Jump to content

Православна психотерапија- Митрополит Јеротеј (Влахос)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог. 

Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. 

Концепт ће бити да ћу дословно износити поједине делове које ми се учине посебно занимљивим (уз ризик да се смисао не пренесе до краја). Као увод изнећу део из рецензије:

"Данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. Књига митрополита Јеротеја нуди решење кроз подвижнички метод- односно, стражење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно- срдачне молитве, наведеним "поступцима", као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум вратимо у срце, како би видели своју унутрашњу пустош. До самопознања се долази деловањем Светог Духа. Тек кад благодат Божија, заједно са нашим сопственим деловањем, озари нашу душу, поуздано спознајемо сваку појединост нашег бића..."

 

Pravoslavna-psihoterapija-Jerotej-Vlahos_slika_O_98511779.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"... Умовање (или философија) је, дакле, једно, а пророштво, реч пророка који богословствује, нешто друго. Ова прва је људска делатност, док је друга откривење Божије. У светоотачким делима, а посебно у списима светог Максима Исповедника, о философији се говори као о почетку духовног живота. Треба, међутим, приметити да изразом "практична (делатна) философија" светитељ означава очишћење срца од страсти, што уистину и јесте први степен у кретању душе према Богу.

   Исто тако, Хришћанство се не може сматрати ни религијом, или бар ме онако како се религија данас представља. Обично се замишља да Бог обитава на небесима и отуда управља људском историјом: Он је врло захтеван и тражи задовољење од човека који је у својој болести и слабости пао на земљу. Између Бога и човека постоји зид који их раздваја. Човек мора да га савлада, а религија му у томе успешно помаже. Том циљу служе разни верски обреди.

   У складу са другим становиштем, човек се осећа немоћним у свемиру и има потребу за Створитељем, за моћним Богом који ће му помоћи у његовој слабости. Са тог становишта не ствара Бог човека него човек Бога... Постоје и мишљења да је религија начин којим су људи обманути да своје наде пројектују на будући живот. На тај начин, моћне силе помоћу религије врше притисак на народ."  (наставак следи)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

   "Хришћанство је, међутим, нешто узвишеније од ових тумачења и теорија; оно не може бити обухваћено уобичајеним одређењем религије, какво се даје тзв. "природним религијама". Бог није Апсолутно Ти, него жива Личност која је у органској заједници са човеком. Осим тога, за Хришћанство се не може рећи да проблем једноставно преноси у будућност или да ишчекује наслађивање Царством небеским након историје и након свршетка времена. У Хришћанству се будућност доживљава у садашњости, а Царство Божије почиње још у овом животу. Према светоотачком тумачењу, Царство Божије је благодат Тројединог Бога, виђење нестворене Светлости.

   Ми, православни, не ишчекујемо крај историје и свршетак света него, живећи у Христу, журимо у сусрет крају историје и тако већ живимо живот какав ће уследити након Другог доласка... 

   Православље се, дакле, не може окарактерисати као "опијум за народ", управо због тога што не одлаже проблем. Оно нуди живот, преображава биолошки живот, посвећује и преображава заједнице. Када се Православље живи на истински начин и у Духу Светом, оно бива заједница човека и Бога, небеског и земаљског, живих и упокојених. У таквој заједници су уистину разрешени сви проблеми који се испољавају у нашем животу." 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Душа није настала пре стварања тела, него је створена истовремено са њим. 

