Jump to content

Архиепископ охридски Јован: Самостална македонска црква била би штетна за православље

Оцени ову тему


Препоручена порука

Vreme je da radimo na popravljanju rasklaćenog jedinsta među pravoslavnima, do kojeg je došlo nakon priznavanja autokefalije u Ukrajini

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не.

Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве?

- Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи.

Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност?
 

-Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима.

Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ?
- Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. 

Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?

- Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.

Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама?

- Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал.

СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја?

- Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве.

Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати?

- Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.

Судови под директним утицајем државне врхушке
 

Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона?

- Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.

WWW.BLIC.RS

Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нека прво сами себи помогну. Да су испоштовали Нишки споразум, вероватно би до сада имали аутокефалију, а та нишка аутономија је била већа од онога што Думенкови добише на папиру у Украјини од Фанара.

Тек под Фанаром неће имати самосталност. Дијаспора ћао, а кући шта Фанар каже.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, SrbinKatolik рече

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије. А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања. Обично се стављање националности или неког другог групног обележја у псеудоним граничи са неукусом, али објашњава јаче израженим поносом што се припада тој групи. Док ти као да си "Србин" ставио као штит да, ето, "пише да си Србин" пошто ћеш на свакој теми да заузимаш солидаран став са сваким ко испољава антисрпски сентимент.

 

Није тешко објаснити зашто 300 хиљада Албанаца има Албанску православну цркву, тешко је објаснити како, на пример, теби од свега не засмета то да у Прилепу или Скопљу, не само да доминантна црква није СПЦ и не само да СПЦ нема право да постоји, него хапсе и прогањају саме Северно-Македонце који не сматрају да су Срби ђаволи из пакла. Како не засмета да је став северномакедонске државе према СПЦ идентичан ставу који су до сада јавно износили једино Мило Ђукановић и Анте Павелић? Ако њихова држава и њихове обавештајне службе имају право, разлог и оправдање да створе МПЦ и "очисте" је од српства, онда и црногорске антисрпске службе и партије имају право да протерају СПЦ из Црне Горе и инсталирају ЦПЦ, онда је и Павелић имао право када је инсталирао ХПЦ и рекао исте оне речи које је 70 година касније поновио Мило Ђукановић: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве".

У северномакедонској држави, не да не може бити Српске православне цркве, него не може бити ни онакве Македонске православне цркве која би са сестринском СПЦ била у литургијском јединству, а сама пропагирала јединство Срба, Бугара и Северномакедонаца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes a vojska nam ne bi mogla pokrenuti sistem. Jedino smo mogli preko Makedonije vuci potrepstine. Ali zasto smo se uopšte doveli u situaciju da ratujemo protiv tolike sile a znali da ce nas Rusi izdati ?! Makedonija je širi problem koji ti ne razumes, nema veze sa Makedoncima sve to rade Bugari kojima je Makedonija ekstremno bitna jer Bugari zele da dokazu da nisu turkijski narod bas preko Makedonaca koji jesu slovenski narod i na taj nacin koriste makedonce i u smislu etniciteta i jezika , bugarska istorija je komplet laž nevidjena ali cesljaju istoriju preko Makedonaca. Makedonci su u većini više oduvek bili na strani Srba, iako smo ih mi konstantno pokušavali uništiti i zatrti ih kao narod što radimo i danas i umesto da dobijemo prijatelje radimo od njih neprijatelje i sreca neprijateljstvo prema Albancima drzi nas prijateljima. Bugari su iza svega nemaju u MK sa tim veze ali ajde da to prosečni Srbin razume, teško.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, SrbinKatolik рече

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes

Срећом, па ти имаш шта да једеш... и једеш то обилато. Пет си додатних тема успео да начнеш, од НАТО бомбардовања, руске издаје, до Бугара као "туркијског народа", само никако немој да коментаришеш како је то могуће да у Душановом Скопљу и Марковом Прилепу нема Срба у значајнијем броју, зашто у Марковом Прилепу не сме ни да се каже да је Краљевић Марко био Србин, а зашто македонска држава хапси и прогања Северомакедонце који желе на канонски начин да реше спор са СПЦ. Такве ствари те, као Србина, ама баш нимало не тригерују, а тригерује те кад неко цветом удари по осетљивом северномакедонском егу и манији величине. Архиепископ Јован није Србин, друже, не уништава и не затире македонску националност и језик, али из неког само теби знаног разлога, као Србину, Македонац попут њега ти није по вољи, а по вољи су ти они који негирају и затиру српство.

