Jump to content
Guest ага пије млеко

Они су светлост свету: Сећања на cвете животе духовних лица наше Цркве

Recommended Posts

Uspešan telesni rvač slobodnog stila -uspešan duhovni rvač svetogorskog stila

69701454.jpg

scn0012aaaa.jpg

Otac Vasilije prima u svoju keliju novinara agioritikovima.gr i govori o svom asketskom životu u pustinji Svete Gore. Sa teskobom govori o svom svetovnom životu i isticanju u rvačkom sportu.

metalia.jpg

cimg0051aaa.jpg

"Ovaj prsten ti poklanjam za tvoju veridba, ma kada to bilo", rekla je sa ljubavlju dvadesetojednogodišnjem Panajotisu njegova kuma, posle osvajanja zlatne medalje u rvanju. "Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah", objašnjava novinaru agioritikovima.gr sada već četrdesetogodišnji monah Vasilije.

Ostavio je iza sebe jedanaest medalja u rvanju slobodnim stilom, slavu i prijatelje u glavnom gradu i provodi život u molitvi u pustinji Svete Gore. Udaljena isposnica Rođenja Hristovog u čuvenim Katunakama je duhovno "sklonište", gde se podvizava sa još pet monaha. Tamo gde je pristup moguć samo jašući na magarcu kroz improvizovane staze, tamo gde izgleda da je vreme stalo ...

Nešto kasnije, put Oca Vasilija sledi i njegov rođeni brat Otac Dorotej. To je teško palo njihovoj majci koja živi potpuno sama u Aharnesu, izvan Atine, kao što nam je rekao monah Vasilije.

Pitanje: Oče Vasilije, šta vas je navelo da ostavite svetovni život i da živite u izolovani u pustinji?

Ljubav prema Bogu, a posebno ljubav prema Bogorodici. Bogorodični vrt je bio najidealnije mesto gde sam mogao da lakše spasem svoju dušu. Udaljavanje od svetovnog života, odnosno od iskušenja i grešnih želja koje se začinju u u svetovnom druženju značajno pomaže postizanju ovog cilja.

Uzaludna i prolazna svetovna zadovoljstvima ne vode nikud. Ovde je osnovni cilj očišćenje duše i tela. U ovoj duhovnoj sredini u kojoj svaki monah doživljava trenutke raja.

Pitanje: Da li ste našli ono što ste tražili?

Naravno, mnogo više od toga. Nisam očekivao da pronađem toliko mnogo duhovnih dobara. Bez svetovnih briga, u miru prirode, izvršavam svoje duhovne dužnosti i doživljavam duševnu celinu. Nadam se će i dalji tok mog života biti takav. Monaški život je spasonosni ako si dosledan u svom radu.

Rat sa telesnim željama nikada ne prestaje. Ali ovde si daleko od uzroka i ograđuješ se duhovno. Rezultat je da možeš kontrolisati bilo koji zahtev tela. Oružjem vere, strpljenja i poslušnosti svom Starcu pokušavam da prevaziđem sve prepreke koje se javljaju na mom duhovnom putu.

Pitanje: šta ste našli ovde što niste mogli da dobijete u svetu?

Očišćenje uma, božiju blagodat, radost, božansku ljubav i mir koji vam pruža apsolutna tišina i blagosloveni predeo Svete Gore. Stvari koje su neobjašnjive za svet. Svet ne može da razume ono što oseća monah u ovoj pustinji.

Daleko od svetovnih briga i bilo kojih svetovnih staranja. Bez vere je nemoguće ostati ovde. Veru i poverenje u Božiju promisao koja se stara o svim stvorenjima. To je nešto nezamislivo. To se samo može živeti a ne opisati rečima. Napetosti i stres svetovnog života sprečavaju sticanje duhovnih sposobnosti za osvajanje nebeskog carstva i spasenja duše.

Pitanje: Da vas je neko razočaranje u svetovnom životu dovelo ovde?

Ne, nije bilo nečeg takvog. Samo moja velika želja za Hristom i Bogorodicom. Podvižnički život me je privukao kao magnet i opčinio. Uostalom, još od detinjstva sam bio u crkvi.

Konkretno, još od osme godine sam pomagao svešteniku u parohiji. Istovremeno me je privlačio I sport kojim sam se bavio otprilike 6 godina. Rvanje slobodnim stilom je bila aktivnost koja me je ispunjavala. Ali nikada nisam napustio duhovni život. U uzrastu od 19 godina, i pošto sam doživeo snažna svetovna iskustva, je počelo moje poznanastvo sa monaštvom. Posetio sam neke skite svetogorske pustinje i počelo sam da se impresioniram, videvši da postoji drugačiji način života. Iako sam imao prijatelje, braću i majku koja me je volela, neka ogromna duševna praznina me je činila nesretnim. Tako je nastala ljubav prema Bogu i podvizništvu, koji je potom prerasla u praksu.

Pitanje: Da li ste se istakli u rvačkim takmičenjima?

Da, istakao sam se u rvanju slobodnim stilom kao dečak, adolescenat i mladić. Jedanaest osvojenih medalja na državnim prvenstvima. šest zlatnih, tri srebrne i dve bronzane.

