Jump to content

Архиепископ охридски Јован: Самостална македонска црква била би штетна за православље

Оцени ову тему


Препоручена порука

Vreme je da radimo na popravljanju rasklaćenog jedinsta među pravoslavnima, do kojeg je došlo nakon priznavanja autokefalije u Ukrajini

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не.

Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован.

Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве?

- Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи.

Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност?
 

-Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима.

Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ?
- Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. 

Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ?

- Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора.

Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама?

- Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал.

СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја?

- Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве.

Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати?

- Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати.

Судови под директним утицајем државне врхушке
 

Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона?

- Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога.

WWW.BLIC.RS

Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нека прво сами себи помогну. Да су испоштовали Нишки споразум, вероватно би до сада имали аутокефалију, а та нишка аутономија је била већа од онога што Думенкови добише на папиру у Украјини од Фанара.

Тек под Фанаром неће имати самосталност. Дијаспора ћао, а кући шта Фанар каже.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, SrbinKatolik рече

Ali bila bi dobra za makedonce kao narod njihova nacionalna a ne strana crkva koja ne koristi ni njihov jezik spasila bi ih od dalje albanizacije. Teško je objasniti zasto da oko 300 hiljada do 500 hiljada albanskih Pravoslavaca moze da ima autokefalnu crkvu a slovenski makedonski narod ne moze. Blizi su meni Makedonci nego Albanci radije bi njima pomogao.

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије. А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања. Обично се стављање националности или неког другог групног обележја у псеудоним граничи са неукусом, али објашњава јаче израженим поносом што се припада тој групи. Док ти као да си "Србин" ставио као штит да, ето, "пише да си Србин" пошто ћеш на свакој теми да заузимаш солидаран став са сваким ко испољава антисрпски сентимент.

 

Није тешко објаснити зашто 300 хиљада Албанаца има Албанску православну цркву, тешко је објаснити како, на пример, теби од свега не засмета то да у Прилепу или Скопљу, не само да доминантна црква није СПЦ и не само да СПЦ нема право да постоји, него хапсе и прогањају саме Северно-Македонце који не сматрају да су Срби ђаволи из пакла. Како не засмета да је став северномакедонске државе према СПЦ идентичан ставу који су до сада јавно износили једино Мило Ђукановић и Анте Павелић? Ако њихова држава и њихове обавештајне службе имају право, разлог и оправдање да створе МПЦ и "очисте" је од српства, онда и црногорске антисрпске службе и партије имају право да протерају СПЦ из Црне Горе и инсталирају ЦПЦ, онда је и Павелић имао право када је инсталирао ХПЦ и рекао исте оне речи које је 70 година касније поновио Мило Ђукановић: "У православље не дира нитко, али у хрватској држави не може бити Српске православне цркве".

У северномакедонској држави, не да не може бити Српске православне цркве, него не може бити ни онакве Македонске православне цркве која би са сестринском СПЦ била у литургијском јединству, а сама пропагирала јединство Срба, Бугара и Северномакедонаца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes a vojska nam ne bi mogla pokrenuti sistem. Jedino smo mogli preko Makedonije vuci potrepstine. Ali zasto smo se uopšte doveli u situaciju da ratujemo protiv tolike sile a znali da ce nas Rusi izdati ?! Makedonija je širi problem koji ti ne razumes, nema veze sa Makedoncima sve to rade Bugari kojima je Makedonija ekstremno bitna jer Bugari zele da dokazu da nisu turkijski narod bas preko Makedonaca koji jesu slovenski narod i na taj nacin koriste makedonce i u smislu etniciteta i jezika , bugarska istorija je komplet laž nevidjena ali cesljaju istoriju preko Makedonaca. Makedonci su u većini više oduvek bili na strani Srba, iako smo ih mi konstantno pokušavali uništiti i zatrti ih kao narod što radimo i danas i umesto da dobijemo prijatelje radimo od njih neprijatelje i sreca neprijateljstvo prema Albancima drzi nas prijateljima. Bugari su iza svega nemaju u MK sa tim veze ali ajde da to prosečni Srbin razume, teško.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, SrbinKatolik рече

Da nije bilo Makedonije koja je zabranila prelet NATO aviona 1999. drzala granicu otvorenom i propustala celo vreme hranu i gorivo ti ne bi imao sta da jedes

Срећом, па ти имаш шта да једеш... и једеш то обилато. Пет си додатних тема успео да начнеш, од НАТО бомбардовања, руске издаје, до Бугара као "туркијског народа", само никако немој да коментаришеш како је то могуће да у Душановом Скопљу и Марковом Прилепу нема Срба у значајнијем броју, зашто у Марковом Прилепу не сме ни да се каже да је Краљевић Марко био Србин, а зашто македонска држава хапси и прогања Северомакедонце који желе на канонски начин да реше спор са СПЦ. Такве ствари те, као Србина, ама баш нимало не тригерују, а тригерује те кад неко цветом удари по осетљивом северномакедонском егу и манији величине. Архиепископ Јован није Србин, друже, не уништава и не затире македонску националност и језик, али из неког само теби знаног разлога, као Србину, Македонац попут њега ти није по вољи, а по вољи су ти они који негирају и затиру српство.

