Jump to content

Добитник Нобелове награде за физику, сер Роџер Пенроуз, тврди да је пре Великог праска постојао још један Универзум


Препоручена порука

,,Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија.''

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/4108385/nobelovac-rodzer-penrouz-univerzum-pre-naseg.html

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Моје је схватање да је свакако постојао материјални свет, онај из библијског стварања, пре класичног (поимања) Великог праска. Као што се све не врти око наше Планете, тако све нема првобитни почетак у том Великом праску. Првобитни почетак, како библијски верујемо, био је почетак Космоса каквог не можемо научно ни да испитамо, док је Велики прасак почетак палог стања тог Космоса.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Veliki prasak je stari hrišćanski (jevrejski, gnostički?) nauk. Imaš ovde, u drugom ili slovenskom Enohu:

https://en.wikipedia.org/wiki/2_Enoch

- i sledeća poglavlja:

https://www.sacred-texts.com/bib/fbe/fbe131.htm
https://www.sacred-texts.com/bib/fbe/fbe132.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Milan Nikolic рече

,,Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија.''

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/4108385/nobelovac-rodzer-penrouz-univerzum-pre-naseg.html

 

 

Mediji i nauka danas, ili zašto se Nobel odavno okreće u grobu ...

Ako su nagrade za mir, književnost, ekonomiju ... već odavno jasno devastirane, zašto bi npr. nagrade za medicinu, fiziku ... bile izuzete od sluzbe nekom 'višem cilju'? Ili, možda, njih dodeljuje neki drugi komitet?

 

Kako shvatiti ove dole izdvojene delove i iz samog pomenutog  teksta:

# Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија. 

# Ипак, многи научници оштро одбијају ову претпоставку, тврдећи да још увек не постоји чврст доказ о врсти зрачења која излази из црних рупа. Такође, да би бесконачно велики универзум постао бесконачно мали, потребно је да све честице изгубе своју масу како универзум стари, што је такође често оспоравана претпоставка.

# Научници Рајнхард Генцел и Андреа Гец, који са сер Роџером деле Нобелову награду, дошли су до најуверљивијег доказа за претпоставку да се у средини Млечног пута налази супермасивна црна рупа.

 

Btw, na istoj strani, ka kome vodi link iz prve poruke ovde, ima, bočno desno, npr. i link sa naslovom: Једите кору од банане, саветује чувена куварица Најџела Лосон. Može li mi ko objasniti svrhu tekstova sa ovakvim bizarnim savetima. Jasno su bizarni za veći deo populacije, a ipak su ih već poodavno prepuni svi pa i 'normalni' sajtovi kakav je i RTS. Nalaze se uglavnom, bočno ili pri dnu stranice. 

I da se samo podsetimo: ni zec bananu neće pojesti sa korom, a kamoli majmun. 

Dobro bi mi bilo ako bi mi ko rešio misteriju postojanja ovih bizarnih vesti, najčešće na temu lečenja i ishrane, a koje, slučajno eto, i 'poznati' i 'čuveni' savetuju. Rado bih, nakon toga, pričao i pitao o nekim stvarima i iz astronomije. Npr. koja je temperatura u otvorenom kosmosu, recimo tu blizu, oko medjunarodne orbitalne stanice i kako problem te temperature savladavaju kosmonauti na stanici ili prilikom izlazaka u otvoreno. Dobro, dobro, ovo i nije teško pitanje ... ali posle bi pričali i o ovim težim: теоријски модел универзума названог конформна цикличка космологија ...

.

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Tristatri рече

Kako shvatiti ove dole izdvojene delove i iz samog pomenutog  teksta:

# Ова претпоставка је део теоријског модела универзума названог конформна цикличка космологија. 

# Ипак, многи научници оштро одбијају ову претпоставку, тврдећи да још увек не постоји чврст доказ о врсти зрачења која излази из црних рупа. Такође, да би бесконачно велики универзум постао бесконачно мали, потребно је да све честице изгубе своју масу како универзум стари, што је такође често оспоравана претпоставка.

# Научници Рајнхард Генцел и Андреа Гец, који са сер Роџером деле Нобелову награду, дошли су до најуверљивијег доказа за претпоставку да се у средини Млечног пута налази супермасивна црна рупа.