Posle mog učešća na evropskom prvenstvu u rvanju u Turskoj, Bog me je pozvao u službu. Krenuo sam putem savršenstva, posvetivši se dušom I telom Bogu.

Rekao sam sebi da nema više svetovnog života, materije, tela. Oni se gube i dotraju tokom vremena, a ono što ostaje je samo duhovno podvizavanje i spasenje duše.

Pitanje: Da li ste ikkada pomislili da zasnujete porodicu?

Uvek su mi to govorili roditelji, a posebno moja baka, ali sam ja shvatio da se ne može uravnotežiti porodični i duhovni život.

Nikada nije imao posebnu sklonost ka osnivanju porodice. Osim toga, u pubertetu kada sam počeo da razmišlja o ovom problem, sustigle su me misli o podvizavanju.

Pitanje: Posle vas je došao na Svetu Goru i vaš rođeni brat?

Da, ja sam došao 1992 a posle godinu i po je došao i on.

Pitanje: Da li ste vi uticali na njega ili je sam doneo odluku?

U monaštvo se ne ida na silu. Hristos je rekao: "Ako ko hoće za mnom ići…"

Da nije bilo tako, imao bih veliku odgovornost da je kasnije promenio mišljenje. Jednostavno, ponekad je dolazio na Svetu Goru, nešto ga je privuklo i posle izvesnog vremena nas je obavestio da je odlučio da postane monah.

Osim toga poučavanje Otaca naše isposnice je igralo važnu ulogu u odluci mog brata. Moj brat je tada bio rešen da se ženi. Već je bio našao i devojku koja bi oženio. U početku je moj brat imao velikih teškoća zbog odnosa sa svojom devojkom.

Pitanje: Kako je sve to primila vaša porodica? Vaš otac, vaša majka?

Moj otac nije bio živ. Majka je sve prihvatila ali je bila veoma tužna zbog odlaska mog brata. Bila je veoma pogođena, nosila je u sebi previše bola i gorčine.

Skupo je platila gubitak dvoje dece koji su napustili dom zauvek. Plakala je mnogo moja majka. Ali smo mi drukčije razmišljali. Govorili smo da Bog brine o njenoj duši i telu jer je posvetila svoje dvoje dece ljubavi Božijoj.

Bila je u veoma teškoj situaciji. Malo je trebalo da umre od velike tuge. Ali hvala Bogu, danas su stvari mnogo bolje. Sada je to u potpunosti prihvatila. U Atini živi i naš najstariji brat, koji ima porodicu i troje dece. Razumete da je to značajna podrška mojoj majci.

Pitanje: šta sada osećate prema vašoj majci. Da je ovde sa nama šta biste joj rekli? Koja su vaša osećanja?

Moja osećanja su sada drugačija. Nisam više njeno dete, jednom sam bio njeno dete. Moja majka je sada Bogorodica. Moju majku po telu smatram za sestru. Prava majka mi je Bogorodica. Nju treba da volim, zbog nje sam došao i verujem da će me ona spasiti kad dođe vreme. Pomoći će mi da spasim dušu.

Pošto razgovoramo o mojoj porodicom ispričaću vam jedan zanimljiv događaj koji se desio neposredno pre mog odlaska u manastir. Dakle, jednom mi je kuma poklonila prsten i rekla: "Poklanjam ti ovo za veridbu, kada god bude i ako je bude". Ali sam ja umesto svetovnoj ženi, taj prsten posvetio Bogorodici kada sam došao na Svetu Goru i postao monah.

Njoj ću služiti, ako Bog da, sve do moje smrti. Duhovno je moja duša udata za Gospoda Isusa Hrista i Bogorodicu, a ne za telesnu ženu.

Pitanje: Jer vaša kuma predosećala da bi mogli postati monah?

Delovao sam tako da nikom nije padalo na um da bih mogao postati monah. Imao sam prijatelje i društvo, ali nisam uopšte zanemarivao bilo koju od mojih duhovnih obaveza. Bogosluženje svake nedelje, redovna molitva, post svake srede i petka i naravno svakog velikog posta. Pomogao sam kad sam mogao svojoj braći, ne samo rođenoj, već svim bližnjima. Shvatili su tek tog dana kada sam otišao na Svetu Goru. Kada sam im rekao ostali su zapanjeni.

Imali smo jake porodične veze, a i sa rodbinom smo imali veoma bliski I iskren odnos.

Pitanje: Da li su vam tokom toliko godina monaštva nedostajali vaša majka i vaš rođeni brat koji žive u Atini, ali i rođaci i prijatelji iz detinjstva?

Nisu mi mnogo nedostajali. Otkad me je privukla ljubav i želja Bogorodice i otkad sam doneo konačnu odluku da postanem monah, automatski se ljubavi prema moja porodici udaljila.

Više me ne mogu ganuti, niti osećam posebnu vezu prema njima. Sve vidim kao moju braću, a ne kao nešto posebno. To su moja osećanja.

Pitanje: Možda ćete nekad zažaliti zbog odluke da postanete monah?

Protiv takvih misli se borim molitvom. Na taj način ostaju samo misli. Da bih se poveo za njima trebalo bi da pristane i moje srce. To se nikad nije desilo. Tako da vam kategorično tvrdim da se nikada nisam pokajao zbog odluke da postanem podvižnik.

