Jump to content

Православна психотерапија- Митрополит Јеротеј (Влахос)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог. 

Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. 

Концепт ће бити да ћу дословно износити поједине делове које ми се учине посебно занимљивим (уз ризик да се смисао не пренесе до краја). Као увод изнећу део из рецензије:

"Данас многи тврде да човек може доћи до самопознања путем самоанализе и психоанализе. Књига митрополита Јеротеја нуди решење кроз подвижнички метод- односно, стражење над умом, његово очишћење и повратак у срце путем покајања и умно- срдачне молитве, наведеним "поступцима", као и очувањем Христових заповести, настојимо да ум вратимо у срце, како би видели своју унутрашњу пустош. До самопознања се долази деловањем Светог Духа. Тек кад благодат Божија, заједно са нашим сопственим деловањем, озари нашу душу, поуздано спознајемо сваку појединост нашег бића..."

 

Pravoslavna-psihoterapija-Jerotej-Vlahos_slika_O_98511779.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"... Умовање (или философија) је, дакле, једно, а пророштво, реч пророка који богословствује, нешто друго. Ова прва је људска делатност, док је друга откривење Божије. У светоотачким делима, а посебно у списима светог Максима Исповедника, о философији се говори као о почетку духовног живота. Треба, међутим, приметити да изразом "практична (делатна) философија" светитељ означава очишћење срца од страсти, што уистину и јесте први степен у кретању душе према Богу.

   Исто тако, Хришћанство се не може сматрати ни религијом, или бар ме онако како се религија данас представља. Обично се замишља да Бог обитава на небесима и отуда управља људском историјом: Он је врло захтеван и тражи задовољење од човека који је у својој болести и слабости пао на земљу. Између Бога и човека постоји зид који их раздваја. Човек мора да га савлада, а религија му у томе успешно помаже. Том циљу служе разни верски обреди.

   У складу са другим становиштем, човек се осећа немоћним у свемиру и има потребу за Створитељем, за моћним Богом који ће му помоћи у његовој слабости. Са тог становишта не ствара Бог човека него човек Бога... Постоје и мишљења да је религија начин којим су људи обманути да своје наде пројектују на будући живот. На тај начин, моћне силе помоћу религије врше притисак на народ."  (наставак следи)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

   "Хришћанство је, међутим, нешто узвишеније од ових тумачења и теорија; оно не може бити обухваћено уобичајеним одређењем религије, какво се даје тзв. "природним религијама". Бог није Апсолутно Ти, него жива Личност која је у органској заједници са човеком. Осим тога, за Хришћанство се не може рећи да проблем једноставно преноси у будућност или да ишчекује наслађивање Царством небеским након историје и након свршетка времена. У Хришћанству се будућност доживљава у садашњости, а Царство Божије почиње још у овом животу. Према светоотачком тумачењу, Царство Божије је благодат Тројединог Бога, виђење нестворене Светлости.

   Ми, православни, не ишчекујемо крај историје и свршетак света него, живећи у Христу, журимо у сусрет крају историје и тако већ живимо живот какав ће уследити након Другог доласка... 

   Православље се, дакле, не може окарактерисати као "опијум за народ", управо због тога што не одлаже проблем. Оно нуди живот, преображава биолошки живот, посвећује и преображава заједнице. Када се Православље живи на истински начин и у Духу Светом, оно бива заједница човека и Бога, небеског и земаљског, живих и упокојених. У таквој заједници су уистину разрешени сви проблеми који се испољавају у нашем животу." 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Душа није настала пре стварања тела, него је створена истовремено са њим. 

