Jump to content

Архиепископ охридски Јован: Самостална македонска црква била би штетна за православље

Оцени ову тему


Препоручена порука

Vreme je da radimo na popravljanju rasklaćenog jedinsta među pravoslavnima, do kojeg je došlo nakon priznavanja autokefalije u Ukrajini

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не.

Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве?

- Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи.

Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност?
 

-Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима.

Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ?
- Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. 

Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?

- Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.

Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама?

- Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал.

СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја?

- Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве.

Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати?

- Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.

Судови под директним утицајем државне врхушке
 

Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона?

- Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.

WWW.BLIC.RS

Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Нека прво сами себи помогну. Да су испоштовали Нишки споразум, вероватно би до сада имали аутокефалију, а та нишка аутономија је била већа од онога што Думенкови добише на папиру у Украјини од Фанара.

Тек под Фанаром неће имати самосталност. Дијаспора ћао, а кући шта Фанар каже.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, SrbinKatolik рече

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије. А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања. Обично се стављање националности или неког другог групног обележја у псеудоним граничи са неукусом, али објашњава јаче израженим поносом што се припада тој групи. Док ти као да си "Србин" ставио као штит да, ето, "пише да си Србин" пошто ћеш на свакој теми да заузимаш солидаран став са сваким ко испољава антисрпски сентимент.

 

Није тешко објаснити зашто 300 хиљада Албанаца има Албанску православну цркву, тешко је објаснити како, на пример, теби од свега не засмета то да у Прилепу или Скопљу, не само да доминантна црква није СПЦ и не само да СПЦ нема право да постоји, него хапсе и прогањају саме Северно-Македонце који не сматрају да су Срби ђаволи из пакла. Како не засмета да је став северномакедонске државе према СПЦ идентичан ставу који су до сада јавно износили једино Мило Ђукановић и Анте Павелић? Ако њихова држава и њихове обавештајне службе имају право, разлог и оправдање да створе МПЦ и "очисте" је од српства, онда и црногорске антисрпске службе и партије имају право да протерају СПЦ из Црне Горе и инсталирају ЦПЦ, онда је и Павелић имао право када је инсталирао ХПЦ и рекао исте оне речи које је 70 година касније поновио Мило Ђукановић: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве".

У северномакедонској држави, не да не може бити Српске православне цркве, него не може бити ни онакве Македонске православне цркве која би са сестринском СПЦ била у литургијском јединству, а сама пропагирала јединство Срба, Бугара и Северномакедонаца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes a vojska nam ne bi mogla pokrenuti sistem. Jedino smo mogli preko Makedonije vuci potrepstine. Ali zasto smo se uopšte doveli u situaciju da ratujemo protiv tolike sile a znali da ce nas Rusi izdati ?! Makedonija je širi problem koji ti ne razumes, nema veze sa Makedoncima sve to rade Bugari kojima je Makedonija ekstremno bitna jer Bugari zele da dokazu da nisu turkijski narod bas preko Makedonaca koji jesu slovenski narod i na taj nacin koriste makedonce i u smislu etniciteta i jezika , bugarska istorija je komplet laž nevidjena ali cesljaju istoriju preko Makedonaca. Makedonci su u većini više oduvek bili na strani Srba, iako smo ih mi konstantno pokušavali uništiti i zatrti ih kao narod što radimo i danas i umesto da dobijemo prijatelje radimo od njih neprijatelje i sreca neprijateljstvo prema Albancima drzi nas prijateljima. Bugari su iza svega nemaju u MK sa tim veze ali ajde da to prosečni Srbin razume, teško.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, SrbinKatolik рече

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes

Срећом, па ти имаш шта да једеш... и једеш то обилато. Пет си додатних тема успео да начнеш, од НАТО бомбардовања, руске издаје, до Бугара као "туркијског народа", само никако немој да коментаришеш како је то могуће да у Душановом Скопљу и Марковом Прилепу нема Срба у значајнијем броју, зашто у Марковом Прилепу не сме ни да се каже да је Краљевић Марко био Србин, а зашто македонска држава хапси и прогања Северомакедонце који желе на канонски начин да реше спор са СПЦ. Такве ствари те, као Србина, ама баш нимало не тригерују, а тригерује те кад неко цветом удари по осетљивом северномакедонском егу и манији величине. Архиепископ Јован није Србин, друже, не уништава и не затире македонску националност и језик, али из неког само теби знаног разлога, као Србину, Македонац попут њега ти није по вољи, а по вољи су ти они који негирају и затиру српство.