Северомакедонска историја је та која је фабрикована за потребе нове нације, а Бугари нису туркијски него словенски народ, са стварном историјом народа и државе који трају 1000 година. Непријатељ Србије, али бар непријатељ за кога знамо да објективно постоји, а не да је спрдња од нације коју су једино УДБ и њене наследнице у стању да одржавају у животу,

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У пропаганди живи онај ко није способан да своје идеје стави на преиспитивање.

Нарочито онај ко се прави слеп, глув, нем и луд над чињеницом да у Прилепу, граду са 90% словенским становништвом, данас има 10× више Рома него Срба, нема ниједног храма СПЦ, а званична пропаганда диктира да се Краљевић Марко назива "македонским краљем", а ето тако, узгред, спомене се и да га поштују и остали "Јужни Словени".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Тражитељ рече

А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања.

Jaсно је као дан да је дотични првокатор тј. бот.

пре 4 часа, Тражитељ рече

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије.

Амин.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 51 минута, SrbinKatolik рече

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Све је то у реду и све је то легитимно и то нико нормалан не оспорава. И у Црној Гори имају људи право да себе не сматрају Србима, већ да црногорство Секуле Дрљевића посматрају и као нацију и као једину етничку припадност, такве ствари нису спорне. Спорно је када инструментима државне силе прогониш и истребљујеш оне који не мисле тако и када кренеш да фалсификујеш прошлост како би одговарала тренутној агенди. И спорно је када, као неко као "Србин", изражава веома бурне симпатије управо према таквим круговима. Није немогуће јер има и таквих Срба, само је спорно.

Не знам да ли си Србин, то уопште није ни битно, а и све је могуће јер нас има 7-8 милиона. Само знам да је страшно чудно да си као Србин (који чак у форумско име ставља да је Србин) толико осетљив на неправде према овом јужносрбијанском пројекту УДБ, а апсолутно си неосетљив на већ треће помињање Краљевића Марка и Прилеп. Као да ти помињем Жабаљ и Мелкиора Ердујхељија, а не централну личност српске епике која је један од градивних елемената саме српске националне свести. А кад се уз то присетим и твојих писања на другим темама, готово све се тичу српских спорова са екс-Ју шљамом и готово свугде је наступ "ја јесам Србин, АЛИ..." - па оплети са солидарношћу са овим другима. Не љути се, али смрдиш ми на некога ко се неискрено представља и кога заправо тригерују српски национализам, Српска православна црква и било каква идеја да ван уже Србије ишта сме и може да буде српско (не само у државном, него у било ком смислу, историјском, етничком, језичком).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Imaju pravo ali ne može se porediti Makedoniju i Crnu Goru jer nema veze jedno sa drugim. Makedonijom su vladale naizmenično Bugarska i Srbija, Crnom Gorom vladali su Srbi, da postoje i Cnogorci to je tačno niko nema pravo bilo kome da spori unutrašnji osećaj pripadnosti. Moji su poreklom iz Crne Gore ali nismo Crnogorci već Srbi. Ne petljam se u pitanje identiteta makedonskog naroda imaju pravo da budu sta zele ovde se radi o tome da SPC ehh taj večni problem stvara velike brige jednom hrišćanskom i još pravoslavnom narodu negirajući nasilno njihov identitet i verski i nacionalni i nasilno stavljajući ih pod svoje okrilje iako je evidentno da većina Makedonaca pripada Makedonskoj pravoslavnoj crkvi - ohridskoj arhiepiskopiji.

