Jump to content
ego

Случај несталих беба: Једно дете сам пронашла, за другим још трагам

Rate this topic

Recommended Posts

Постављена слика


Случај несталих беба: Једно дете сам пронашла, за другим још трагам

Дринки Радоњић није једноставно да одговори на питање колико има деце. Четворо је родила, двоје одгајила, двоје изгубила, једно пронашла, а за једним још трага. Ова мајка се бори са страшним злочином − две бебе су јој украдене на рођењу, како сумња. За једну од њих ће ускоро успети да докаже да је њен син, сада већ момак (21). О другој беби, која би сада већ била девојка (22), нема довољно трагова. Али, како мајка каже, осећа да је и она жива и да ће је пронаћи.

Дринки су две бебе нестале на рођењу. Званично се воде као умрле, али је она открила да нису. Сина је пронашла после 17 година, усвојен је. За ћерком још трага. Дринка има још две ћерке - Ивану и Јелену.
Испред Дринке Радоњић (50) на столу лежи велика картонска фасцикла. У њој је брдо папира које је ова кројачица један по један као крпице сакупљала 11 година. Она њихов садржај зна напамет − понела их је да нам покаже начин на који је пре двадесетак година, како сумња, у нашој држави текао процес организоване крађе беба.
Покушавамо да разумемо оно што је Дринка распетљавала годинама − договарамо се зато да причу почне отпочетка. Тражи од нас само једно − не жели да њену исповест напишемо тако да људи плачу над њом.
А почетак је 1988. година. Тада већ има једно дете, четворогодишњу Ивану (25), и чека другу бебу.
− Породила сам се у седмом месецу, превремено, али не у породилишту КБЦ-а Звездара, већ на одељењу где леже болесници. Ту су ме пребацили дан после пријема у породилиште, и данас не разумем због чега. Порођај је обављен у соби, за време посете. Пре тога су ми дали ињекцију да би се дете родило мртво, како су ми лекари објаснили. Зашто − такође не знам. Ко би се у тим тренуцима сетио да постави сва питања. Очекује се да лекари знају шта раде. Изненадила сам се кад сам видела да је девојчица рођена жива. Дан сам провела у спавању, била сам под терапијом. Међутим, те ноћи ме је једна пацијенткиња, иначе медицинска сестра, пробудила рекавши да је од колегиница са одељења чула да ми је дете живо. Прошло је било пет сати од порођаја. Ујутру ме је на путу до тоалета пресрела бабица Достана речима: „Баш ми је драго!“. Рекла сам јој да ништа не разумем, на шта је она додала да је дете живо и дала ми број телефона Института за мајку и дете, где је беба пребачена. Понудила ми је телефон да позовем супруга да га обавестим − сећа се Дринка Радоњић 3. септембра 1988. када је родила другу ћерку о којој није забележено много података.

У СВАКОМ ПОСЛУ ИМА ГРЕШАКА...