Северомакедонска историја је та која је фабрикована за потребе нове нације, а Бугари нису туркијски него словенски народ, са стварном историјом народа и државе који трају 1000 година. Непријатељ Србије, али бар непријатељ за кога знамо да објективно постоји, а не да је спрдња од нације коју су једино УДБ и њене наследнице у стању да одржавају у животу,

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

У пропаганди живи онај ко није способан да своје идеје стави на преиспитивање.

Нарочито онај ко се прави слеп, глув, нем и луд над чињеницом да у Прилепу, граду са 90% словенским становништвом, данас има 10× више Рома него Срба, нема ниједног храма СПЦ, а званична пропаганда диктира да се Краљевић Марко назива "македонским краљем", а ето тако, узгред, спомене се и да га поштују и остали "Јужни Словени".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Тражитељ рече

А ти ми се много правиш невешт, разумео бих да си подједнако неупућен у све, али брате, у премного тема већ имаш предефинисан контра-став, да подиже сумњу у саму искреност твог писања.

Jaсно је као дан да је дотични првокатор тј. бот.

пре 4 часа, Тражитељ рече

Било би добро за Северну Македонију као државу, и њене полицијске и обавештајне службе, да не прогоне и не шаљу на вишегодишњу робију саме Македонце који мисле другачије.

Амин.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 51 минута, SrbinKatolik рече

Ideje su ideje a činjenice su činjenice, činjenica je da je stvorena makedonska nacionalna svest, najkasnije, naša je stvorena u vreme srpskog ustanka, nemačka i italijanska na kraju 19. veka kada i hrvatska nacionalna svest, a makedonska na samom kraju i pocetku 20. veka.

Све је то у реду и све је то легитимно и то нико нормалан не оспорава. И у Црној Гори имају људи право да себе не сматрају Србима, већ да црногорство Секуле Дрљевића посматрају и као нацију и као једину етничку припадност, такве ствари нису спорне. Спорно је када инструментима државне силе прогониш и истребљујеш оне који не мисле тако и када кренеш да фалсификујеш прошлост како би одговарала тренутној агенди. И спорно је када, као неко као "Србин", изражава веома бурне симпатије управо према таквим круговима. Није немогуће јер има и таквих Срба, само је спорно.

Не знам да ли си Србин, то уопште није ни битно, а и све је могуће јер нас има 7-8 милиона. Само знам да је страшно чудно да си као Србин (који чак у форумско име ставља да је Србин) толико осетљив на неправде према овом јужносрбијанском пројекту УДБ, а апсолутно си неосетљив на већ треће помињање Краљевића Марка и Прилеп. Као да ти помињем Жабаљ и Мелкиора Ердујхељија, а не централну личност српске епике која је један од градивних елемената саме српске националне свести. А кад се уз то присетим и твојих писања на другим темама, готово све се тичу српских спорова са екс-Ју шљамом и готово свугде је наступ "ја јесам Србин, АЛИ..." - па оплети са солидарношћу са овим другима. Не љути се, али смрдиш ми на некога ко се неискрено представља и кога заправо тригерују српски национализам, Српска православна црква и било каква идеја да ван уже Србије ишта сме и може да буде српско (не само у државном, него у било ком смислу, историјском, етничком, језичком).

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Imaju pravo ali ne može se porediti Makedoniju i Crnu Goru jer nema veze jedno sa drugim. Makedonijom su vladale naizmenično Bugarska i Srbija, Crnom Gorom vladali su Srbi, da postoje i Cnogorci to je tačno niko nema pravo bilo kome da spori unutrašnji osećaj pripadnosti. Moji su poreklom iz Crne Gore ali nismo Crnogorci već Srbi. Ne petljam se u pitanje identiteta makedonskog naroda imaju pravo da budu sta zele ovde se radi o tome da SPC ehh taj večni problem stvara velike brige jednom hrišćanskom i još pravoslavnom narodu negirajući nasilno njihov identitet i verski i nacionalni i nasilno stavljajući ih pod svoje okrilje iako je evidentno da većina Makedonaca pripada Makedonskoj pravoslavnoj crkvi - ohridskoj arhiepiskopiji.