Човек је саздан по образу (икони, лику) Божијем. Тај образ се свакако не односи на тело, него углавном и превасходно на душу. Образ је у човеку снажнији него у анђелима, јер човекова душа оживотворава тело са којим је везана. Чулне и бесловесне животиње поседују само животворни дух, а он не може постојати сам по себи; оне немају ни ум ни реч (словесност, разум). Анђели и арханђели имају и ум и реч, јер су и умни и словесни, али немају животворни дух, с обзиром да немају тело које би тај дух оживотворавао. Будући, дакле, да човек поседује ум, разум и животворни дух који даје живот телу са којим је свезан, једино је он образ триипостасне природе. (Св. Григорије Палама, 60. беседа, 512)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоји огромна разлика између православне психотерапије (тј. исцелења душе) и антропоцентричне или хуманистичке психотерапије. По православном учењу, човекова душа није само енергија, него је икона Божија. Човеков циљ је да се узнесе од иконе (обличја) до подобија Божијег. Достизање подобија Божијег у ствари је човеково обожење, а то је управо здравље душе. Болест душе нису психолошки сукоби, него умртвљеност ума. Терапија (тј.исцелење) душе није психичка уравнотеженост, него просветљење (озарење) ума. А такво потпуно исцелење не може се постићи вештаственим лековима, него силаском благодати Божије у наше срце. Тада долази до превазилажења смрти и следствено томе човек се ослобађа тескобе, осећања несигурности и страха. Исихастички метод Цркве и држање заповести Христових су пут којим силази божанска благодат и враћа јединство расцепљеној души.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 25.10.2020. at 14:46, Милошшш рече

Ову тему сам направио поводом књиге Православна психотерапија- наука Светих Отаца, коју сматрам веома значајном. 

Одлична књига, врло озбиљна и, рекао бих, једна од значајнијих међу свим до којих сам до сада дошао. И ја је управо ишчитавам а било би добро вратити јој се опет после неког времена. Лично преферирам штампана издања али ево линк ако ће некоме послужити и као pdf:

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Иван Ивковић рече

Одлична књига, врло озбиљна и, рекао бих, једна од значајнијих међу свим до којих сам до сада дошао. И ја је управо ишчитавам а било би добро вратити јој се опет после неког времена. Лично преферирам штампана издања али ево линк ако ће некоме послужити и као pdf:

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Pa hvala ti puno, nisam mogao da nađem u pdf-u.. Onda ova tema nije neophodna :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нема на чему. Квалитет приказа је смањен због компресије документа али може да прође. ;)

Нек' стоји тема. Није лоше прибележити понекад делове који су нам значајни. И ја сам за то.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Спасење није свлачење нечега, него је одевање у Христа. То није негативно, него позитивно стање, оно је углавном заједница и сједињење са Христом. Та заједница превасходно настаје у срцу. Стога задобијање спасења превасходно значи налажење срца. Када нас Бог удостоји да нађемо своје срце, ступили смо на стазу спасења... "Неопходно је најпре поседовати дејство благодати Божије у срцу, а онда, по мери тог деловања, ступити у Царство Божије." (Св. Марко Подвижник)"

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Милошшш рече

Спасење није свлачење нечега, него је одевање у Христа.

Да, то одијевање у Христа је апсолутно позитивно стање и сав акценат спасења треба да буде и јесте у томе. Али то не значи да "не свлачимо кошуљице" по самој (не)могућности природе и Адамовом паду, односно, то не значи да стари човјек не умире. Умире, и те како умире, и "свлачимо ми те кошуљице", али то није оно битно. Ако се не одјенемо у Христа, џаба их свлачимо.

Свако једнозначно тумачење спасења, значи, само отежава човјеку да сагледа сву истину спасења и заводи га опет у те "кошуљице",  па и у том налажењу срца он може заглавити, сам по себи. Није срце гарант Христа, него је Христос гарант не само срца, већ читавог човјека.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 часа, slovoA рече

Да, то одијевање у Христа је апсолутно позитивно стање и сав акценат спасења треба да буде и јесте у томе. Али то не значи да "не свлачимо кошуљице" по самој (не)могућности природе и Адамовом паду, односно, то не значи да стари човјек не умире. Умире, и те како умире, и "свлачимо ми те кошуљице", али то није оно битно. Ако се не одјенемо у Христа, џаба их свлачимо.

Свако једнозначно тумачење спасења, значи, само отежава човјеку да сагледа сву истину спасења и заводи га опет у те "кошуљице",  па и у том налажењу срца он може заглавити, сам по себи. Није срце гарант Христа, него је Христос гарант не само срца, већ читавог човјека.

Хвала. Цела књига је углавном и посвећена "свлачењу старе кошуљице". Биће тих цитата у наставку.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, slovoA рече

Има ли негдје у пдф формату?