Дринка је сачекала да супруг Стеван дође да би од лекара сазнао шта се дешава са њиховим дететом. Педијатар је узео историју болести бебе, позвао их да дођу у лекарску собу. Ту је било медицинско особље, као и бабица Достана, када је лекар питао Дринку да каже ко јој је рекао да је дете живо. Плашила се да бабица Достана не остане без посла − прећутала је одговор.
− Педијатар је отворио историју болести по којој је беба преминула 5 сати после рођења. Прокоментарисао је: „У сваком послу има грешака, па и у нашем“. На то сам рекла да за грешку мора да се одговара − супруг и ја смо сумњали да су лекари криви за смрт нашег детета. Тада нисмо ни помислили да се ради о нечем другом − прича мајка.
Смрт бебе су, после неколико дана пријавили СУП-у 29. новембар. Иако је Дринка до данас небројено пута одлазила у полицију, извештај о томе никад нису добили.
Дринка је поново остала у другом стању наредне године. Одлучила је да се породи у болници у Вишеградској. Супруг и она нису хтели ништа да препусте случају, нашли су „везу“ − рођаку која ради на очној клиници. Све је прошло како треба, Дринка је 8. августа 1989. родила сина који је на рођењу добио оцену девет.
А онда, два сата после порођаја надлежни педијатар јој саопштава да је родила тешког богаља и да буде срећна ако не преживи јер ће јој упропастити и здраво дете. После неколико сати обавештена је да је дете умрло. Под терапијом је, не може ни да размишља − кроз главу јој само пролази мисао да не разуме зашто јој се то догађа. Пита лекара хоће ли радити обдукцију − докторка потврђује, али јој нису дали да потпише било какво одобрење. На извештају са обдукције, који је после неког времена добила, није било печата или факсимила лекара.
− То је један део приче, али постоји још неколико ствари које су ми већ тада биле чудне. Бабица ми је прво рекла да сам добила ћерку, на шта је лекар рекао: „Каква ћерка − син!“. Она је одмах почела да се извињава, додавши: „Дајте ми Стеванов број да му јавим да је добио сина“. Изненадило ме је откуд она зна име мог супруга − сећа се Дринка. − Касније, кад су ми рекли да је дете преминуло, супруга нису званично обавестили о томе. Рођака, која нам је, наводно, помагала, отишла је код нас кући, саопштила супругу да је дете преминуло и убеђивала га да је боље да не иде у болницу. Провела је цео тај дан са мојом породицом.

ШТА ЧЕКАШ МАМА, НЕЋЕ ДЕЦА САМА ДА ТИ ДОЂУ?

Ујутру је Стеван стигао у болницу, а Дринки су рекли да изађе из собе да би га видела. Устала је из кревета, али се већ после неколико корака онесвестила. Са супругом није успела да разговара. Тело детета је, како је речено, послато на обдукцију − Стеван га није видео. Током Дринкиног отпуста из породилишта речено им је да треба оверити неку документацију, рођака узима те папире − инсистира да ће она то завршити лакше. Део документације је вратила. Дринка је много година касније сазнала да ни по каквој процедури није било потребно да се било шта оверава. Наредне три и по године, рођака са којом су се до тада често виђали, ниједном се није јавила нити долазила код њих.
Многе ствари су биле необичне, али Дринка и Стеван још нису повезивали „смрти“ две бебе. После два месеца је стигао налаз обдукције, по ком дете рођено 1989. није имало урођених мана − умрло је од гнојне упале плућа. Историја болести, до које је Дринка касније дошла, показала је да је са бебом све било у реду, чак су и брисеви из грла и носа били стерилни.
Четврта трудноћа, 1991, рођење још једне бебе. Овог пута у КБЦ-у Народни фронт. Педијатар саопштава Дринки да дете има подливе на грудима и руци − не очекујте много, рекао је. Супруг Стеван није могао да уђе да види дете, зато је Дринка замолила комшиницу која је радила у болници, да што пре провери да ли је са њеном девојчицом све у реду. Жена је отишла до собе са бебама, одвила пелену, погледала дете − било је сасвим нормално, без иједног подлива. Педијатар који јој је наговестио да беба неће преживети више се није појавио. Стеван и Дринка су ћерку − Јелену (18) однели кући.
Ређају се године − криза, ратови, бомбардовање… Дринка размишља, сумња, повезује…
− Да ли је то инстинкт или превелика жеља, не могу са сигурношћу да кажем, али осећала сам да су моја деца жива. Чим је 1999. завршено бомбардовање, почела сам озбиљно да трагам за истином. Породица није то одмах знала, али кад ми је стигао званични одговор из Погребног завода да капела никада није преузела тела моје деце, супруг је сазнао. Био је шокиран, наравно. После неколико месеци, тада петнаестогодишња Ивана ми је пришла речима: „Шта чекаш мама, неће они сами да ти дођу“. Иако супруг и ја о томе нисмо разговарали пред децом, старија ћерка је осећала да нешто ту није у реду и да треба да сазнам шта се заиста десило са бебама које сам изгубила. Договорили смо се да не говоримо ником ван породице о томе, чак ни моји родитељи и сестре у прво време нису ништа знали − прича Дринка.
Напушта посао да би могла да се посвети трагању за доказима. Ради законским путем све што је у њеној моћи, али убрзо схвата да уствари води спор против државе. Судије се смењују или се не појављују на заказаним рочиштима, онда се не појављују сведоци, у општини и полицији јој не дозвољавају увид у документацију… Случај се води по једном закону, онда се он промени, па се случај обустави. А закон као да не постоји у случају несталих беба, којих је, према тврдњама хиљаде родитеља у Србији, све више…
Од 2008. случај Дринке Радоњић налази се на Врховном суду. Ова мајка којој је одузето детињство двоје деце већ две године чека њихову одлуку. Очекује да ће се ствари разрешити тек кад стигне до Међународног суда.
− Један од кључних доказа је МБ3 образац који служи за упис ЈМБГ. Помоћу њега сам могла да сазнам да ли је моје дете усвојено, како сумњам, јер на њему пише и нови ЈМБГ број који се детету додељује у процесу усвајања. Тај папир по закону могу да тражим од МУП-а, али без обзира на то, они не желе да ми га доставе. Полиција и суд пребацују надлежности с једних на друге… Небројено пута сам ишла у полицију, хватала инспекторе за гушу да ми дозволе увид у податке. Нисам успевала ништа званично да добијем. Надала сам се, чак, да ће ме ухапсити − ваљда би се тада неко позабавио разлогом хапшења… али ништа. Срећом, свуда има људи, који ми помажу кад држава закочи. Дошла сам до папира који је открио ЈМБГ мог детета рођеног 1989, као и други број који је добио после усвајања. Сумње су биле потврђене. Нисам још успела званично да докажем да ми је син жив, али сам успела да га пронађем − каже жена која је разрешила оно што полиција и суд не успевају или не желе да реше.

