Jump to content

Препоручена порука

Цитат

 

Никита Ститат учи да ум поседује четири силе: разумевање, проницљивост, схватање и довитљивост (умешност, присебност, оштроумност). Ове четири силе ума мморају се ујединити са четири опште врлине душе, односно:

  • разумевање са целомудреношћу душе,
  • проницљивост са разборитошћу,
  • схватање са правдом,
  • довитљивост са одважношћу.

То уобличује "ватрену кочију која језди преко неба" и супротставља се трима страстима: среброљубљу, сластољубљу и славољубљу.

(Делатна поглавља, Добротољубље, 3. том, стр. 275)

 

_______________________

Хајде да мало разјаснимо ове термине, шта се на шта односи. Рецимо, по чему се разликују разумевање и схватање? Шта би тачно била проницљивост? И на који начин се остварује веза поменутих сила са врлинама?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Uf, ko ce ga znati sta je tacno sve to.

Nesto bas citam ovih dana Dobrotoljublje (trazim iskaze svetitelja o mitarstvima....:stadaradim:) i vidim da se cesto pominje duhovni zakon i verovatno u tom zakonu postoje odredjene postavke sta je razumevanje, shvatanje, pronicljivost, dovitljivost i kako se to u praksi vezuje sa borbom protiv greha i za sticanje vrlina.

I, kako to razjasniti, pravo da kazem, ..... nemam pojma bas....:scratch_head:

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кад смо код повезивања ево једног сличног запажања од истог светитеља:

Цитат

Човек има пет чула, а тако постоји и пет подвига: бдење, богомислије, молитва, самоуздржање и безмолвије (исихија, тиховање). Подвижници би требало да пет чула повежу са пет подвига:

  • вид са бдењем,
  • слух са богомислијем,
  • мирис са молитвом,
  • укус са самоуздржањем,
  • а додир са исихијом (безмолвијем).

Онај ко успе да их уједини, "брзо очишћује ум своје душе и он на овај начин постаје бестрасан и прозорљив".

("Никита Ститат - Практична поглавља", Добротољубље, 3. том, стр. 295)

Ето, можда нас то доведе до неког одговора. :)

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Slazem se.

Samo mislim da ne trebamo izvlaciti konacne zakljucke jer mislim da je bas kompleksno pitanje.  :sossos:

Mislim da odgovore mozemo pronaci i kod sv.Ignjatija Brjancaninova koji se bavio time i opisivao u svojom delima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Четири године од упокојења блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима (Мочевића) навршило се у уторак, 24. новембра 2020. лета Господњег, на празник Светог великомученика краља Стефана Дечанског и Светог мученика Мине.     Епископ јегарски Јероним (Мочевић) рођен је у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора Светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник  Светог Саве, првог Архиепископа српског, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког г. Иринеја.   Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори, где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку.   У чин архиђакона је рукопoложен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу свих светих,  9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра теологије. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика у Безансону (Француска).   У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског г. Јакова на празник Светог апостола Филипа 2008. године, у цркви Свете Филотеје у Смирни (Мала Азија). У манастиру Светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику Светог пророка Илије, Митрополит иконијски г. Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика на Универзитету у Бечу. Бавио се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говорио је грчки, италијански, француски, руски, немачки и енглески језик.   На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког. Чин хиротоније извршио је Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, 28. септембра 2014. године. Патријарху су саслуживала двадесет и два епископа, више архимандрита и протојереја, као и девет ђакона.   Епископ Јероним је, живећи у манастиру Ковиљу, као викар Епископа бачког г. Иринеја, богослужио у многим храмовима Епархије поучавајући верни народ и са својственом му непосредношћу сведочио радост Васкрсења Христова и васкрсења нашег које нам је Господ даровао, којем се надамо и које чекамо.   Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Јерониме!     Поводом четврте годишњице од упокојења незаборавног владике Јеронима, Вашој пажњи препоручујемо следећи садржај:    Звучни запис предавања блаженопочившег владике јегарског Јеронима на тему: Велики вход у Херувимска песма   Интервју блаженопочившег владике јегарског Јеронима у емисији "Агапе", о Божићу 2015. Године (видео)   Звучни запис приступне беседе блаженопочившег владике јегарског Јеронима коју је изговорио на дан хиротоније у свештени епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626.

       
      Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија. 
      Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу.  Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким  садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима).
      Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело.
      По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања  које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија.
      Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње.
      Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања -  Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу.
      Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији.
      Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства.
      Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или  „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis .
      Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о  Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал.
      Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”.
      Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић.
       