Ali SPC kao SPC ide i ispred poltike Srbije koja je priznala odavno Makedonce kao narod. Crkva se sa tim ne miri i kao dalje na Balkanu ne samo u Srbiji destruktivnim delovanjem stvara negativan osećaj prema svim narodima sa kojima graničimo što dovodi do opšte mržnje prema nama Srbima u svim okolnim zemljama posebno zadnjih 30 godina kada je SPC zajedno sa KC u  Hrvata još bila uključena aktivno i u sukobe u ex YU. Ja kao Srbin zelim da ta crkva vec jednom dobije stabilnost i prepozna mir i hrišćansku ljubav i zajedništvo sa mukom se trudim pronaci jednu izjavu nekog iz SPC ali u Srbiji,  da koristi reči ljubav i zajedništvo ali ne mogu nikako jer to oni ne izgovaraju. Samo izvan zemlje već dobro poznati episkopi Porfirije i Grigorije koji stalno pozivaju na zaustavljanje bezočnog nacionalizma i okretanje hrišćanstvu, pravom Svetosavlju i udaljavanje od politike ali to ide teško, na žalost Da je Djindjic ziv sve bi on to sredio danas bi bili u EU i NATO-u udruzeni sa Zapadom kao većinski pravoslavne države Rumunija, Bugarska i Grčka ali i od skora Crna Gora i Severna Makedonija za koju je to pitanje opstanka nacije i drzave.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, SrbinKatolik рече

unutrašnji osećaj pripadnosti.

Ово је измишљен аргумент. Ја могу да се осећам као Манџуријанац или као Наполеон.

Не пишем ово да бих некога увредио, не. Него да укажем на бесмисао стварања нових нација, које се уз помоћ пропаганде одвајају од матичних, брат од брата практично, и приказују као потпуно одвојен народ који нема ништа са братом од исте мајке и оца. Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 часа, SrbinKatolik рече

Zorana bi bila ok mrzi Ruse

Не одговараш шта те питам јер немаш аргумент и причаш о евроатланским интеграцијам за које те нико ништа није питао.

А онда испод ислива излив мржње коју не можеш сакрити. И није ти први пут, константно то радиш према православнима уопште под неким велом српских интереса.  Дакле, ко мрзи Русе тај је ок (а само је твоја прдпоставнка да наведена мрзи Русе, врло могуће твоја пројекција или умишљање). Неко ко сигурно мрзи Русе су црнокошуљаши Јуре Францетића, па предпостављам да су ти они ок. Стиди се ако образа имаш још мало.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 часа, Вилер Текс рече

Једин аргумент који користе политичке силе у овом инжењерингу је "ОНИ СЕ ОСЕЋАЈУ ТАКО". А осећају се тако јер им неко пуни главу годинама и деценијама да се осете тако. И то је исти парича са бирањем полова. 

 

Што је највећа фора, мени то уопште не смета. Смета ми да константно шенимо као псићи и газимо по сопственом достојанству, климајући главом на туђе глупости. Сад смо ми одушевљени како су нам Македонци "братски народ"... па и не били нам братски народ, били смо део исте државе у којој су имали иста права грађана првог реда као и остатак Србије. Нису били чак ни освојена територија, покрајина, већ интегрални део Србије колоквијално називан "стара Србија", због Душановог Скопља и Марковог Прилепа. Као наше редовно одушевљење кад наиђемо на нормалног Хрвата - изјави Хрват да су за њега Срби људи исто као и сви остали, ми само што му црвени тепих не простремо и круну на главу ставимо "Хрватски певач одушевио целу Србију: Не мрзим Србе".

По мом мишљењу, Македонци, или Северомакедонци, нека слободно истерују своје глупости, нека је и наша прича згажена и поражена, али не морамо бар у то лудо коло да се хватамо. Ми смо са Бугарима непријатељи једино и искључиво због Вардарске Македоније, а наш спољнополитички интерес је на тој територији поражен и нема га. Тренутно ми се чини да је оваква, шиптарско-северомакедонска држава много гори сусед него Бугарска. Бугарска бар чува мошти краља Милутина и клања се сваком камену где је застао Свети Сава, а ови "александријци" из Титове кухиње добијају паничне нападе на помен светосаваца, као и њихова браћа у ЦГ и НДХ. Дакле, никакво непријатељство, само да их се откачимо, а да пријатеље тражимо на другим странама. По овом питању нас чак и Грци сматрају непоузданим савезницима, јер стално вичемо како су нам Грци браћа, а Северњаке третирамо као човек на положају сина криминалца.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и  пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва.
      „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
      Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу.  То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини.
      „Дивна су дела Твоја,
      Господе, све се испуњава благошћу.
      Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена.

       
      У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.
      Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.
      И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што  неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.
      Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.
      Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.
      Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?
      Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима.  Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.
      Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.
       
      презвитер Оливер Суботић
       
      *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола "Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања"
    • Од Milan Nikolic,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га подижу да не врше абортус, већ да га дају Руској православној цркви на васпитање.
      „Ако не можете да подижете дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте Цркви и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге“, истакао је патријарх.
      Он је објаснио да Црква никад неће спречавати мајку да посећује дете, већ напротив — све ће урадити да ојача породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и пред целом отаџбином.
      Патријарх Кирил: Не убијајте нерођену децу, и не напуштајте рођену — Црква ће их гајити
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик.

       
      “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви.
      У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике.
      Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану.

      Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој.
      Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка.
       
      Уредник: Горислав Папић
      Аутор: Далибор Жарић
       
      Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...