Човек је саздан по образу (икони, лику) Божијем. Тај образ се свакако не односи на тело, него углавном и превасходно на душу. Образ је у човеку снажнији него у анђелима, јер човекова душа оживотворава тело са којим је везана. Чулне и бесловесне животиње поседују само животворни дух, а он не може постојати сам по себи; оне немају ни ум ни реч (словесност, разум). Анђели и арханђели имају и ум и реч, јер су и умни и словесни, али немају животворни дух, с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући, дакле, да човек поседује ум, разум и животворни дух који даје живот телу са којим је свезан, једино је он образ триипостасне природе. (Св. Григорије Палама, 60. беседа, 512)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоји огромна разлика између православне психотерапије (тј. исцелења душе) и антропоцентричне или хуманистичке психотерапије. По православном учењу, човекова душа није само енергија, него је икона Божија. Човеков циљ је да се узнесе од иконе (обличја) до подобија Божијег. Достизање подобија Божијег у ствари је човеково обожење, а то је управо здравље душе. Болест душе нису психолошки сукоби, него умртвљеност ума. Терапија (тј.исцелење) душе није психичка уравнотеженост, него просветљење (озарење) ума. А такво потпуно исцелење не може се постићи вештаственим лековима, него силаском благодати Божије у наше срце. Тада долази до превазилажења смрти и следствено томе човек се ослобађа тескобе, осећања несигурности и страха. Исихастички метод Цркве и држање заповести Христових су пут којим силази божанска благодат и враћа јединство расцепљеној души.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 25.10.2020. at 14:46, Милошшш рече

Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. 

Одлична књига, врло озбиљна и, рекао бих, једна од значајнијих међу свим до којих сам до сада дошао. И ја је управо ишчитавам а било би добро вратити јој се опет после неког времена. Лично преферирам штампана издања али ево линк ако ће некоме послужити и као pdf:

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Иван Ивковић рече

Одлична књига, врло озбиљна и, рекао бих, једна од значајнијих међу свим до којих сам до сада дошао. И ја је управо ишчитавам а било би добро вратити јој се опет после неког времена. Лично преферирам штампана издања али ево линк ако ће некоме послужити и као pdf:

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Pa hvala ti puno, nisam mogao da nađem u pdf-u.. Onda ova tema nije neophodna :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нема на чему. Квалитет приказа је смањен због компресије документа али може да прође. ;)

Нек' стоји тема. Није лоше прибележити понекад делове који су нам значајни. И ја сам за то.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Спасење није свлачење нечега, него је одевање у Христа. То није негативно, него позитивно стање, оно је углавном заједница и сједињење са Христом. Та заједница превасходно настаје у срцу. Стога задобијање спасења превасходно значи налажење срца. Када нас Бог удостоји да нађемо своје срце, ступили смо на стазу спасења... "Неопходно је најпре поседовати дејство благодати Божије у срцу, а онда, по мери тог деловања, ступити у Царство Божије." (Св. Марко Подвижник)"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Милошшш рече

Спасење није свлачење нечега, него је одевање у Христа.

Да, то одијевање у Христа је апсолутно позитивно стање и сав акценат спасења треба да буде и јесте у томе. Али то не значи да "не свлачимо кошуљице" по самој (не)могућности природе и Адамовом паду, односно, то не значи да стари човјек не умире. Умире, и те како умире, и "свлачимо ми те кошуљице", али то није оно битно. Ако се не одјенемо у Христа, џаба их свлачимо.

Свако једнозначно тумачење спасења, значи, само отежава човјеку да сагледа сву истину спасења и заводи га опет у те "кошуљице",  па и у том налажењу срца он може заглавити, сам по себи. Није срце гарант Христа, него је Христос гарант не само срца, већ читавог човјека.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 часа, slovoA рече

Да, то одијевање у Христа је апсолутно позитивно стање и сав акценат спасења треба да буде и јесте у томе. Али то не значи да "не свлачимо кошуљице" по самој (не)могућности природе и Адамовом паду, односно, то не значи да стари човјек не умире. Умире, и те како умире, и "свлачимо ми те кошуљице", али то није оно битно. Ако се не одјенемо у Христа, џаба их свлачимо.

Свако једнозначно тумачење спасења, значи, само отежава човјеку да сагледа сву истину спасења и заводи га опет у те "кошуљице",  па и у том налажењу срца он може заглавити, сам по себи. Није срце гарант Христа, него је Христос гарант не само срца, већ читавог човјека.