Има, брат је поделио мало раније. Ево линка: 

https://podviznickaslova.files.wordpress.com/2020/10/mitropolit-jerotej-vlahos-pravoslavna-psihoterapija.pdf

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Милошшш рече

Ево линка:

Хвала, а сам сам крив што сам се сад усрећио. 501 страна! То су Грци од нас преузели тај епски ген, да ништа не може укратко. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, slovoA рече

Хвала, а сам сам крив што сам се сад усрећио. 501 страна! То су Грци од нас преузели тај епски ген, да ништа не може укратко. 

Најбоље лагано, саветује се да се ово чита стално, изнова, ради подсећања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка.

       
      Звучни запис беседе
       
      "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ".
      Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини".
      "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи".

       
      Звучни запис беседе
       
      Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла".
      Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али нажалост и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу.
      "Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа" рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подссетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија.
      "Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама" поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, јер нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, примио је 21. новембра 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Здравка Кривокапића, мандатара за састав нове Владе Црне Горе, пристиглог у српску престоницу поводом сахране блаженоупокојеног Патријарха српског Иринеја.

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Шеф посланства Московске Патријаршије на сахрани Патријарха српског Иринеја, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 21. новембра 2020. године у Београд.

       
      Високог госта на београдском аеродрому Никола Тесла дочекали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније. 
      Пре него што jе служио помен пред телом блаженоупокојеног патријарха Иринеја у храму Светог Саве на Врачару, Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Иларион се сусрео у Патријаршији српској са председавајућим Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Високопреосвећеним Митрополитом дабробосанским г. Хризостомом. 
      Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода, Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и крушевачки Давид; као и Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На данас одржаној седници Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, донета је одлука да патријарашке дужности преузима Свети Архијерејски Синод у складу са чланом 62 Устава Српске Православне Цркве, а да Светом Синоду до избора новог Патријаха српског председава Митрополит дабробосански г. Хризостом, наведено је у саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода.
       

