Jump to content
раб.аџија

Четрдесет дана под Острогом

Rate this topic

Recommended Posts

Четрдесет дана под Острогом



Постављена слика


      Некада сам много смиренија прелазила пут до Острога, а сада са сваким пређеним километром множе се моје недоумице, а сумње ме свом силином раздиру. Нисам ли пожурила? Неће ли моје присуство бити нека врста сметње монашком спокојству? Нећу ли им пореметити дуго стицани и споља ничим ометани мир? Можда ће моје присуство доживети као чин светогрђа или јерес што се неприпремљена приклањам једном животу изван свих клишеа. Глава ми је пуна различитих питања која себи постављам, а одговор је само један: остати доследна, искористити на најбољи начин благослов за боравак у манастиру који сам већ добила.
      Ни ове године нисам могла да се одупрем "позиву" манастира, овог духовног мајдана молитвеног средишта. Увек му се одазивам. Острог је за мене мистика, тајанственост која привлачи па чини да увек размишљам о њему и чекам следећи пут када ћу "чути" позив и кренути пут Острога.
      Упозорења су стизала са више страна да живот монаха није заоденут фасцинацијама, већ да је то аскеза у најтежем облику, да су услови сурови за мирјане (они који нису свештена лица). Нисам се обазирала, јер сам по сваку цену желела да живим као монахиња по типицима које прописује манастир. (Време ће показати да су под Острогом они најстрожи).
      Благослов за боравак у овој великој светињи доживела сам као дар с неба, јер је велика срећа овде бити само један дан. Четрдесет дана колико ћу провести под Острогом велика је Божја милост и за мене неизрецива срећа.
     
      У КЕЛИЈИ: Коначно стижем. Улазим у велику манастирску порту и упућујем се Доњем манастиру. Очекујем од Бога надахнуће. Треба да прикупим снагу за један нови живот врло суров и пун одрицања, али моја одлука да останем је неопозива.
      Почетак је марта. Под Острогом је врло хладно. Мало је верника. На богослужењу су монаси, дакле домаћини, чији ћу члан братства ускоро постати. Молим Бога да ми да снагу да издржим и пребродим сва искушења до којих ће доћи. Монаси не обраћају пажњу на мене мислећи да сам једна од многобројних поклоника који овде долазе.
      Јављам се старешини манастира, игуману, човеку ретке духовне снаге. Одређује ми келију у којој ћу живети за време боравка под Острогом. Добијам задужење за посао што се на речнику монаха зове послушање.
      Улазим у своју келију. Просторија је таман довољна за кревет и пећ. С муком би некако, могли да се сместе сто и столица. Девојка задужена за чишћење и одржавање манастирских просторија није из редова монаха. Пожелевши ми пријатан боравак у манастиру, напушта ме.
      Посматрам келију. Каква скромна просторија! На кревету нема душека. Преко дасака на којима ћу спавати пребачено је само једно ћебе. Тако, дакле, спавају монаси.
      Нема никаквих удобности. О простиркама на поду и завесама ни говора. Мисли су ми збркане, али сам чврсто решена да све издржим.
     
      ВЕЧЕРА: После вечерње службе одлазим на вечеру. Седамнаест је часова и време је за један од два оброка колико их укупно има. Показују ми моје место за огромним мермерним трпезаријским столом. На њему су тањири од росфраја, чиније са ретком чорбом од бораније на којој не видим ни кап масноће, али је на столу боца с маслиновим уљем које свако може да користи по жељи. У корпицама је бели и црни хлеб.
      После чорбе добијамо зелене и црне маслине, врло крупне и укусне, донете са Хиландара. Када није пост, на столу се нађе сир, кајмак и понекад парче пите. Несташица млека и овде се осећа.
      Са јелом се почиње када уђе јеромонах. У дубокој тишини, погнутих глава слуша се његова кратка молитва која садржи захвалност Богу за трпезу. На његов знак и уз благослов почиње се са јелом.
      Једе се на брзину. Нема густирања, јер би то било стомакоугађање што је за монахе велики грех.
      Оброк траје петнаестак минута када ће звоно означити крај обеда. Док траје ручак и вечера, монах-искушеник чита делове из Светог писма, књиге Богом откривене и Духом светим надахнуте.
      Осећам скривене упитне погледе на себи. Процењују ме. Да ли ће ми се обраћати? Они, углавном, ћуте. Ни међусобно много не разговарају. Мало говоре и када је договор око посла у питању. Неповерљиви су према непознатима и недобронамернима. Молитва и ћутање су врлине којима се приклањају.
     
      ВЕЧЕРНЈИ МИР: Излазим у манастирску порту. Дан је на измаку. Широко отворених очију посматрам његов смирај. Прилазим огради. Манастир је на великој надморској висини. Дишем пуним плућима.
      Касно ми је да идем у Горњи манастир да се поклоним Свецу. Треба прећи три километра до њега. Ходање отежава велики успон, али то не спречава вернике да неки пешке, а неки на коленима превале то растојање. ЛЈуди различито исказују своје поштовање.
      Манастир тоне у тишину. Чује се само још понеки пригушен глас. Поред мене промакне понеки монах, ћутљив, загледан и у припремама за дуге ноћне молитве.
      А онда завлада дубоки мир. Сама сам са својим мислима. Прија ми ова апостолска самоћа. Усхићена сам. Како бих желела да у свој свет понесем овај склад и смисао за наше прилике непостојећи.
      Монаси су у својим келијама. Моле се. Као далек одјек кроз неки одшкринут прозор допиру до мене делови молитве. Испуњава ме осећање од кога ми се нека милина разлива по читавом телу. Сузе ми навиру, али не знам зашто.
      Враћам се у келију. Са бележницом на крилу слажем прве утиске. Почињем и са читањем. Узимам једну из гомиле књига које сам добила да прочитам. Желим много тога да сазнам што ми је, не мојом вољом, ускраћено у младости и током школовања.
     
      НОВИ ДАН: Сваког јутра у пет часова, у само праскозорје, оглашавају се манастирска звона. То је једино ремећење боговске тишине у овој светињи. Време је за јутарњу службу. Ненавикнута да лежим на даскама нисам могла заспати читаву ноћ, али радознало посматрам прве наговештаје јутра у манастиру.
      Не знам да ли су моји домаћини претпоставили шта се са мном дешавало у току ноћи, али била сам пријатно изненађена видевши да ми уносе душек, сто и столицу. Много сам им захвална. У тамо неком свом животу никада нисам ценила ово што сада уносе у моју келију. Насмејах се себи.
      На послушање додељена сам дивној монахињи, стрпљивој, љубазној. Много сам од ње научила. Бићу јој помоћ око одржавања зелених површина у манастиру и око поделе поклона који свакодневно пристижу.
      Она је некада припадала стручном тиму у великом београдском предузећу. Цењена, поштована, али одлази у цркву кад се није смело. И једног дана, када је љубав према Богу однела превагу, упућује се под Острог. То је њена животна прича.
      Нико ме није питао какво послушање желим, а да су то учинили, одмах бих се определила за чување јагањаца у великом стаду. Расуле се овце и јагањци као бисери по околним брежуљцима. Некада улетим међу њих па не знам које бих пре помазила.
      Када је реч о овоме треба знати да монаси једу месо само четири пута годишње, а многи ни тада. Јагањце добије на поклон Богословија на Цетињу за младе будуће теологе.
     
