Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

V.Jerotic

Share this post


Link to post
Share on other sites

                                                           Осмишљавање

Када човек не зна да управља својом вољом онда је све што би узео да ради за њега мука. Мука му је да чини добо, мука му је да оде до игралишта да се игра, све што смисли да би могао да уради му је тешко и безвезе. Седи тако и чека да се деси нешто што би га покренуло. 
А то нешто никако не долази, депресија и безнађе разарају његов живот. Али толико образовање и толики учитељи а нико нас није научио како се управља својом вољом. Шта! вољом се управља!? Зар то не долази само по себи?! Е па не долази, то се учи у животној школи, А пошто је наш живот наш Бог, то нас Бог кроз живот учи како да живимо. Да би смо могли да управљамо својом вољом прво треба да научимо да управљамо царством које треба да наследимо, царством свијих мисли. Иначе ћемо вечно робовати мислима којима би требало да владамо. Јер мисли којима се бавимо су узрок чамотиње у којој се налазимо.
Три су ствари које чине живот вредним живљења, истина,лепота и смисао. Те три ствари у нама изазивају одушевљење и покрећу нас из мртвила на свакакве акције. У свему је могуће наћи смисао, неки га налазе у коцки, опијању,неко га налази у стицању материјалних богатстава а неко духовних, Смисао покреће вољу у човеку да ради с вољом то шта ради. Ако неко ради неки посао а не види смисао зашто би то радио тада тај човек ради без воље и тај посао је за њега мука а не задовољство. 
Ако хоћемо да се изборимо са чамотињом онда морамо да научимо да осМислимо свој живот. А Отац Тадеј каже да смо ми мислена бића. што значи да размишљајући ми осмишљавамо свој живот. Дакле лепо се сместимо да нам буде удобно и усмеримо своје мисли у правцу мишљења и тражења смисла на одређену тему. Рецимо; како да заволим то што радим и какав би смисао могао да нађем у том послу који радим. Или на тему; каква би то идеја била која би ме натерала да се покренем да урадим нешто, идеја која има смисла. Чему да посветим свој живот што би учинило да он почне да има смисла. Почне се са малим стварима, па кад научимо да осМишљавамо мале детаље у свом животу лако ћемо прећи на сам живот. Осмишљавањем ми обогаћујемо свој живот  и чинимо да он буде вредан живљења. То је посао једног Божанског бића какви смо ми који верујемо у Исуса Христа, креирање сопственог живота кроз осмишљавање истог.
Јер како се долази до Одушевљења које нас покрене на невероватне ствари? па преко смисла који унама изазове одушевљење. Дође неко и каже нам; ајд да урадимо ово или оно. И то у нама изазове одушевљење и одма крећемо. Тај неко је осмислио живот и за себе и за нас. А што други да нам осмишљавају живот? зашто не бисмо научили и сами да то радимо. Цела Србија блеји и чека да им политичари осмисле живот, а пошто и сами виде да овима то не пада на памет, цела Србија је у депресији и чамотињи. Немојте да нам соле памет, сви смо довољно паметни да осмислимо свој живот. Мало труда и научи се то!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господ нас учи - останите као деца! А ко је већ одрастао нека се врати у време када је био дете. Када једноставно ниси могао да поднесеш да твоја бака плаче. Плакао си заједно са бабушком, привијајући се уз њу говорећи: "Бако, не плачи, драга." У теби је тада било више од човека, у теби је тада била Божја искра, Божја љубав, човек.