Северомакедонска историја је та која је фабрикована за потребе нове нације, а Бугари нису туркијски него словенски народ, са стварном историјом народа и државе који трају 1000 година. Непријатељ Србије, али бар непријатељ за кога знамо да објективно постоји, а не да је спрдња од нације коју су једино УДБ и њене наследнице у стању да одржавају у животу,

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У пропаганди живи онај ко није способан да своје идеје стави на преиспитивање.

Нарочито онај ко се прави слеп, глув, нем и луд над чињеницом да у Прилепу, граду са 90% словенским становништвом, данас има 10× више Рома него Срба, нема ниједног храма СПЦ, а званична пропаганда диктира да се Краљевић Марко назива "македонским краљем", а ето тако, узгред, спомене се и да га поштују и остали "Јужни Словени".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Тражитељ рече

А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања.

Jaсно је као дан да је дотични првокатор тј. бот.

пре 4 часа, Тражитељ рече

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије.

Амин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, SrbinKatolik рече

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Све је то у реду и све је то легитимно и то нико нормалан не оспорава. И у Црној Гори имају људи право да себе не сматрају Србима, већ да црногорство Секуле Дрљевића посматрају и као нацију и као једину етничку припадност, такве ствари нису спорне. Спорно је када инструментима државне силе прогониш и истребљујеш оне који не мисле тако и када кренеш да фалсификујеш прошлост како би одговарала тренутној агенди. И спорно је када, као неко као "Србин", изражава веома бурне симпатије управо према таквим круговима. Није немогуће јер има и таквих Срба, само је спорно.

Не знам да ли си Србин, то уопште није ни битно, а и све је могуће јер нас има 7-8 милиона. Само знам да је страшно чудно да си као Србин (који чак у форумско име ставља да је Србин) толико осетљив на неправде према овом јужносрбијанском пројекту УДБ, а апсолутно си неосетљив на већ треће помињање Краљевића Марка и Прилеп. Као да ти помињем Жабаљ и Мелкиора Ердујхељија, а не централну личност српске епике која је један од градивних елемената саме српске националне свести. А кад се уз то присетим и твојих писања на другим темама, готово све се тичу српских спорова са екс-Ју шљамом и готово свугде је наступ "ја јесам Србин, АЛИ..." - па оплети са солидарношћу са овим другима. Не љути се, али смрдиш ми на некога ко се неискрено представља и кога заправо тригерују српски национализам, Српска православна црква и било каква идеја да ван уже Србије ишта сме и може да буде српско (не само у државном, него у било ком смислу, историјском, етничком, језичком).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imaju pravo ali ne može se porediti Makedoniju i Crnu Goru jer nema veze jedno sa drugim. Makedonijom su vladale naizmenično Bugarska i Srbija, Crnom Gorom vladali su Srbi, da postoje i Cnogorci to je tačno niko nema pravo bilo kome da spori unutrašnji osećaj pripadnosti. Moji su poreklom iz Crne Gore ali nismo Crnogorci već Srbi. Ne petljam se u pitanje identiteta makedonskog naroda imaju pravo da budu sta zele ovde se radi o tome da SPC ehh taj večni problem stvara velike brige jednom hrišćanskom i još pravoslavnom narodu negirajući nasilno njihov identitet i verski i nacionalni i nasilno stavljajući ih pod svoje okrilje iako je evidentno da većina Makedonaca pripada Makedonskoj pravoslavnoj crkvi - ohridskoj arhiepiskopiji.