Mir duhovnog života ne mogu zameniti sva blaga ovog sveta. To je jedinstveno iskustvo.

Pitanje: Koliko monaha ima vaša isposnica?

Ima nas deset monaha. Relativno veliki broj za podvižnike ovde. Živimo zajedno i svako ručnim radom daje doprinos bratstvu.

Pitanje: Kako neko može da poseti isposnice u Katunakama i okolnim oblastima Svete Gore?

Pre svega da kažem da je pristup isposnicama svetogorske pustinje, kako se ovde naziva, moguć samo peške ili jašući na magarcu improvizovanim stazama. Ovde treba da kažem da samo uz veru može neko da izdrži te uslove.

Sveti cilj ti daje snagu da izdržiš bilo koju teškoću i iskušenje. Zato sam ovde i došao, da se ponizim i otrpim bol. Carstvo Božije se ne dobija uz udobnosti i luksuz, već samo vežbanjem vrline i uklanjanjem strasti tela i jednostavnim život dok se sasvim ne očvrsne.

Pitanje: Kako proteknu vaša 24 sata?

Počinju u 4 sata ujutro po svetovnom vremenu. To je vreme za Jutrenje u maloj crkvi naše udaljene isposnice. Sledi liturgija, ako je sveštenik prisutan. Sve ovo je do 8 sati po dnevnom redu. Trpeza, odnosno hrana je sledeći korak u našem programu.

Onda se svaki monah bavi ručnim radom. Od kuvanja do obrađivanja male bašte gde gajimo povrće. Od dva do četiri je odmor, a zatim Večernje i trpeza. Onda ponovo ručni rad do večernjeg odmora.

Pitanje: Jel teško monaštvo Oče Vasilije?

U zavisnosti od toga šta želite od svog života. Udobnost i provod koje vam velikodušno nudi svet, ne garantuju i sreću.

Ova vrlina se stiče samo kroz unutrašnje podvizavanje. Koliko da je i teško monaštvo, vredi što sam mu se posvetio. štaviše, ono je sredstvo za postizanje moje nebeske čežnje, mog nebeskog carstva.

sscc.jpg

IZVOR

Share this post


Link to post
Share on other sites

одличан текст... ипак,неке ствари бих волео када би ми појаснио овај монах

-на жалост,вероватноћа за то је мала

нпр Pitanje: šta ste našli ovde što niste mogli da dobijete u svetu?

Očišćenje uma, božiju blagodat, radost, božansku ljubav i mir koji vam pruža apsolutna tišina (zar je nemoguće steći ih u svetu a ako misli samo na svoj put onda ok)

Затим

Rekao sam sebi da nema više svetovnog života, materije, tela. Oni se gube i dotraju tokom vremena, a ono što ostaje je samo duhovno podvizavanje i spasenje duše.

ajd što stavi u isti koš svetovni život sa materijom i telom ali ispade da se monasi bore protiv materije i tela... možda mi se samo čini da je to hteo reći ali da se podsetimo

Smisao stvari nema nikakve veze sa njenom strasnom upotrebom,to jest sa padom ili otudjenošću,zloupotrebom ili pogrešnom njenom upotrebom.

Sav rat monaha protiv demona jeste da odvoji strasti od značenja stvari JER JE DRUGAČIJE NEMOGUĆE STVARI GLEDATI BESTRASNO... UM BOGOLJUBIVOG ČOVEKA SE NE BORI PROTIV STVARI NITI PROTIV ZNAČENJA KOJE ONE IMAJU NEGO PROTIV STRASTI KOJE SE SA ZNAČENJIMA I FANTAZIJAMA SPAJAJU.

protoprezviter Mihail Kardamakis,Pravoslavna duhovnost,str.157.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само да дигнем опет ову тему, и да вас подсетим да можете да се у овом посту, укрепите овим лепим причама о нашим духовницима, на корист и благодат.

Надам се да ће брат Слађан опет овде поставити понеку "старачку" биографију и причу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свештенику у логору: одреци се Христа!!

%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81.jpg

 

Један свештеник се налазио у концентрационом логору. И логорска управа је одлучила да на свој начин обележи Васкрс - да окупи све затворенике, како би се свештеник пред њима одрекао Бога.

"Изаћићеш на трибину и рећићеш да Бога нема. А не то ... "- мучитељи су му давали  инструкције.

Није се имало куд. Изашао је свештеник пред своју сабраћу-затворенике и прва ствар коју је урадио пошто је био Ваксрс, поздравио их је: - Христос Воскресе! - Ваистину Воскресе!

- У хору су му одговорили. -Христос Воскресе! - Понављао је отац на све четири стране и док је силазио са трибине:  Пришла му је управа логора- "Шта је сад?!".

А он одговара: "Како да кажем да нема Христа, кад сав народ потврђује да је он васкрсао?!

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_4101.html

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

О најлепшој служби у мом животу

72414.p.jpg

У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјејевски манастир.

 

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему.

Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром рејона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивјејево. Власти нису уништиле манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је претећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени манастир.

Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивјејевског манастира, омиљена у целој православној Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјејевског манастира, од активних храмова није остало ни трага – сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза, «Арзамас-16». Овде се производило нуклеарно оружје.