Протојереј Владимир Астакхов

Share this post


Link to post
Share on other sites

Димитриј Лихачов О ДОБРУ

Добро не може бити бесмислено. Добар поступак никада није глуп, јер он је несебичан и не тежи никаквој користи и срачунатом резултату. Назвати добар поступак бесмисленим можемо само онда када он није постигао свој циљ или ако је био лажно добар, погрешно добар, тј. није био добар. Понављам: истински добар поступак не може бити глуп, он је изван критеријума паметно и глупо. Добро зато и јесте добро.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      У посети породици Филимоновић из Грабовца
          Представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су средином марта породицу Филимоновићиз Грабовца код Обреновца. Филимоновићи су били жртве породичног насиља које је оставило психофизичке последице на њихово здравље. Сада породицу чине самохрана мајка Ивана и деца Александар (11 година), Марина (10) и Ђорђе (9).Мајка отежано говори и нерадо се присећа тог периода с обзиром да онда изнова проживљава те ситуације, а Ђорђе има астму. Филимоновићи живе у старој оронулој кући у коју не вреди улагати. Поред куће имају бунар, али вода није за пиће. Немају ни купатило, па се купају у кориту и користе пољски тоалет. Живе од дечијег додатка (11.000 динара), помоћи цркве и добрих људи и првенствено уз помоћ Иванине три сестре.Такође, обрађују мању башту. Ипак, иако су многи обилазили породицу Филимоновић до дана данашњег није решен њихов горући проблем, а то је кућа.У дворишту се налази и штала која је новије градње и која би могла да се преуреди како би постала стамбени објекат што је већ и започето. У том смеру би и наша организација покушала да помогне у наредном периоду. Породици је потребна и нова веш машина, замрзивач, бојлер, а жеља им је и да имају пластеник.Позивамо све Обреновчане и добре људе широм Србије и света да се укључе у акцију помоћи за породицу Филимоновић да би за ову намучену мајку и ову дивну децу дошли неки лепши дани. https://www.srbizasrbe.org/u-poseti-porodici-filimonovic-iz-grabovca/
    • Од Логос,
      -Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт 3, 2)-   Када су Светог Амвросија Оптинског упитали које је његово молитвено правило, одговорио је да на крају живота може да каже само молитву цариника: Боже, милостив буди мени грешном.   Нашавши се у индијским планинама један хришћанин је срео гуруа и упитао га: да ли ти се сада може десити да погрешиш када си достигао такве висине? Он је рекао: Не. Сада не можемо да погрешимо, и зато немамо за шта да се кајемо. Хришћанин се сетио речи Светог Исака Сиријског који је рекао: Боље је грешити и кајати се, него достићи било какву “висину“ и сматрати се свецем који више не може да погреши.   Извор: Епархија жичка
    • Од Рапсоди,
      Рапсоди .... редовно се причешћује  на Литургијама 
      Авокадо ....завршна  година на ПБФ ....студент генерације 
      Отац Зоран Ђуровић ...редовни професор на ПБФ
      Кана Галилејска  пуна  сведочанстава о склопљеним браковима ....
      Мурамаша....преподобно ожењен 
       
