и Великом катихезом светог Григорија Ниског, које су настале некако у истом периоду, што наводи на закључак да су потребе у Цркви о поукама за крштење и после крштења биле првоважеће.

Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПАТРИЈАРХ КАРЛОВАЧКИ ГЕРМАН АНЂЕЛИЋ

Постављена слика

Српска историографија, а црквена наука поготово, не може да се похвали са великим бројем монографија које покривају поједина питања из прошлости, улогу различитих људи и значај појединих догађаја. Са радошћу морамо испратити појаву књиге Патријарх карловачки Герман Анђелић *1822 / 1882–1888 и његово доба (Сремски Карловци 2008) чији је аутор високопречасни протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић, ректор и професор Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Ово не чинимо само због тога што појава оваквог дела разбија учмалост незаинтересованости и лежерности домаће научно-публицистичке сцене, већ више зато што нам је аутор личност Германа Анђелића представио на основу аутентичних извора првог реда документарног карактера.

Уважени прота Душан Н. Петровић нам је недавно подарио трилогију о знаменитом Георгију Бранковићу, патријарху који је дошао након Германа Анђелића. Овим и другим делима поменути аутор се одавно легитимисао као експерт за деветнаестовековну историју српског народа у Војводини, односно за питања из прошлости Карловачке митрополије. Књига о Герману Анђелићу је утолико значајнија јер нам доноси нове архивске податке и баца изненадну и јаку светлост на личност која у нашој колективној историјској свести не заузима баш најсрећније место.

Књиге које су писане отворено, сигурно и течно надживеће време у коме су штампане и аудиторијум коме се обраћају. Са овом књигом је то управо случај. Она је писана отворено јер не робује предрасудама о људима из прошлости и није оптерећена навијачким страстима. Писана је сигурно јер је утемељена у архивској фактографији и промишља прошлост на његовим оригиналним траговима. Течност стила и одсуство сувопарних фраза говори о пишчевој љубави за учинковито приказивање историјске истине.

Што се тиче историје Карловачких патријараха поменуте књиге Душана Н. Петровића попуњавају празнину, али управо на један одговарајући начин и остају добро истесано камење за будућу велелепну зграду – синтезу српске црквене и народне прошлости.

Биографија Германа Анђелића, као црквеног делатника и угледника започиње даном ступања у монаштво. Григорије је рођен у свештеничкој породици карловачког проте Павла Анђелића. Семе благочешћа и здраве црквене науке понео је у родитељском дому. Замонашио га је у манастиру Крушедолу архимандрит гргетешки Арсеније Стојковић чином мале схиме у мају 1848. године давши му име Герман. О томе је писмом био извештен Патријарх Јосиф Рајачић (АСАНУК, МПА 1848/440), а оно се у књизи Душана Петровића доноси у препису, што ставља ван значаја податак код блаженопочившег Епископа шумадијског Саве да је монашење обавио Прокопије Ивачковић, види: Српски јерарси, стр. 131.

Упућен је на службу у Трст, приморски и трговачки град, који је од средине XVIII века имао значајну српску колонију. У чин јерођакона га је рукоположио Епископ горњокарловачки Евгеније Јовановић. У Трсту, граду који је пре три и по деценије помагао Први Српски Устанак, служио је од 1848–1850. године. По повратку у Сремске Карловце од 1850. до 1866. године бива професором Богословског училишта, а једно време и његов ректор. Године 1853. произведен је у архиђакона, године 1858. у синђела, а 1861. одликован је протосинђелским чином. У то време Герман Анђелић није био само образовани јеромонах, већ и духовник са добрим животним искуством, проширеним видицима и активним знањем неколико језика.