Ali SPC kao SPC ide i ispred poltike Srbije koja je priznala odavno Makedonce kao narod. Crkva se sa tim ne miri i kao dalje na Balkanu ne samo u Srbiji destruktivnim delovanjem stvara negativan osećaj prema svim narodima sa kojima graničimo što dovodi do opšte mržnje prema nama Srbima u svim okolnim zemljama posebno zadnjih 30 godina kada je SPC zajedno sa KC u  Hrvata još bila uključena aktivno i u sukobe u ex YU. Ja kao Srbin zelim da ta crkva vec jednom dobije stabilnost i prepozna mir i hrišćansku ljubav i zajedništvo sa mukom se trudim pronaci jednu izjavu nekog iz SPC ali u Srbiji,  da koristi reči ljubav i zajedništvo ali ne mogu nikako jer to oni ne izgovaraju. Samo izvan zemlje već dobro poznati episkopi Porfirije i Grigorije koji stalno pozivaju na zaustavljanje bezočnog nacionalizma i okretanje hrišćanstvu, pravom Svetosavlju i udaljavanje od politike ali to ide teško, na žalost Da je Djindjic ziv sve bi on to sredio danas bi bili u EU i NATO-u udruzeni sa Zapadom kao većinski pravoslavne države Rumunija, Bugarska i Grčka ali i od skora Crna Gora i Severna Makedonija za koju je to pitanje opstanka nacije i drzave.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, SrbinKatolik рече

unutrašnji osećaj pripadnosti.

Ово је измишљен аргумент. Ја могу да се осећам као Манџуријанац или као Наполеон.

Не пишем ово да бих некога увредио, не. Него да укажем на бесмисао стварања нових нација, које се уз помоћ пропаганде одвајају од матичних, брат од брата практично, и приказују као потпуно одвојен народ који нема ништа са братом од исте мајке и оца. Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, SrbinKatolik рече

Zorana bi bila ok mrzi Ruse

Не одговараш шта те питам јер немаш аргумент и причаш о евроатланским интеграцијам за које те нико ништа није питао.

А онда испод ислива излив мржње коју не можеш сакрити. И није ти први пут, константно то радиш према православнима уопште под неким велом српских интереса.  Дакле, ко мрзи Русе тај је ок (а само је твоја прдпоставнка да наведена мрзи Русе, врло могуће твоја пројекција или умишљање). Неко ко сигурно мрзи Русе су црнокошуљаши Јуре Францетића, па предпостављам да су ти они ок. Стиди се ако образа имаш још мало.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Вилер Текс рече

Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Што је највећа фора, мени то уопште не смета. Смета ми да константно шенимо као псићи и газимо по сопственом достојанству, климајући главом на туђе глупости. Сад смо ми одушевљени како су нам Македонци "братски народ"... па и не били нам братски народ, били смо део исте државе у којој су имали иста права грађана првог реда као и остатак Србије. Нису били чак ни освојена територија, покрајина, већ интегрални део Србије колоквијално називан "стара Србија", због Душановог Скопља и Марковог Прилепа. Као наше редовно одушевљење кад наиђемо на нормалног Хрвата - изјави Хрват да су за њега Срби људи исто као и сви остали, ми само што му црвени тепих не простремо и круну на главу ставимо "Хрватски певач одушевио целу Србију: Не мрзим Србе".

По мом мишљењу, Македонци, или Северомакедонци, нека слободно истерују своје глупости, нека је и наша прича згажена и поражена, али не морамо бар у то лудо коло да се хватамо. Ми смо са Бугарима непријатељи једино и искључиво због Вардарске Македоније, а наш спољнополитички интерес је на тој територији поражен и нема га. Тренутно ми се чини да је оваква, шиптарско-северомакедонска држава много гори сусед него Бугарска. Бугарска бар чува мошти краља Милутина и клања се сваком камену где је застао Свети Сава, а ови "александријци" из Титове кухиње добијају паничне нападе на помен светосаваца, као и њихова браћа у ЦГ и НДХ. Дакле, никакво непријатељство, само да их се откачимо, а да пријатеље тражимо на другим странама. По овом питању нас чак и Грци сматрају непоузданим савезницима, јер стално вичемо како су нам Грци браћа, а Северњаке третирамо као човек на положају сина криминалца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем.     Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту.   Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене.    1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини.    2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва.   3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере.     Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века.    Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 .    “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење.   Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“   Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“).   Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу.    Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)…    Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев)    Cа француског превео Новак Билић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У издању Института за српску културу из Никшића објављена је монографија Српска Црква и модерна државност протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Рецензенти књиге су универзитетски професор др Саво Марковић, правни историчар, и научни саветник др Недељко Радосављевић, историчар из Историјског института из Београда. Монографија је посвећена 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и 800-годишњици од оснивања Епископије зетске (1220-2020).