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Данас се често говори о потреби за православним одговорима на социјална, културна, етичка, биоетичка, правна, економска и политичка питања савременог друштва. За разлику од Римокатоличке цркве или протестантских цркaва које су у протеклих сто педесет година стварале специфично социјално учење или социјалну етику, Православна црква је услед истoријских околности своје социјалне концепције почела формирати касније, практично у протеклих тридесет година.
      Формирање јасног црквеног одговора на многобројна савремена питања није ни мало лак задатак, јер се друштво убрзано мења, а самим тим је и потребно континуирано усклађивати и осавремењивати социјално учење. Православни су склони да одговоре на питања данашњег света и времена траже у „славној прошлости“, нарочито у средњем веку. Ипак, не треба заборавити да је црквена социјална свест и у старом и у средњем веку била веома савремена за своје време. То нарочито важи за црквени однос према питањима социјалне правде. Данас је ова тема често запостављена. То се нарочито односи на традиционално православне земље.
      Црква и социјална одговорност
      Већина православних хришћана живи у друштвима која имају мноштво социјалних проблема. Реч је о транзиционим друштвима или, пак, о друштвима са великим економским потешкоћама. Може ли Православна црква својим деловањем помоћи да се поменути проблеми на хуман начин превазиђу? Црква не може дати готове економске рецепте за излазак из кризе, нити понудити посебан програм развоја. То и није њена мисија. Али може апеловати на солидарност између богатих и сиромашних или стати на страну социјално угрожених група којих у православним срединама има у великом броју. Иако постоји уврежено мишљење да тема социјалне правде није црквена тема, предање цркве и њена историја то демантују. Управо су велики црквени оци и учитељи овој теми придавали велики значај.
      Социјална визија Светог Василија Великог
      Према Светом Василију Великом, Бог је свим људима на планети обезбедио довољно добара да би задовољили своје земаљске потребе. Али је ипак неопходно да дође до праведне расподеле да нико не би оскудевао. У проповеди „Срушићу своје житнице и саградићу нове“,он каже: „Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан.“ Овај светитељ је сматрао да је Христова заповест о љубави према ближњем „мајка свих заповести“ и у том контексту позивао на расподелу добра.
      Свети Василије Велики био је и неуморни социјални делатник. Познато је да у Кесарији основао тзв. Василијаду, место збрињавања социјално угрожених. То је био комплекс у коме су се налазиле болнице за лечење болесника, склоништа за бескућнике, прихватилишта за странце и сл.
      Социјална етика Светог Јована Златоустог
      Свети Јован Златоусти се у својим беседама често бавио односом богатих и сиромашних. Као константинопољски патријарх позивао је на милосрђе у ширем друштвеном контексту, опомињао моћне богаташе тадашњег времена и отворено стајао на страну сиромашних слојева. Своју имовину је разделио и живео веома скромно. Храбро је предлагао корените друштвене промене. Желео је друштво засновано на социјалним принципима Јеванђеља.
      Свети Јован Златоусти позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на заједницу првих хришћана у Јерусалиму целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину,сваком према потребама. Иако је био свестан да је практична примена овог концепта мало вероватна, сматрао је да би тада већина житеља града била задовољна, а хуманији социјални односи засновани на солидарности, привукли пагане хришћанској вери.
      Свети Григорије Богослов и социјална љубав
      У беседи о љубави према убогима, Свети Григорије Богослов говори о љубави према сиромашнима, болесним губавцима, одбаченима од друштва и позива ублажавање њихових мука и невоља путем милосрђа. Сматрао је да сиромаштво, беда и ропство нису последица слободе, већ последица греха.
      Основе светоотачких социјалних идеја
      Социјална мисао Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог или Светог Григорија Богослова прави су пример православне црквене социјалне етике. У њима се може наћи инспирација и за савремено православно социјално учење.
      Може се видети да свети оци не позивају само на индивидуалну солидарност богатог појединца према сиромашном, већ на милосрђе гледају и у ширем социјалном контексту, позивајући на радикалну промену друштвеног уређења и успостављање човекољубивих социјалних односа У основама њиховог учења не налази се утопијска идеја о хармоничном друштвеном поретку или људском царству среће и благостања, већ хришћанска љубав, тј. љубав према Богу и делатна љубав према ближњем. То је оно што разликује црквену социјалну етику од секуларних социјалних теорија.
      Глас цркве у савременом друштву
      Погрешно је поље друштвене ангажованости и теме социјалне правде препустити другима, под изговором да оне нису примерене православним хришћанима, већ секуларним хуманистичким активистима. Као што су црквени оци, у своје време, дизали глас против неправди, тако и данас треба дићи глас против социјалних неправди које доживљавају нпр. радници који раде у нехуманим условима, недовољно и ни мало плаћени и без адекватне социјалне заштите, незапослени који су заборављени, жене и деца које трпе насиље, труднице и мајке које су дискриминсане у друштву због материнства, избеглице који су остали без дома.
      Предањски „повратак светим оцима“ подразумева да глас православних хришћана (епископа, свештеника и лаика) у јавности и у целокупном савременом друштву треба да буде глас сиромашних, дискриминисаних и социјално одбачених.
      Владимир Марјановић
      http://teologija.net/savremeni-znacaj-svetootacke-socijalne-misli/
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Да га не бисмо препричавали, погледајте сами, текст са његовог сајта преносимо у целости уз линк

      ПОЗИВ НА ПОКАЈАЊЕ
      На моју мејл адресу стигло је 05. 10. 2018. из Епархије ваљевске писмо следеће садржине:
       
      ЕПИСКОП
      ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ
       
      ——–
       
      Еп. Бр. 681
      Датум: 05. 10. 2018. г.
       