Као такав учествовао је на свих пет сабора од 1861. до 1870. године, на којима је већ дошло до издвајања две идејно-политичке групе код војвођанских Срба. Ти сабори су требало да одреде политички положај Срба у Угарској и да се изјасне по темељним начелима у спровођењу црквене и просветне аутономије. У великом Аустроугарском царству долазило је до смене сталешког друштва и увођења легалистичког (парламентарног) система. У вртлог општих токова био је увучен и српски народ са својом Црквом. Појава народњака (либерала) била је модерна и потребна у Преку, али се ова странка, чији ће временом корифеј постати Светозар Милетић, залагала за неку врсту секуларизованог национализма, који, ако је Српској Цркви признавао несумњиве историјске заслуге, у православној вери није видео никакав егзистенцијални значај ни за народ нити за појединца. Герман Анђелић, као млади протосинђел, и Светозар Милетић, као омладинац на поненутим саборима, долазе у прве идејно-реторичке окршаје.

Епархија бачка постала је удова 2. априла 1867. године када је умро Епископ Платон Атанацковић. Герман Анђелић је најпре био мандатар, а од 1869. и администартор Епархије бачке. За епископа је хиротонисан тек 1874. године. Управљајући овом Епархијом није гушио самоиницијативне покрете него их је подупирао. Такав је био случај са жељом свештеника из Новог Сада Андреја Монашевића да се покрене црквени часопис. Први број новосадске "Беседе-листа за црквене, школске и народне потребе" изашао је из штампе наредне 1868. године. На тај начин је име Германа Анђелића остало крупним словима уписано у историју српског издаваштва, а црквене периодике нарочито.

Патријарх Прокопије Ивачковић (1874–1879) је одлучио да се услед здравствених неприлика повуче, па је у сагласности са Двором и Владом за администратора одредио Епископа бачког Германа Анђелића. Изборни сабор је заказан за 15. новембар 1881. године. Бирало се између тројице кандидата Епископа будимског Арсенија Стојковића, Епископа горњокарловачког Теофана Живковића и администратора Германа Анђелића. Већину гласова је добио епископ будимски, али је Влада преко свог повереника одбила његов избор. У другом кругу су они који су гласали за Стојковића своје гласове дали Теофану Живковићу. Међутим, ни овај избор није признат. За Патријарха је мимо већинске воље изборног сабора изабран Герман Анђелић. Занимљиво да је Теофан Живковић написао беседу за прилику устоличења, али је на маргинама рукописа забележио: "Не би суђено да ово рекнем". (Српски проповједник, Карловац 1892, стр. 503).

Овакав избор је тек дао повода народно-либералној странци да напада Германа Анђелића. Штампа, а нарочито "Застава" Светозара Милетића, није пропуштала да јетким текстовима напада "Његову Наименованост". Оваква употреба аrgumenta ad hominem превиђала су чињеницу да ово није био први преседан да влада бира "свога" кандидата, показујући да, у тренуцима када њој то не одговара, српска црквена аутономија ништа не вреди. Остало је забележено да је Теофан Живковић приликом посете Пешти на питање грофа Андрашија да ли верује у обнову Душановог царства рекао сасвим опуштено: "О, још како".

Између Теофана и Германа, два земљака и два школска друга, Бечки двор је бирао онога који је династији био ближи по осећањима привржености и испољавању верности Хабсбуршкој државној идеји. Не би требало у Патријарху Герману видети само човека аустроугарске концепције, иако, руку на срце, ради спровођења својих циљева Беч га је користио, као свакога ко би се нашао на његовом месту. Тако је било у подизању напредњачке јерархије у Краљевини Србији, када је у Сремским Карловцима хиротонисан Митрополит Теодосије Мраовић.

Радован Пилиповић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДЕЛО ЈОСИФА, ТРОНОШЦА

ЈОСИФ ТРОНОШАЦ: ТРОНОШКИ РОДОСЛОВ, ПРЕВЕО ПРОФ. ДР Д. ПРОТИЋ, ШАБАЦ, 2008.