      Горан Раденковић,
      проф. Богословије Светога Саве
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      „А сада нешто сасвим другачије“- је реченица коју су у 70-тим годинама прошлог вијека често користили водитељи британске телевизије BBC, како би најавили наредни прилог у емисији као нешто што се радикално разликује од претходног, иако стварна разлика практично није ни постојала. Касније ће ову фразу на саркастичан начин користити комичари из групе Монти Пајтон. Другачијост хумора пајтоноваца, између осталог, се огледала и у исмијавању ауторитета. У својим скечевима су на авангардан начин приказивали све оно што је сачињавало темељ тадашњег британског друштва, тако да од њихових шала није била поштеђена ни хришћанска вјера. То се нарочито види у њиховом филму „Житије Брајаново“, у којем се на ироничан начин приказује вријеме и друштво у периоду Христове проповиједи у Јерусалиму. Но, захваљујући политичкој коректности коју је Ник Кејв ових дана назвао најнесрећнијом религијом у свијету, оваквог хумора у британским медијима већ дужи низ година више нема. Зато се он успјешно извози у тзв. земљама у транзицији. Године пред распадом СФРЈ сведоче о популарности сарајевске групе Топ листа надреалиста. Распаду државне заједнице СЦГ претходиле су, између осталог, и веома гледане емисије на РТЦГ цетињске групе The Books of Knjige. А у наше вријеме је актуелна на једној од београдских телевизија емисија “24 минута“ водитеља Зорана Кесића. Оно што разликује ову емисију у односу на претходно побројане је форма која је готово пресликана од сличних емисија које се емитују на америчким комерцијалним телевизијама, док је њена суштина у пајтоновској побуни против ауторитета. Наиме, у њој се, поред свега осталог, исмијава традиционалност и сваки облик патриотизма. Подразумијева се да од често неумјесних налета сарказма и ироније у ранијим епизодама ове емисије није била поштеђена ни Црква, тј. њено свештенство и вјерници. Но,чини се да је у последњој емисији Кесић отишао и корак даље, будући да се у једном њеном дијелу вријеђају и најинтимнија осјећања вјерника. Наиме, у одјељку који се на друштвеним мрежама може наћи под називом „Како је Василије Острошки победио Мила“, Зоран Кесић, коментаришући резултате избора у Црној Гори, истиче да Свети Василије из оправданих разлога није могао да гласа али је зато, како он каже „исцимао свога P.R.-а митрополита Амфилохија“. Сувишно је и говорити шта у души сваког православног хришћанина који живи на овим поднебљима изазива сам помен Светог Василија Острошког. Такође, непотребно је и напомињати какву нелагоду у свијести једног вјерника изазива оваква квалификација једног угледног архијереја. Но, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесу осјећај и увјерење који нас наводе на помисао да је овај скеч смишљен у периоду прије црногорских избора. Наиме, тада је у појединим круговима у Црној Гори, а како видимо и шире, преовладавало предвиђање да ће митрополит непосредно прије гласања, крај моштију Светог Василија, са крстом у руци проклети све оне који гласају неку од партија које су изгласале антицрквени закон. Међутим, митрополит је намјесто тога, баш као и владика Јоаникије, позвао народ да масовно изађе на изборе и тако потврди своје противљење безбожном закону. Тако је Кесићева и онако лоша шала још више изгубила на значају. Међутим, Кесић и његов тим, будући да су им за ову епизоду очито биле неопходне митрополитове клетве, овдје нису стали. Наиме, они проналазе једну митрополитову бесједу изговорену прије више година и емитују је у овој емисији. У њој се, између осталог каже да ако неко од Црногораца и Брђана одступи од наде у једнородну и једновјерну Русију „да Бог да јаки те од њега живога меса отпадало“. Оно што је Кесић намјерно избјегао да каже јесте да у овом дјелу своје бесједе митрополит Амфилохије, заправо, цитира Светог Петра Цетињског. Толико о објективности овог водитеља.
      „Ја нисам болестан. Ја само немам идеја.“- рефрен је пјесме једног новосадског панк-рок састава. Склони смо да вјерујемо да је овдје ријеч управо о томе. Након више од двјеста емитованих епизода, код Зорана Кесића и екипе која му пише сценарио емисије, изгледа да је дошло до ауторске кризе. Ово одсуство идеја ће се све више компензовати честим нападима на Цркву и православну вјеру како би се задржала публика и, ништа мање важни финансијери. Нама само преостаје да се надамо да се у наредним епизодама бар неће вријеђати најтананија осјећања вјерника. Но, оно што је свакако сигурно јесте чињеница да су нам, поред ријалити програма, претходне суботе преко последње Кесићеве емисије, црногорски кабловски оператери понудили додатних 24 минута неукуса и неоригиналности.
      Ђакон Павле Љешковић,
      професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду Будви

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...