Свештеници, и ако су долазили на тајно поклоништво у Дивјејево, чинили су то скривено, обучени у световну одећу. Али свеједно су им улазили у траг. Те године, кад сам први пут био у прилици да боравим у разрушеном манастиру, ухапсили су двојицу јеромонаха који су дошли да се поклоне дивјејевским светињама, жестоко их претукли у милицији и петнаест дана држали у соби на леденом поду.

Те зиме ме је сјајни, веома добри монах из Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Бонифатије, замолио да га пратим на путу за Дивјејево. По црквеном типику, свештеник који креће на даљи пут са Светим Даровима – Телом и Крвљу Христовим, мора обавезно са собом да поведе пратиоца, да би у непредвиђеним околностима заједно штитили и чували велику светињу. А отац Бонифатије је управо и ишао у Дивјејево да би причестио старе монахиње које су живеле у околини манастира – последње које су из времена те дореволуционарне обитељи преживеле до наших дана.

Предстојао нам је пут возом кроз Нижњи Новгород, тадашњи Горки, а одатле аутомобилом до Дивјејева. Током пута баћушка читаву ноћ није ни легао: на његовим је грудима, на свиленом гајтану, висила мала дарохранилица са Светим Даровима. Ја сам спавао на суседном лежају, и, будивши се с времена на време од звука точкова, видео како отац Бонифатије, седећи за сточићем, чита Јеванђеље при слабој светлости вагонске ноћне лампе.

Стигли смо до Нижњег Новгорода – завичаја оца Бонифатија – и задржали се у његовом родитељском дому. Отац Бонифатије ми је дао да читам књигу издату пре револуције – први том дела светог Игњатија (Брјанчанинова), и ја до јутра нисам ока склопио, откривајући тог задивљујућег хришћанског писца.

Следећег јутра смо кренули у Дивјејево. Предстојало нам је око осамдесет километара пута. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако да у њему не би могли препознати свештеника: пажљиво је скупио крајеве подрасника под капут, а своју предугу браду сакрио под шал и оковратник.

Share this post


Link to post
Share on other sites

72413.p.jpg

Већ се смркавало кад смо се приближили циљу нашег путовања. Кроз прозор аутомобила, у вртлозима фебруарске мећаве, ја сам са узбуђењем распознавао високи звоник без купола, скелете разрушених храмова. Без обзира на тако тужну слику, био сам задивљен необичном моћи и тајном силом те велике обитељи. И још – мишљу о томе да Дивјејевски манастир није пострадао, већ живи својим недостижним за свет скривеним животом.

Тако се и испоставило! У запуштеној колибици на периферији Дивјејева срео сам нешто што нисам могао замислити ни у најсветлијим сновима. Видео сам Цркву, која увек побеђује и не слама се, младу, која се радује свом Богу – Промислитељу и Спаситељу. Управо сам овде и почео да схватам велику силу древних речи апостола Павла: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».

И још: на најлепшој и најнезаборавнијој црквеној служби у свом животу био сам не негде у великолепном саборном храму, не у храму прослављеном давно прошлим временима, него у совјетском градићу Дивјејево, у искривљеном кућерку број 16 у Лесној улици.

Тачније, то чак није била ни кућа, већ старо купатило, прилагођено за становање.

Нашавши се први пут овде са оцем Бонифатијем, видео сам собицу са изузетно ниском таваницом, а у њој десет старица, ужасно старих. Најмлађе су, у крајњем случају, далеко премашиле осамдесету. А старијима је било, засигурно, више од сто година. Све су оне биле у простој старачкој одећи, са обичним марамама. Никаквих раса, монашких апостолника и камилавки. Па, какве су оне монахиње? «Тако, обичне бакице», помислио бих ја, кад не бих знао да су те старице – једне од наших најхрабријих савременика, истинске подвижнице, које су у затворима и логорима провеле дуге године и деценије. И, поред свих искушења, само су уможиле у души веру и верност Богу.

Био сам потресен када је пред мојим очима отац Бонифатије, тај поштовани архимандрит, пензионисани настојатељ храмова Тројице-Сергијеве лавре, заслужан и познат у Москви духовник, пре него што ће благословити ове старице, пао пред њима на колена и учинио им земни поклон! Ја, искрено говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник, подигавши се, почео је да благосиља старице, које су му, неспретно се гегајући, по реду прилазиле. Видело се како се искрено радују његовом доласку.

Док су отац Бонифатије и старице размењивали поздраве, ја сам разгледао. По зидовима собичка пред иконама у старим кивотима мутно су горела кандила. Једна икона је одмах скретала посебну пажњу на себе. То је била велика, предивно живописана икона преподобног Серафима Саровског. Лик старца је светлео таквом добротом и топлином, да човек не пожели да скине поглед са ње. Ова икона је, како сам после сазнао, насликана пред саму револуцију за нови дивјејевски саборни храм, који нису ни стигли да освештају. Икону су чудом спасили од скрнављења.

У то време је почела припрема за свеноћно бденије. Био сам збуњен кад су монахиње почеле да на грубо склепани сто ваде из својих тајних скровишта оригиналне ствари преподобног Серафима Саровског. Овде су били келејни епитрахиљ преподобног, његове вериге – тешки гвоздени крст на ланцу, кожна рукавица, старински лонац, у ком је саровски старац припремао себи храну. Те светиње су се после разарања манастира деценијама предавале из руке у руку, од једних дивјејевских сестара до других.