Постављена слика

Светло дана је угледао дуго ишчекивани превод Троношког родослова, дела које је у знатној мери утицало на домаће историчаре друге половине 19. века и почетка 20. века приликом излагања о историјским догађајима српског Средњег века. Дело аутора који се потписао као Јосиф Троношац, први је објавио др Јанко Шафарик у Гласнику Друштва српске словесности (1852), редиговао Милош Милојевић у Гласнику српског ученог друштва (1872), и коначно, учинио доступним у преводу – др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду (2008). Сада су међу корицама исте књиге објављени текст Родослова на црквенословенском и његов превод, заједно са пратећим текстовима.

У 19. веку историчаре је посебно занимало излагање о светом краљу Драгутину Немањићу, на чијим територијама почиње обнова српске државности под династијама Карађорђевића и Обреновића. И данашње историографе надахњује Троношчево излагање о појединим личностима и догађајима. Троношки родослов је нестао у вихору 2. светског рата, али се понеки листић може наћи у рукописној заоставштини др Јанка Шафарика.

Текст Троношког родослова (у оригиналу: Родословље српско) одаје писца ерудиту, који веома добро познаје српски Средњи век. Писац Родослова је најпоузданији када користи црквене изворе (Доментијан, Теодосије, свети Данило Други Пећки, белешке преписивача) и Хиландарску хрисовуљу светог цара Уроша. Његово излагање је мање поуздано кааа се ослања на народну традицију, Хронике грофа Ђорђа Бранковића, Орбинијево Краљевство Словена, или позне родослове (попут Шафариковог). Након спајања више извора у јединствено дело, Троношац је податке које су недостајали у познатим изворима, покушао да допуни сопственим расуђивањем, што није увек давало добре резултате. Његово излагање дотиче се тема којих не налазимо у другим доступним изворима, као што су: рударство у доба св. краља Уроша Првог, задужбинарство чланова породице св. краља Драгутина, убруси нађени крај моштију св. цара Уроша, број „равд“ на телу св. кнеза Лазара, учешће Захумца Радича у косовском боју итд. Да би летопишчево излагање могло да се користи у историјске сврхе, др Јанко Шафарик је, у штампаном издању Родослова, одвојио заградама своје напомене од основног текста. Посматрано из савременог угла, Јосиф Троношац је остварио дело препознатљивог стила и аутентичне снаге, с местимичним елементима благог хумора, што је дало извесну било свежину приповедања. Дело је разумљиво не само српском читаоцу 19. века, него и љубитељима књижевности 21. века.

Др Ђорђе Т. Вуковић

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ И ПРЕТЕЧА ГОСПОДЊИ

СВЕТИГОРА – НОВОСТИ, ЦЕТИЊЕ – БЕОГРАД, 2009, 160 СТРАНА

Постављена слика

Ново издање Светигоре, Издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске и компаније Новости књига Свети Јован Крститељ и претеча Господњи представљена је у Београду уочи празника овог светитеља. О књизи су говорили Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско- приморски Амфилохије, Александар Бацковић, директор издавачке делатности Новости и Мирко Тољић, декан Академије уметности у Требињу.

Монографија „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ штампана је у тврдом повезу на луксузној хартији, а богато је илустрована фотографијама, мапама, цртежима у боји. Штампана је у тиражу од чак 50 хиљада примерака. Предговор је написао Митрополит Амфилохије, а књигу су уредиле Весна Никчевић и Весна Тодоровић са сарадницима. Ово дело, јединствено по својој концепцији и садржају, Митрополит Амфилохије је назвао плетеницом или шареницом, и упоредио га са великим зрелим, гроздом са мноштвом слатких зрна.

Према речима Високопреосвећеног Митрополита, аутора предговора овом делу, књига „Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи“ није само житије светитеља, већ и историја са подацима о путевима његовог светачког култа који се поштује на Истоку и Западу. Говорећи о личности светитеља који је припремио путеве Господње и нову историју човечанства, о личности бескрајног смирења, Митрополит је истакао да је празник Сабора светог Јована Крститеља прави тренутак да се објави књига богатих записа и предања везаних за почетак историје хришћанства.