      Оче Архимандрите,
       
      Вашом објавом од 09. јула 2018. године, у којој јавно прекидате канонско општење са Патријархом српским и са надлежном епископом, и Вашим самовољним напуштањем манастира у коме сте боравили, прекршили сте низ канонских прописа наше Свете Православне Цркве.
      Овом приликом, позивамо Вас на покајање и да са монашким смирењем и послушношћу доставите писани одговор у року од четрнаест дана, од дана објављивања на званичном сајту Епархије ваљевске.
      Подсећамо Вас да је одлуком Ебр. 617 од 13. 09. 2018. године, против Вас покренут црквено-судски поступак и да сте под забраном свештенодејства до окончања овог поступка.
      Предње Вам се доставља на знање и даљи сходни поступак.
      С Божијим благословом,
      ЕПИСКОП ВАЉЕВСКИ
      + Милутин
       
      АРХИМАНДРИТУ НИКОДИМУ
       
       
       
      Писмо је стигло у пдф-у, а епархијски секретар је пропратно написао: „Оче Никодиме, у прилогу Вам достављамо допис Епископа ваљевског Г. Милутина. Молимо Вас да потврдите пријем. С поштовањем…“ Исто је објављено на сајту Епархије ваљевске.
      Пошто не могу да одговорим писмом Епископу Г. Милутину, нити да потврдим пријем његовог писма, јер бих тиме прекинуо објављени прекид општења и помињања, о писму говорим (не одговарам на њега) јавним путем.
      У поменутој Објави прекида помињања и општења, позивајући се на 15. правило Двократног сабора у Цариграду, оптужио сам владику Милутина за јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, и назвао га, сагласно изразу у овом правилу, „лажним епископом и лажним учитељем“, а овим путем желим да га разобличим као фарисеја и лицемера, тј. као лажног пастира, као најамника, чак као вука у овчијој кожи.
       
      Пре свега, писмо Еп. Милутина је правно неважеће.
       
      У њему недостаје име особе коме је оно упућено. Иако сам ја једини Архимандрит Никодим у Епархији ваљевској, моје пуно име је Архимандрит Никодим (Богосављевић), као што стоји у свим актима мени упућеним, које је издавала иста Епархија. Дакле, особа којој је писмо упућено – АРХИМАНДРИТ НИКОДИМ – правно не постоји у Епархији ваљевској, односно у СПЦ.  
      У писму се не наводи које сам „канонске прописе наше Свете Православне Цркве“ прекршио, који би требало да буду основа за моје покајање. Како могу да се покајем ако не знам које сам каноне прекршио, односно за шта ме оптужују и покајању приводе канонски прописи Православне Цркве? Како може да ме гане на скрушење и покајање нешто чији ми је садржај непознат? Или је вл. Милутин сматрао да се подразумева на које је канонске прописе мислио, или је сматрао да му могу веровати на реч у вези подразумеваних канонских прописа?! Ово друго је нарочито апсурдно, ако имам на уму његову уплетеност у јереси. На другој страни, ненавођење канонских прописа које сам прекршио слаже се са ненавођењем канона на који сам се ја позвао у својој Објави – 15. правило Двократног цариградског сабора. Пре свега, то говори о немарном, аљкавом односу вл. Милутина о основама канонског поретка и живота у Православној Цркви, и затим, посредно, говори о оправданости ненавођења одговарајућих канона од стране владике, јер су они суштински неважни и немоћни у светлу важности и моћи наведеног 15. правила. У сваком случају, оба наведена разлога чине писмо вл. Милутина канонско-правно невалидним.
       
      Поред ових суштинских правних недостатка, писмо има и материјалних и формалних грешака. Владика наводи да сам самовољно напустио манастир, не наводећи име манастира. То је учинио јер и није могао навести име непостојећег манастира. Наиме, нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу. Формална грешка је начин обраћања владике мени. Он ми се обраћа са „Оче Архимандрите“, уместо уобичајеног „Високопреподноби оче Никодиме“. Наравно, није реч о случајном пропусту, већ говори о духу односа владике према мени. Мање је важно што ме лишава части која припада, не мени, већ чину који сам од њега добио. Много је, међутим, важније што у опхођењу изоставља моје име (сагласно изостављању мога презимена у адреси). Тиме он показује да сам постао за њега безимен, тј. безличан, и показује његов бирократски, најамничко-непастирски однос према овци, која је, по њему, заблудела, а која припада стаду словесних оваца које му је Христос, чија је он икона, поверио на напасање.
       
