Jump to content

Архиепископ охридски Јован: Самостална македонска црква била би штетна за православље

Оцени ову тему


Препоручена порука

Vreme je da radimo na popravljanju rasklaćenog jedinsta među pravoslavnima, do kojeg je došlo nakon priznavanja autokefalije u Ukrajini

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не.

Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве?

- Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи.

Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност?
 

-Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима.

Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ?
- Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. 

Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?

- Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.

Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама?

- Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал.

СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја?

- Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве.

Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати?

- Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.

Судови под директним утицајем државне врхушке
 

Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона?

- Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.

WWW.BLIC.RS

Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нека прво сами себи помогну. Да су испоштовали Нишки споразум, вероватно би до сада имали аутокефалију, а та нишка аутономија је била већа од онога што Думенкови добише на папиру у Украјини од Фанара.

Тек под Фанаром неће имати самосталност. Дијаспора ћао, а кући шта Фанар каже.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, SrbinKatolik рече

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије. А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања. Обично се стављање националности или неког другог групног обележја у псеудоним граничи са неукусом, али објашњава јаче израженим поносом што се припада тој групи. Док ти као да си "Србин" ставио као штит да, ето, "пише да си Србин" пошто ћеш на свакој теми да заузимаш солидаран став са сваким ко испољава антисрпски сентимент.

 

Није тешко објаснити зашто 300 хиљада Албанаца има Албанску православну цркву, тешко је објаснити како, на пример, теби од свега не засмета то да у Прилепу или Скопљу, не само да доминантна црква није СПЦ и не само да СПЦ нема право да постоји, него хапсе и прогањају саме Северно-Македонце који не сматрају да су Срби ђаволи из пакла. Како не засмета да је став северномакедонске државе према СПЦ идентичан ставу који су до сада јавно износили једино Мило Ђукановић и Анте Павелић? Ако њихова држава и њихове обавештајне службе имају право, разлог и оправдање да створе МПЦ и "очисте" је од српства, онда и црногорске антисрпске службе и партије имају право да протерају СПЦ из Црне Горе и инсталирају ЦПЦ, онда је и Павелић имао право када је инсталирао ХПЦ и рекао исте оне речи које је 70 година касније поновио Мило Ђукановић: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве".

У северномакедонској држави, не да не може бити Српске православне цркве, него не може бити ни онакве Македонске православне цркве која би са сестринском СПЦ била у литургијском јединству, а сама пропагирала јединство Срба, Бугара и Северномакедонаца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes a vojska nam ne bi mogla pokrenuti sistem. Jedino smo mogli preko Makedonije vuci potrepstine. Ali zasto smo se uopšte doveli u situaciju da ratujemo protiv tolike sile a znali da ce nas Rusi izdati ?! Makedonija je širi problem koji ti ne razumes, nema veze sa Makedoncima sve to rade Bugari kojima je Makedonija ekstremno bitna jer Bugari zele da dokazu da nisu turkijski narod bas preko Makedonaca koji jesu slovenski narod i na taj nacin koriste makedonce i u smislu etniciteta i jezika , bugarska istorija je komplet laž nevidjena ali cesljaju istoriju preko Makedonaca. Makedonci su u većini više oduvek bili na strani Srba, iako smo ih mi konstantno pokušavali uništiti i zatrti ih kao narod što radimo i danas i umesto da dobijemo prijatelje radimo od njih neprijatelje i sreca neprijateljstvo prema Albancima drzi nas prijateljima. Bugari su iza svega nemaju u MK sa tim veze ali ajde da to prosečni Srbin razume, teško.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, SrbinKatolik рече

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes

Срећом, па ти имаш шта да једеш... и једеш то обилато. Пет си додатних тема успео да начнеш, од НАТО бомбардовања, руске издаје, до Бугара као "туркијског народа", само никако немој да коментаришеш како је то могуће да у Душановом Скопљу и Марковом Прилепу нема Срба у значајнијем броју, зашто у Марковом Прилепу не сме ни да се каже да је Краљевић Марко био Србин, а зашто македонска држава хапси и прогања Северомакедонце који желе на канонски начин да реше спор са СПЦ. Такве ствари те, као Србина, ама баш нимало не тригерују, а тригерује те кад неко цветом удари по осетљивом северномакедонском егу и манији величине. Архиепископ Јован није Србин, друже, не уништава и не затире македонску националност и језик, али из неког само теби знаног разлога, као Србину, Македонац попут њега ти није по вољи, а по вољи су ти они који негирају и затиру српство.

Северомакедонска историја је та која је фабрикована за потребе нове нације, а Бугари нису туркијски него словенски народ, са стварном историјом народа и државе који трају 1000 година. Непријатељ Србије, али бар непријатељ за кога знамо да објективно постоји, а не да је спрдња од нације коју су једино УДБ и њене наследнице у стању да одржавају у животу,

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У пропаганди живи онај ко није способан да своје идеје стави на преиспитивање.