У предговору под насловом Глас вапијућег у пустињи, уз подсећање да је Свети Јован највећи од жене рођени, Митрополит пише: „Свети Јован једна је од најчешћих крсних слава у Срба и њему је у нашим земљама посвећено или било посвећено преко 300 цркава и манастира. Име Крститељево, у својим различитим облицима веома заступљено у нашем народу, чује се често у кратким народним молитвама и заклетвама особито везаним за крштење и кумство, некада тако поштовано у нашем народу, које је веома доприносило и свенародној слози, будући да се међу окумљеним породицама ништа зло није смјело дешавати ... Али, као што је константа светојовањског култа у нашем народу било страдање, када треба и до саме смрти, због вјерности својим хришћанским завјетима, тако је константу, бар до ових наших несрећних времена, представљала и жилава истрајност нашега рода у обнови разрушених цркава и манастира, села и градова, као израз живе вјере кадре да Божијом силом у себи помјера горе разорене баштине у свим крајевима раскомаданог српства. Тако је завјетна Светојовањска црква Самодрежа, разрушена 1898., обновљена свенародним прилозима, васкрснула 1932.г., на Видовдан, свечано освећена руком српског патријарха Варнаве, седам година касније, у време државног наметања конкордата са Ватиканом мученички умореног усред Београда. Васкрснула је Самодрежа чудесно баш исте оне године када је десница Претечина поново, по други пут стигла међу Србе, као завјетни поклон мученички пострадале царске породице и њене посјечене главе, цара Николаја Другог Романова, двије године касније такође превратничком руком убијеноме краљу Александру Карађорђевићу. Одмах по избијању Другог светског рата у бјекству младога краља Петра, часна десница стигла је до Острошког манастира у Црној Гори, у коме се и зауставила, похрањена у манастирске скривнице заједно са другим двијема светињама - честицом Часнога Крста и иконом Филермске Богородице.“

Ово је пета књига из едиције „Светитељи“ коју су покренули Светигора и Новости. Објављене су до сада књиге о Светом Сави, Кнезу Лазару, Светом Николи и Светом Ђорђу које су продате у укупном тиражу од 150 хиљада примерака. На пролеће ће се појавити и књига о Светом Василију Острошком.

Сања Лубардић

Share this post


Link to post
Share on other sites

АРХИЈЕРЕЈСКЕ МИТРЕ

протонамесник

Александaр Ђурановић

Постављена слика

Поводом јубилеја 10 година од почетка израде и отварања радионице за израду ручно везених архијерејских митри, у предивном амбијенту новообновљене родне куће Милутина Миланковића у Даљу, одржана је промоција књиге „Архијерејске митре“ протонамесника Александра Ђурановића.

Књига садржи кратку историју израде архијерејских митри код Срба, односно историју црквеног и народног уметничког златовеза, говори о одласку оца Александра у Русију, почетку рада на изради митри, повратку из Русије и отварању радионице као и изради митри. Књига садржи мноштво илустрација у које спада и каталог израђених митри у овој радионици у последњих 10 година.

На промоцији су о књизи и аутору, поред Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, говорили и уредник књиге, Градимир Станић из Српске патријаршије у Београду, Радмила Петронијевић из Музеја Српске Православне Цркве у Београду и Драган Дражић из Славонског Брода. На крају програма присутнима се обратио и сам аутор, који се захвалио свима онима који су му на било који начин помогли у стварању овог дела.

Митра је уствари круна коју архијереј ставља на главу за време богослужења. По Симеону Солунском, стављајући митру, архијереји подражавају старозаветне свештенике који су на главама носили својеврсно покривало и ознаку власти – кидар. Смисао и значај митри од самог почетка хришћанског богослужења па све до данас остао је исти. Митра симболише трнов венац око Исусове главе а самим тим нас подсећа на муке Исусове које је поднео нас ради и нашега спасења, а за све људе на земљи.

Митре које красе православно богослужење израђене у даљској радионици носи већина садашњих архијереја Српске Православне Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites

КРОЗ ПОВЕСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Живорад Јанковић,

издање Светог Архијерејског Синода СПЦ, Београд, 2008.

