Jump to content

Gledate li šta deca uče iz građanskog vaspitanja? Trebalo bi


Препоручена порука

  • Screenshot_1-29-725x497.jpg
Foto: Twitter/Čarli Vafls

Učenicima drugog razreda osnovne škole u radnim sveskama za Građansko vaspitanje, predsednik Aleksandar Vučić garantuje da "sve što rade odrasli treba da čine za njihovo dobro". Međutim, to nije jedini sporan momenat u toj knjizi.

Nakon što je cela Srbija zanemela pred 100. stranicom radne sveske za Građansko vaspitanje koju koriste učenici drugih razreda osnovnih škola, ljudi su krenuli pažljivije da listaju tu knjigu i uočili više momenata zbog kojih je tumače kao “lažno poverljivi kurs za potkazivanje svih”.

To se posebno odnosi na ilustrovanje Dečjih prava, koja se obrađuju u sedmom poglavlju – pored Vučićeve “garancije”, mališani treba i da pokažu da su razumeli svoja prava i da su spremni da se bore za njih – i kod kuće i u školi.

Između ostalog, deca se pozivaju da nacrtaju odraslu osobu s kojom žive kada je besna, a u poglavlju “Kad roditelji krše dečja prava” da nacrtaju šta roditelji rade, a zastrašujuće je, te da napišu šta oni tada govore.

 

Isto se očekuje da urade i ako ih je neko od odraslih u školi uznemirio ili uplašio.

“Odgovori su samo za tebe i mene”, poručuje im nacrtana žirafa, mada su mnogi skeptični i oko toga kome su namenjeni ti odgovori i kakve bi posledice mogli da povuku.

 

“Građansko vaspitanje – saznanje o sebi i drugima” – radnu svesku za drugi razred osnovne škole, čiji su autori Nada Ignjatović-Savić, Jelena Dimitrijević, Valerija Živković, Stanka Žica, Tatjana Živanović, Smiljana Grujić i Marina Ostojić, izdao je Kreativni centar, a odobilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije.

 