Нарочито онај ко се прави слеп, глув, нем и луд над чињеницом да у Прилепу, граду са 90% словенским становништвом, данас има 10× више Рома него Срба, нема ниједног храма СПЦ, а званична пропаганда диктира да се Краљевић Марко назива "македонским краљем", а ето тако, узгред, спомене се и да га поштују и остали "Јужни Словени".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Тражитељ рече

А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања.

Jaсно је као дан да је дотични првокатор тј. бот.

пре 4 часа, Тражитељ рече

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије.

Амин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, SrbinKatolik рече

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Све је то у реду и све је то легитимно и то нико нормалан не оспорава. И у Црној Гори имају људи право да себе не сматрају Србима, већ да црногорство Секуле Дрљевића посматрају и као нацију и као једину етничку припадност, такве ствари нису спорне. Спорно је када инструментима државне силе прогониш и истребљујеш оне који не мисле тако и када кренеш да фалсификујеш прошлост како би одговарала тренутној агенди. И спорно је када, као неко као "Србин", изражава веома бурне симпатије управо према таквим круговима. Није немогуће јер има и таквих Срба, само је спорно.

Не знам да ли си Србин, то уопште није ни битно, а и све је могуће јер нас има 7-8 милиона. Само знам да је страшно чудно да си као Србин (који чак у форумско име ставља да је Србин) толико осетљив на неправде према овом јужносрбијанском пројекту УДБ, а апсолутно си неосетљив на већ треће помињање Краљевића Марка и Прилеп. Као да ти помињем Жабаљ и Мелкиора Ердујхељија, а не централну личност српске епике која је један од градивних елемената саме српске националне свести. А кад се уз то присетим и твојих писања на другим темама, готово све се тичу српских спорова са екс-Ју шљамом и готово свугде је наступ "ја јесам Србин, АЛИ..." - па оплети са солидарношћу са овим другима. Не љути се, али смрдиш ми на некога ко се неискрено представља и кога заправо тригерују српски национализам, Српска православна црква и било каква идеја да ван уже Србије ишта сме и може да буде српско (не само у државном, него у било ком смислу, историјском, етничком, језичком).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imaju pravo ali ne može se porediti Makedoniju i Crnu Goru jer nema veze jedno sa drugim. Makedonijom su vladale naizmenično Bugarska i Srbija, Crnom Gorom vladali su Srbi, da postoje i Cnogorci to je tačno niko nema pravo bilo kome da spori unutrašnji osećaj pripadnosti. Moji su poreklom iz Crne Gore ali nismo Crnogorci već Srbi. Ne petljam se u pitanje identiteta makedonskog naroda imaju pravo da budu sta zele ovde se radi o tome da SPC ehh taj večni problem stvara velike brige jednom hrišćanskom i još pravoslavnom narodu negirajući nasilno njihov identitet i verski i nacionalni i nasilno stavljajući ih pod svoje okrilje iako je evidentno da većina Makedonaca pripada Makedonskoj pravoslavnoj crkvi - ohridskoj arhiepiskopiji.

Ali SPC kao SPC ide i ispred poltike Srbije koja je priznala odavno Makedonce kao narod. Crkva se sa tim ne miri i kao dalje na Balkanu ne samo u Srbiji destruktivnim delovanjem stvara negativan osećaj prema svim narodima sa kojima graničimo što dovodi do opšte mržnje prema nama Srbima u svim okolnim zemljama posebno zadnjih 30 godina kada je SPC zajedno sa KC u  Hrvata još bila uključena aktivno i u sukobe u ex YU. Ja kao Srbin zelim da ta crkva vec jednom dobije stabilnost i prepozna mir i hrišćansku ljubav i zajedništvo sa mukom se trudim pronaci jednu izjavu nekog iz SPC ali u Srbiji,  da koristi reči ljubav i zajedništvo ali ne mogu nikako jer to oni ne izgovaraju. Samo izvan zemlje već dobro poznati episkopi Porfirije i Grigorije koji stalno pozivaju na zaustavljanje bezočnog nacionalizma i okretanje hrišćanstvu, pravom Svetosavlju i udaljavanje od politike ali to ide teško, na žalost Da je Djindjic ziv sve bi on to sredio danas bi bili u EU i NATO-u udruzeni sa Zapadom kao većinski pravoslavne države Rumunija, Bugarska i Grčka ali i od skora Crna Gora i Severna Makedonija za koju je to pitanje opstanka nacije i drzave.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, SrbinKatolik рече

unutrašnji osećaj pripadnosti.

Ово је измишљен аргумент. Ја могу да се осећам као Манџуријанац или као Наполеон.