Постављена слика

Писати историју Цркве није исто што и писати световну (светску) историју. Јер свет пролази, а Црква остаје, претрајава, одолева свету и вратима ада. Иако има знатан број објављених радова из историје наше Цркве, не постоји дело добро написано о повести Христове Цркве код Срба. Овај наизглед скроман, али зналачки и промишљено написан рад Живорада Јанковића представља не само нови покушај, него и нови приступ нашој црквеној историји. Писана лепим и течним језиком, скоро сажетим исказом о људима и догађајима кроз пуних седам векова (1219–1920. г.), са познавањем извора и новим вредновањем њиховог садржаја и смисла, ова књига представља заиста нови корак у српској црквеној историографији.

Почињући од времена организовања самосталне Српске Цркве, Јанковић с правом посвећује посебну пажњу Светоме Сави и изнова разматра његову делатност. С разлогом истиче значај Савиног чина добијања аутокефалије Српске Архиепископије, са благословом не из Охрида него из Никеје, чиме је Свети Сава битно помогао, не само своме народу и младој Српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, пресељеном у Никеју Византијском царству и исељеној Цариградској Патријаршији, канонски надлежној за просторе Српских и Приморских земаља. Због тога Васељенски Патријарх Саву „шаље у сву васељену, у област мога Светитељства (јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област по моме начину“, тако да је Савин поступак обраћања Никеји био не само политички, него и канонски исправан, наспрам претензија латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција охридског Хоматијана и епирског господара Теодора Анђела. Њега ће Хоматијан незаконито прогласити царем у Солуну, да би утро пут себи за аутокефалију и патријараштво, а што скоро нико од наших, па и грчких историчара (изузев Ј. Тарнанидиса) није запазио.

Осим прегледно описаних Савиних црквених дела и списа, посебно описа Сабора у Жичи 1220. г. (са крунисањем Стефана извршеним „после Великог Входа у Светој Литургији“), одлично су обрађени и наследници на трону Светога Саве. Изузетно је добро и разложно изнет саборни, црквенонародни, а не краљевски избор за Архиепископа Никодима, испред Данила Бањско-Хумског, најчвршћег ослонца краља Милутина („што показује да су снага и утицај владара на црквени живот ипак били ограничени“); сву је тројицу аутор са дужним поштовањем и познавањем описао и окарактерисао, показујући да је у тадашњој Србији заиста владала симфонија=сагласје у односима Цркве и Државе.

Такође је изнова промишљено и добро објашњено питање наводне „анатеме“ Српског цара и Патријарха од стране Цариградског Патријарха. Заиста, анатеме није било, већ је то творевина новије литературе, тј. наших незнавених историчара, који, као и много у чему другом, углавном копирају западњачки менталитет. Реаговање Цариграда, уколико је и постојало, није доводило у питање припадност Српске Цркве заједници Православних Цркава.

Исто је тако добро изложен и однос Светог кнеза Лазара према Патријарху Светом Јефрему, насупрот писању неких наших историчара. Писац добро даје опис и доба кнеза Лазара и његових наследника Стефана Високог и Ђурђа Бранковића. (Бранковићи су били српска властела из Требиња, сродници Немањића; њихова кула и данас стоји поврх Требиња, близу Црквине, где је сада Херцеговачка Грачаница. Зато је аутор требао да истакне значај чудесне Маре Бранковић.)

Краће поглавље Црквени живот, мада је документовано речју и сликом, могло је бити шире обрађено, уз детаљније навођење богатства наше рукописне традиције, првенствено богослужбених текстова, који су преписивани све до 18. века, када је и наш србуљски језик и наше литургијско предање потиснуто кроз рускословенски језик уношењем из Русије штампаних књига, посебно украјинских, из кијевске могилијанске школе. (Последице тога и данас се осећају, а за које садашњи псевдоревнитељи мисле да је то „вековно предање“ Светосавске Цркве! Вредно је пажње ауторово истицање залагања Београдског Mитрополита Мелентија Павловића о враћању на стари српски црквени језик и старе српске књиге – србуље.)