      РАД И ТРПЛЈЕНЈЕ: И тако свакога дана, са пољопривредним алаткама на рамену, одлазим на посао. Радим предано. Осећам да ме и даље кришом посматрају, одмеравају, процењују о чему ће ми касније рећи. Настојим да им се приближим.
      Монаси раде и ћуте. Нико ни реч да изусти, а ако баш инсистирате на нечему, одговориће вам. Срећа је бити са њима. Много су мудри. Ретко ћете наићи на необразованог монаха. Хтела бих да забележим много тога што кажу, али на свој нови посао не носим бележницу.
      На висини на којој се манастир налази сунце некада жестоко пече, а монаси раде у црним мантијама. Све монахиње имају покривене главе. Никоме, међутим, не пада на памет да се на врућини раскомоти или потражи чашу воде. Трпљење у сваком погледу је начин њиховог живота, али трпљење без роптања.
      Бити са монасима је узвишен чин. Носе радост у души и очима. То су заљубљеници победе доброг над злим. Познати су по благости и по томе што сте увек у праву. Никада вам се неће супротставити, јер показивање памети је гордост што је велики грех. Пуштају вас да сами долазите до закључака, без убеђивања, или неке присиле какав је случај у другим верама. То је само део лепоте наше вере.
      Монаси за себе кажу да су нико, сићушни, незналице, грешници и да живе милошћу Божјом. Запањује претерана скромност тих паметних и школованих људи пред којима сам се често осећала, што неко рече "као да сам потекла од амебе".
      Монахиња код које сам на послушању је једна од најстаријих. Провеле смо много часова не проговоривши. У почетку ме је то збуњивало, а онда сам и сама схватила да смо само у ћутању окренути себи, а за блискост са самим собом потребни су дуги часови у тишини.
      Много сам од ње научила. У ретким часовима када се није молила, покушавала је да ми укаже на то да је зло део наше природе. Говорила је да је лако бити зао, јер то не изискује никакав напор, ни отпор, а да добро представља усамљенички, тежак пут често несхваћен. То је пут на коме се посрће и њега прихватају само јаки и свесни, јер доброта као и љубав тражи огромну духовну снагу, уздржаност и промишљеност.
      Тако је лепо умела да говори о људском срцу као о месту на коме се повезују мисли и емоције у хармоничну целину и стапају у нешто много веће, па је то права и најдубља човекова суштина. Никада се није смејала, али су то њене очи чиниле. У њима су се огледала сва њена расположења.
     
      ПОКЛОНИЦИ: Кажу да су посете показатељ вредности једног манастира. Ако је то тачно, онда је Острог на првом месту. ЛЈуди из целог света и различитих вера долазе да се поклоне свецу. Није редак случај да сретнете Турке, Арапе, Шиптаре, католике из целог света.
      Мотиви посета су различити. Неки сврате да на брзину доживе чудо (обично се враћају с мора), неки да завире у оно тајновито, недокучиво, да донекле задовоље своју упитаност, али многи траже уточиште за пољуљану наду или да окрепе душу. То су прави поклоници. Они у молитвама траже решење за своје недоумице или несрећу.
      Монах који је дежурао крај Свечева одра испричао ми је о необичној молби групе младића који су тражили благослов да могу ићи у крађу у Италију. Нису могли да схвате свештениково одбијање, јер "не краду у својој земљи". Осим молби за здравље и срећу, људи се најчешће, у ова кризна времена, моле за посао, за више пара.
      Острог је најбогатији манастир на Балкану. Река људи који долазе да се поклоне Свечевим моштима, тече без престанка. Некада из читаве земље дође дневно и по седамдесет аутобуса. Сви доносе новац и поклоне, али манастир мало од тога оставља себи.
      Познати су по томе што живе по најстрожим типицима, па готово све поклоне деле другим манастирима, црквама, Богословији на Цетињу, сиротињи у Републици Српској, Бањој Луци, Херцеговини. Видела сам пуно избегличких породица са Косова које су биле збринуте и упућене даље, јер су друге већ чекале на помоћ. Када је већ о томе реч, рекоше ми да једну трећину укупних трошкова Богословије на Цетињу сноси манастир Острог. Сиротиња добија много поклона: од ћебади, постељине, одеће, обуће, до веша и чарапа. Игуман се труди да свако добије и одређену количину новца за пут или неке друге потребе.
      Нешто постаје обичај, а то је да ожалошћене породице чија деца, обично младићи и девојке, погину у саобраћајној несрећи њихову сасвим нову гардеробу поклоне манастиру. Имала сам прилике да видим хаљине, јакне, мантиле најпознатијих светских креатора.
     
      МОНАСИ: Старосна структура монаха под Острогом је прилично уједначена. Млади монаси су углавном, у Јован-Долу, скиту крај Никшића, а монахиње у манастиру Пиперима. Међу старијима под Острогом је била само једна млада која је пре монаштва дипломирала на Економском факултету. Она ради на манастирском компјутеру.
      Упознала сам две младе монахиње (интерниста и кардиолог). Плене једноставношћу. Заувек су раскрстиле са мирјанским животом. Једном ми је непажњом излетело питање да ли су срећне. Одговор је стигао истовремено "да нисмо, не бисмо биле овде". Први пут сам тада видела ведар осмех на лицу монахиња.
      Острог је стециште младих који долазе да се крсте у овој светињи. Крштења су бесплатна и обављају се на свака два сата када се крсти истовремено и до тридесет млађих поређаних у полукруг. Лепо је видети овај обред. По његовом завршетку сви љубе своје кумове које су, углавном, први пут у животу видели, јер нису знали да је кум незаобилазна личност за обред крштења.
     

1172919893000_1ostrog_monastery_-1.jpg




+++++++++++++++++++++++++++++++++++++





Чуда се дешавају




      Манастир Острог се састоји од два манастира: Горњег и Доњег. У Горњем је тело Свеца Василија Острошког Чудотворца. По црквеним православним канонима тела умрлих се не балсамују, а тело нашег Свеца остало је у целости од средине 17. века када се упокојио.

      После одређеног броја година Свеца пресвлаче. Последње пресвлачење било је 1996. године. Монах који је присуствовао свечаном чину рекао ми је да су Свечеве ноге и руке потпуно савитљиве.

