Jump to content
  1. Вукашин

    Вукашин

  2. Edmund

    Edmund

  3. Драшко

    Драшко

  4. Жика

    Жика

  5. fsa

    fsa

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од mario beloti,
      „Борба за веру”
      15. Јануар 2013 - 8:27 Једна група чачанских грађана у свом неслагању са прописима Цркве и са духовним ауторитетом црквених власти основала је свој електронски лист „Борба за веру”, како би преко сајта кроз овај лист упознавала јавност са својим противљењем Српској Цркви. Овде бисмо одмах овим поводом навели речи светог апостола Павла из Светог Писма које су обавезне за све православне хришћане, а које гласе: „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје, од Бога су установљене. Зато, ко се противи властима, противи се и уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе” (Римљ. 13, 1-2). Ово је речено у време када су владале незнабожачке власти. Односи се непосредно на државне власти, па тим пре и на духовне, црквене власти. Које су то власти? Црква је, по свом прејемству од Господа Христа, апостолска. А по свом устројству, преко апостолâ, она је епископална и управља се под руководством епископâ.
       
      Највиша власт једне помесне Православне Цркве јесте Свети Архијерејски Сабор, у којем сви архијереји те Цркве саборно решавају сва питања и све проблеме црквеног живота. Овај Сабор се, донекле, може упоредити са улогом Скупштине у држави.
      Свети Архијерејски Синод је извршно тело Светог Архијерејског Сабора. То је црквена влада, налик државној влади. Председник Светог Синода, као и Светог Архијерејског Сабора, увек је у нашој Цркви Патријарх. Чланови Светог Синода су четири архијереја наше Цркве, а секретар Светог Архијерејског Синода и референти, као помоћно особље, воде синодску администрацију.
      Сваком епархијом управља архијереј, који има пуноћу архипастирске благодати у богослужењу, учењу и власти у Цркви и својој епархији. – Свештеник то има све у својој парохији, али у мањој мери, зависно од благослова његовог епископа.
      Сви верници Православне Цркве дужни су да испуњавају обавезе према својој Цркви са љубављу и послушношћу. Веома ревносне вернике Црква награђује. Ако се покаже потреба за изрицањем опомене, укора или друге васпитне мере (епитимије), то вршe надлежне црквене власти.
      За архијереје надлежан је Свети Архијерејски Синод и, у коначној инстанци, Свети Архијерејски Сабор.
      За свештена и монашка лица надлежан је архијереј чијој епархији припадају.
      За вернике као чланове Цркве надлежни епископ изриче похвале, опомене, укоре и друге епитимије.
      Држава чини то исто, само за непослушне грађане и њихове преступе. Држава примењује и присилне методе када то затреба или чак и оружје.
      Црква, међутим, не чини тако. Када је створио прве људе, Бог им је дао слободу, разум и морални закон, да знају како ће и на шта ће да употребе своју слободу. Ако је злоупотребе, онда следи, по речи Христовој, јеванђелска опомена од свештеног лица које је за то надлежно. Ако то није довољно, узимају се два лица (не ко било) као два сведока. Ако ни њих не послуша и не покаје се, да се каже Цркви – што у пракси значи вишој, архијерејској власти. Ако ни Цркву не послуша, онда се, без икакве присиле, искључује из Цркве, за коју, док се потпуно не уразуми и покаје, постаје као незнабожац. А ако увиди своју грешку и преступ, па се искрено покаје и затражи опроштај, Црква ће га, као добра Мајка, увек са љубављу примити и његову заблуду и грешку опростити, по заповести Господњој: „Покајте се јер се приближи Царство небеско...”
      До Другог светског рата сви православни хришћани наше Цркве који би писали добронамерно о Цркви или нешто расправљали о животу у нашој Цркви, чинили су то по благослову свог архијереја или Светог Синода, под чијим је покровитељством била сва црквена просвета и штампа. Под дугогодишњом комунистичком влашћу, та се пракса и правило изобичајило. Тако данас свако пише шта хоће и говори шта хоће, било то за веру православну или за неку своју у име Православља, било за Цркву било против Цркве, у којој је крштен самозвани критичар, са безбројним незналачким примедбама, којима, као неком својом истином, вуче у заблуду своје читаоце и слушаоце. То чини по некој својој крајње сујетној жељи да лажно прикаже како се тобоже Православна Црква у Србији, па и у Русији и другде, заједно са епископима и моногим свештеницима, распада, па су, ето, они принуђени да преузму кормило, без владикâ и свештенства, да „спасу Цркву”.