Не пишем ово да бих некога увредио, не. Него да укажем на бесмисао стварања нових нација, које се уз помоћ пропаганде одвајају од матичних, брат од брата практично, и приказују као потпуно одвојен народ који нема ништа са братом од исте мајке и оца. Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, SrbinKatolik рече

Zorana bi bila ok mrzi Ruse

Не одговараш шта те питам јер немаш аргумент и причаш о евроатланским интеграцијам за које те нико ништа није питао.

А онда испод ислива излив мржње коју не можеш сакрити. И није ти први пут, константно то радиш према православнима уопште под неким велом српских интереса.  Дакле, ко мрзи Русе тај је ок (а само је твоја прдпоставнка да наведена мрзи Русе, врло могуће твоја пројекција или умишљање). Неко ко сигурно мрзи Русе су црнокошуљаши Јуре Францетића, па предпостављам да су ти они ок. Стиди се ако образа имаш још мало.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 часа, Вилер Текс рече

Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Што је највећа фора, мени то уопште не смета. Смета ми да константно шенимо као псићи и газимо по сопственом достојанству, климајући главом на туђе глупости. Сад смо ми одушевљени како су нам Македонци "братски народ"... па и не били нам братски народ, били смо део исте државе у којој су имали иста права грађана првог реда као и остатак Србије. Нису били чак ни освојена територија, покрајина, већ интегрални део Србије колоквијално називан "стара Србија", због Душановог Скопља и Марковог Прилепа. Као наше редовно одушевљење кад наиђемо на нормалног Хрвата - изјави Хрват да су за њега Срби људи исто као и сви остали, ми само што му црвени тепих не простремо и круну на главу ставимо "Хрватски певач одушевио целу Србију: Не мрзим Србе".

По мом мишљењу, Македонци, или Северомакедонци, нека слободно истерују своје глупости, нека је и наша прича згажена и поражена, али не морамо бар у то лудо коло да се хватамо. Ми смо са Бугарима непријатељи једино и искључиво због Вардарске Македоније, а наш спољнополитички интерес је на тој територији поражен и нема га. Тренутно ми се чини да је оваква, шиптарско-северомакедонска држава много гори сусед него Бугарска. Бугарска бар чува мошти краља Милутина и клања се сваком камену где је застао Свети Сава, а ови "александријци" из Титове кухиње добијају паничне нападе на помен светосаваца, као и њихова браћа у ЦГ и НДХ. Дакле, никакво непријатељство, само да их се откачимо, а да пријатеље тражимо на другим странама. По овом питању нас чак и Грци сматрају непоузданим савезницима, јер стално вичемо како су нам Грци браћа, а Северњаке третирамо као човек на положају сина криминалца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију поводом празника Рођења Пресвете Богородице који је уједно и слава Саборног храма у Зворнику.

      Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрити Симеон (Обреновић)и Нектарије (Тешић), протојереј-ставрофор Драгиша Томић, протојереј Јован Максимовић, протонамјесник Синиша Максимовић, јереј Растко Лукић, ђакони Немања Спасојевић и Јован Ашћерић, уз молитвено учешће старјешине Саборног храма и архијерејског намјесника зворичког, протојереја-ставрофора Видоја Лукића.
      Током Свете Литургије, владика је поучио вјерни народ пригодном бесједом, приликом које је истакао важност јединства српског народа на нашим просторима и широм васељене.
      ''Потребно је да поред духовног, Срби буду свесни и свог националног идентитета. Да су свесни ко су и шта су. Потребно је то нама Србима јер ми то често заборавимо, што сви знамо из историје, али светиње нас враћају себи.''
      Говорећи о данашњем празнику владика Фотије је посебно нагласио величину овог празника речима да Црква, поред Рођења Пресвете Богородице слави још само два рођења, Господа Исуса Христа и светог Јована Крститеља.
      Велики број вјерног народа узео је учешћа у литургијском сабрању причестивши се светим тајнама Христовим.
      Преосвећени владика је, на крају Литургије, заједно са кумом славе Георгијем Лукићем и осталим вјерницима преломио славски колач и пожелео срећну славу свим зворничанима.
      Литургијско заједничарење настављено је у крипти саборног храма. Кум славе Георгије Лукић, најмлађи кум саборног храма досад, заједно са својом породицом припремио је трпезу љубави за све вјернике.
      Ученици и професори музичке школе, на челу са директорицом школе Дијаном Зекановић су припремили богат музички програм којим су увеличали данашњи празник.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Честитам вам новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Данас се радује читава Црква православна, и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божијих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом.” 