      У црквици испод Часног Крста налазе се мошти овог Чудотворца. Преко његовог тела пребачен је танак покривач. Испод се наслућују обриси читавог тела. Поред одра могу се чути молбе на свим језицима света. Манастир чува пуно штака и носила које су тешки болесници исцеливши се оставили. Стотине прича записаних и у предању круже о Свецу Василију. И рукописна књига ових записа сведочи о чудима.
     
      ЧУДА: Једна неопрезна млада мајка ставља на бедем поред Свечевог гроба колевку са бебом. Немирна беба преврће колевку и пада са висине од седамдесет метара. Колевка се потпуно распала, а беба наставила да гуче лежећи на трави потпуно неозлеђена. Данас је унук ове бебе права манастирска маскота. Често је под Острогом. Нисам успела да га упознам.
      Ово није једини пример. Има их на стотине који потврђују оно што се о овом Свецу говори.
      И писац ових редова доживљава чудо. У фебруару ове године одлазим на познату париску клинику због ослабљеног вида. Пронађоше ми катаракту. Нисам желела да је оперишем пре Острога, јер сам већ имала благослов за боравак. После двадесетак дана проведених у манастиру осећам побољшање, али сам сматрала да је оно тренутно. Бог је, међутим, преко Свеца Василија имао неке друге планове са мном.
      После четрдесет дана наши лекари утврдише да нема ни говора о катаракти. Документацију са париске клинике чувам за успомену. Много је непознаница и пуно мистичног везано за овај манастир.

      У Горњем манастиру, крај самог звоника, налази се место где је Светац издахнуо. Ту је из стене никла винова лоза која и данас рађа. Често сам на том невеликом простору. Окопавам и заливам цвеће.
      Пријатно сам изненађена када хеликоптер наше војске "прави поклон" изнад звоника. То се наши војници клањају Свецу. И тако свакога дана.
      Тражећи путеве ка Богу људи науче да треба оставити по страни наше реално просуђивање, логику, неке узрочно-последичне везе. Треба се препустити осећањима. Тада нас срце уводи у само средиште догађања указујући на нешто непознато, на једну другачију димензију живота о каквој до сада нисмо размишљали.
     
      ОТАЦ ТАДЕЈ: Наш велики духовник из манастира Витовнице, који се налази на путу према Петровцу на Млави, увек је изазивао велику пажњу. Где год да се појави, централна је личност, а његове се речи памте и понављају. Тако је било и овога пута када се обрео под Острогом. Међу монасима у овом манастиру је доста његове духовне деце. Дочекали су га као најрођенијег.
      Отац Тадеј је, уопште, свуда омиљен. Чим се чуло да је под Острогом, читава Црна Гора упутила се ка манастиру. Верници постављају питања, а он, иако у дубокој старости, покушава да свима одговори.
      Отац Јоил са Острога, будући да је духовно чедо мудрог Старца, одводи га у манастир изнад Колашина где снег почиње да копни тек маја месеца.
      Услед оштре климе позли оцу Тадеју па господин митрополит Амфилохије Радовић, наређује да га доведу на Превлаку. Стање здравља је кренуло на боље, и отац Јоил га поново враћа у Колашин. Али овога пута болест узима маха па војска хеликоптером пребацује оца Тадеја у манастир Дуљево изнад Будве.
      Прошло је више од двадесет дана како сам под Острогом, а никако немам прилику да посетим оца Тадеја. Овог великана наше духовне школе добро познајем. Са групом жена често сам одлазила у Витовницу, не да нам "нешто каже", већ да помогнемо манастиру у коме је мало монаха, а пуно посла. Увек је било много верника који су долазили да чују Старчеву живу реч.
     
      СУСРЕТ: Једнога дана доживљавам пријатно изненађење. Љубазни домаћини са Острога одлучују да ме манастирским џипом пребаце до Дуљева. Молим за благослов да са мном крене и монахиња код које сам на послушању, јер је она ушла у монашки живот уз духовне поуке оца Тадеја.
      Грабимо према Будви одакле почиње успон ка овом малом манастиру. Дан за памћење! Ведар, насмејан. Скоро у сваком дворишту цветају магнолије. Осећам неку врсту менталног купања. Срећна сам због скорог сусрета са мудрим Старцем.
      Манастирско двориште у Дуљеву није велико. У њему послује млађи јеромонах. Кад је чуо разлог нашег доласка, рече нам да се одмах вратимо, јер би "пола Црне Горе то исто хтело, а отац нема благослов да било кога прими". НЈегов домаћин не дозвољава никакве посете, јер је у схими, а то значи да не говори. Све време проводи у молитвама и ћутању. Ретко једе.
      Осетила сам олакшање чувши да домаћин није тренутно у манастиру. Колико сам дуго чекала овај тренутак и превалила толики пут! Упркос противљењу младог јеромонаха покуцах на келију оца Тадеја. Нико се не јавља.
      Одшкринем врата и видим га како намешта кревет мени окренут леђима. Позвах га, а он не окрећући се рече како нема благослов да било кога прима и да се сместа вратим кући.
      На моје инсистирање окреће се. И он се радује сусрету. Покушавам да му помогнем да сиђе до трпезарије. Одбија помоћ. Од последњег сусрета он се освежио, опоравио. О плановима за повратак у Витовницу ништа не говори, али је пресрећан због начина како су га Црногорци прихватили. Указују му пажњу на сваком кораку и никако не желе да се врати у Витовницу. Он је за њих живи светац.

      Седимо у манастирској трпезарији. Вадимо поклоне које смо донели. Знамо да је воће потребно монаху, а нигде га не примећујем у трпезарији. Отац Тадеј, вероватно, следи пример свог домаћина - и он дане проводи у великом одрицању.
      Питамо га како да се понашамо у ситуацији каква нам је у земљи.
      Саветује да се молимо. Говори о нашој великој духовној снази захваљујући којој ћемо моћи и у тренуцима највећих искушења да изађемо као победници, да сачувамо овај свет и себе и смисао нашег постојања у њему.
      На питање шта да поручим нашима у Србији каже: "Молим Вас нека нико не долази. Немам благослов да примам. Овде сам само гост."
      Морам да пожурим натраг ка Острогу, јер је дан на измаку. Опраштам се од драгог Старца. Плачем. Он излази до пута и дуго ми маше.
      У грлу осећам страшну горчину.
     