#mozes da nabacis kakve hoces pretpostavke, fora je da tvoj model ispljune broj koji se poklapa sa opazanjima.
#Hokingovo zracenje nije detektovano,  jos uvek. CCC polazi od toga da nakon isparavanja i poslednje crne rupe, ostaju samo cestice bez mase, a i to treba da se dokaze.
#takoe. crne rupe su, zapravo nevidljive, pa svoje prisustvo odaju svojim gravitacionim uticajem na okolnu materiju (snimali zvezde koje zvizde okolo neceg-masivnog-poput-milijuna-sunaca)
yO1rAc7.gif

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неко је изнео само једну претпоставку цикличног мултиверзума. А може их бити колико хоћеш. Чињеница је проста јер тако математика каже. Зато је Хокинг био самоуверен на свој начин, зато је сада Пенроуз самоуверен на свој начин, а можемо бити самоуверени и на другачији начин, на пример помоћу хришћанског и теолошког тумачења. Битно је да смо сви од једног прародитеља Адама ако хоћемо бити правоверни. Непоновљивог Адама, незаменљивог Адама, првог човека који је створен. Узрочника и прародитеља свих људи. А тај први Адам је створен пре класичног Великог праска у постојању које је првобитно и библијско, у свету који је након Адамовог пада ушао у пало стање кроз нама знан Велики прасак. Како се Адам заједно са Евом нашао у палом стању пре око десет хиљада година на Средњем истоку, док је остатак творевине пролазио кроз временски период од 13,8 милијарди година, то није на нама да дешифрујемо. Битно је да је овај наш свет постојао у пробитном стању пре онога што зовемо као догађајем Великог праска. Ако то одбацимо као могућност, онда смо ништа мање од геоцентриста онога доба. Били бисмо извесни бигбенцентристи, они који сматрају да је научни Велики прасак провобитни почетак једнак библијском.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Tristatri рече

Једите кору од банане, саветује чувена куварица Најџела Лосон.

:))

inace mi je ona omiljena kuvarica, ne toliko po receptima nego po dramatici

  • Радостан 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Milan Nikolic рече

Неко је изнео само једну претпоставку цикличног мултиверзума. А може их бити колико хоћеш. Чињеница је проста јер тако математика каже. Зато је Хокинг био самоуверен на свој начин, зато је сада Пенроуз самоуверен на свој начин, а можемо бити самоуверени и на другачији начин, на пример помоћу хришћанског и теолошког тумачења. Битно је да смо сви од једног прародитеља Адама ако хоћемо бити правоверни. Непоновљивог Адама, незаменљивог Адама, првог човека који је створен. Узрочника и прародитеља свих људи. А тај први Адам је створен пре класичног Великог праска у постојању које је првобитно и библијско, у свету који је након Адамовог пада ушао у пало стање кроз нама знан Велики прасак. Како се Адам заједно са Евом нашао у палом стању пре око десет хиљада година на Средњем истоку, док је остатак творевине пролазио кроз временски период од 13,8 милијарди година, то није на нама да дешифрујемо. Битно је да је овај наш свет постојао у пробитном стању пре онога што зовемо као догађајем Великог праска. Ако то одбацимо као могућност, онда смо ништа мање од геоцентриста онога доба. Били бисмо извесни бигбенцентристи, они који сматрају да је научни Велики прасак провобитни почетак једнак библијском.

IMG_20201112_101831.jpg.70a06ee4e79a7993b918d6c0a73ef482.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 часа, Milan Nikolic рече

зато је сада Пенроуз самоуверен на свој начин, а можемо бити самоуверени и на другачији начин, на пример помоћу хришћанског и теолошког тумачења.

Penrouz daje i uputstvo za proveru ispravnosti njegovog modela, a to je detektovanje Hokingovih tacaka na pozadinskom zracenju.

Ispravnost teoloskih ucenja se ne temelji na opazanjima sveta. Samouverenost moze da bude i potpuno neosnovana, pun dunjaluk samouverenih bolida.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Идеја цикличног понављања је једна од космолошких хипотеза. Мислим да је мало вероватна, чак и немогућа - објашњење зашто дао је Кант, говорећи о антиномијама ума (у Критици чистог ума). Укратко, један бесконачни низ космоса је немогућ. Доказ за то смо ми, наше искуство овог "сада" - до њега се не би могло стћи, уколико му претходи бесконачност.