      Овим ријечима се данас Његова светост Патријарх српски г. Порфирије обратио народу у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици по доласку са Цетиња гдје је свечано увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

       
      Патријарха Порфирија, Митрополита Јоаникија и владику крушевачког Давида испред Саборног храма дочекали су ријечима Достојан – Аксиос, архијереји наше и других помјесних цркава: Архиепископ катарски Макарије (Јеруслимска патријаршија), Митрополит тверски и кашински Амвросије (Руска православна црква), Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Украјинска православна црква), Митрополит теронопољски и кременецки Сергије (Украјинска православна црква), Митрополит берлински Марко (Руска православна загранична црква), Митрополит ловчански Гаврил (Бугарска православна црква – БП), Епископ сјемјатички Варсонуфије (Пољска православна црква), Митрополит ђирокастријски Димитрије (Албанска православна црква), Архиепископ кошицки Георгије ((Православна црква чешких земаља и Словачке), Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополит дабробосански Хризостом, Епископ сремски Василије, Епископ банатски Никанор, Епископ будимски Лукијан, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ жички Јустин, Епископ шумадијски Јован, Епископ зворничко-тузлански Фотије, Епископ милешевски Атанасије, Епископ диселдорфски и њемачки Григорије, Епископ полошко-кумановски Јоаким, Епископ брегалнички Марко, Епископ рашко-призренски Теодосије, Епископ славонски Јован, Епископ аустријско-швајцарски Андреј, Епископ бихаћко-петровачки Сергије, Епископ нишки Арсеније, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, Епископ ваљевски Исихије, Епископ изабрани будимљанско-никшићки Методије, Епископ моравички Антоније, Епископ ремезијански Стефан, Епископ топлички Јеротеј, Епископ умировљени канадски Георгије, Епископ изабрани марчански архим. Сава (Бундало), Епископ изабрани хвостански архим. Јустин (Јеремић), архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, са многобројним свештенством и свештеномонаштвом и вјерним народом.
      Дочеку је присуствовао и Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе, представници политичког и јавног живота у Црној Гори.
      Сабраним се обратио и Митрополит Јоаникије, који је поручио да је устоличење библијски догађај када дође Његова светост и 40 архијереја из светих Божијих цркава.
      “Ми знамо да нам је то призив, да се што више Богу молимо да се Божија благодат преко њихових молитава што више умножи међу нама. И наравно било је доста искушења. Ми смо се том искушењу одупрли на такав начин што смо се Богу молили и што нијесмо дозволили да узвраћамо истом мјером, нити у било ком моменту да уђе мржња у наша срца, јер знамо да су ове подијеле, које су у Црној Гори, а које поједини људи користе, вјештачки изазване, и да се на томе много радило.”
      Нагласио је да је ово све што се догађало око устоличења, оптерећивало Црну Гору и њене грађане и да сви ми у Црној Гори доживљавамо да смо одговорни и за оно зашта нијесмо одговорни.
      “Није лијепо да Црна Гора, посебно град Цетиње, шаље поруке да неко није добродошао, не само ја, него ево данас се тако догодило да нам нијесу могло доћи ни представници наших сестринских помјесних цркава, који су дошли да увеличају нашу радост и да Црној Гори и свима нама дају подршку”, бесједио је високопреосвећени Митрополит Јоаникије, додајући да је ово највише оптерећивало Владу Црне Горе и лично премијера господина Здравка Кривокапића.
      Даље је објаснио да је Црква гледала да све учини да се раздор међу браћом смањи:
      “Сви имамо искушења, али је преовладао разум, али и осјећај части и поштења, посебно према гостима. И ево радујем се, што су нам дошли гости јер на такав начин се прожима љубав и заједништво у цијелој  Црној Гори”, казао је владика, рекавши да је у Цетињском манастиру било довољно народа да испуни њихове душе и срца, као и овдје у овоме Светоме храму, гдје почивају мошти његовога претходника блаженопочившег Митрополита Амфилохија, гдје су служили браћа архијереји који су дошли да нас молитвено подрже.
      Честитке Митрополиту Јоаникију упутили су и представници помјесних цркава који су му том приликом уручили и пригодне поклоне.
      Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом издању емисије "Катедра" на таласима васељенског Радија Светигора, емитовано је предавање Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-карловачког и Патријарха Српског г. Порфирија, које је својевремено одржао као Митрополит загребачко-љубљански.

      На позив Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у недељу, 13. октобра 2019. године, тадашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је предавање у Саборној цркви у Зајечару. Предавање је одржано у оквиру Фестивала хришћанске културе.
      Патријарх Порфирије тада као Митрополит загребачко-љубљански говорио је на тему “Црква и време“.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      Од  ИН4С  -  02/09/2021      
      Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
      Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
      „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
      Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
        Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
      Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
        Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
      Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
      Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
      Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
      Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
      Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
      Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
       
       
    • Од александар живаљев,
      Пише: о. Дарко Ристов Ђого
       
       
      Од  ИН4С  -  02/09/2021      
      Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
      Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
      „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
      Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
        Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
      Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
        Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
      Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
      Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
      Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
      Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
      Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
      Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
       
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...