      ОПРОШТАЈ: Од свих постова васкршњи се издваја по строгости и значају. Установљен је још у апостолска времена. У време његовог трајања у свакој молитви обраћамо се Богу за опроштај грехова.
      У манастиру се, уочи поста, дешава нешто необично. Сви монаси су у новим мантијама, ужурбани. Атмосфера постаје свечана. Чека се игуман па да сви кренемо у Горњи манастир где ћемо се молити Богу да нам опрости за све оно што смо грешили према свима, али у првом реду према најближима.
      На путу ка Горњем манастиру толико је верника као да се цела Црна Гора покренула. На паркингу примећујем и кола београдске регистрације.
      Сви су монаси поред Свеца. Литургију држи игуман што свему даје посебан значај. Чује се византијско појање из грла свих монаха који су на коленима и челом на земљи. Праве метанија којих ће бити у време поста свакога дана на богослужењу.
      Више стотина људи било је ван манастира у истом положају као монаси. Правили су метанија. Они ближи клечали су на бетону, а даљи на земљи. Нисам успела да их све обухватим погледом. Целу литургију прати предивно појање.
      Наше православље је познато по духовним песмама. Постоје подаци који тачно говоре колико је људи римокатоличке и протестантске вере прешло у православље задивљено лепотом наших духовних песама. О томе сведоче и многи скитови око Хиландара које су купили људи других вера.
      Монахиња ме вуче провлачећи се између монаха и верника. Жели да смо ближе Свецу. Посматрам призор који ће ми остати урезан у памћење. Сви су на земљи, на коленима. Потресена изнад сваке границе почињем да плачем.

      Изненађење ме је тек чекало када је служба у Цркви била завршена. Сви монаси су клечали један према другоме и молили за опроштај. Тако су један по један долазили и до мене говорећи: "Опростите, сестро, ако сам Вас било чиме повредио." Моје сузе биле су им одговор. Чиме су ми се могли замерити ови дивни људи?!
      Одлазим у келију уплакана, тронута. Питања ми навиру. Ако бисмо у мирјанству овако поступали, било би мање затрованих односа, мржње, жучи. Схватам да је Божја милост безгранична, али морамо да се молимо, тражимо опроштај.
     

ostrog-blog-3.jpg


+++++++++++++++++++++++++++++++++++++


Град монаха




      Прва три дана часног поста нема хране. Увече добијамо само шољу чаја. У моју келију на брзину уђе понека монахиња носећи ми половину јабуке.
      Оне су навикнуте на овако ригорозан пост, али се брину за мене како ћу поднети. Одбијам понуђено. Ни ја нисам гладна. Желим да будем као оне.
      У време поста смањен је обим послова. Игуман инсистира да сви они који обављају тешке послове у време строгог поста престану са радом.
      Посматрам монахе убледеле, прозрачне. Осећам њихово стрпљиво подношење тешкоћа, тиху борбу.
      Пост је у току.
      Једнога дана рекоше ми да сам добила благослов да идем на причешће у скит крај Никшића. Дадоше му име Јован До по Свецу Јовану Крститељу. Осећам да постоји нека виша правда која зна сваку нашу жељу и мисао.
      Много сам желела да видим скит о коме годинама слушам. То је град монаха. Кад се заврши, биће као Хиландар. Жене неће моћи да га посећују.

      До скита води козја стаза. Беспуће. Молим за благослов да са мном иде и монахиња код које сам на послушању.
      Скит се налази на око осам стотина метара надморске висине. Манастирски џип се споро пробија, а онда одједном, у великој долини укљештеној међу брдима, угледасмо неколико манастира.
      То руши моју представу о једном скиту. Градња је престала у зимском периоду, али ће се наставити чим време буде дозволило. Оштар ветар који је јако дувао није могао да ме спречи да свуда завирим. Прави град монаха. Монашка лавра!
      У ово огромно градилиште много је труда уложено. То се осећа на сваком кораку. ЛЈудска рука која је сваки камен уграђивала уткала је у њега много љубави, па кад се нађете усред свих тих стазица и путељака што воде у различите цркве помислите да се налазите на неком Божанском раскршћу.

      Наизглед обична слова, дубоко урезана исијавају снагу тајанствених порука. Тада се осећате узвишено и као да сте достигли духовно узрастање. Уметник је у том тренутку осликавао куполу у тек изграђеној цркви.
      Из цркве се чује појање, па вас та музика понесе и узнесе. Поверујете да је људска доброта свуда око вас, а ви сликар људских душа. Прилазим да примим причешће које ћу памтити. Само је НЈегово Свевидеће око знало за моју жељу да видим скит и преко игумана послао поруку.

      Овде је много образованих младих монаха. Упознајем једног за кога рекоше да је у Лондону завршио два факултета. Не знам чиме више осваја: да ли знањем или физичком лепотом. Живи на пустом острву са змијама. Дође под Острог петнаестодневно за брашно да би месио хлеб. Ведар монах који тврди да свако мора да добије порцију пакла на земљи, али то није ништа у поређењу са емоционалним тријумфом који праведнике Горе очекује. Дакле, вреди се помучити.
     
      ОТАЦ ЛАЗАР: Свима је јасно да Јован До гради игуман острошки, али ако њега питате, спремно одговара да то чине Свети Василије и Свети Јован Крститељ. У томе је категоричан.
      Познајући га као врло скромног човека, не инсистирам, али ћу навести речи владике Атанасија Јевтића изговорене на прослави у Јован Долу када је између осталог рекао: "Овде отац Лазар ствара место покајања за сав српски народ, јер је Господ преко Светог Јована благословио оца Лазара да покаже пример обнављања и покајања. Тако ћемо добити још једну велику духовну школу."
      Отац Лазар је, када слушате монахе под Острогом, највећи аскета и најбољи монах. То је тачно, јер га знам још из времена када је почео да узима само један или два оброка недељно.
      Пред његовом исповедаоницом често се редови отегну у недоглед и он тада, не правећи паузу слуша страшне исповести које га до темеља потресају, али људи одлазе утешени, смирени. Једини је духовник за више манастира. На Цетињу, у Богословији, док је отац Лазар исповедао ученике, чула сам дечака будућег свештеника, када је излетео из учионице како каже: "Диван је. Име му је љубав."
      Под Острогом је монах пореклом са Космаја. Посматрајући несрећне који овде долазе чујем га како теши људе да не клону, јер не могу изменити своју судбину, али духовна снага у човеку увек помогне да се тешкоће поднесу и на крају човек побеђује.
      Монах - Космајац носи благост у очима, а кува најлепше чајеве од разних дивљих биљака. Прави сокове, мелеме, и велики је мајстор у прављењу и гравирању крстова.
     