Док се облачио, отац Бонифатије је возгласио почетак свеноћног бденија. Монахиње су се некако одједном тргле и запевале.

Како је то диван, невероватан хор био!

«Глас шести! Господи, возвак к Тебје, услиши мја!» - возгласила је грубим и промуклим старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године. Око двадесет година је она провела у затворима и изгнанствима.

И све старице су запевале са њом: «Господи, возвак к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи!»

То је била служба која се не може речима описати. Свеће су гореле. Преподобни Серафим је гледао са иконе својим бескрајно добрим и мудрим погледом. Чудесне монахиње су певале готово читаву службу напамет. Само би понекад нека од њих погледала у дебеле књиге, наоружавши се чак не ни наочарима, него огромним увећавајућим стаклима на дрвеним ручкама. Тако су оне служиле и у логорима, и у изгнанствима, и по завршетку, вративши се овде, у Дивјејево, и скрасивши се у убогим уџерицама на крају града. На све су оне биле навикнуте, а ја заиста нисам схватао јесам ли на небу или на земљи.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему. И безбожној власти са свом њеном моћи, и неверју света, и самој смрти, које се оне нимало нису бојале.
Архимандрит Тихон (Шевкунов)
Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы».

Епархија зворничко-тузланска

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Намјесник Цетињског манастира Архимандрит Методије: О животу са Патријархом Павлом

Metodij-i-Patrijarh1-300x243.jpg

 

Ове године смо прославили стогодишњицу од рођења Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског г. Павла, такође, пет је година од његовог упокојења. Тим поводом разговарамо са архимандритом Методијем, намјесником Цетињског манастира, који је био уз Патријарха последње двије године његовог живота.

Памтим те дане када сте се припремали да путујете у Београд на ново послушање нашој светој Цркви односно да будете, може се рећи, келејник Његовој Светости. Морам овако кроз шалу сада да вам исповједим да смо сви ми који смо вас познавали били онако по црногорски поносни, што, ето, поред свих отаца и монаха ипак један наш цетињски калуђер иде у Београд да пази Патријарха. Како сте се ви осјећали по том питању? С обзиром на духовни портрет Патријарха, смјело ћу вас питати: ко је кога пазио?

193605.p.jpg?mtime=1419308489

У шали ћу и ја вама рећи, у вези са тим „памтим те дане“ – подсјетили сте ме на ону пјесму Нелета Карајлића са његовог првог албума у којој каже: „Памтим то као да је било данас, кад је бабо Атиф от`шо од нас, у руци му пива, а за ревером знаћка ФК Сарај`во…“ Али, ја сам се ипак вратио на Цетиње, за разлику од бабе Атифа који се није вратио ни после тринаест бајрама. Збијали су са мном шалу – да ћу да се вратим после педесет година, остарио, обезубио, погурен и са штапом, и да ћу дрхтавим гласом, на питање: „Како је Патријарх?“, одговарати: „Патријарх се опоравио!“ Све су ми говорили да ће он мене сахранити, позивајући се на његов одговор на моје питање, ко ће га пазити када ја умрем, гдје он рече: „Ништа ти не брини, само умри, наћи ће се већ неко!“За тај наш црногорски понос ми немојте причати, јер се ми Црногорци поносимо и када врапца међу соколове пошаљемо и глисту међу љуте гује. Да немамо ту црту нашега карактера не бисмо ни опстали између Сциле и Харибде. На памет ми није пало да ће Патријархов посљедњи подвиг, после свих дотадашњих који су га пратили кроз цио његов живот, бити да са мном, цетињским калуђером, заврши свој земаљски пут. Но, истина је, вјечно сам благодаран Богу што ме је удостојио тог времена од двије и по године које сам подијелио с њим, које је прошло као један тренутак који је умногоме и увелико дјеловао на мене, онда онолико колико сам од њега одмах знао и могао осјетити, данас оно што од тог тренутка могу да носим и умијем да примим.

Како је изгледао један ваш заједнички дан, мислим на оне дане када би Патријарх бивао свјежији, одморнији?

Шта може да ти каже планинар коме се десило да се једном у животу, од хиљада других планинара којима се то није десило, попне на кров свијета, осим да ти каже да је био на осам хиљада и кусур метара, да је на највишој тачки на планети, да је цио свијет под његовим ногама, а ипак његово усхићење, испуњеност, срећу и задовољство нам никад не може пренијети. Ја вам могу причати кад смо ми устајали, кад смо јели, кад смо се молили, у које доба смо кога примали, али оно што се дешавало међу нама и у мојој души, о томе ја могу само да размишљам и тиме да живим цио мој живот. Све остало што бих вам испричао само би банализовало и деградирало осјећања планинара који стоји на Монт Евересту. Тај планинар тада слободно може у пензију, јер не постоји више ниједан врх на овој земљи који би га могао привући и на који би желио да се успне и са ког да погледа свијет. Ја сам свјестан тога да сам био посљедњи човјек у његовом животу, а који сам њему најмање требао, и све што се десило између нас двојице у то вријеме, све се десило само због мене. Он је имао потпуну његу и пажњу од особља установе у којој смо највећи дио времена нас двојица провели.