Ali SPC kao SPC ide i ispred poltike Srbije koja je priznala odavno Makedonce kao narod. Crkva se sa tim ne miri i kao dalje na Balkanu ne samo u Srbiji destruktivnim delovanjem stvara negativan osećaj prema svim narodima sa kojima graničimo što dovodi do opšte mržnje prema nama Srbima u svim okolnim zemljama posebno zadnjih 30 godina kada je SPC zajedno sa KC u  Hrvata još bila uključena aktivno i u sukobe u ex YU. Ja kao Srbin zelim da ta crkva vec jednom dobije stabilnost i prepozna mir i hrišćansku ljubav i zajedništvo sa mukom se trudim pronaci jednu izjavu nekog iz SPC ali u Srbiji,  da koristi reči ljubav i zajedništvo ali ne mogu nikako jer to oni ne izgovaraju. Samo izvan zemlje već dobro poznati episkopi Porfirije i Grigorije koji stalno pozivaju na zaustavljanje bezočnog nacionalizma i okretanje hrišćanstvu, pravom Svetosavlju i udaljavanje od politike ali to ide teško, na žalost Da je Djindjic ziv sve bi on to sredio danas bi bili u EU i NATO-u udruzeni sa Zapadom kao većinski pravoslavne države Rumunija, Bugarska i Grčka ali i od skora Crna Gora i Severna Makedonija za koju je to pitanje opstanka nacije i drzave.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, SrbinKatolik рече

unutrašnji osećaj pripadnosti.

Ово је измишљен аргумент. Ја могу да се осећам као Манџуријанац или као Наполеон.

Не пишем ово да бих некога увредио, не. Него да укажем на бесмисао стварања нових нација, које се уз помоћ пропаганде одвајају од матичних, брат од брата практично, и приказују као потпуно одвојен народ који нема ништа са братом од исте мајке и оца. Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, SrbinKatolik рече

Zorana bi bila ok mrzi Ruse

Не одговараш шта те питам јер немаш аргумент и причаш о евроатланским интеграцијам за које те нико ништа није питао.

А онда испод ислива излив мржње коју не можеш сакрити. И није ти први пут, константно то радиш према православнима уопште под неким велом српских интереса.  Дакле, ко мрзи Русе тај је ок (а само је твоја прдпоставнка да наведена мрзи Русе, врло могуће твоја пројекција или умишљање). Неко ко сигурно мрзи Русе су црнокошуљаши Јуре Францетића, па предпостављам да су ти они ок. Стиди се ако образа имаш још мало.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 часа, Вилер Текс рече

Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Што је највећа фора, мени то уопште не смета. Смета ми да константно шенимо као псићи и газимо по сопственом достојанству, климајући главом на туђе глупости. Сад смо ми одушевљени како су нам Македонци "братски народ"... па и не били нам братски народ, били смо део исте државе у којој су имали иста права грађана првог реда као и остатак Србије. Нису били чак ни освојена територија, покрајина, већ интегрални део Србије колоквијално називан "стара Србија", због Душановог Скопља и Марковог Прилепа. Као наше редовно одушевљење кад наиђемо на нормалног Хрвата - изјави Хрват да су за њега Срби људи исто као и сви остали, ми само што му црвени тепих не простремо и круну на главу ставимо "Хрватски певач одушевио целу Србију: Не мрзим Србе".

По мом мишљењу, Македонци, или Северомакедонци, нека слободно истерују своје глупости, нека је и наша прича згажена и поражена, али не морамо бар у то лудо коло да се хватамо. Ми смо са Бугарима непријатељи једино и искључиво због Вардарске Македоније, а наш спољнополитички интерес је на тој територији поражен и нема га. Тренутно ми се чини да је оваква, шиптарско-северомакедонска држава много гори сусед него Бугарска. Бугарска бар чува мошти краља Милутина и клања се сваком камену где је застао Свети Сава, а ови "александријци" из Титове кухиње добијају паничне нападе на помен светосаваца, као и њихова браћа у ЦГ и НДХ. Дакле, никакво непријатељство, само да их се откачимо, а да пријатеље тражимо на другим странама. По овом питању нас чак и Грци сматрају непоузданим савезницима, јер стално вичемо како су нам Грци браћа, а Северњаке третирамо као човек на положају сина криминалца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.
      Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.
      Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.
      ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.
      Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.
      Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

       
      Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
      Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
       
      Павле Евдокимов, “Цркви Христовој“
×
×
  • Креирај ново...