Хвала. Цела књига је углавном и посвећена "свлачењу старе кошуљице". Биће тих цитата у наставку.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, slovoA рече

Има ли негдје у пдф формату?

Има, брат је поделио мало раније. Ево линка: 

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Милошшш рече

Ево линка:

Хвала, а сам сам крив што сам се сад усрећио. 501 страна! То су Грци од нас преузели тај епски ген, да ништа не може укратко. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, slovoA рече

Хвала, а сам сам крив што сам се сад усрећио. 501 страна! То су Грци од нас преузели тај епски ген, да ништа не може укратко. 

Најбоље лагано, саветује се да се ово чита стално, изнова, ради подсећања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина):

       
      Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.
      Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.
       
      *Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом.
       
      Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.
       
      *Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?
       
      И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…
       
      *Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…
       
      Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.
       
      *Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?
       
      Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.
       
      *Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?
       
      Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.
       
      *За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?
       
      Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…
       
      О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“
       
      *Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?
       
      То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.
      Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.
       
      Слободанка Грдинић
      Часопис “Светигора” бр. 256
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Milan Nikolic,
      Владика Јоаникије: Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, пројавио је и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве, Молите се Богу за јединство Цркве, молите се за Светејшег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу.
      У молитвеном присуству Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, у Недељу Самарјанке, 30. маја 2021. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи у Раковици служили су Преосвећена господа Епископи милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило.
      Саслуживали су протојереји-ставрофори Ђорђе Трајковић и Обрен Јовановић, протојереј Симо Кличковић, јереј Михаило Вукчевић, протођакон Иван Савић и ђакон Горан Нухановић.
      Говорећи о јуче завршеном заседању Светог Архијерејског Сабора, у својој првој беседи после избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао: „Сабор је пројавио и утврдио јединство наше свете Српске Православне Цркве. Наш Свети Архијерејски Сабор, који се сабрао у име Божје око Христа Бога Живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа. То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег Патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи и многе буре које се подижу. Али, хвала Богу, брод наше свете Цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је изабрани митрополит Јоаникије.
      „Једино кроз Цркву ми разумијемо и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност. Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божја љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже да љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, патријарх Павле, који је и даље са нама и све ће више бити. Много је важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви. Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”
      У свом обраћању, изабрани Митрополит црногорско-приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена:
      „Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо - сви ви имате мобилне телефоне - да се чувате”, поручио је владика Јоаникије и посаветовао верне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.
      „Оно што се догађа на светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на свете Дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи и оскрнавили”, оценио је владика Јоаникије.
      Говорећи о Јеванђељу о Самарјанки, изабрани митрополит Јоаникије је указао: „Послије сусрета са васкрслим Христом Самарјанка је постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу и сумњу. Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио светом вјером и она је касније постала проповједник Ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, беседио је изабрани митрополит Јоаникије, подсетивши да Црква данас прославља и Светог апостола Андроника, који је по предању први проповедао у овим крајевима.
      У архипастирској бесједи Преосвећени Владика милешевски г. Атанасије је, тумачећи свето Јеванђеље о сусрету Дародавца Воде живе и жене Самарјанке, што је било веома необично за оно вријеме „јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.
      „Његови дарови су доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намењено је свима. Речима Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вечни. Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над грехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вечно здравље и вечно блаженство Царства небескога”.
      „Христове речи Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело говоре нам да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско. Жеља моја и браће архијереја, изабраног митрополита Јоаникија и епископа Кирила, била је да дођемо на ово свето место где је присутна та Вода жива коју Господ даје својим верним следбеницима, служитељима, ученицима. И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето место код наших свјатјејших патријарха, где је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана Вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.
      Преосвећени Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило је у својој беседи нагласио: „Овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег патријарха Павла је бунар из којег истиче Вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати Воду живу благодати Божје живота вјечнога”.
      Владика Кирило је упознао сабране са мисијом коју Српска Православна Црква врши у Јужној Америци: „Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве и Светог Василија Острошкога они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов Светитељи чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега. У Епархији буеносајреској и јужно-центалноамеричкој поред људи нашег поријекла има и домородаца, Еквадораца, Аргентинаца, Бразилаца и других, што је новина у нашој Цркви. Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи, поручио је епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за Митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих епископских столица свете Српске Цркве.
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
      http://www.spc.rs/sr/izabrani_mitropolit_joanikije_sabor_projavio_utvrdio_jedinstvo_srpske_pravoslavne_crkve
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Њихова преосвештенства господа епископи: милешевски Атанасије и буеносајрески и јужно-центалноамерички Кирило, уз молитвено учешће Високопреосвећеног изабраног Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија, служили су данас, 30. маја, у пету недјељу по Васкрсењу – Недјељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Светог архангела Михаила у београдском насељу Раковица.

