Jump to content

Zašto se plašim da ostarim u Srbiji

Оцени ову тему


Препоручена порука

Baka
Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia

Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.

Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.

Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.

A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.

Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.

S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.

Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.

Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.

 

https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja se plašim da ostarim generalno, svejedno da li u Srbiji ili ovde u Austriji. Da postanem nemoćan, bolestan, nepokretan, usamljen, dementan, da sedim u sobi i zevam u zid dok piškim i kakim u pelene. Lekovi nam produžuju život. Ali nam ne produžuju mladost. Možda je starima u Srbiji čak bolje, ne znam.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ne razumijem ljude koji pišu ovakve tekstove, to je neko fantaziranje i ovo nova s objavi u.

logično je valjda svima da ako ljudi neće da rade nešto ozbiljnije u karijeri ili se posvete ozbiljnije stvaranju porodice onda je čovjek niđe na kraju i dočeka ga mala penzija a nema potomstvo koje može da pomogne kako je i tradicija da đeca brinu o starima. penzioneri mogu i da rade sa pčelama ili neku baštu da imaju da budu i fizički aktivni dok rade malu zemlju. recimo da neka žena rodi 5 djece, pa svaki da joj da mjesečno po 100 eura, ona ima pristoni životni standard za penzionera, uz to može svako ljeto i zimu po banjama da ide o ličnom trošku.

a ovaj što zbori, penzioneri počnu d ažive. i kaže azil za mačke je otvorila u grčku:smeh1:, pa nije to sigurno ni norvežanima penzija iz snova... ova otvorila kafić i pocrnjela od sunčanja sa 70 godina, pa kakava je to penzija:smeh1:.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Dragi рече

Ja se plašim da ostarim generalno, svejedno da li u Srbiji ili ovde u Austriji. Da postanem nemoćan, bolestan, nepokretan, usamljen, dementan, da sedim u sobi i zevam u zid dok piškim i kakim u pelene. Lekovi nam produžuju život. Ali nam ne produžuju mladost. Možda je starima u Srbiji čak bolje, ne znam.

I tebe je strah od svačega..šta da piškiš u pelene, da budeš dementan ili sam, da budeš usamljen, da se smucaš po bolnicama malo pa malo, da imaš nesnosne aritmije noću i danu...? Umjesto da se plašiš hoćeš li moći živjeti punim plućima, zakoračiti u novi život, imati azil za pse, baškariti se na azurnoj obali, putovati i posjećivati istorijske građevine, otvoriti restoran na 3500m..e sele. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, JESSY рече
Baka
Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia

Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.

Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.

Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.

A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.

Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.

S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.

Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.

Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.

 

https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/

 

Ovo iz teksta, sto se tice situacije gleda penzija, zdravstva i tretmana starijih u Srbiji, je potpuna istina. 
Imala sam dva penzionera (sada imam jednog) sa tim mizerijama od penzija, gomilom bolesti, jos vecom gomilom lekova koja se mora kupiti, gomilom pregleda i analiza kod specijalista jer nema termina kod drzavnih specijalista i sredstava za lab. analize.

Nasi stari budu toliko istroseni na svim nivoima da je to jezivo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Justin Waters рече

I tebe je strah od svačega..šta da piškiš u pelene, da budeš dementan ili sam, da budeš usamljen, da se smucaš po bolnicama malo pa malo, da imaš nesnosne aritmije noću i danu...? Umjesto da se plašiš hoćeš li moći živjeti punim plućima, zakoračiti u novi život, imati azil za pse, baškariti se na azurnoj obali, putovati i posjećivati istorijske građevine, otvoriti restoran na 3500m..e sele. 

Šta ću. Volim da budem mlad i lep a ima me 45 leta (i prve bele dlake :( ), nemam decu a kamoli unučad i time razlog da za druge položim život.

Moja majka je radila u staračkom domu. Onda je sama obolela, postala dementna, inkoninentna; nije lepo... Interesantno mi je da ranije govorila da želi pre umreti nego da završi kao u staračkom domu, a danas se grabi ljuto za svaki tren života, da ide na onu stranu ne želi.

Život je divan. Ali je bezveze da starimo, i da umiremo.

Da su ovde možda bolje zbrinuti? Kome je to stvarno od pomoći, njima, ili nama da olakšamo svoju savest?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Dragi рече

Šta ću. Volim da budem mlad i lep a ima me 45 leta (i prve bele dlake :( ), nemam decu a kamoli unučad i time razlog da za druge položim život.

Moja majka je radila u staračkom domu. Onda je sama obolela, postala dementna, inkoninentna; nije lepo... Interesantno mi je da ranije govorila da želi pre umreti nego da završi kao u staračkom domu, a danas se grabi ljuto za svaki tren života, da ide na onu stranu ne želi.