      ДВЕ СЕСТРЕ: Много је интересантног у животима ових људи, али нигде нема оног увреженог у нашем народу да разочаран човек постаје монах. Одговор свих своди се на то да трагајући за вишим облицима духовности нису желели да остану у мирјанству. Овде су нашли свој идеал замишљене лепоте који следе и за који живе. Рекоше ми, још да је у сваког од нас уложен Божји капитал па се они труде да својим животима посвећеним Богу то поверење оправдају.
      Упознајем девојку отмене лепоте као да је сишла са неке од фресака. Студирала је са четири године млађом сестром у Београду. НЈена сестра, студент генерације на Ликовној академији, одлази у Грчку на постдипломске студије. Тамо улази у многе цркве и манастире и открива да је то оно за чим је трагала. Ни велико противљење родитеља није је спречило да се замонаши. Убрзо постаје игуманија.
      Старија сестра напушта студије стоматологије и придружује јој се. Питам је како изгледа када старија сестра свакога јутра, тражећи благослов, љуби руку млађој сестри и при том је зове мати. "Сасвим природно", каже В. која је из редова мирјана запослена у манастиру, "и када смо саме, исто се понашам". Не знам да ли разумете, али моја сестра благосиљајући даје, у ствари, Божји благослов." Било ми је јасно, али и необично.
      Река људи одлази са Острога са промењеним уверењима која живот исправљају или усмеравају у бољем смеру - ка узвишенијим циљевима. Млади у томе предњаче. Посматрам их како спавају аскетски на голим клупама, а не у конаку на креветима.
      Млади монах представља ми тројицу младића са интересантном причом. Почео је рат. Момци су добили позиве. Један од њих, мајстор, морао је нешто да поправи у манастиру па су му остала двојица правила друштво. По завршеном послу монах жели да им очита молитву над Свечевим моштима - да се живи врате кућама. Тако је и било. Кажу да се около страшно гинуло, а њих метак није ни окрзнуо. Ови момци редовно долазе под Острог и спавају на клупи.
     
      НА КРАЈУ: Тешко је схватити то недокучиво што човек сигурно неће одгонетнути, а што се назива Божјом вољом или да се схвати да је дар Божји нематеријални и да се зове Благодат. Кажу да је то неизрециво, несхватљиво и најбогатије чудо од кога човек постаје многоок и бистроум, а његови природни дарови и таленти се просветљују, јачају, обнављају.
      Упознала сам манастирски живот, прочитала много Светоотачких књига и сваке ноћи узалудно упирала поглед у небо не бих ли, како неко рече "на паперјастим облацима приметила човека са књигом рачуна са двоструким књижењем: за праведнике и грешнике". Нисам га видела, али се одлично сећам стихова: "Боже, колико ли плаво просипаш само да те не бисмо видели."
      Ближи се крај мом боравку. Прошло је четрдесет дана проведених са овим дивним људима. Одлазим богатија нечим немерљивим, невидљивим и много срећнија. Овде човек научи да је врлина бити скроман и задовољан малим и да материјално благостање не значи срећу.
      Сви ми прилазе да се поздраве. Грле ме, а затим ми предају поклоне које ваде из недара, испод мантија. Поклањају ми Свето писмо, молитвенике, крстиће, бројанице, иконице.
      Дају ми једино што имају, јер живећи у дубокој аскези немају ништа.
      Стари монах пружа ми сасушену јабуку. Све их грлим и обећавам да ћу опет доћи.
      Гушим се у сузама.
     

ostrog_2.jpg


Проф. Биљана Лазаревић из Смедерева предавала је српско-хрватски језик и књижевност до пензије. Стекла је углед и поштовање: шест награда на савезним такмичењима, знатно више на републичким. По природи посла који је радила и у духу времена у коме је живела - своје интересовање држала је подаље од религије, цркве, молитве и манастира.
      Онда се променило време, променио се живот проф. Лазаревић и - она је пронашла веру. Али госпођа Лазаревић
      је од оне врсте људи која се ничег не лаћа без видних последица. Тако је плод њеног ангажовања библиотека о вери која је придодата фонду градске библиотеке у Смедереву. А почетком године проф. Биљана Лазаревић је решила да "окуси" манастирски живот. Добила је дозволу да 40 дана проведе у манастиру, али не било ком. Била је у Острогу - светом месту које је сваке године циљ хиљада ходочасника. Ово је њен запис о људима који су тамо, и о том изузетном месту.
      (Крај)

http://www.nin.co.rs/2000-12/21/15804.html





Отац Јоил - молитва Св. Василију Острошком
Отац Јоил - молитва Св. Василију Острошком, чита о.Јоил


О гробу мајке Светога Василија Острошког Чудотворца!
О гробу мајке Светога Василија Острошког Чудотворца, чита Краљ Петар

Sveti Vasilije Ostroški - Litija i Čudo
Литија кроз Херцеговину 1996.године

Sveti Vasilije Ostroški - život i čuda (3/3)
СЛАВА И МИЛОСТ СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prelepo svedočanstvo bogotražiteljke iz Smedereva. Iako je reč o članku od pre 10 godina, ništa ne gubi na svojoj duhovnoj dimenziji i svevremenosti.

Ovaj članak me je zaintrigirao i zbog pominjanja Jovan Dola. Nisam ranije čuo za to mesto i tu novu monašku "državu" koja će funkcionisati po načelima Svete Gore (bez žena).

Pokušao sam da proguglam sa tim pojmom i jedino sam došao do informacija iz 2005'te godine kada je tamo vršena racija zbog potrage za Karadžićem.

Da li bi mogao neko više nešto da kaže o Jovan Dolu. Da li je završena gradnja, gde se to tačno nalazi, šta, gde, ko, kako...i ostalih 1000 kako i 1000 zašto pitanja i odgovora.

Unapred zahvalan, brat VSI.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U Jovan Dolu nadomak Niksica osnovan prvi monaski skit u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

CUDO SVETOG VASILIJA OSTROSKOG

Nadaleko poznat po svetom Vasilju Ostroskom, svetitelju i cudotvorcu, manastir Ostrog dobio je i svoj

skit, prvi takve vrste u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pod navalom hodocasnika i turista ostroski monasi

povukli su se u monacko "selo" u Jovan Dolu, udaljenom desetak kilometara od Niksica, gde je prosle

nedelje osvestana glavna crkva skita posvecena Rodjenju svetog Jovana Pretece. Nekoliko stotina

vernika iz Crne Gore i Hercegovine, predstavnici savezne i crnogorske vlade nasli su se na osvecenju

svetinje, u koju je za tu priliku iz Cetinjskog manastira bila doneta jedna od najdragocenijih hriscanskih

relikvija - desna ruka svetog Jovana Krstitelja.

Grupa beogradskih prijatelja "Svetigore", izdavacke kuce Mitropolije crnogorsko-primorske, stigla je na

mesto dogadjaja preko manastira Morace i nezaobilaznog Ostroga i poklonjenja mostima svetog Vasilija

Ostroskog. Kako nam je receno, zenski deo grupe imao je jedinstvenu priliku da na praznik svetog

Jovana Zlatoustog i osvecenje glavnog hrama udje u Ostroski skit, ciji tipik, po strogosti, ne zaostaje za

svetogorskim pravilima monasnog zivota. Najavljeno je da ce izvesna ogranicenja vaziti i za posete

muskaraca svetovnjaka koji ce u skit svetog Jovana Pretece ubuduce moci da udju samo uz posebne

dozvole, mada ce se konacna odluka o tome tek doneti.