      Да би ово последње поткрепио, дужан сам да наведем да је вл. Милутин почео да се свети мојим духовним чадима, што говори о његовој повређеној сујети, немоћи, злопамћењу и осветољубивости. У разговору са особом, чије име, разумљиво, нећу наводити, еп. Милутин се служио и лажима. Рекао је том приликом да је разлог за мој поступак то што сам ја од њега неколико пута тражио да ме предложи за владику, а што он није урадио. То је ноторна лаж, гнусна клевета, слична клеветама којима ме клевећу маскирани доколичари, „теолози“, опадачи и пљувачи, на највећем неправославном форуму Поуке.орг (међу којима, под лажним именом, и хиландарски јеромонах), лажући да сам из Митрополије црногорско-приморске отишао, јер ми је Митр. Амфилохије обећао, а затим није испунио обећање у вези избора за владику. (Свако ко иоле мало познаје митр. Амфилохија, зна да је таква врста преговора-договора с њим немогућа.)
      Ђаво, на грчком диаволос, буквално значи клеветник, опадач. Својим лажима и клеветама вл. Милутин показује да је он директни слуга и сарадник лаже, оца лажи и клеветника – сатане, тј. ђавола. Страшно! Шта је дочекала јадна наша Мајка, Православна Црква, да православни епископи лажу! Међутим, горе и страшније од коришћења лажи од стране вл. Милутина је то што је он њима желео да погуби душу Божијег човека, мога духовног сина. „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). „Лажни епископ“ Милутин показује не само да није пастир, нити најамник, већ вук у овчијој кожи који погубљује душе словесних оваца, за које је Христос-Пастир пролио своју богочовечанску крв! Поставља се питање да ли он уопште верује у Бога, да ли верује да постоји Страшни суд, на који ће и он, као и читав људски род, изаћи! Намеће се још и питање на који начин је овај човек постао епископ? Очито духовном симонијом, јер осим материјалне, новчане симоније, за коју не верујем да је користио, постоји и ова друга, духовна, када се епископи духовно поткупљују од лажног кандидата – његовим лажним смирењем, сервилношћу и лажном послушношћу – да би били изабрани за епископа.
      Зато је ово писмо, уместо одговора на позив на моје покајање, после разобличавања вл. Милутина као лажног епископа и лажног пастира, као лошег и немарног најамника и као – авај! – душегубног вука у овчијој кожи, позив истог на покајање:
      Нека се покаје лажни епископ и лажни пастир, вук у овчијој кожи, док је још времена!
      Нека се покаје јавно за јавна своја сагрешења о Бога, Цркву, истину, правду, о поверено му стадо!
      Нека се покаје и јавно се одрекне и осуди јереси екуменизма, сергијанства и неообновљенства!
      Нека се покаје и разапни своје самољубље, себичност, кукавичлук и страшљивост!
      Нека се не плаши људи, већ да се људи стиди, а Бога да се плаши и Његовог Страшног суда!
      Нека се не плаши лажног патријарха Иринеја, лажног митрополита Амфилохија, лажног епископа Иринеја, лажног епископа Атанасија! Неће му они судити на Страшном суду, већ праведни, непоткупљиви и свезнајући Судија!
      Нека сиђе са Христовог трона на који је недостојан и узурпаторски засео!
      Нека сиђе са трона и повуче се, не у своју луксузну вилу на видиковцу изнад Ман. Пустиња, већ у келију три са два, обуче се у врећу и кострет, поспе пепелом, клекне на колена и завапи Господу за опроштај, док још времена има!
      А времена је све мање!
      Амин!
       
      Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
      http://nikodimbogosavljevic.com/poziv-na-pokajanje
×
×
  • Create New...