      Такви не знају, нити хоће да знају, шта је то Црква, шта је црквена јерархија и шта је и каква је наша православна вера.
      Не знају, или неће да знају, да је Господ Христос Бог и Син Божји, да је непогрешив, да је сишао с неба Оваплоћењем на земљу да научи нас људе Својом јеванђелском науком како да се њоме спасавамо и живимо. Не знају да је Црква Христова  исто тако непогрешива и неуништива као и Христос. Не знају да се ми хришћани спасавамо у Цркви и кроз Цркву: она спасава нас, а не ми њу.
      Људи који критикују Цркву и њене представнике на земљи, а нису за то меродавни, сипају огањ на своју главу, јер не знају, или неће да знају, да је Христос Судија роду људском, а не они, поготову пак нису позвани да пресуђују архипастирима у Цркви Његовој на земљи.
      Зато група грађана у Чачку која је свој нецрквени лист насловила „Борба за Веру“ треба да зна, као и сви остали, да он нити је црквен нити је основан са благословом Цркве већ је основан од секташки настројене групе бунтовних грађана да се бори против Цркве, њених старешина и њеног поретка, богослужбеног и дисциплинског. Све што је испуштено турским ропством, или ратним робовањем, као и другим ненормалним потешкоћама и неприликама, Црква је дужна да у своје време среди и нормализује. Помесну Православну Цркву – сваку, па и нашу – контролише и о њој даје суд васељенска Православна Црква, а не секташки настројене групице које су оптерећене собом, својом сујетом и својим непознавањем себе, своје Цркве, својих дужности, обавезâ и положаја у Цркви.
      Сви такви, секташки настројени, духовно нездрави и заблудели критичари, кад би своје заблуде сагледали и уочили, стидели би се и пожурили би да измире себе и своју душу са сопственом Црквом и још би пожурили да уместо бунта унесу у своју душу и своју околину више мира, слоге и љубави, супротно свему ономе што су сада, пред крај децембра 2012. године, показали бунтовном и саблажњиво лажном речју и стиховимa склепаним против неколицине епископâ, као и против кандидата који је као свештеник мирно бранио своју докторску тезу пред испитном комисијом.
      Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола! Господ нам је дао преко Цркве Своје све што нам је потребно за спасење. Испуњење тога Сâм је потврдио људским телом које је примио на Себе. Даље, без икаквог погађања са нама, он ћути и чека. То исто чини и његова Црква. Нема журбе у небеској вечности. Чекају нас и посматрају чиме ћемо ми људи испунити педаљ свога живота на земљи. Да ли у поштовању, љубави и послушности са смирењем према своме Творцу и његовој светој Цркви или у бунту и гордости која је и некадашњег анђела претворила у сатану и одбацила од Бога и Цркве Његове. Бог није Бог многих него изабраних. Ко се труди да има мудрост Светог Писма, то треба да схвати и разуме. 
      Архимандрит Јова
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак, 13. фебруара 2020. године, литија вјерног народа, предвођена свештенством и монаштвом, прошла је мирно и достојаствено кроз град Беране у знак протеста против неуставног и дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори.     Свенародна литија вјерника, свештенства и монаштва, и вечерас је, молитвом и духовном пјесмом, са иконама, црквеним барјацима у рукама, поручила доносиоцима накарадног Закона, који је уперен против епархија СПЦ у Црној Гори, да су уз своју мајку Цркву и да су непоколебљиви у одбрани светиња.   Након одслуженог Молебна Пресветој Богородици, житељима Берана и околних мјеста, који су се, као и претходних вечери, сабрали у рекордном броју, пред древном немањићком задужбином, манастиром Ђурђеви Ступови, обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.   Он је навео да су за ситуацију у којој се налази Црква и њен вјерни народ у Црној Гори, веома заинтересовани наши рођаци, кумови, пријатељи, који су овог града и из осталих крајева Црне Горе одселили у Европу и Америку, „гледају и диве се нашим свенародним скупштинама и свенародним свечаностима“. Многи од њих, додао је владика, спремају се да дођу.   „Желе да учествују у овој нашој борби која се претвара, полако, у славље и у побједу“, казао је он, поздрављен бурним аплаузом присутних.   „Слава Богу што је тако, а ово није побједа, не дај Боже, са братском крвљу него је ово побједа морална, духовна, побједа истине и правде, тријумф истине и правде над неправдом и то је јасно цијелом свијету, а надамо се у Бога да ће бити и тријумф права, пошто право, ако се мисли на Закон, у овом случају нема никакве везе са правдом. Овај наказни Закон је на срамоту правног поретка Црне Горе, на срамоту Црне Горе, наше отаџбине у којој желимо да живимо и да створимо добре услове за наше потомство“.   Зато је ова наша борба оправдана и зато смо добили толику подршку, не само од нашег народа, него од свих православних народа и од свих људи који имају савјести, памети, разума из цијелог свијета“, казао је Епископ Јоаникије.   Наше власти, оцијенио је он, немају очи да виде, нити уши да чују свој народ, али се надамо да ће, ипак, чути, прије или касније.   „Понашају се као да немају ни савјести, ни разума, не чују глас упозорења из Европе, из православних Цркава, које носе предање вјере, истине и правде, глас Цркве која носи спасење цијелом роду, милост, мир и правду, него и даље иду Брозовим путем, путем оних који су проливали братску крв и мислили да тако праве бољу будућност и новог човјека.   И ови данас хоће да праве новог човјека. А какав је тај њихов нови човјек види се по њиховим дјелима. Драга браћо и сестре, страшна је оптужба да је Црква некоме нешто одузела и да се неправедно укњижила. Па, када су то Ђурђеви Ступови били укњижени на државу Црну Гору? Никада!“, констатовао је владика.   Узвикујући: Не дамо светиње, вјерни народ је дао потврду наведеним ријечима Преосвећеног Епископа Јоаникија.   Он је додао да на држву нијесу књижени ни Ступови, ни манастир Морача, црква Светог Петра у Бијелом Пољу, нити остале немањићке светиње, као што није ни манастир Острог, Цетињски манастир.   „Наши свети ктитори, наши свети преци су цркве подизали као своје задужбине, Богу их посвећивали ради спасења своје душе, посвећивали их Цркви за молитву, за светињу и за спас свом роду. Богу и Цркви су једино посвећене светиње и ми смо дужни чувати завјештања, завјете и аманете наших родитеља и прародитеља“, поручио је Његово преосвештенство.   Једним устима, једним срцем на хиљаде Васојевића узвикивало је: Не дамо Светиње!   Овим Законом, казао је Епископ будимљанско-никшићки, власт Црне Горе је на подмукао начин објавила прогон Цркве, прогон православља и почетак унијаћења Црне Горе.   „Али, овај свечани сабор на коме има доста дјеце, доста вјерујућих душа, велики и величанствени сабор на којем вас анђели Божји и Свеци Божји предводе и доводе до светиња да се објединимо око олтара Божјег, да се оснажимо и наситимо братске љубави и загрлимо једни друге у истој вјери и осјећању, у истој мисли, истој жељи за слободом вјере, и правде, и сваког добра; да се то зацари међу нама и братска љубав и слога, то је наша жеља“, бесједио је владика Јоаникије.   Он је, благосиљајући присутни народ, казао да су њихова истрајна учешћа у литијама и молебанима донијела велику радост Цркви и цијелом православљу.   „Цио православни свијет и поштени свијет, Европа, Америка, Исток и Запад, гледају данас у вас, у ваш чисти образ, у вашу праведну борбу и молим вас да овако наставимо, без иједне псовке, хришћански да се боримо, истином и правдом. То је најјаче оружје. Нећемо са нашом браћом, ма ко да су они, са заблудјелима да се боримо никаквим другим средствима. Нећемо ми инциденте, нећемо проливање братске крви, никада! То је наш завјет хришћански и братски. Да то чувамо, да не дозволимо да убаце провокаторе међу нас. Научили су они како се то ради, а ми ћемо се бранити од сваког провокатора и доушника који уноси раздор. То би жељели, али не могу. Не да им народ!“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Изведен је пригодан програм у коме су учествовали: Јелена Ристић и Ања Боричић, вокални извођачи, те Јован Јанковић и Вања Драгојевић, рецитатори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополиту Амфилохију и владики Јоаникију уручена је данас награда „Повеља ’Просвјете“, која се уручује за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Како сазнајемо, митрополит Амфилохије није могао да присуствује додели, па је епископ Јоаникије награду примио и у његово име.     Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је, обраћајући се присутнима на церемонији уручења награде, изразио наду да ће борба против зла, неправде и издаје уродити плодом.   „Подршка целог српског народа, а можемо рећи и целог православног и културног, охрабрује нас да истрајемо. Зато ће нам ваша подршка требати и убудуће. Борба је тек почела!“, поручио је Јонакије.   Владика је навео да су се литије, које се четвртком и недељом одржавају у Црној Гори, али и у региону, од једног спонтаног покрета народа претвориле у велике свенародне свечаности.   „Добили смо утеху од Бога и охрабрење. Осећамо да заједно са нашим народом на литијама иду анђели, као и свети Василије и Свети Петар Цетињски и да нас прати благослов. Видели сте 80-годишњег старца који је од манастира Дубочице прешао босоног по овој зими 20 километара до Пљеваља. У овој нашој литији иде се као на ходочашће. Ово и јесу ходочашћа“, рекао је владика.   Међутим, додао је он, још нема прилике за тријумф јер борба траје и неизвесна је.   Он је поновио да је црногорска власт донела закон који је заправо удар на цркву, веру и православље.   „Друге вере у Црној Гори су регулисале своје вере путем уговора и тим уговорима су обезбеђена сва права. А овај закон је намењен само за СПЦ с циљем да се на државу прекњиже све наше старе светиње, да се угрози православље и да се црква и народ понизе“, објаснио је он. Говорећи о награди, рекао је да је доживљава као велику подршку њему лично, али и подршку свештенству и распетом народу и распетој цркви у Црној Гори.   „Преносим вам благослов Свете Горе и поздраве митрополита Амфилохија“, поручио је он.   Митрополит Амфилохије због обавеза на литијама које предводи у Црној Гори није могао да дође у Београд.   Додела награде отворена је светосавском химном „Ускликнимо с љубављу“, након чега се окупљенима обратио председник београдског одбора „Просвјете“ Милимир Мучибабић.   Он је рекао да се одбрана националних интереса тренутно прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори.   „Тамо је на делу расрбљавање сопственог народа. Политичка елита у Србији и Српској не сме затварати очи над овом чињеницом. Очито је да је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено на кумановску Србију“, рекао је Мучибабић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ријеч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене.     Отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу оценио је да хаос у Црној Гори ником добро не може донети. Он за вечерашњу емисију “Вечерас заједно” објашњава како је до нереда у Црној Гори дошло. “С једне стране, на тако легитимне и јасне захтеве цркве да је Закон о слободи вероисповести лош и да треба донети бољи, имате једноумну реакцију црногорских власти, где се ни између редова не појављује никакво питање да ли су можда погрешили и да ли 250 хиљада људи на улицама представљају знак да можда није требало да донесу тај Закон. У тако затегнутој ситуацији, потпуно је нормално и природно да спонтанитет младости, духовитости, креативности и на тај начин протествује.   С друге стране, отвара се простор, а има и смишљених акција које иду на провокације и заоштравање, како за тему не би имали Закон и мирне црквене литије. Да цитирам пријатеља, ако ми из цркве нисмо позивали на то да литије буду без страначких и политичких обележја, онда ни море није слано.   Све што иде у прилог стављања Закона у други план, није добро, ни за цркву ни за народ. Јер, неко из власти ће радије да се бави немирима, сукобима и тучама него да га неко пита да ли си донео добар закон и хоћеш ли га поправити. Отворено тврдим да је властима у Црној Гори драже да има сукоба, јер показују потпуно одсуство жеље за дијалогом.   И сад ове последње поруке које су нам послали, то је позив на разговор о примени Закона. То мало личи на неку непримерену трговину. Ми имамо нормалнији, легитимнији захтев – промените закон. А хаос у држави ником добро не може донети.”   