Za razliku od maticnog manastira koji sa ostroske visine gleda na dolinu Zete, jovandolski skit nalazi se

sa kontra strane Ostroskog masiva. Okrenut je ka zaledju i okruzen cudesnim prirodnim kontrastima, gde

tradicionalni crnogorski (preciznije starohercegovacki) krs oplemenjuju male, neocekivano zelene i plodne

uvale i doline, vestacko jezero, ribnjaci, a sve to u kombinaciji sa mediteranskim rastinjem. Dok na

zetskoj strani, prema tvrdnji domacina, vec mesec dana kise ne prestaju, u Jovan Dolu su se prosle

nedelje tokom osvecenja sabornog hrama i liturgije kao na fimskoj traci smenjivali Sunce, izmaglica i

pljuskovi, u tri navrata praceni gustim gradom tako da se kolicina vode izlivena sa neba mogla porediti

samo sa razmera biblijskog potopa.

Nestvarnost dozivljaja izvan crkve, u sabornom hramu skita do kranjih granica pojacavao je "susret" sa

svetim Jovanom Krstiteljem. Suocenje sa cinjenicom da se ispred vas nalazi ruka, desnica koja je pre

gotovo dve hiljade dotakla glavu Isusa Hrista, krstivsi ga u reci Jordanu, nalik je na neku vrstu

Jevandjelja uzivo i ni u kom slucaju nije samo prosta stvar verovanja ili neverovanja. Inace, ruka svetog

Jovana, zajedno sa stavrotekom u kojoj su cestice Casnog Krsta na kome je Hrist raspet i sa ikonom

Bogorodice Filermanske za koju se veruje da je naslikao sveti Luka, predstavlja tri najdragocenije

hriscanske relikvije. Sve tri se cuvaju na Cetinju.

Skit u Jovan Dolu osnovan je, po blagoslovu nadleznog mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija

(Radovica), 1995. godine i gradjen je pod nadzorom ostroskog igumana, jeromonaha Lazara (Adzica)

koji je prosle nedelje dobio cin arhimandrita (najvisi u svestenickom zvanju monaskog reda iznad koga su

samo arhijerejski cinovi).

U Jovan Dolu, na imanju koje je manastiru Ostrogu prilzzila porodica protojereja Radomira Nikcevica i

njegovih striceva, sagradjene su tri crkve. Katolikom (glavna crkva), trobrodna gradjevina zidana

kamenom iz korita Trebisnjice, cija je unutrasnjost oslikana scenama iz Jevandjelja, posvecen je

Rodjenju Svetog Jovana Pretece. Ovaj praznik je i slava skita. Druga dva manja hrama posvecena su

Prepodobnom Jovanu Lestvicniku i Srpskim mucenicima i novomucenicima, u ciju su casnu trpezu

ugradjenje mosti jasenovackih mucenika. Tu su i zgrade konaka, a citavo "monasko selo",smesteno u

siroku vrtacu, tako da opasano strmim krecnjackim stenama podceca na prirodni amfiteatar, ceka

definitivno uredjenje.

Ostroski monasi preselili su se u Jovan Dol pre pola godine. Oni ce i dalje sluziti u Ostroskom manastiru

da bi se po izvrsenju manastirskih poslusanja povlccili u skit i u miru posvetili "aktivnom liturgijskom

zivotu, pracenom molitvenim tihovanjem i poslusanjem vezanim za vestine duboreza i ikonopisa", kazu u

Mitropoliji. Objasnjavaju da skit u Jovan Dolu zivi opsteziteljno, sto podrazumeva da monasi zajedno

obavljaju poslusanja, hrane se i mole, za razliku od anahoretskog nacina zivota u skitovima koji propisuje

izdvojen zivot u zasebnim kelijama koje monasi napustaju i okupljaju se u sabornom hramu samo

subotom i nedeljom na liturgiji i svetom pricescu.

Svecanosti u Jovan Dolu, na kojoj je svetu arhijerejsku liturgiju sluzio mitropolit Amfilohije sa trojicom

episkopa, prisustvovali su i predstavnici Eparhije rasko-prizrenske, beogradski svestenici, kao i

predstavnici drzave: Zoran Zizic, savezni premijer, Bogoljub Sijakovic, savezni ministar vera i Budimir

Dubak, ministar vera u Vladi Crne Gore.

Podele na "Milove" i "Momirove" Crnogorci ocigledno ne mogu da zaborave ni pred svetinjama. Politika,

pogotovo sa gostima iz Beograda, bistrila se pod jakom kisom i u porti crkve svetog Jovana Krstitelja.

Jelena Tasic

http://www.google.com/search?q=Ostroski+skit+sv.Jovana+u+Jovandolu&ie=utf-8&oe=utf-8&aq=t&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a

Share this post


Link to post
Share on other sites

први чланак је писан још за живота о.Лазара

ДНЕВНИ ЛИСТ ДАНАС www.данас.цо.yу

викенд додатак 2-3.децембар, 2000.

У Јован Долу надомак Никшића основан први монаски скит у Српској православној цркви

Чудо Светог Василија Острошког

Чудесни контрасти: Монашки скит у Јован Долу

    Надалеко познат по светом Василију Острошком, светитељу и чудотворцу, манастир Острог добио је и свој скит, први такве врсте у Српској православној цркви. Под навалом ходочасника и туриста острошки монаси повукли су се у монашко "село" у Јован Долу, удаљеном десетак километара од Никшића, где је просле недеље освештана главна црква скита посвећена Рођењу светог Јована Претече. Неколико стотина верника из Црне Горе и Херцеговине, представници савезне и црногорске владе нашли су се на освећењу светиње, у коју је за ту прилику из Цетињског манастира била донета једна од најдрагоценијих хришћанских реликвија - десна рука светог Јована Крститеља.

    Група београдских пријатеља "Светигоре", издавачке куће Митрополије црногорско-приморске, стигла је на место догађаја преко манастира Мораче и незаобилазног Острога и поклоњења моштима светог Василија Острошког. Како нам је речено, женски део групе имао је јединствену прилику да на празник светог Јована Златоустог и освећење главног храма уђе у Острошки скит, чији типик, по строгости, не заостаје за светогорским правилима монашног живота. Најављено је да це извесна ограницења вазити и за посете мушкараца световњака који ће у скит светог Јована Претече убудуће моци да удју само уз посебне дозволе, мада ће се коначна одлука о томе тек донети.