Ево Кантових речи:

"Један бесконачни низ који је у свету протекао јесте немогућ, те је услед тога неки почетак света нужни услов његове егзистенције"

Ево и кратког објашњења из моје књиге Вера и атеизам:

"Шта је Кант желео да каже? Наиме, он полази од искуства нашег егзистенцијалног „сада“, које је неспорно. Чињеница да тренутно седим и пишем, дакле, то „тренутно сада“ је интуитивно неспорна. Ако би свет у којем доживљавам то „тренутно сада“ био беспочетан, стварност не би могла да дође до тог једног „тренутно сада“. Из разлога што се иза тог „тренутно сада“ налази бесконачност. Отуда, да би стварност, као сукцесивно смењивање и синтеза многих „тренутних сада“, дошла до овог мог „тренутно сада“, она мора да има свој апсолутни почетак у времену. У противном, у једном сукцесивном ланцу стварности који би био беспочетан, моје „тренутно сада“ не би могло да постоји као искуство – јер бесконачна сукцесивност не би могла да стигне до њега, будући да је иза мене бесконачност, а стизање представља неку коначност. Из овога следи закључак да ми чињеница моје егзистенције, мог исксутва „тренутног сада“, говори да свет има свој почетак."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ту Нобелову награду је требало да добије још Хераклит (535-475 пре нове ере), који је рекао: 

"Свет је вечита ватра, која се са мером пали и са мером гаси"

Стари Грци су веровали у вечност космоса, односно у његово вечно кретање (сукцесивну или цикличну смену космоса, попут вечне опруге која осцилује - сличноо као данашња теорија великог праска, спојена са хипотезом мултиверзума). Таква вера је постојала и још увек постоји јер човек и да хоће не може да докучи стварање света ex nihilo. Дакле, другачија хипотеза од ове цикличне космологије, нужно подразумева прихватање постулата вере - стварање света ex nihilo. Торија великог праска иде до тих граница и стаје на том питању - порекло тог почетног стања сингуларитета. Остаје могућност спекуације. Мкар она била и научна, спекулација је спекулација. Легитимна, логична, смислена - али не никако и нужно тачна.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Александар Милојков рече

Идеја цикличног понављања је једна од космолошких хипотеза. Мислим да је мало вероватна, чак и немогућа - објашњење зашто дао је Кант, говорећи о антиномијама ума (у Критици чистог ума). Укратко, један бесконачни низ космоса је немогућ. Доказ за то смо ми, наше искуство овог "сада" - до њега се не би могло стћи, уколико му претходи бесконачност.

Ево Кантових речи:

"Један бесконачни низ који је у свету протекао јесте немогућ, те је услед тога неки почетак света нужни услов његове егзистенције"

Ево и кратког објашњења из моје књиге Вера и атеизам:

"Шта је Кант желео да каже? Наиме, он полази од искуства нашег егзистенцијалног „сада“, које је неспорно. Чињеница да тренутно седим и пишем, дакле, то „тренутно сада“ је интуитивно неспорна. Ако би свет у којем доживљавам то „тренутно сада“ био беспочетан, стварност не би могла да дође до тог једног „тренутно сада“. Из разлога што се иза тог „тренутно сада“ налази бесконачност. Отуда, да би стварност, као сукцесивно смењивање и синтеза многих „тренутних сада“, дошла до овог мог „тренутно сада“, она мора да има свој апсолутни почетак у времену. У противном, у једном сукцесивном ланцу стварности који би био беспочетан, моје „тренутно сада“ не би могло да постоји као искуство – јер бесконачна сукцесивност не би могла да стигне до њега, будући да је иза мене бесконачност, а стизање представља неку коначност. Из овога следи закључак да ми чињеница моје егзистенције, мог исксутва „тренутног сада“, говори да свет има свој почетак."