Вјерујем да сте за двије године, колико сте провели уз Патријарха Павла, стекли пуно утисака о његовој личности. Постоји ли нешто што и данас посебно памтите и осјећате као његов благослов?

Шта може црв који се налази под копитом најплеменитијег коња знати о њему и његовој племенитости. Може само знати оно што му други о том племенитом бићу кажу, и да он јадан у том тренутку буде поносан што се баш ту налази, а не у трулом пању. Многе су књиге о Патријарху изашле умних и искуствених људи, а мислим да ће најзначајнија бити, или већ јесте, књига владике Давида крушевачког, који га је цио свој живот сустопице пратио, од Косова до београдских дана. А ту су и прота Радич, чувени Мирослав Ракоњац и многи други који би пуно боље и потпуније одговорили на ово ваше питање.

193636.p.jpg?mtime=1419327757

Од свих небројених дарова и врлина његове личности које сам ја, неискусан у свему томе, у њему видио и наслутио, шта год да сад проберем, бојим се нешто ћу изоставити и огријешити се. Исто тако ћу погријешити и ако почнем да набрајам шта све у њему, а што је од свијета и ругобе, нијесам видио. Али ћу свакако поменути оно што он није имао, а у чему смо ми данас дубоко огрезли – ирационалне слободе, отпадништво од Бога, егоистичко самопотврђивање, отуђење и лаж. Тешко се овдје зауставити и тешко је побројати све оне бучне и извикане синониме под маскама ових људских падова, а на које нас, као на тековине цивилизације, непрестано позивају медији и свијет. Осврнимо се само на животе и вриједности наших предака и историју цијелог хуманог и обоженог свијета. Живот може и мора бити лијеп и достојан човјека и Бога.

Током боравка на ВМА стекли сте и нова познанства, нове пријатеље. Ко је био Патријарх Павле у очима обичних људи (можда и духовно непросвећених), медицинског особља, сестара, техничара који су се бринули о његовом здрављу?

Ја сам мислио да сам духовно просвећен све док нисам дошао на ВМА, међу те „духовно непросвећене“ људе који су ми својим животом, а не причом, одржали лекцију из хришћанске љубави и пожртвовања. Овдје мислим и на медицинско особље и на пацијенте. А како је Патријарх утицао на људе? Па и сами знате да је њега блаженопочивши московски патријарх Алексеј II, за разлику од других црквених великодостојника, дочекивао на московском аеродрому, а не у својој патријарашкој резиденцији, и да је данас актуелни Патријарх московски Кирил служио помен на његовом гробу поводом годишњице упокојења. Као што се вријеме у историји мјери до Христа и по Христу, тако се и вријеме на ВМА мјерило до патријарха Павла и после њега. ВМА до патријарха Павла је био само храм медицине, а после њега и храм Божији.

193671.p.jpg?mtime=1419374608

И сад се тамо осјећам као код куће, са многима имам дубоке и искрене пријатељске односе. Живјели смо као породица, прошли скупа многе и лијепе и тешке тренутке, радовали се и туговали, придизали се међусобно, храбрили и одмјењивали, а све то не може нестати и заборавити се. Свакако да је то било посебно вријеме и много се људи у вјери утврдило на тим ходницима, операционим салама и болничким собама.

Анегдоте које сте нам причали, када бисте дошли на кратко у Цетиње, сви добро памтимо. Иако изречене на један бриљантно духовит начин, док сам их слушала сјећам се да су ме подсјећале на приче из Старечника. Да ли бисте их и сада подијелили са нашим читаоцима?

Толико сам већ анегдота о Патријарху чуо, у разним варијацијама, од људи који га чак и нису лично познавали, а који су их толико увјерљиво препричавали да сам заборавио све оне праве и изворне. Али ипак ћу се сјетити једне која је толико актуелна и поучна за наше вријеме. Наиме, када су му угледни црквени и високи по положају државни званичници у посјету долазили „машућих шака“, а то значи без кесе и понуда, и на моје питање: „Ваша Светости, чиме ћемо ове драге госте послужити?“, он је подизао поглед и спокојно одговарао: „Оним што су донијели!“ Није џаба говорио, увијек и изнова понављајући: „Будимо људи!“

193606.p.jpg?mtime=1419308553

У нашој новијој историји не постоји личност која је на вјечни починак испраћена са толиким трепетом, поштовањем, љубављу… као Патријарх Павле. Као да смо се у тим тренуцима сви саборно питали: Шта ће сад бити? Шта ли нас чека? Поред туге која нас је ујединила, у ваздуху се осјећала и стрепња. Како сте ви то доживјели? То последње јутро сте причестили Патријарха.Све ово што сте ме питали, изузев овог посљедњег да сам причестио Патријарха, може се примјенити и на Титину сахрану. Али је суштинска разлика што је тада за мртвим Титом народ ишао ношен или пролазном идеологијом овога свијета, која је резултирала крвавим разарањем и опустошењем свега чега се дотакла, или зато јер га је неко по директиви организовао у поворке и колоне.