    За разлику од матичног манастира који са острошке висине гледа на долину Зете, јовандолски скит налази се са контра стране Острошког масива. Окренут је ка залеђу и окружен чудесним природним контрастима, где традиционални црногорски (прецизније старохерцеговачки) крш оплемењују мале, неочекивано зелене и плодне увале и долине, вестачко језеро, рибњаци, а све то у комбинацији са медитеранским растињем. Док на зетској страни, према тврдњи домаћина, већ месец дана кише не престају, у Јован Долу су се просле недеље током освећења саборног храма и литургије као на филмској траци смењивали Сунце, измаглица и пљускови, у три наврата праћени густим градом тако да се количина воде изливена са неба могла поредити само са размера библијског потопа.

    Нестварност доживљаја изван цркве, у саборном храму скита до крањих граница појачавао је "сусрет" са светим Јованом Крститељем. Суочење са чињеницом да се испред вас налази рука, десница која је пре готово две хиљаде дотакла главу Исуса Христа, крстивши га у реци Јордану, налик је на неку врсту Јеванђеља уживо и ни у ком случају није само проста ствар веровања или неверовања. Иначе, рука светог Јована, заједно са ставротеком у којој су честице Часног Крста на коме је Христ распет и са иконом Богородице Филерманске за коју се верује да је насликао свети Лука, представља три најдрагоценије хришћанске реликвије. Све три се чувају на Цетињу.

    Скит у Јован Долу основан је, по благослову надлезног митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), 1995. године и грађен је под надзором острошког игумана, јеромонаха Лазара (Аџића) који је прошле недеље добио чин архимандрита (највиши у свештеничком звању монашког реда изнад кога су само архијерејски чинови).

    У Јован Долу, на имању које је манастиру Острогу приложила породица протојереја Радомира Никцевица и његових стричева, саграђене су три цркве. Католикон (главна црква), тробродна грађевина зидана каменом из корита Требишњице, чија је унутрашњост осликана сценама из Јеванђеља, посвећен је Рођењу Светог Јована Претече. Овај празник је и слава скита. Друга два мања храма посвећена су Преподобном Јовану Лествичнику и Српским мученицима и новомученицима, у чију су часну трпезу уграђење мошти јасеновачких мученика. Ту су и зграде конака, а читаво "монашко село", смештено у широку вртачу, тако да опасано стрмим кречњачким стенама подсећа на природни амфитеатар, чека дефинитивно уређење.

    Острошки монаси преселили су се у Јован Дол пре пола године. Они це и даље слузити у Острошком манастиру да би се по извршењу манастирских послушања повлачили у скит и у миру посветили "активном литургијском животу, праћеном молитвеним тиховањем и послушањем везаним за вештине дубореза и иконописа", кажу у Митрополији. Објашњавају да скит у Јован Долу зиви опстежитељно, што подразумева да монаси заједно обављају послуђања, хране се и моле, за разлику од анахоретског начина зивота у скитовима који прописује издвојен живот у засебним келијама које монаси напуштају и окупљају се у саборном храму само суботом и недељом на литургији и светом причешћу.

    Свечаности у Јован Долу, на којој је свету архијерејску литургију служио митрополит Амфилохије са тројицом епископа, присуствовали су и представници Епархије рашко-призренске, београдски свештеници, као и представници државе: Зоран Жижић, савезни премијер, Богољуб Шијаковиц, савезни министар вера и Будимир Дубак, министар вера у Влади Црне Горе.

    Поделе на "Милове" и "Момирове" Црногорци очигледно не могу да забораве ни пред светињама. Политика, поготово са гостима из Београда, бистрила се под јаком кишом и у порти цркве светог Јована Крститеља.

    Јелена Тасић

Постављена слика

ево нешто из 2008.

Монашки дом из Јован дола

Никшић – На 12. километру од Никшића у месту Јован до на 700 метара надморске висине опкољеном са свих страна високим стенама и брдима налази се монашки дом и црква Свeтог Јована Крститеља која је јуче обележила празник зачећа светог Јована Крститеља. Овај свети дан обележила су најбројнија браства у Црној Гори из племена Пјешивци код Никшића. Свету литургију служио је владика диоклијски Јован (Пурић) са свештенством.

У ово свето место могуће је ући самоса источне стране, јер се природа побринула да то тако буде. На простору који је пре 15 година породица Никчевић поклонила Митрополији црногорско-приморској врло брзо је никло монашко насеље. Једна црква је посвећенаСветим српским мученицима, а друга светом Јовану Крститељу чија унутрашњост је фрескописана и један је од најлепших храмова који је у последње две деценији саграђен у Црној Гори. Уз то у овом насељу изграђене су радионице, трпезарије, као и келије...

Монах Атанасије каже да је цело насеље подигнуто по пројекту и замисли почившег оца Лазара, игумана манастира Острог, док је саграђен од прилога верног народа који је походио острошко светилиште.

–Шест година је грађен овај метох манастира Острог и освештан 2000.године. Велики број људи је прошао кроз ово место. Долазе и диве се овим што је саграђено, али и самом простору где се све ово налази. У овим стенама које се пружају од манастира Острог према Јован долу долази жива вода. Чак су и темељи цркве једним делом подигнути на води. И у време највећих суша воде има, што је готово незамисливо у овом кршевитом подручју–прича отац Атанасије и додаје: –Једно време ово место духовности било је у појединим медијима представљено као склоништепаравојних формација Радована Караџића. Неко је покушао да унесе немир у овај простор у којем се „наоружавамо” светим Јеванђељем. Можда су се неком од тих злонамерника од нас седморо монаха, колико нас је у метоху, причиниле паравојне формације Радована Караџића.Верници могу ово свето место посетити суботом и празницима посвећеним Светом Јовану Крститељу.

Р. Вукићевић

објављено: 07/10/2008.

Постављена слика

07. јули 2008.г.поводом празника Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег

Постављена слика

07. јули 2008.г.поводом празника Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег

Слике су преузете са

http://orthphoto.net/

Постављена слика

author:

sapuric

2007.07.10

ЈОВАН ДО - ОСТРОШКИ СКИТ

Према мојим сазнањима ово је прва фотографија јавно објављена Остроског скита Св. Јована Крстетеља у Јован долу код Никшића. Скит је почео је да се гради 1995. године на имању које је манастиру Острог приложила породица Никчевић. Острошки скит је заврсен и освећен 2000. године. Тотално је затвореног типа, а за јавност је једино отворен два пута у години, на празнике посвећене Светом Јовану Крститељу. Природно је потупно ограђен високим стијенама. По мени, послије манастира Острог, ово је можда и најљепше духовно здање у Црној Гори, гдје се монаси из Острога моле (без присуства народа) и буквално се у својим молитвама предају Господу. Фотографија је снимљена прије неколико дана за Ивањдан.

Постављена слика

У скиту Јован До...