Kad neko priča u prazno kao Kant u ovom primjeru, ne kaže se džabe da puno filozofira :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Александар Милојков рече

Ту Нобелову награду је требало да добије још Хераклит (535-475 пре нове ере), који је рекао: 

"Свет је вечита ватра, која се са мером пали и са мером гаси"

Стари Грци су веровали у вечност космоса, односно у његово вечно кретање (сукцесивну или цикличну смену космоса, попут вечне опруге која осцилује - сличноо као данашња теорија великог праска, спојена са хипотезом мултиверзума). Таква вера је постојала и још увек постоји јер човек и да хоће не може да докучи стварање света ex nihilo. Дакле, другачија хипотеза од ове цикличне космологије, нужно подразумева прихватање постулата вере - стварање света ex nihilo.

Ako se i prihvati da vreme mora da ima početak (t=0), to ništa ne govori o materiji, te iz toga ne sledi da je matarija nastala ex nihilo... ostaje mogućnost da je materija uvek postojala... i u t=1 i u t=0...

Takođe, čak i ako su i vreme i materija počeli da postoje ex nihilo iz toga ne sledi nužno da Bog postoji i da on stoji iza tog početka... tako da čak i to može da se prihvati bez upuštanja u veru...

Ne znamo kako i da li su nastali materija i vreme...

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Александар Милојков рече

Таква вера је постојала и још увек постоји јер човек и да хоће не може да докучи стварање света ex nihilo. Дакле, другачија хипотеза од ове цикличне космологије, нужно подразумева прихватање постулата вере - стварање света ex nihilo.

To je zatio što je stvaranje ex nihilo apsurd.

Kada pogledamo bliže, shvatamo da teističko stvaranje ex nihilio i nije baš stvaranje ni iz čega zato što već (večno) postojeći Bog stvara.

Dakle, već imamo Biće. Bog jeste. 

A onda On prema dogmi "na tajanstven način" stvara ono što je u odnosu na Njega realnost nižeg reda: prostor, vreme, materiju/energiju.. 

Prema tome univerzum sledi iz Boga, tvorevina nema zasebno biće, jer Biće je Jedno.

Problem nastaje kada pokušavamo da pomirimo teizam sa logikom što nikako ne ide.

Logika ukazuje na panteizam, što je jasno skoro svakom filozofu od Talesa naovamo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Александар Милојков рече

Идеја цикличног понављања је једна од космолошких хипотеза. Мислим да је мало вероватна, чак и немогућа - објашњење зашто дао је Кант, говорећи о антиномијама ума (у Критици чистог ума). Укратко, један бесконачни низ космоса је немогућ. Доказ за то смо ми, наше искуство овог "сада" - до њега се не би могло стћи, уколико му претходи бесконачност.

Ево Кантових речи:

"Један бесконачни низ који је у свету протекао јесте немогућ, те је услед тога неки почетак света нужни услов његове егзистенције"

Da, ovo je teza Kantove Prve antinomije.

Međutim, antinomija ne bi bila antinomija da u isto vreme ne postoji jedna jednako validna antiteza.

U antitezi Prve antinomije Kant argumentuje da svet večno postoji a da je "početak sveta" u stvari apsurd.

Imajući u vidu validnost i teze i antiteze, Kant dolazi do zaključka da nikada ne možemo imati pouzdano znanje o početku/večnosti sveta jer se radi o pitanju koje se nalazi izvan okvira mogućeg iskustva.

Ako bismo ipak postulirali nekakvo postojanje, nekakvo Biće izvan prostora i vremena (kao Nemački idealisti posle Kanta) onda nužno upadamo u panteizam (jer su prostor i vreme principium individuationis tj. bez njih ne postoji mogućnost individualizacije bića).

Teizam je apsurd u svakom slučaju. 