А потреба за Христом, можда већа данас него икада прије, покренула је народ да се поклони и да испрати онога који је сачувао најдивнији Христов лик у себи. Само се тиме може објаснити она достојанствена и мистична атмосфера која је владала у народу свих пет дана од његовог упокојења до сахране. Ми бисмо требали сваки дан да идемо за Христом као што смо онај један дан ишли за Патријарховим ковчегом. На то је и он цио свој вијек позивао.

Прошло је пет година од његовог упокојења. Народ је још за његовога живота говорио да је живи Светац. Наравно, то је Божије и то ће Бог по љубави и милости својој открити када и ако за то дође вријеме. Слава Богу у нашем народу има доста Светих угодника Божијих, Бог сами зна за колико их још не знамо и није нам дато да сазнамо. Од оних који су иза себе оставили писаног трага видимо да су сви бринули о свом народу и Цркви првенствено. Патријархова реч: „Будимо људи“ оставила је изгледа најјачи утисак на наш народ. Какве је Патријарх желео да нас види и да ли ми данас идемо тим путем?

Патријарх је нас желио да види онакве каквог је њега народ видио. И то је најважније од свега. Сви се на свој начин спасавамо и нема једног начина за све. Бог ће молитвама свих оних, као што рекосте, знаних и незнаних, пронаћи наш пут ка спасењу, као што се „Луча микрокозма“ Светог Петра II Ловћенског Тајновидца после тумарања кроз мрак и лавиринте овога свијета упали свјетлошћу из Христовога лика:

„О преблаги, тихи учитељу,

слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св’јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!“

Извор: Православие.ру/Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites
Свештеномученик Александар Николајевич Архангелски

212284.p.jpg?mtime=1441095824

 

Свештеномученик Александар се родио 1. фебруара 1874. године у селу Сошка Липецког среза, у породици црквењака Николаја Архангелског. Тамбовску богословију је завршио 1896. године и постао је црквењак у цркви. Тада се упознао са Екатерином, ћерком протојeреја Капитона Алексејева која је постала његова супруга. Породица о. Капитона је била велика и побожна; сви синови су касније изабрали свештеничку службу.

У Тамбову Екатерина се тешко разболела, па су је сместили у зимску болницу. Александар Николајевич је узео у својству кућне помоћнице једну глуву сиромашну девојку. Једном се он упутио заједно са том девојком да посети супругу. Пролазећи улицом, видели су неке људе како носе Казањску икону Мајке Божије. Александар је замолио кочијаша да стану, и упутивши се према људимa који су носили икону, замолио их је за дозволу да понесу икону болесној девојци. Oни су допустили. Након тога, пошто су одслужили молебан за здравље, Александар је са девојком кренуо даље. Када су прошли мост, зачула се грмљавина. Девојка је почела да се крсти, а Александар је упитао: „Мартуша, да ли ти то чујеш? На шта је она одговорила да добро чује. То је било јавно чудо и пројављивање милости Божије.

Александар је рукоположен у чин ђакона при храму села Сторожеве Виселке 1904. г, а кроз две године у чин свештеника. Његова породица у то време је била велика: седморо мушке деце. У селу су умрли муж и жена, земљорадници, изакојих је остало двоје деце. Без икаквог оклевања, о. Александар их је узео к себи. По цео дан баћушка је боравио у цркви. На свим великим празницима у цркву је долазило много богомољаца из околних села. Многи од њих су остајали да преноће код свештеника; тада су простирали сламарицу на поду и увек је било места за све. Матушка Екатерина му је била дoбра помоћница – премда је била слабог здравља, трудила се да буде према свима пажљива. Породица је била сложна, деца су безусловно волела оца и мајку и увек су била послушна.

Отац Александар је био човек аполитичан. Добивши 1917. г. текст одрицања од престола императора Николаја II, он га је прочитао народу у цркви без икаквог објашњења. Дошли су на власт бољшевици и тражили су од свештеника да преда свој дом за школу. Отац Александар се без поговора сагласио. Бољшевици су тражили да преда представницима културног просвећења књиге и новине – предао их је. Тражили су да преда кућни намештај – дао је. Али школа није дуго трајала, учитељ и ученици су почели стално да побољевају. Повезавши то са тим што су ушли у кућу отету од Цркве, учитељи су замолили да се школа затвори, што је и учињено.

Пред празник Покрова Мајке Божије, отац Александар се касно вратио кући покисао до голе коже и уморан. Ушао је у кухињу да би вечерао и легао на пећи, и одједном је чуо топот коњских копита испред његове куће. Разумео је да су дошли за њега. О. Александар је изашао у предсобље и казао:

– Ко је ту? Сада ћу отворити!

Затим је ушао у трпезарију и рекао породици:

– Нека вас Господ све чува. Ја одлазим. Нека и мене Господ избави из њихових руку – и спустио се кроз прозор у двориште.

Његови су отворили врата и упалили лампу. Она је затреперилa и угасила се од ветра. Један од оних који су дошли је упитао:

– Ко живи овде?

Одговорили су му:

– Свештеник!

Тада су њих тојица ушли у кућу и један од њих је упитао:

– Где је он?

Матушка Екатерина Капитонова и кћер Екатерина су одговориле да је он можда отишао на неку требу или у млин.

– А ко је то са нама говорио? – упитали су они.