      Животопис Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Хризостома (Јевића)    
      Његово Високопреосвештенство Господин Хризостом, Митрополит дабробосански рођен је 4. марта 1952. године у Вођеници код Босанског Петровца од родитеља Николе и мајке Росе, рођ. Радошевић.   Основну школу са одличним успјехом и примјерним владањем завршио је шк.1966/67.године.   Још као ученик основне школе јавно је исказао за оно вријеме ''непримјерену'' намјеру да ''учи за попа''. На питање: зашто је то изговорио пред наставником и ученицима, који су због тога прасли у смјех, врло често каже '' ни сам нисам знао зашто сам то рекао. Вјероватно је то била воља божија и призив божији''. Али, његова одлука да ''учи за попа'' наишла је на противљење у његовој породици, а што је резултирало једногодишњим паузирање у његовом редовном школовању.   Шк. 1968/69. године уписао се у петоразредну богословију у манастиру Крки, коју је са одличним успјехом окончао шк. 1973. године. Као ученик богословије био је активан у хорском пјевању и фолклорној секцији и другим манифестацијама које су тада биле актуелне у крчкој богословији. У петом разреду богословије испомагао је протојереју Марку Андровићу у вођењу хора богословије. Још као ученик 4. разреда богословије примио је монашки постриг. Замонашио га је блажене успомене владика Стефан Боца, далматински, а потом жички, на бденију уочи празника Рођења Пресвете Богородице (Мале госпојине), 20. септембра 1971. године давши му на монашењу име Хризостом. У чин ђакона (јерођакона) рукоположен је на Крстовдан, 27. септембра 1971. године, а у чин презвитера (јеромонаха) у манастиру Крки, 10. јуна 1973. године. Рукоположио га је епископ далматински Стефан Боца.   Године 1973/74. године служио је војни рок у Краљеву у касарни на Јарчујаку из које је како сам каже ''врло често 'шмугнуо' у манастир Жичу''. И поред свих проблема које је као свештеник имао у ЈНА са великим задовољством се сјећа проведених тренутака у манастиру Жичи са блажене успомене владиком жичким Василијем који му је био и остао узор у сваком погледу, затим сусрета у манастиру Жичи са светим авом Јустином (Поповићем), проведеним сатима са жичким старцима данас већ покојним Доситејем и Герасимом, који су му били велика подршка у тим тешким војничким мјесецима.   1974. године након отслужења војног рока постављен је за секретара Црквеног суда у Епархији далматиснкој у Шибенику. Благословом владике Стефана уписао је ванредне студије теологије у Београду на Богословском факултету, али је због обавезе у епархији далматинској и парохији скрадинској коју је по показаној потреби опслуживао прекинуо ванредно студирање на Богословском факултету у Београду. Већ 1975. године Свети арх.синод га је на препоруку владике Стефана упутио на редовне студије теологије у Букурешт( Румунија), али тамо због политичких разлога (инфорбировска афера Дапчевић) никада није отишао. Благодарећи тој ''афери'' крајем јануару 1976. године владика Стефан га шаље у Солун, Грчку, ради учења грчког језика и припрема за успис на редовне студије теологије на Аристотеловом универзитету у Солуну. На теолошком богословском факултету у Солуну студира од 1976-1980.године. Дипломирао је са одличним успјехом Новембра мјесеца 1980.године. Године 1978. и 1979. у два наврата пратио је курсеве француског језика у Паризу, Француска.   За сво вријеме студирања у Солуну редовно је одлазио на Свету гору Атонску и боравио на њој, прије свега у манастиру Хилендару и другим светогорским манастирма. Посебно је био духовно везан за старца Никанора (Савића), тадашњег првог епитропа Хилендарског и старца. Од њега је много научио а молитва старца Никанора била је да послије завршених студија остане у Хилендару. Његову молбу и жељу тада млади јеромонах Хризостом је осјетио и прихватиои одмах по положеној заклетви на крају студија отишао је у Хилендар. Одлуком стараца манастира Хиленарада уписан је у монахологиј намастира Хиленрада и примио послушања ефимериоса (служашчег јероманаха) и секретара манастира за грчки језик. Међутим, због инсистирања тадашњег владике далматинског Николаја (блаженопочившег митропoлита дабробосанског) да се врати у манастир Крку и да буде наставник у тамошњој богословији почетком 1981.године јеромонах Хризостом се вратио у свој постриг манастир Крку у којој је од септембра 1981. до септембра 1991. године био наставник, васпитач, главни васпитач, манастирски економ, гостопримник, кустос новоотворене ризнице манастира Крупе (1987/88), администратор парохија: ђеврсачке, скрадиснке и брибирске и др.  
      23. маја 1991. године Свети архијерејски сабор изабаро га је за првог Епископа новокреиране (1990) епархије бихаћко-петровачке, а устоличен је одлуком Светог арх.синода 4. августа 1991. године у храму св. Саве у Дрвару из разлога што катедрални храм у Бос.Петровцу био у фази реконструкције. Административно епархију бихаћко-петровачку примио је 22. августа 1991.године од дотадашњег администратора епископа далматинског г.Николаја Мрђе.
      Дошао је на епархију буквално без игдје ичега и народским језиком речено ''голу ледину''. То га није обесхрабрило. Имао је вјеру у Бога и повјерење у своје епархиоте. На епархији бихаћко-петровачкој остао је пуне 22. године (1991- 2013). Оставља се историји и историчарима да изучавају и пишу шта се све дешавало у овом периоду његова живота, као и то шта је све преосвећени владика Хризостом учинио у овој епархији и под каквим условима и околностима.
      Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, дана 1. јуна 2013. године, на упражњену катедру епископа зворничко-тузланских изабран је досадашњи епископ бихаћко-петровачки Хризостом. Дана 13. јула 2013. године, Митрополит Хризостом устоличен је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Бијељини. Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота Републике Српске, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве, као и представници других вјерских заједница.
      Његово Високопреосвештенство Митрополит Дабробосански Хризостом после четири године архипастирског рада у епархији зворничко- тузланској, Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ дана 24. маја 2017. године, изабран је за Митрополита дабробосанског.
      На трону Митрополита дабробосанских, новоизабрани Митрополит Хризостом наслиједио је блаженопочившег Митрополита Николаја.
      Устоличен је у трон митрополита дабробосанских 03.09.2017. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Иринеј .Чин устоличења обавио је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј. Устоличењу Митрополита Хризостома присуствовале су многе личности из јавног живота, епископи и свештенство многобројних епархија Српске православне цркве и Грчке православне цркве, као и представници других вјерских заједница.
      Његово Високопреосвештенство Митрополит Хризостом је 61. по реду Архијереј на трону дабробосанких митрополита од оснивања Митрополије 1220. године коју је основао Св. Сава.
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Митрополит дабробосански Хризостом до избора новог патријарха српског председава Светим Архијерејским Синодом
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM    
×
×
  • Креирај ново...