       
      Говорећи о јуче завршеном засједању Светог архијерејског сабора, у својој првој бесједи послије избора за Митрополита црногорско-приморског, владика Јоаникије је казао да је Сабор пројавио и утврдио јединство наше Свете српске православне цркве. Наш Свети архијерејски сабор који се сабрао у име Божје око Христа Бога живога, донио је много важних одлука. Једна од њих је и попопуњавање упражњених епархија, избор нових епископа.
      “То је све на утврђење Цркве, на јачање њеног јединства. И када год чујете или прочитате да је Црква разједињена, немојте на то обраћати пажњу! Нека вам то буде подстицај да се Богу молите за јединство Цркве, да се Богу молите за Свјатјешег патријарха који је глава наше Цркве, на њему је највеће бреме, њему треба највише помоћи да крмани овим бродом кога ударају многи таласи, и многе буре се подижу. Али, хвала Богу, брод наше Свете цркве иде даље, и просто не можемо да замислимо, ни до сада а ни убудуће, наш народ без Цркве”, нагласио је Митрополит Јоаникије.
      Једино кроз Цркву ми разумијемо, како је казао, и сами себе, нашу историју, културу, традицију, нашу прошлост, садашњост и будућност.
      “Зато не треба никада да се бојимо, као што каже Господ да се не уплаши срце ваше. Много је важно да будемо одважни, прави хришћани, јер тамо гдје је Божија љубав тамо нема страха. Свети апостол Јован Богослов каже љубав одгони страх, љубав је јача од свих наших слабости. Љубав просвећује, љубав је јача и од смрти а да је то тачно показује наш светопочивши, а народ га већ зове и светим, Патријарх Павле”, бесједио је владика и додао да се он упокојио, али да је његове гроб жив те да је он “и даље са нама и све ће више бити”.
      Закључио је да је много важно да сви ми који смо у Цркви, иако различити, будемо јединствени на молитви: ” Када се молимо Богу да се сви искрено молимо, што пажљивије заједно са својим свештеницима, са монахињама ове свете обитељи, и тада ће Бог испослати своју благодат и све вас обдарити и оснажити тако да одлазите са утјехом и новим полетом даље у живот.”
      У свом обраћању, Митрополит црногорско – приморски се осврнуо и на поједине приче које су ових дана пласиране преко појединих медија и друштвених мрежа о томе како је Црква разједињена.
      “Данас су друштвене мреже свима доступне, а мало има онога што је здраво и чисто, много више је инсинуација и прљавштине. Зато треба, дјецо, сви ви имате мобилне телефоне, да се чувате”, поручио је владика Јоаникије.
      Посавјетовао је вјерне да када долазе на службу не носе телефон или га потпуно искључе како им не би скретао пажњу на оно што је небитно, што је спољашње.
      “Оно што се догађа на Светој служби не може се ухватити телефоном, јер оно што је најважније то је невидљиви силазак Светога Духа на Свете дарове и то не може никаква техника да ухвати. И хвала Богу што не може јер да може то би људи оскрнавили”, оцијенио је Високопреосвећени.
      Говорећи о данашњем Јеванђељу о жени Самарјанки, изабрани Митрополит Јоаникије је указао на то да је послије сусрета са васкрслим Христом она постала нови човјек јер је појава Христова, Његова ријеч и присуство, одагнала из њене главе сваку недоумицу, сумњу:
      “Господ Исус Христос је својом ријечју њу потпуно просвјетлио Светом вјером и она је касније постала проповједник ријечи Божје. Пострадала је као мученица Фотина коју данас прослављамо. Сваки сусрет са Господом нас препорађа, обнавља, од нас чини нове људе. Очишћује нас и међусобно сједињује”, бесједио је Митрополит Јоаникије, подсјетивши да данас прослављамо и Светога апостола Андроника, који је по предању први проповједао у овим крајевима.
      У архипастирској бесједи Преосвећени владика Атанасије је, тумачећи Свето јеванђеље о сусрету Дародавца воде живе и жене Самарјанки, што је било веома необично за оно вријеме, “јер се Јудејци не друже са Самарјанима”, казао да је Господ и тамо дошао да каже да су Његови дарови за све народе, све људе.
      “Доступни су свима, све оно што Господ Христос даје намијењено је свима”, бесједио је владика, додајући да кроз ријечи: “Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу”, Господ хоће све нас да упозна да Он даје живу воду, живот вјечни. Преосвећени је истакао да “Господ даје моћ над болестима, моћ над смрћу, моћ над гријехом који нас води у смрт, и Он уводи у Царство небеско, вјечно здравље и вјечно блаженство Царства небескога”.
      Подсјећајући на Христове ријечи: “Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим Његово дело”, владика Атанасије је поучио сабране да када и наша храна буде да вршимо вољу Оца небескога, онда ћемо бити потпуно приправни за Царство небеско.
      Даље је казао да је жеља његова и браће архијереја, новоизабраног Митрополита Јоаникија и Епископ Кирила, била да дођу на ово свето мјесто гдје је присутна та вода жива коју Господ даје својим вјерним следбеницима, служитељима, ученицима.
      “И Господ је нас удостојио да наша жеља буде испуњена да дођемо на ово свето мјесто код наших свјатјејших патријарха, гдје је васкрсли Господ Христос дао да такође извире од Њега давана вода жива, присутна у његовим угодницима”, закључио је Епископ милешевски Атанасије.
      Преосвећени владика Кирило је у својој бесједи нагласио да је овај Светоархангелски манастир и гроб нашега блаженопочившег Патријарха Павла бунар из којег истиче вода жива, јер је Господ обећао својим ученицима да ће они који га буду слушали чинити чуда, и већа од оних које је Он чинио, и да ће извирати воду живу благодати Божје живота вјечнога.
      Владика Кирило је у наставку упознао сабране са мисијом коју наша Света црква већ 10 година врши у Јужној Америци: “Тамо има наших људи, али не тако много као у другим крајевима свијета. Они су одавно изашли из наше културе, језика, традиције, али остало је сјећање. Име Светог Саве, Светог Василија Острошкога, они посебно носе у срцу и својим душама. Тај вапај њихов свети чују и тако су надахнули нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија да покрене озбиљније ту мисију, мада је она постојала и прије њега”, казао је први Епископ Епархије буеносајреске и јужно-центалноамеричке.
      Нагласио је да у Епархији поред људи нашег поријекла има и домородаца, Екваторијанаца, Аргентинаца, Бразилијанаца и других, што је новина у нашој Цркви:
      “Нека се острва Божја обнављају, и неке се наша Црква обнавља, и нека прима у себе и све народе и племена. Како је то Господ заповиједио, проповјед јеванђељска је за спасење свих народа на овој земљи”, поручио је Епископ Кирило, који је на крају свог обраћања честитао владици Јоаникију на избору за митрополита црногорско-приморског, једној од најзначајнијих столица наше Свете српске цркве.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...