Jump to content
  1. Србољуб+

    Србољуб+

  2. Рисбо

    Рисбо

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Чуо сам јуче да се у Бијељини редовно одржава нека врста хиндуистичких сеанси. И баш сам се потресао, али не као Закхеј, већ као човек. Зар је могуће да наши православни Срби иду на јогу, некакве спиритистичке сеансе и да приступају разним индијским сектама, да заборављају своје православље, своје светосавље – изворну и аутентичну духовност коју имамо и негујемо?

       
      Никада не заборавите да православно хришћанство заиста негује савршену духовност. Наше православље је неизмењено, хришћанско и апостолско учење већ две хиљаде година. Православље је аутентична Црква и аутентична духовност.
      Немамо потребе да идемо другима који нам нуде полуистину и доносе лажна учења без обзира да ли су то хришћанске, индијске, окултне или спиритистичке секте. Све нас то одваја од Цркве и Бога живога. Нажалост, на нашим просторима дејствују многе секте. Људи одлазе на та окупљања, лутају и учествују у тим сеансама после којих доживљавају тешке духовне и душевне промене, а поједини помуте умом и потпуно се изгубе. Секте поробљавају човека не само духовно већ на сваки могући начин и зато апелујемо на вас који сте хришћани и овде сте присутни, али и на друге који ће чути речи ове скромне проповеди, да не идемо лажним учитељима и пророцима, да не идемо онима који доносе лажну духовност.
      Чувајмо своје православље и светосавље. То је пут спасења. То је пут којим су ишли свети Оци Цркве, као и наши светитељи, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви и сви други свети људи нашег рода до најновијег светитеља – патријарха Павла. Од њега смо могли и можемо да се научимо скромности, смирењу и дубокој вери. Он је био човек низак растом, али је био и остао духовни горостас у нашем народу. Учите своју децу православљу и вери светих отаца, браћо и сестре! Не дозволите да иду код лажних учитеља и лажних пророка, јер је то веома опасно духовно искуство које може човека потпуно да ишчаши и смртоносно рани!
       
      Епископ зворничко-тузлански Фотије
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Родољуб Лазић,
      У више наврата последњих година Вук Драшковић је у својим обраћањима и написима тешко оптуживао СПЦ, износио различите грубе неистине и дисквалификације протв СПЦ, не бирајући речи. То се десило и сада, непосредно пре устоличења митрополита Јоаникија, а и после устоличења. Најпре је објавио текст "Буна под Ловћеном"  https://www.portalanalitika.me/clanak/buna-pod-lovcenom,  a после Јоаникијевог устоличења је дао интервју на N1 https://www.youtube.com/watch?v=DZ7MqTHkS50 у коме каже да су "СПЦ и црногорска влада ранили и згазили Цетиње", да "Цетињани памте веселије сахране од насилног, бруталног и хеликоптерског устоличења једног попа, свештеника који пориче и Цррну Гору и Црногорце назива печуркама после кише", да он то "не би назвао верским устоличењем, јер у том чину нема нигде  Христа ни трунке добре намере" (од 2:30), да га највише брине "претварање СПЦ у установу, организацију која се одриче Христа, јер не сме Црква да прибегава насиљу, да проповеда мржњу, не сме да дели ни људе, ни народе, ни породице, и у том тренутку када каже "нација је наш врховни ауторитет", тог тренутка она је одметнута од Христа" (од 18:40).
      Поставља се питање - докле ће СПЦ трпети његове антицрквене харанге? Није ли време да, у складу са његовом реториком, потврди његову неприпадност СПЦ? Што је много, много је...
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде, каже поглавар СПЦ. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије први пут је говорио данас о предстојећем устоличењу митрополита Јоаникија, истичући да до сада није рекао ни једну ријеч о збивањима у Црној Гори, али да препознаје савремени механизам замјена теза.

       
      – Зато нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори, и заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замјена теза гдjе некога унапријед прогласите црним, гдје га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав- казао је патријарх након литургије у Храму Светог Симеона Мироточивог у Београду.
      Према његовим ријечима, вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде.
      – Иако ми сада немамо друго рјешење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као ‘неко ко нешто на силу намеће’ и као ‘неко ко не разумије ситуацију’ и као ‘неко ко провоцира’- додао је он.
      Поглавар Српске православне цркве (СПЦ) казао је да устоличење и све што црква јесте и увијек ће бити у духу онога што се темељи на вјери и на молитви, смирења и љубави.
      – То би било исто као кад би вам неко рекао – Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама! А, ви без дисања не можете јер је то природна и нормална ствар. Црква дејствује и дјела увијек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да рјешава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке – рекао је патријарх Порфирије.
      Поручио је да се црква не бави државним питањима.
      – Нека свако буде оно што по својој савјести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша ријеч Христову, онда ће увијек бити свједок мира – рекао је патријарх Порфирије.
      Патријарх је истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вјери, молитви, љубави и на непрестаном подсјећању себе да нам ријеч Христова мора бити мјеродавна.
      – Ако јесте, имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени- закључио је он.
       
      Извор: Дан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је, у четвртак, 26. августа 2021. године, на Новом гробљу у Новом Саду, чин опела над телом новопрестављеног Зорана Вучевића, некадашњег председника Скупштине Града Новог Сада. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали новосадски свештеници и ђакони.

      После опела, Епископ бачки је изговорио беседу над одром новопрестављеног Зорана Вучевића, у којој је навео: „Наша вера формира људе као боголике и христолике личности. Она нема никаквог смисла ако је само декларативна, ако је мртва вера на речима. Она има само онда смисла и спасоноснога значаја ако се манифестује кроз цео наш живот. Ја верујем да су управо исповедање наше православне вере и верност нашој светој Цркви и активан живот унутар наше Српске Православне Цркве много допринели да се личност Зоранова развије у све оно о чему смо данас слушали на комеморацији. Упокојење није коначни растанак. То јесте најдужи растанак који ми искуствено познајемо у свом животу од колевке до гроба. Али ми смо, по нашој вери, живи сви и после гроба. Ко верује у Господа имаће живот вечни, прећи ће из смрти у живот. Господ ће свакога ко у Њега верује васкрснути у последњи дан, али не за васкрсење суда него у васкрсење живота вечнога.” На крају беседе, Преосвећени владика Иринеј је, у име свештенства, верног народа Епархије бачке и у своје лично име, изразио саучешће породици Вучевић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо.
       

       
      *Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. 

      – Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. 

      *Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? 

      – Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. 

      *Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? 

      – У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. 

      *Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… 

      – Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. 

      *Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… 

      – У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. 

      *Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? 

      – Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. 

      *Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? 

      – Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. 

      *Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – 

      Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. 

      *Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? 

      – Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити.

      Извор: Епархија бихаћко-петровачка

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...