       
      Књига представља један од плодова ауторовог дводеценијског истраживања државно-црквених односа. Аутор у уводном делу констатује да ”однос Цркве и државе у српској историји, па и данас, представља један од најважнијих и најсложенијих друштвених односа који је имао и има свој нормативни израз у различитим правним системима”. Имајући у виду да се у модерној државности темељ државно-црквених односа утврђује уставом, аутор подсећа да је Свети Сава је у Карејском типику први у нашем народу употребио појам “устав” (”уставац”). Такође, веома је важна констатација да, све до наших дана, питању односа државе и цркава и верских заједница није посвећивана одговарајућа пажња у савременој правној науци на нашим просторима. С једне стране, у времену идеолошких тумачења државе, устава и права уопште, разматрање односа државе и верских заједница није била популарна тема и није завређивала посебну научну пажњу и теоријску разраду. Преко овог питања се у правној науци деценијама само овлаш прелазило, а коментари о томе готово да нису дужи од уставног текста који регулише ову значајну област.
      Аутор је у овој књизи на 300 страна истражио историјат сложених црквено-државних односа код Срба од средњег до новог века. Детаљно проучавајући системе односе државе и Цркве кроз историју, аутор у првом делу монографије обрађује до сада познате системе односа државе и цркве; систем сагласја цркве и државе, систем хегемоније државе над црквом, систем хегемоније цркве над државом, систем државне цркве, систем признатих цркава и верских заједница и систем одвојености цркве од државе. У другом делу је обрађен правни положај Српске Цркве у средњовековној српској држави. У том делу, незаобилазан је Свети Сава са Законоправилом и његовим свеукупним делом. У том периоду је Жичка Архиепископија добила аутокефалност, а Савин брат је крунисан за српског краља у Манастиру Жичи као тадашњем седишту Архиепископије. Однос Цркве и државе је уређен по источно-ромејском моделу симфоније (сагласја) Цркве и државе.
      Централни део књиге је посвећен правном положају Српске Цркве у две нововековне српске државе: Кнежевини и Краљевини Србији, Књажевини и Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, СФР Југославији, СР Југославији и Државној заједници Србије и Црне Горе. У питању је период од 1804. до 2003. године, а током скоро два века модерне државности на нашим просторима донет је читав низ државних правних аката – устава и закона – од Сретењског устава 1835. године до Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Кнежевини и Краљевини Србији је донето шест устава и четири системска закона о Цркви и примењен је систем државне цркве. У Књажевини и Краљевини Црној Гори је донет један државни устав, а књаз Никола је прогласио два црквена устава и два закона којим је примарно регулисан правни положај Цркве применом система државне цркве. Аутор је посебно посветио пажњу утицају државне власти на унутрашња црквена питања, а однос државе према Цркви је пратио управо линијом поштовања унутрашње аутономије Цркве. Осим правног положаја државне Цркве, обрађено је и питање правног положаја припадника мањинских верских заједница – римокатоличке, јеврејске, протестантске и исламске. Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност.
      Од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године примењиван је систем признатих цркава и верских заједница. Овај систем је политички прокламован Крфском декларацијом, а нормативно имплементиран одредбама Видовданског устава од 1921. године. Посебно је указано да државна власт, и поред вишегодишњих настојања, није имала снаге да донесе закон којим би на исти начин уредила правни положај признатих цркава и верских заједница. Из тог разлога, у периоду тзв. шестојануарског режима 1929. године је започет процес доношења појединачних закона за признате цркве и верске заједнице. Иако су донети закони о Српској Православној Цркви, Исламској заједници, Јеврејској заједници и црквама аугсбуршког исповедања, представници Римокатоличке цркве нису прихватили да се њихов правни положај уреди законом већ су инсистирали на закључивању конкордата са Светом Столицом. Конкордат је закључен 1937. године, али није ратификован у Скупштини због огромног незадовољства грађана. За време трајања овог система, државна власт је донела два устава и четири системска закона за четири признате цркве и заједнице.
      После Другог светског рата и успостављања комунистичког режима, нормативно је имплементиран систем одвојености цркава и верских заједница од државе. Наступиле су нове неприлике за цркве и верске заједнице, јер је комунистички режим системски спроводио терор над свештеницима и верским службеницима, као и над верницима. Агресивна атеистичка пропаганда је допирала до свих сфера друштва, а посебно у систему образовања. Црквама и верским заједницама је национализована огромна имовина. У том периоду, државна власт је донела 3 устава, један савезни и шест републичких закона о правном положају цркава и верских заједница. Иако је уставима прокламовано и зајемчено право на слободу вероисповести, државна власт га је у пракси грубо нарушавала и кршила.
      После разбијања социјалистичке Југославије, донет је један савезни устав и једна уставна повеља заједничке државе Србије и Црне Горе, а државе чланице су донеле и по један републички устав. И даље је примењен систем одвојености цркава и верских заједница од државе, али кроз тзв. кооперативну одвојеност. У Србији је 1993. године стављен ван снаге Закон о правном положају верских заједница од 1977. године, али је у Црној Гори исти социјалистички закон остао на снази.
      На крају, прота Велибор Џомић је закључио да је ”правна држава најбољи оквир за поштовање људских права и регулисање уставно-правног положаја цркава и верских заједница. Уколико су основни циљеви уставотворца и законодавца везани за ту премису онда се пуна слобода остварује кроз сваки систем односа између цркава и верских заједница и државе које међународни стандарди оцењују као адекватни оквир”. С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus. Црква и верске заједнице у правном смислу речи биле су и остају институције sui generis у модерним правним системима и државама. Књига је, иако је у питању научна монографија са обиљем правних извора и литературе, писана тако да је разумљива широј читалачкој публици, а доноси обиље интересантних историјских података.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      19. Новембар 2020 - 12:25
      Архиепископ атински и све Грчке Јероним примљен је 19.11.2020. у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом Ковид-19 и налази се на лечењу у одељењу интензивне неге, где пролази лекарске прегледе.
      Архиепископ, коме су дијагностиковане негативне вредности и у брзим и у молекуларним тестовима, којима је подвргнут након завршетка рада Сталног Светог и Свештеног Синода и пре састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом, дијагностикован је позитиван резултат у заказаном молекуларном тесту који је обавио у ноћ у понедељак 16. новембра.
       