Гојко Перовић подсећа да црква непрекидно позива на миран и молитвен тон литија, али да, каже сама чињеница да је све већи број људи на улици говори да је теже одржати поредак. “Црква је одговорна за своје литије, а оне су и даље у црквеном и молитвеном тону. Међутим, литије су подигле и друго грађанство и омладину која жели да искаже и друго незадовољство. Тако последњих дана имамо бојење зидова у боје српске тробојке, које су истовремено и боје Краљевине Црне Горе. Те боје су нађене кад смо преносили посмртне остатке краља Николе из Француске у Црну Гору. Дакле, то није ништа против Црне Горе, а јесте буђење свести код те омладине. И на то имамо једну бесмислену, репресивну реакцију полиције, која сузавцем растерује ту омладину. А онда имамо још смешнију сцену да полицијска патрола чува бели зид. Да сад не набрајам каквих све графита има, каквих скарадности и неморалности, то се не дира.   Наравно, тробојка није старија од Француске буржоаске револуције, али, ако је и тако, она представља универзалне симболе слободе, братства и једнакост.   Перовић наглашава да су литије које организује Митрополија већ месец дана откако је спорни Закон усвојен, легитиман градјански протест.   “Неко ће рећи да се народ пробудио, неко ће рећи да је чудо, неко, као власти у ЦГ – политичке демонстрације обучене у црквено рухо, али сви који прате збивања ових месец дана се слажу да толико народа на улицама у Црној Гори никад није било. Било је музичких догађаја и спортских такмичења, били су и политички митинзи, али да истовремено тргови свих црногорских градова буду пуни и да се све одвија у мирном и молитвеном тону, то још нисмо имали. О томе сам причао и са неким НВО и грађанским активистима – сви имају само једно мишљење – да је у питању легитиман грађански протест верника и не само верника, него и људи који који се залажу за то да Црна Гора има нормалне законе, законе који не крше Устав и основна људска права. Онда се ту сабрало много људи и сви смо у истом тону. Неко ће рећи ово је борба за цркву, а ја бих томе обавезно додао и борба за Црну Гору која ће имати нормалне законе, поштовати основна људска права и Устав.   Ту се увек мора рећи да Влада у Црној Гори претходних годину дана није хтела никакав дијалог, да је (не)вешто избегавала ситуације да се расправља и зато је то први аргумент против Владиног исказа.   Јер, да су наше примедбе неосноване, сигурно бисмо лако разговарали и они би нам лако на то указали. Дакле, они су се нечега плашили. Наше су примедбе итекако основане. Реч је о кршењу основних људских права, о једнакости пред судовима, о праву на суђење, о уставној одредби да је забрањено дискриминисање и одредби да су црква и држава раздвојене. Све то овај Закон крши и то је лако и читљиво и ономе који није правник. Имате ових дана и чињеницу из црногорских медија – готово да не постоји правник, који је вољан и способан да такав закон брани.”, рекао је Гојко Перовић за Радио Београд   Ускоро правни приговори СПЦ   Наш правни тим врло брижљиво припрема те приговоре и они су управо ових дана прошли проверу највећих стручњака за та правна питања, професора универзитета. Контактирали смо све људе из те бранше и управо смо сад у фази пред предавање тих приговора. Да ли ће бити усвојене или не? Имате земљу у којој иста власт влада 30 година, а први човек те власти, иако би требало да буде председник свих градјана, иако би требало да буду одвојене законодавна, извршна и судска власт, тај председник и пре наше иницијативе изричито каже да се Закон неће повући. Па сад замислите у каквој су ситуацији судије Уставног суда, кад председник који би макар требало да ћути сада док се процес не заврши а о протестима говори да су лудости   Нема неслоге   Нема никакве неслоге, али и домаћице кад спремају славу, кад се по кући рашире брашно и јаја, па додје до неког несагласја, али увек се заврши са богатом славском трпезом. Потпуно је нормално да ми који живимо у Црној Гори и тамо делимо добро и зло са тим народом па и са тим властима, да ми можда боље разумемо ситуацију него било који добронамерни Србин у Београду. Али ту не може и не сме бити размимоилажења.     Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)     Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)   „Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.   јеромонах Доситеј Хиландарац     Извор: Манастир Ћелије код Лајковца
×
×
  • Креирај ново...