Екатерина је одговорила да је то био син. Син је то потврдио и они су поверовали. Отац Александар је у међувремену отишао код једне од својих парохијанки и замолио ју је:

– Марта Ивановна, сакриј ме, јуре ме бандити!

– Баћушка – одговорила је она – сви знају да ти долазиш код нас и ја да долазим код тебе. Боље за тебе да одеш подаље.

Он је прихватио њен савет као благоразуман и упутио се у суседно село, Мансуровку, код једног од парохијана, који га је примио да преноћи у сламарици.

Решеност да ухапсе свештеника је била велика и безбожници су кренули да врше масовне преметачине по домовима верујућих. Тако су дошли и до те куће. Вршећи преметачину, они су почели да чупају сламу вилама, али по милости Божијој нису нашли свештеника. Рано ујутру је о. Александар отишао пешке у град Усман, а одатле у Вороњеж, где је добио постављење, одн.премештај у село Липовку. Ту је служио две године. После тога је служио у цркви у селу Мечетка, а затим у Успењској цркви у селу Бурниловка Вороњешке губерније, све док није ухапшен. У време самопожртвованог пастирског служења у Бурниловки, отац Александар је унапређен у чин протојереја и назначен је за архијерејског намесника.

Гоњења Руске Православне Цркве појачана су 1929. године. Опуномоћеник тајног одељења ОГПУ (Окружна државна политичка управа) је 8. априла 1930. г. позвао оца Александра на испитивање и упитао га је како се он као свештеник односи према совјетској власти.

– Совјетску радничку, сељачку власт ја признајем као народну и њој се беспоговорно потчињавам – одговорио је о. Александар.

Иследник је почео да га испитује о другим људима који су били ухапшени по Вороњешком крају и о црквеној литератури. Отац Александар је одговорио:

– Ја не знам Дулова и први пут чујем за њега; свештеника Бутузова сам видео на Литургији у Сергијевској цркви, али са њим нисам био и са њим нисам разговарао по питању велике брошуре: ,,Шта треба да зна православни хришћанин“, ја је нисам добио нити сам чуо за њу.

Убрзо је о. Александар био ухапшен. Иследник је почео да га испитује о служењу молебана за папу римскога и о брошурама. Отац Александар ј одговорио:

– Што се дотичете постављеног питања за папу римског и за читање неке брошуре о Православљу у присуству свештеника Ивана Маркина и других лица, ја могу чисте савести да изјавим да никакав молебан за папу римског нисам служио и не могу служити, зато што са нашом Православном Црквом он нема односе... Такође, што се тиче читања некакве брошуре хоћу казати: никакву брошуру ја нисам имао нити сам читао. Тај глас о томе је савршено ружан и пуштен је вероватно због тога да би ме повредио у очима власти, пред којом сам чист својом савешћу.

Прошло је још две недеље и 3. маја иследник је најавио о. Александру оптужбу за његову припадност антисовјетској организацији. Свештеник је затражио да му омогуће да својеручно напише објашњење по том поводу. У објашњењу је написао:

– Никаквих монашких проповедника ја не знам, и они код мене у Бурлиновки никада нису били, њихова имена сам чуо овде у „ОГПУ“. Никаквим женама, ни мушкарцима ја нисам давао никакве директиве за некакве задатке. Апсурдно, посебно против власти коју ја сам пре свега принципијелно признајем као власт дану од Бога. Не могу пак ја у једно да верујем а друго да говорим... Колхозна изградња се завршила у Бурлиновки и прошла је веома успешно, безболно, и ја не могу никоме нешто рећи ни против кога... Нико мене о томе није ни питао у Бурлиновки... Извештај о иступању папе Римског постао је познат после прве недеље Великог поста. Никакав молебан за папу ја нисам служио, а не могу ни служити, зато што је то противно канонима Православне Цркве... Молебан је био обичан, и никаквих политичких тема он није имао; ја сам само одржао говор у вези причешћа Светим тајнама и о блискости са Спаситељем.

 

Колегија „ОГПУ“ је осудила свештеника Александра Архангелског на стрељање 28. јула 1939. г. Стрељан је у 22 часа 2. августа 1930. г. заједно са још једанаест оптужених – свештеника, монаха и мирјана недалеко од Вороњежа.

Проглашен је за свештеномученика на заседању Светог архијерејског сабора 20. августа 2000. г. Слави се 2. августа / 20. јула и у сабору новомученика и исповедника руских 7. фебруара / 25. јануара.

 

Извор: www.vob.ru/saints/shmc/alex_arx/main.htm

Са руског језика превео протојереј Животије Милојевић

Светигора

01 / 09 / 2015

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПУТ ПАСТИРА Документарни филм о животу и служењу Свјатејшего Патријарха Московског и све Русије Кирила

Документарни филм „Пут пастира“ говори о животу и служењу Свјатејшего Патријарха Московског и све Русије Кирила.

Блистави говорник, изузетан богослов, талентован организатор, сјајни телевизијски водитељ, државни чинилац; предивни, урођени пастир. Све би се то, без трунке преувеличавања, могло рећи о Патријарху Московском и све Русије Кирилу. Али нам личност, коју у свом филму представља митрополит Иларион, до овог тренутка није била позната. То је човек невероватне судбине.

 

 

Аутор филма- митрополит Волоколамски Иларион.                  03 / 11 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/87356.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...