У овом синоптичком прегледу наше богате славом и страдањем црквенонародне историје више пажње је требало посветити Хумско-Захумско-Херцеговачкој Епархији, живој и активној не само у слободи под Немањићима, него и у ропству, пре и у време обнове Пећке Патријаршије. Обнова је почела најпре у Херцеговој земљи („Сабор Епископа Херцегове земље“), када су многе цркве и манастири, после турског рушења, обновљени и обнављани током векова (Требиње, Ошанићи, Тврдош, Житомислић, Завала, одакле херцеговачки зограф Георгије Митрофановић живопише широм Патријаршије, све до Хиландара. У Тврдошу су настале бројне рукописне књиге и уметнички рукоради, потом пренети у манастир Савину, где их има још и данас. Поред тога је херцеговачки манастир Пива дао неколико Патријараха обновљене Патријаршије, чија имена аутор спомиње.)

Поглавље о Карловачкој митрополији, и њен сложен живот и рад, историјски је добро обрађен, мада недостаје обухватнија црквено-богословска процена и оцена њене делатности и њена даља улога у Српској Цркви (посебно њеног новонаносног наслеђа, које је добрим делом пренето и у обновљену Српску Патријаршију од 1920. г. Новија проучавања и у самом Новом Саду истичу да, и поред великог отпора унијаћењу и труда да се очува Православље, у Карловачку митрополију су продрли и бројни украјински, тј. пољски утицаји. Аутор спомиње и својеврсну „германизацију“, а ми додајемо не само у организацији, него и богословљу, црквословљу, обредословљу).

У приказу Сарајевске Митрополије требало је више истаћи значај Херцеговачке Епархије (која није била у „саставу“ ове, јер је њен Архијереј био „Архиепископ и Митрополит“ као и Сарајевски). А она је имала итекако значајне Јерархе, духовнике, писце, бујан и буран црквенонародни живот. Можда се могло поменути да је римокатоличку јерархију у Босни и Херцеговини обновила тек Аустроугарска, по Берлинском конгресу (та јерархија је од турског доласка избегла у Ђаково, само су фрањевци остали на том подручју), и црножута монархија их је свестрано протежирала, на рачун Православних Срба (сви њихови самостани око Бања Луке подигнути су од Аустрије). Није узиман у обзир негативан суд о Епископима фанариотима, јер су они, како је разложно говорио проф. Светозар Душанић (коме Ж. Јанковић доста дугује своје изоштрено историјско чуло и научну трезвеност), били чувари Православне вере у народу, а језуитски је посао био „забијање клина“ између њих и народа, као и између Грка и Словена. И сам аутор је на једном месту с разлогом запазио: „У литератури (код наших историчара) још увек није довољно присутно схватање да је од Латина претила подједнако велика опасност за опстанак Православне Цркве, као и од Турака“.

Добро је обрађено поглавље о Јужним Српским областима (мада се Косову и Метохији, с обзиром на садашњи историјски час, можда могло више написати) и поглавље о Београдској Митрополији, као и завршни Општи поглед, из којег наводимо овај значајни закључак: „За разлику од пословичне неслоге Срба и њихове склоности ка цепању у политичком погледу, у црквеном животу кроз цело време постоји тежња ка очувању целине“, тј. очувању јединства Цркве.

Добро, кратко и концизно су промишљене и дате биографије Српских Архиепископа и Патријараха.

У књизи није обухваћено предсветосавско доба Цркве код Срба, о крштењу, првим Светитељима, постепеном урастању Срба у Православно византијско Црквено наслеђе, о раду и одјецима рада Свете Браће и њихових ученика, о првим познатим Подвижницима и Мученицима (Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јован Владимир), о примљеној од грчких колонија народне побожности у Српским и Поморским земљама (у Хумској земљи, Травунији, Зети имамо врло старих храмова из 3–6. века, и у долини Лима више преднемањићких цркава), о задужбинама попут Мирослављевог Јеванђеља и његове цркве Св. Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу и Св. Врачева код Благаја на Буни, о доласку Светогораца у Хумску земљу, са којима је и отишао млади Растко. Ту је Мирослав доводио свештенство из Рашке и византијског Драча. Тиме је припреман потоњи рад Светога Саве у овим крајевима. Јер Свети Сава није „зидао на туђим темељима“, него је нашао Православни народ, и без „православизације“ (како клеветнички говоре латино-усташки „историчари“ од Драгановића до Шањека), организовао епископије Хумску и Зетску. Свакако се очекује да ће и то време историје наше Цркве и народа бити обрађено.