САМА ЈЕ ПРОНАШЛА СИНА ПОСЛЕ 17 ГОДИНА. ПОЛИЦИЈУ И СУД ТО КАО ДА НЕ ЗАНИМА

Дринкин син сада има 21 годину. Сазнала је да живи у околини Београда када је имао 17. Успела је тада, представивши се као продавачица, да уђе у кућу његових родитеља. Желела је да се увери да је то он.
− Док је сестра, која је ишла са мном, наводно продавала неке ситнице, ја сам посматрала сина. Гледао је телевизију. Глава − иста Ивана, покрети − Јелена. Посматрала сам га кришом скоро сат времена. Жена која га је усвојила, за то време није ни у једном тренутку села са нама за сто. Мислим да је предосећала ко сам. Међутим, био ми је потребан још неки доказ да уверим себе да је то моје дете. Сачекала сам да буде позван на регрутацију да бих сазнла његову крвну групу. Тада је потврђено да је А Рх негативна, што се поклапало са крвном групом моје бебе која је била забележена у историји болести из породилишта. Отада сам 99 одсто уверена да је тај младић једно од моје нестале деце. Недостаје још само ДНК анализа − каже Дринка.
Усвојитељи одбијају било какав разговор и договор са њом, али је истина испливала и њен син зна ко су му родитељи. Још увек не жели да прихвати истину јер мисли да су га Дринка и Стеван оставили.
− Пре годину дана сам га позвала телефоном. Схватила сам да је сазнао да је усвојен, али није хтео да разговора о томе. Видно узнемирен, питао је где сам била двадесет година. Спуштао ми је слушалицу, прекидајући разговор неколико пута − нисам сигурна да ли је чуо све што сам му говорила. Покушала сам да му испричам целу причу. Замолила сам га да урадимо ДНК анализу да бисмо били сигурни. Одбио је − на тренутак су Дринки замаглиле очи, али не дозвољава себи да заплаче. − Разумем га и не љутим се, у тежој је ситуацији него ја. Желим да сам донесе одлуку о томе, али ми је важно да зна да га нисам оставила и да сам га тражила све ове године − прича жена која је буквално преврнула и небо и земљу да би пронашла своју децу.
ДНК анализа је само потврда за њено дете − она истину зна. И до тога ће доћи, чврсто је уверена.
Питамо је на крају, како се осећа што не успева да пронађе и ћерку − каже да се са истином никад не зна − доћи ће до ње можда и пре него што се очекује.