https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/gledate-li-sta-deca-uce-iz-gradanskog-vaspitanja-trebalo-bi/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пасивни као и до сад. Него, зар је грађанско васпитање постао обавезан предмет за слушање у школама, или и даље постоји опција да се бира и верска настава?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оваква вежба може да буде корисна. Ако неко дете упише у "кршење права" то што родитељ неће да му купи најновији iPhone или му ограничава интернет, то даје повод да се са тим размаженком о томе поприча и на часу. Али ако неко упише да га родитељ шаље да проси испред радње, то је повод за звање социјалне службе. Уосталом, све ово смо имали и преко Бранка Коцкике или Поштара Аце, кад "љута" деца пишу како их родитељи "киње" јер их терају да једу грашак а не дају им чоколаду, па се кроз емисију то разобличи као дечја размаженост и направи нека поука од тога. Не бих ја од овога унапред дизао аларм за узбуну.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
    • Од JESSY,
      NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.
      Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.
      Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...
      Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?
    • Од JESSY,
      Gordana Ratković je majka jednog Mihaila koji ima osam godina i boluje od spinalne mišićne atrofije, teške i često smrtonosne genetske bolesti koja onemogućava kretanje, normalno disanje i gutanje. Ona nam se obratila jer, kako tvrdi, njen sin i još troje dece već šest meseci čekaju na lek koji može da pomogne i olakša njihovo stanje, ali administrativne procedure to onemogućavaju i koče. Dok sirup Risdiplam čeka u nekom magacinu, stanje dece se pogoršava.
      “U decembru 2019. Roche je završio patentiranje leka sirupa koji se zove Risdiplam. Sproveli su studiju i u Srbiji zbog čega je naša zemlja dobila šansu za ovu donaciju. U januaru Roche je dozvolio apliciranje najtežih pacijenata koji nisu pokriveni nikakvom terapijom. U februaru doktori su aplicirali za četiri najteža slučaja, a u martu je Roche dao zeleno svetlo i dokumenta na potpis”, objašnjava ova majka.
      “Od tada evo do sada mi čekamo, prošlo je pola godine, odgovornost se prebacivala sa klinike na ministarstvo i obrnuto bez ikakvog razloga. U pitanju su deca pacijenti koji su među najtežima obolelima i koja ne primaju nikakvu terapiju”, sa pravom je nestrpljiva Gordana.
      “Naša deca više nemaju vremena”, kaže Gordana i dodaje da celokupna procedura registracije leka može trajati i do dve godine. “Da li će moje dete tada biti živo?”, pita.
      Foto: Privatna arhiva Naša sagovornica ističe i da se stanje njenog sina pogoršalo za vreme čekanja.
      “Ima kanilu od druge godine života. Ima gastrostomu (peg direktno u želudac), ali može da pije i jede na usta. Skolioze mu se javila sa tri godine starosti i deformacije kičme i zglobova nažalost napreduju. Noću dok spava koristi respirator. Ne sedi dugo. U poslednjih nekoliko meseci dok čekamo on slabije guta i zagrcnjava se.
      Češće ga aspiriram, do 50 puta dnevno, znam po broju katetera. Zahteva respirator preko dana jer se umara dok diše. Zahteva dodatni kiseonik, od maja ove godine”, priča nam naša sagovornica koja glavnog krivca vidi u direktorki Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu Jasnu Jančić, za koju tvrdi da odbija i odugovlači sa potpisivanjem i omogućavanjem besplatne terapije za decu.
      Gordana tvrdi da se Risdiplam uredno po sličnim principima koristi već u 12 zemalja, i ubeđena je da postoji način da se procedura olakša i premosti i u Srbiji.
      “Direktorka je, ukoliko je imala volje, za šest meseci mogla da pronađe neko rešenje”, smatra ova majka koja se bori za to da život njenog detata bude lakši.
      Foto: Privatna arhiva U odgovoru za naš portal direktorka Jasna Jančić tvrdi drugačije. Objašnjava da je reč o procedurama koje se moraju ispoštovati.
      “Lek nije registrovan ni u Srbiji ni u EU”
      “Gotovo pola veka Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem najtežih neuroloških i psihijatrijskih bolesti, pa tako i SMA. U skladu sa preporukama lekara, Komisija za retke bolesti RFZO odobrava deci oboleloj od SMA lek Spinrazu koji se, iako neregistrovan u našoj zemlji, kontinuirano primenjuje u ovoj Klinici. Nažalost, ovo nije slučaj sa lekom Risdiplam”, objašnjava direktorka Jančić.
      “U Srbiji, kompanija Roche i dalje sprovodi kliničku studiju za lek Risdiplam, u kojoj učestvuju i pacijenti naše Klinike. Ovaj lek nije registrovan u Republici Srbiji, registrovan je u SAD, ali ne i u zemljama Evropske unije. Za uvoz neregistrovanog leka postoji zakonom predviđena procedura u kojoj se podnosi zahtev RFZO-u za svakog pojedinačnog pacijenta, o kome odlučuje Komisija za retke bolesti RFZO, a po odobrenju, sredstva obezbeđuje navedeni fond”, kaže Jančić za Nova.rs.
      Prema njenim rečima, Klinika nije aplicirala za donaciju leka Risdiplam kompanije Roche.
      “Veoma je važno znati, da bi javnost bila adekvatno informisana, da deca koja bi dobijala lek iz programa donacije, kroz donaciju bi dobijala terapiju samo dok program traje, a ne u periodu koliko im je neophodan, za ceo životni vek. U skladu sa propisima Republike Srbije, ukoliko se sa primenom leka počne u određenoj zdravstvenoj ustanovi, ta ustanova je u obavezi da lek obezbeđuje dok god postoji potreba, iako za to nema obezbeđena sredstva.
      Ovo praktično znači da je, po prestanku donacije, Klinika dužna da nadalje obezbedi navedeni lek za sve pacijente koji su terapiju započeli u Klinici. Ta sredstva nisu odobrena od strane RFZO, a Klinika ih na drugi način ne može obezbediti. Godišnja terapija lekom Risdiplam, za jednog pacijenta, iznosi između 100 000 i 340 000 dolara, u zavisnosti od uzrasta pacijenta”, objašnjava Jančić.
      Ona kaže da ne postoji dokument kojim je Ministarstvo zdravlja odobrilo upotrebu ovog leka.
      “Primena svakog leka, pa tako i Risdiplama, mora biti u skladu sa propisima Republike Srbije, jer bi u protivnom nastupile mnogostruke štetne posledice po Kliniku, čiju bi štetu podjednako snosili i mali pacijenti. Jasno vam je da sam ja kao V.D. direktora Klinike odgovorna za zakonitost rada ove Ustanove, ali isto tako, može se reći, još više zainteresovana za lečenje malih pacijenata, kojima se kao lekar, bavim više od trideset godina.
      Lično sam zainteresovana da se sa primenom leka počne što pre, ali po zakonom propisanoj proceduri, jer ćemo samo na taj način obezbediti kontinuiranu i neophodnu količinu leka za sve pacijente kojima je potreban”, zaključuje Jančić.
      Gde je zapelo?
      Nova.rs pokušala je da stupi u kontakt sa Ministarstvom zdravlja, kako bismo saznali u kojoj je fazi registracija Risdilpla, kao i kada bi oni koji kojima je neophodan mogli da ga očekuju, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.
      Potražili smo obgovor i od kompanije Roche i sa te strane stiže objašnjenje da je reč obimnim procedurama i dokumentaciji.
      “Lek Risdiplam kroz kliničku studiju u Srbiji prima osmoro dece. Kako se registracija u Evropi očekuje tek 2021. godine, kompanija Roche na globalnom nivou pokreće tzv. ‘compassionate use’ program. Na početku program je bio otvoren za pacijente koji boluju od spinalne mišićne atrofije – SMA tip 1, a od jula ove godine i za SMA tip 2. Po našem Pravilniku za uvoz neregistrovanog leka ovaj program se definiše kao’donacija ili humanitarna pomoć zdravstvenoj ustanovi’.
      Da bi se dobilo odobrenje za uvoz leka neophodno je da ‘predlagač’ (direktor zdravstvene ustanove sekundarnog ili tercijernog nivoa) potpiše dokumenta, koja su ovim pravilnikom definisana, i to nakon što je na Etičkom komitetu ustanove doneta odluka o medicinskoj opravdanosti primene leka i mišljenje etičkog odbora da je primena leka u skladu sa načelima profesionalne etike”, objašnjavaju iz kompanije Roche.
       
      https://nova.rs/vesti/drustvo/cekate-li-da-deca-umru-malisani-ugrozeni-zbog-procedura/
       
    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
×
×
  • Креирај ново...