Архимандрит Лазар Аџић (1948-2000).

author:

кетеван

Постављена слика

author:

sapuric

НА ГРОБУ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ИГУМАНА

Фотографија је напревљена у острошком скиту Светог Јована Претече у Јован Долу код Никшића, на гробу високопреподобног и блаженопочившег игумана манастира Острог Лазара. Игуман Лазар (Аџић) (1948-2000) рођен је у селу Кокорину,општина Гацко. Завршио је Вишу туристичку школу 1970. године у Сарајеву. Упоредо је студирао и теологију. Замонашен 30. маја 1979. године у манастиру Хиландару, гдје је провео неколико година. Рукоположен у јерођакона и јеромонаха у децембру 1980. године. Неколико година провео је и у манастиру Пустињи код Ваљева. Обновио је манастир Ћелија Пиперска, где је био свештенослужитељ. Од 1991. године био је игуман манастира Острог.

Монахиња Јелена (Станишић) настројатељица манастира Ћелија Пиперска 2.маја 2009. год. издала је и промовисала книгу "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара", посвећена блаженопочившем архимандриду оцу Лазару (Аџићу).

"Његова биографија се пише, његов спомен и његово дејство и присуство је, рекао бих, живље данас него јуче, а сјутра ће бити живље него ли данас" - рекао је Амфилохије митрополит Црногорско-приморски, говорећи на промоцији књиге посвећене оцу Лазару.

Митрополит Амфилохије је крајем 2001. године обавио чин освећења надгробног крста на гробу блаженопочившег архимандрида Лазара Аџића у Јован Долу.

Постављена слика

author:

sapuric

ОБИЉЕЖЕНА СЛАВА МАНАСТИРСКОГ СКИТА

Поводом великог хришћанског празника Рођење Светог Јована Претече, у цркви која је посвећена том дану а која се налази у Јован долу код Никшића, свету архијерејску литургију служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и еписког диоклијски и игуман острошки Јован са свештенством и монаштвом. Бројни вјерници након свете службе, у којој је учешће узео и хор “Покров” из Москве, приступили су светој чаши причешћа, а онда је обављена и свечана литија око храма. О празнику који је посвећен Рођењу Светог Јована, који се у српском народу зове и Ивањдан, бесједио је митрополит Амфилохије. Митрополит и Владика са свештенством и монаштвом након свете службе опојали су и гробове монаха који су сахрањени у близини цркве, као и чланова породице Никчевић који су донатори имања на којем је изградјен манастирски комплекс. Јован до је иначе од Никшића удаљен више од 10 километара, а изградњу манастирског комплекса који је метох манастира Острог, прије петнаест година иницирао је блаженопочивши игуман острошки Лазар, који у том мјесту и почива. Градња је завршена 2000-те године када је манастирских скит и освештан.

Постављена слика

author:

sapuric

ЦРКВА СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Детаљ из цркве Св. Јована Крститеља, која се налази Острошком скиту Јован до код Никшића

Постављена слика

author:

кетеван

2009.06.28

Скит - Јован До

Јован До - Скит манастира Острог посвећен Светом Јовану Крститељу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Никад нисам био у овај прелепи Острошки скит , даће Бог!  :nene:

Share this post


Link to post
Share on other sites

za sve  koji vole pravoslavlje, vjeru, istoriju: postoji mogućnost iz rs istočno sarajevo (blizu autobuske stanice), da se preko agencije posjeti ostrog, veoma povoljno, oko 20 eura, sve zajedno, put, tamo se prenoći, i povratak ( 27. avgusta je bilo organizovano, npr.) preko crkve, ide se obično u maju, tada ima manje gužve, kome ne smeta da ima dosta starih ljudi u busu, i polovni autobusi  0110_hahaha, troškovi minimalni. : confused1

mislim da postoji odlazak i u oktobru,  preko crkve.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У свету неђељу 19.9., Божијом милошћу целивах мошти Св.Василија и причестих се.

Као и увијек бура мисли, бура напада, али и потоп смирења.

Чудан али диван свијет се збројио, а у мислима и молитвама свијех, и они који нијесу били тамо.

Одох данас да се још једаред захвалим Свецу Божијем, у храму посвећеном њему, и кад целивах икону свечеву, узех парохијску брошуру што стојаше поред иконе. На насловници текст "О Пресветој Богородици као заступници христољубивог војинства код Словена" са напоменом (Преузето са интернет презентације www.pouke.org).

Тргох се и изненадих се како сам то све доживео као неко затварање круга и потврду да се име Божије и милост свечева са надом у спасење излива свима и свуда, рачунајући ту и на интернет. Да ми заборављамо да је и ова ријеч, и ако укуцкана тастатуром и изречена нечујно, ипак јака и да је чују и "читају" како и они на небу, тако и они непомјаници. Сувише је лако изговараму (укуцкавамо).

Можда помислимо да је све то нека интелектуална играрија, безазлена и нимало опасна. А колико је опасна знају само они који сузе због нечије ријечи прољеваху као и они који због своје ријечи без живота осташе.

Али Боже дај, смирења и милости своје, са надом у спасење и живот вечни. Без гњева и на корист сваку да ријеч своју казујемо. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чини се да је исти мајистор (клесар) радио улазе у манастире и у Дајбабама, и у Острогу, и у Јован Долу

            Острог

Постављена слика

            Дајбабе

Постављена слика

            Јован До

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

У свету неђељу 19.9., Божијом милошћу целивах мошти Св.Василија и причестих се.

Као и увијек бура мисли, бура напада, али и потоп смирења.

Чудан али диван свијет се збројио, а у мислима и молитвама свијех, и они који нијесу били тамо.

Одох данас да се још једаред захвалим Свецу Божијем, у храму посвећеном њему, и кад целивах икону свечеву, узех парохијску брошуру што стојаше поред иконе. На насловници текст "О Пресветој Богородици као заступници христољубивог војинства код Словена" са напоменом (Преузето са интернет презентације www.pouke.org).

Тргох се и изненадих се како сам то све доживео као неко затварање круга и потврду да се име Божије и милост свечева са надом у спасење излива свима и свуда, рачунајући ту и на интернет. Да ми заборављамо да је и ова ријеч, и ако укуцкана тастатуром и изречена нечујно, ипак јака и да је чују и "читају" како и они на небу, тако и они непомјаници. Сувише је лако изговараму (укуцкавамо).

Можда помислимо да је све то нека интелектуална играрија, безазлена и нимало опасна. А колико је опасна знају само они који сузе због нечије ријечи прољеваху као и они који због своје ријечи без живота осташе.

Али Боже дај, смирења и милости своје, са надом у спасење и живот вечни. Без гњева и на корист сваку да ријеч своју казујемо. Амин.

На здравље и спасење!

Срећан Празник kafa i novine

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prelepo, tako slikovito i jednostavno pruza mogucnost da "vidimo" sve ono sto je i ona videla a takodje i da osetimo te plemenite emocije koje budi u coveku jedno takvo od Boga dano mesto kao sto je Ostrog...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...