Замршенији случај од Кафкиног „процеса“

− 6.9.1988. смрт прве бебе су пријавили СУП-у 29. новембар. Извештај никад нису добили.
− 1999.
1. Лекар је Дринку обавестио да је родила тешког богаља.
2. Према историји болести другој беби су биле урађене све анализе, чак и брис грла и носа − била је потпуно здрава. На рођењу је добила оцену 9.
3. На извештају са обдукције, за који није потписала одобрење, није било факсимила лекара нити печата здравствене установе. Беба је према њему умрла од гнојне упале плућа.
− 2000. добија први званични одговор из Погребног завода, према ком капела никада није преузела тела беба Дринке Радоњић.
− 2000. у Општини Звездара Дринка добија потврду да дете рођено 1988. није никада уписано у књиге рођених и умрлих.
− 2002. је из КБЦ-а Звездара добила званични одговор да је њена беба рођена превремено у седмом месецу трудноће третирана као „одстрањени орган тела“, због чега није пријављена.
− 2002. је у Општини Савски венац сазнала да је њена беба рођена 1989. прво уписана у матичну књигу умрлих, па тек онда у матичну књигу рођених.
− Изводе из матичне књиге умрлих нису хтели да јој дају, уз образложење да је то лични документ, па се самим тим и даје само лично.
− 2003. покреће кривичну пријаву, а тек након две године добија обавештење да материнство после 10 година застарева.
− 2005. покреће грађанску парницу, тражећи преузимање земних остатака детета рођеног 1988, схвативши да мора да крене другим путем − тражи доказ да је дете умрло, а не да је живо. Срећом, то никад не застарева јер је прво рочиште било 2009, а друго је заказано за октобар ове године.
− 2005. покреће још једну грађанску парницу, тражећи преузимање земних остатака детета рођеног 1989. Судија се неколико пута не појављује на заказаном рочишту − траже изузеће, додељују им новог судију. Прво рочиште одржано је 2007. Долази до измене закона после чега се истрага обуставља. Улажу жалбу 2008. и од тада је предмет на Вишем суду.
− Из Завода за статистику добијају податак да су 1989. на територији Савског венца рођена 23 мушка детета, од којих је исте године преминуло само једно. Са Дринком је те године у породилишту била жена којој је, према саопштењу КБЦ Вишеградска, преминуло двоје близанаца, што, кад се сабере, значи да их је тада у тој болници преминуло бар троје. Према Дринкином сазнању, ниједан од три дечака рођених 8. августа 1989. није преминуо. Усвојени су.
− МБ3 образац показује ЈМБГ детета који је додељен рођењем и нови ЈМБГ који дете добија ако је усвојено. На њега има законско право, али полиција одбија да јој га достави.
− 2007. се обраћа поверенику за информације од јавног значаја, тражећи да јој се достави МБ3 документ, одговор добија 2008. да СУП одбија да га достави. Зато одмах покреће управни спор пред Врховним судом. Одговора још нема.
− 2008. се обраћа заштитнику права грађана. Одговор добија 2010, где он каже да нема података који потврђују да је дете рођено 1989. преминуло.
− 2009. МУП је проследио кривичну пријаву Првом основном тужилаштву у Београду против КБЦ Вишеградска и Општине Савски венац. До сада још нема било каквог одговора.
− Дринкин син сада има већ 21 годину. Ћерка за коју још не зна где је, данас пуни 22.