      „Лично учествујем као пастир у невољи која је захватила хиљада наше браће у нашој земљи и милионе широм Васељене. Учествујем у агонији и болу и страху свих да ћемо својом вером у Бога све победити“, нагласио је Архиепископ својим блиским сарадницима мало пре свог уласка у болницу, истичући свештену обавезу свих нас да поштујемо правила и мере надлежних здравствених власти државе по питању заштиту људског добра здравља и живота.
      Извор: Оrthodoxtimes.com
      Превод: Информативна служба СПЦ

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      19. Новембар 2020 - 12:25
      Архиепископ атински и све Грчке Јероним примљен је 19.11.2020. у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом Ковид-19 и налази се на лечењу у одељењу интензивне неге, где пролази лекарске прегледе.
      Архиепископ, коме су дијагностиковане негативне вредности и у брзим и у молекуларним тестовима, којима је подвргнут након завршетка рада Сталног Светог и Свештеног Синода и пре састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом, дијагностикован је позитиван резултат у заказаном молекуларном тесту који је обавио у ноћ у понедељак 16. новембра.
       
      „Лично учествујем као пастир у невољи која је захватила хиљада наше браће у нашој земљи и милионе широм Васељене. Учествујем у агонији и болу и страху свих да ћемо својом вером у Бога све победити“, нагласио је Архиепископ својим блиским сарадницима мало пре свог уласка у болницу, истичући свештену обавезу свих нас да поштујемо правила и мере надлежних здравствених власти државе по питању заштиту људског добра здравља и живота.
      Извор: Оrthodoxtimes.com
      Превод: Информативна служба СПЦ
    • Од JESSY,
      1. Митрополит Јеротеј Влахос: СВ. ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА КАО СВЕТОГОРАЦ
      2. Архиепископ Василиј (Кривошеип): БОГОСЛОВЉЕ СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ
      3. Георгије И. Манзаридис: ОБОЖЕЊЕ ЧОВЕКА
×
×
  • Креирај ново...