Новина и богатство књиге је и у прилозима пробраних текстова у међупросторима страница, као и у добром избору слика знаменитих лица, храмова и манастира и докумената за сваки период.

Аутору желимо даље продубљено проучавање наше црквенонародне повеснице и попуњавање недостатака у истраживањима досадашњих историчара.

† Епископ Атанасије (Јевтић)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бранимир Нешић, Срби и ксенофобија, огледи о српском идентитету, Српски сабор „Двери“, Београд 2008, 21 цм, 271 стр.

Постављена слика

Српски естетичар Марко Цар је поодавно приметио да у нашој култури нема много дела која су „написана без надувености и педантерије, која би у исто време личила н академску расправу и на занимљиву козерију“. Огледи Бранимира Нешића управо одговарају на захтеве које је поставио поменути Дубровчанин. „Огледи о српском идентитету“ су занимљиво, храбро штиво, потребно многим пометеним Србима запљуснутим лавином бесмислица и глупости модерног доба. Уљуљкани у некој врсти политичког монофизитизма, без осећаја за сферу јавног деловања, многи православни хришћани окретали су главу од државних и друштвених проблема. Разочарења којих је било на претек у ЏЏ веку, поготово крајем деведестетих година, утулиле су сваки борбени поклич у младим српским душама.

Бранимир Нешић спада у ретке непоклекле српске мислиоце који са одговорношћу и љубављу за свој народ посматрају живот и пишу о њему. Из такве агоније духа предака и спољашње опасности родили су се огледи Демократска фарса и тоталитаризам, Демистификација студентских протеста, Очување идентитета у процесу глобализације, Културолошки филтер... У збирци оперативног уредника нашег листа се налазе два текста која се издвајају по лепоти и јачини поруке. То су Неиспричана прича о Косову и Случај несталог памћења. Они су управо објављени у Православљу – новинама Српске патријаршије, заинтересовали су многе и усталасали учмалу средину. Остали огледи имају пригодан призвук, остају траг догађаја и уприличености, полемике, округлог стола, беседе или приказа. Код аутора се ломе есејиста и студиозан историчар књижевности, нарочито у редовима о српској епској поезији, Достојевском, Солжењицину, али и о хуманисти и класичару из редова српских архијереја Лукијану Мушицком.

Ђурђевданско Писмо Харалампију је манифест српске духовне обнове, који је прокламован у манастиру Студеница 2003. године. Он сажима идеологију новог српског родољубља указујући на резове у српској културној историји, или боље на левичарске интерпретације великана: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића и Јована Скерлића. Тако је Харалампије код Бранимира Нешића персонификација неког митског тумача српске историје, светотајинског философа који се није одрекао ни гусларског наслеђа, ни Светог Предања. Али исто тако није изгубио разум.

Живи дух, који не пристаје на калупе и мамеће конформизме свакидашњице избија из страница ове књиге. Треба знати  да је аутор био ангажован у студентским покретима од 1996. године, а од 1999. уређије часопис Двери. Ове чињенице из његовог животоописанија осветљавају ангажованост и жељу да се српско питање не посматра „објективно“.

Бранимир Нешић је представник групе млађих интелектуалаца који су се формирали у кризним деведесетим годинама и који су свој поглед на свет уобличили на темељу креативно доживљење српске традиције. Књига Срби и ксенофобија излази као други наслов у едицији „Млада Србија“, а коју је покренуо Српски сабор Двери.   

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...