Share this post


Link to post
Share on other sites

mogu  samo da zamislim kroz koje ste muke prošli, Darinka! Neka se  bangin i njegova Presveta majka Bogorodicaaaaaa  pomognu da istrajete! Slava Bogu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

И овако већ 20 и више година, ниједно име, нико да одговара . Колико су само деце отели за то време, живота упропастили, а не само да нису ухапшени него вероватно још увек раде у болницама. Шта ће нама гори непријатељ од нас самих.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још је у целој несрећи срећна околност ако знаш где ти је дете иако не можеш ништа. Када је усвојено барем знаш да је на сигурном колико год да је болно. Каква ли је тек мука људи који сумњају да им је дете украдено у циљу шверца органа или педофилије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ајде човек да "схвати" кад му дете украду терористи-криминалци, али да ти дете украду сатанисти који су угледни грађани Београда,

они за које МИ издвајамо новац од својих плата, они који су од државе добијали станове по центру града, они који претендују да буду мали богови?

Страшно, за овакве би поново увео смртну казну...што је најгоре, полиција нема намјеру да овакве случајеве истражи,

јер докторски лобији су страшно јаки у домаћим партијама и структурама властил...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Својевремено је на БК телевизији била емисија која је посвећена овом проблему,неки родитељи су пронашли децу ,међутим све је то урено заташкано у јавности и нико није одговарао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ајде човек да "схвати" кад му дете украду терористи-криминалци, али да ти дете украду сатанисти који су угледни грађани Београда,

они за које МИ издвајамо новац од својих плата, они који су од државе добијали станове по центру града, они који претендују да буду мали богови?

Страшно, за оваквеби поново увео смртну казну...што је најгоре, полиција нема намјеру да овакве случајеве истражи,

јер докторски лобији су страшно јаки у домаћим партијама и структурама властил...

Тако је јер се сви држе међусобно горе од секташа. Има полиција све по архивама, а то би било пола одрађеног посла да икога занима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али ладно одбијају да мајци дају оно на шта има право: увид у ЈМБГ надовно преминулог дјетета!!!

И на крају она мора сиротица да обија врата разних омбудсмана и да плаћа адвокате да би дошла до истине коју у полицији очигледно већ знају

- да дете није мртво, него отето од родитеља и продато на усвајање!!!

Каква смо ми банана држава!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нико неће ни одговарати. Када слушај дође до суђења не појави се сведок, па одложи за 3 месеца, па се не појави судија, па у недоглед тако... Највећа цака је у томе што, уколико нађеш своје дете и покренеш судски поступак, породица детета или дете, уколико је пунолетно, може да те тужи за узнемиравање. А ако имаш више среће па дођеш до приче о ДНК, онда ту ДНК раде исти лопови који су ти украли дете, и по правилу испаднеш луд јер је реч, наравно, о туђем детету. Уделе ти дијагнозу и хајде кући, чувај децу коју имаш. А да би радио ДНК у иностранству треба ти силан новац и опет је питање ко ради ту анализу.

Сећам се приче човека који је на једвите јаде успео да добије остатке свог детета (јер под обавезно болница сахрањује мртву новорођенчад), однесе их у иностранство, плати парама које није имао и стигне резултат да то што је однео на анализу није било органског порекла. Можеш само да јецаш од муке.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Својевремено је на БК телевизији била емисија која је посвећена овом проблему,неки родитељи су пронашли децу ,међутим све је то урено заташкано у јавности и нико није одговарао.

Било је доста емисија на ту тему и људи су отворено причали о свему наводећи чак и имена тих безбожника који су учествовали у крађама. На You Tube сам пронашла жену којој је посвећена ова тема на ЖРУ (Дринка Радоњић). "Инсајдер" (B 92) је посветио једну целу емисију њој и још једној жени, тј. њиховим животним причама када је у питању тражење деце.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...