пре 7 часа, Александар Милојков рече

Ево и кратког објашњења из моје књиге Вера и атеизам:

"Шта је Кант желео да каже? Наиме, он полази од искуства нашег егзистенцијалног „сада“, које је неспорно. Чињеница да тренутно седим и пишем, дакле, то „тренутно сада“ је интуитивно неспорна. Ако би свет у којем доживљавам то „тренутно сада“ био беспочетан, стварност не би могла да дође до тог једног „тренутно сада“. Из разлога што се иза тог „тренутно сада“ налази бесконачност. Отуда, да би стварност, као сукцесивно смењивање и синтеза многих „тренутних сада“, дошла до овог мог „тренутно сада“, она мора да има свој апсолутни почетак у времену. У противном, у једном сукцесивном ланцу стварности који би био беспочетан, моје „тренутно сада“ не би могло да постоји као искуство – јер бесконачна сукцесивност не би могла да стигне до њега, будући да је иза мене бесконачност, а стизање представља неку коначност. Из овога следи закључак да ми чињеница моје егзистенције, мог исксутва „тренутног сада“, говори да свет има свој почетак."

Da, ali si ostavio Kanta nedorečenog kao što smo prethodno objasnili :) 

Kant govori o prostoru i vremenu kao o apriornim formama opažaja a o uzročnosti kao o apriornoj kategoriji uma.

Kategorije i forme opažaja su ono što uređuje naše a posteriori iskustvo (fenomene)

Svet prema Kantu jeste totalitet fenomena.

Početak sveta se nalazi izvan svakog mogućeg iskustva tako da o njemu ne možemo ništa pouzdano znati.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора. 
       
      Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела.
      Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај. 
      Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте.
      Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро.
      Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si
      А сад о лози која је дупло старија од "најстарије", или о стварно најстаријој лози на свету
      На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи. 
      Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен. 
      Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите.
      Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство. 
      Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли "не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин". Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково.
      Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера.
      Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода.

      Извор: Светогорске стазе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз” – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве. Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма “Football factory”: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја, али не због тога што му недостају ријечи, већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас, на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом.

       
      “Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве”. Кажем му да се термин “миса” користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро “читати мисе” у манастиру.
      Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат.
      Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам “однекле из Катунске нахије”. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали “посрбице”. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као “between the jobs”. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме.
      Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације” чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају. Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то, свечаним и важним тоном додаје: “Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама”.
      Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор. Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као “права црногорска прича”. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже.
      Тамо ће посматрати море, док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим, животним питањима. Са првим знацима сутона, кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику:
      “Од буђења до дневника
      убио сам још један дан
      још један круг на мом вртуљку
      сада сам ту, поново на почетку” .
      А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав, вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума…
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве на Врачару. Епископу Стефану саслуживали су изабрани Епископ хвостански Г. Јустин, протосинђел Данило и свештенство светосавског храма.

      После Светог Јеванђеља изабрани Епископ Јустин је произнео поучну беседе у којој је нагласио да треба да живимо љубављу и додао да вера не потиче од чуда, него чуда потичу од вере.
      "У Христа се верује пре свега срцем, по слободи и из љубави се њему следује, као што он сам каже "Ако ме љубите заповести моје држите". Дакле љубав је оно што нас веже, што нас води ка Христу и чиме се ми држимо за Христа", нагласио је изабрани Епископ Јустин у својој беседи.
      Свом брату у Христу честитао је имендан речима:
      „Данас је недеља, дан Васкрсења Христовог и због тога треба да се радујемо, а такође радујемо се и што прослављамо једног дивног угодника Божијега Стефана, првомученика архиђакона, чије име носи наш Владика ремезијански Господин Стефан, брат драги у Христу саслужитељ. Иако то није централни празник, његов имендан је 9. јануара, ипак није на одмет чешће изразити лепе жеље и братску љубав према особама које су толико битне и значајне у нашим животима какав је и владика Стефан. Стефан на грчком значи „венац“ и он на својој глави тренутно носи венац од драгог камења, како се каже у псалмима, митру епископску, али какав год да је венац, од трња, као што је Христос носио или онај које носе Епископи, он укључује у себе велику одговорност, велики терет и велику обавезу. Од свег срца у име свих нас желимо да му Господ и Свети Стефан буду бранитељи и помоћници у множењу његовог венца на спасењу његове душе. Оно што је наша честитика и наш дар, јесу молитве за њега.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Борис Мусић, администратор и уредник медијских платформи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, службеник Митрополије црногорско-приморске, добитник је друге награде у категорији репортажа на међународном фото такмичењу “OrthPhoto Awards”, које организује Православни фото портал Orthphoto.net.