Život je divan. Ali je bezveze da starimo, i da umiremo.

Da su ovde možda bolje zbrinuti? Kome je to stvarno od pomoći, njima, ili nama da olakšamo svoju savest?

Nisi skontao šta sam pisao, nema veze. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Justin Waters рече

Nisi skontao šta sam pisao, nema veze. :)

Znaš kako: Neka familija pomaže. Umesto da ih proteramo u nemoć, izolaciju, usamljenost. Ovako platimo da nam budu daleko od očiju i daleko od srca. Ali njima je najveća pomoć da imaju svoju porodicu i rodbinu oko sebe. Nije sve samo u novcu (vučićizam). 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 53 минута, Dragi рече

Znaš kako: Neka familija pomaže. Umesto da ih proteramo u nemoć, izolaciju, usamljenost. Ovako platimo da nam budu daleko od očiju i daleko od srca. Ali njima je najveća pomoć da imaju svoju porodicu i rodbinu oko sebe. Nije sve samo u novcu (vučićizam). 

Justa ti je dao drugarski savet da se ne bojis toliko nego da zivis. Stalno razmisljas o nekim negativnim stvarima... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не боји се човек, него реално каже. Да било коме то реално допре до свести, у моменту би се снуждили. 99% људи о томе уопште не размишља као о сасвим извесној будућности и начину живота који ће живету, него смо ментално закуцани за садашњост и мислимо да онакви какви смо били претходне године и какви ћемо бити следеће, та ћемо такви бити и за 20, 30 или 40 година.

Ментално смо програмирани на оптимизам и на наду у будућност: да сачекамо само да прође киша, да прегурамо још који врео дан, сад је лоше али биће боље... и кад се тако довучемо до позног новембра, нема више чему да се нада, једино "пролепшавање" времена је +5 степени и да не дува ветар и ништа не пада, а једино што будућност носи је студ која се увлачи у кости.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, haveaniceday рече

Justa ti je dao drugarski savet da se ne bojis toliko nego da zivis. Stalno razmisljas o nekim negativnim stvarima... 

Ni ti nisi skontao. :D

Nisam ja imao zamjerke dragom na njegove strahove. Svakako čovjek ne treba da bude negativan prema sebili ili još gore da očajava. Nego, ako nisi zdrav, ostaneš sam, oboliš, patiš se u bolesti, imaš demenciju, rušiš se ko fosna, padneš u mukotrpne terapije..onda ti je sasvim svejedno da li živiš u Srbiji ili na nekom "boljem" mjestu. Tekst je opet jedan od mnogih nakrivo posađenih u kome se mrači na Srbiju, a onda kao rješenje se ne nudi nešto čime bi čovjek mogao da kompenzuje taj nedostatak, nego se potura neizbježnost prihvatanja nesrećne sudbine jer ljudi u Srbiji nemaju ono što penzioneri u bogatim zemaljama, pa se onda daje vrlo površan primjer koji više proizilazi iz tuđeg načina života, a ne nečega što bi ljudi u Srbiji raidli da imaju mogućnost. Zato sam i bio ironičan prema penzićima koji putuju, otvaraju azile i restorane na 3500m pod stare dane itd...a što se prikazuje kao neki poželjan obrazac koji bi trebao i Srbiji samo kad bi bile takve mogućnosti. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Na uzrastu između druge i šeste godine roditelji mogu da primete kako deca ponavljaju početni glas, slog ili cele reči i ono što prvo pomisle je da dete muca.
       
      S obzirom da se to događa tokom ranog razvoja i da je odraz stanja na misaono-verbalnom planu deteta, takvo mucanje nazivamo razvojnim. Ono je najčešće samo prolazna faza koja je u vezi sa intenzivnim razvojem govora u tom periodu, iako simptomatski liči na pravo mucanje.
        Da pojasnimo. Deca na uzrastu od dve godine počinju da spajaju dve ili tri reči u rečenicu. Tempo govora je spor, izgovor nepravilan. Nešto kasnije, rečenice postaju duže a deca brže govore, imaju sve više toga da kažu. Rečnik je bogatiji iz dana u dan. U govoru može doći  do oklevanja i moguće pojave „prvih poštapalica“ mmm…pa…kao…ovaj….onaj. Neka deca počinju da ponavljaju glasove ili slogove najčešće na početku rečenice, jer njihov govorni aparat nije spreman za takvu produkciju. Ova ponavljanja u ranom uzrastu smatraju se normalnim ukoliko se ne ponavljaju prečesto. Na tečnost govora utiču zrelost govornih mehanizama koji su neophodni za pravilan izgovor i bogatstvo reči potrebno za taj uzrast.
       
×
×
  • Креирај ново...