       
      Мусић је награђен за фотографије величанствених литија у Црној Гори које су се одржавале широм Црне Горе против дискриминаторског Закона о слободи вјероисповијести.
      Церемонија додијеле награда је организована јуче, 10. августа 2021. године, у Центру православне културе у Бјалистоку у Пољској, и представља седамнаесто по реду издање OrthPhoto Awardsа – интернационалног Фестивала награда православне фотографије.
      Сабрање је благословио Архиепископ Бјалистока и Гдањска г. Јаков из Пољске православне цркве, док је већи дио саме организације носио пољски фотограф Александар Василик, предсједник ОrthNet-а, власник ОrthPhoto који је уједно био и модератор вечери.
      Награђени Мусић се током церемоније обратио присутнима путем видео линка – Zoom апликације. Он је истакао велику захвалност на номинацији и награди, као и самој прилици да учествује у једном тако важном и великом догађају који на репрезентативан начин приказује љепоту православља у фотографији, практично са свих меридијана гдје православци живе.
      Овом наградом Црна Гора, коју је представљао, нашла се међу мали број земаља попут Израела, Финске, Русије, Пољске, Србије, Румуније, Бјелорусије, Украјине, Бугарске и Грузије, из којих су дошли други добитници награда освојених у различитим категоријама.
      Церемонија у Бјалистоку представља реномирано интернационално, међународно такмичење које окупља професионалце и аматере фотографе из читавог свијета, додјељујући награде у седам категорија: Репортажа, Људи (Портрети), Мјеста, Детаљи, Приче, Архива и Covid-19.
      Награђене фотографије, међу којима и 12 фотографија са литија из Црне Горе, аутора Бориса Мусића, приказане су у православном Храму Светог Николе у Бјалистоку, гдје ће бити изложене наредних мјесец дана.
      Такође, издавачка кућа Пољске православне цркве објавиће крајем текуће године албум фотографија под називом „Боје православља“ са овогодишњег такмичења OrthPhoto Awards, који ће уредити и штампати Одељење за издаваштво Пољске цркве.
      Овогодишње издање OrthPhoto међународних награда Православне фотографије биљежи три пута већи одзив од очекиваног, па се тако у такмичењу нашло 650 аутора/фотографа из скоро 30 земаља, гдје је у седам категорија пријављено преко 4.500 фотографија које представљају православље у 35 земаља.
      Фотографије, радове, оцјењивао је интернационални жири састављен од стручњака и експерата из свих крајева свијета: Константин Караламус (Кипар) Јури Грипас (Сједињене Државе), Никос Гурарос (Грчка), Рами Хосни (Либан), Војислав Луковић (Србија), Денис Маканко (Русија), Костас Мигдалис (Грчка), свештеник Игор Палкин (Русија), свештеник Јивко Панев (Француска), др Андреас Салминен (Финска), Пенко Скумов (Бугарска), Јаковост Џејмс Сенгендо (Уганда), Данко Страхинић (Србија), Јонут Трандафреску (Румунија), Крис Влахонасиос (Аустралија), Питер Вилијамс (Швајцарска), Александар Василик (Пољска), Аурелијан Ифтимију (Румунија), Јарослав Царкијевић (Пољска),
      OrthoPhoto Awards није само такмичење које представља рад професионалних фотографа и фотографа аматера, већ је и мјесто на којем православни вјерници из цијелог свијета могу да подијеле своју културу и вјеру у Исуса Христа.  „Током протекле године сви смо искусили изолацију за коју нисмо мислили да је могућа у нашем све више међусобно повезаном свету. Надамо се да ће  Orthphoto Awards бити мали лијек за ту изолацију“, рекао је раније Александер Василук, власник ОrthPhoto.net, најављујући ову манифестацију.
      OrthPhoto је међународна заједница професионалних фотографа и фотографа аматера заинтересованих за представљање православне вјере и културе путем њихових фотографија, чиј портал постоји на 11 различитих језика и има преко 100.000 фотографија из 80 земаља, са око 5.000 појединачних корисника. OrthPhoto је основан 2004. године и подржава га волонтерски међународни уреднички тим.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...