Jump to content

Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац

kovic-samardzic.jpg?resize=672%2C205&ssl

Милош Ковић, Никола Самарџић

 

Пре неколико дана (24.9.2020) у Београду је, по први пут од 1945. године, поднесена кривична пријава због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти Јасеновац.

Овај догађај посебно је важан јер је кривичну пријаву државном тужиоцу поднео Милош Ковић против Николе Самарџића. Реч је, дакле, о два професора Одељења за историју Филозофског факултета, на Универзитету у Београду. Када се сагледа у контексту обнове усташких идеја и праксе у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, али и најновијег таласа порицања и умањивања геноцида над српским народом у Јасеновцу и НДХ, о чему је писано на Стању ствари и у другим медијима, ова кривична пријава постаје још значајнија.

Милош Ковић је поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића и због, како се тврди, јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања хрватске „Олује“, у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани из Крајине и Далмације. Ковић је кривичну пријаву поднео и због, како се у њој каже, Самарџићевог јавног подстрекивања мржње, дискриминације и насиља против српског народа.

Због њене важности за отварање расправе о законском спречавању порицања геноцида над српским народом, по угледу на забрану порицања Холокауста у Израелу и 16 европских земаља, кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића објављујемо у целини.

ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У БЕОГРАДУ
ул. Савска 17а
11000 Београд

ПОДНОСИЛАЦ:  Милош Ковић, са пребивалиштем у Београду, ***** **** ****, кога заступа Ортачко адвокатско друштво СТОЈКОВИЋ, из Београда, ****** ****, и то адвокат Душан Стојковић, као и адвокат Ђорђе Николић, из Београда, ****** ***** ****, по уредном пуномоћју које је овде приложено под 1/

На основу члана 280 и 281 Законика о кривичном поступку, подноси се Вишем јавном тужилаштву у Београду као надлежном на основу чланa 14. Закона о јавном тужилаштву и члана 23, става 1, тачке 2 Закона о уређењу судова следећа:

КРИВИЧНА ПРИЈАВА

Против:

ОКРИВЉЕНОГ НИКОЛЕ САМАРЏИЋА, редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на Одељењу за историју, са пребивалиштем у Београду, ** ****** ***, због тога што:

од дана 21.11.2019. године до дана 5.8.2020. године у стању урачунљивости, свестан свог дела и да је исто забрањено, при чему је хтео његово извршење, посредством рачунара на месту пребивалишта окривљени је изјавио, јавно одобравао, ширио и чинио јавно доступним изјаве, слике и текстове којима се јавно одобрава или значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група, односно којима се заговара или подстрекава мржња, дискриминација или насиље против истих, а нарочито предузимањем следећих радњи:

  • 11.2019. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно одобравао изјаве којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против националних, верских и других група
  • 06.2020. године на друштвеној мрежи Twitter јавно одобрио и подржао (тзв. like) изјаву објављену на налогу (@Iggyb666) којима се оправдава и значајно умањује тежина геноцида у Јасеновцу,
  • 08.2020. године на друштвеној мрежи Twitter на свом налогу @username_ns јавно објавио „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“ уз фотографије на којима су приказане колoне Срба протераних из Хрватске током операције Олуја из 1995. године,

чиме је извршио кривична дела Расне и друге дискриминације из чл. 387, ст. 4 и 5 Кривичног законика („Службени гласник Републике Србије“, бр. 35/2019)

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

  1. Јавно одобравање и значајно умањивање геноцида и злочина против човечности

Законски опис првог кривичног дела које овде пријављујемо је следећи:

(5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

На друштвеној мрежи Twitter, дана 30. јуна 2020, објављена је следећа порука:

krivicna-1.jpg?resize=672%2C377&ssl=1

Ову изјаву, којом се очигледно оправдава и значајно умањује геноцид над српским, јеврејским и ромским народима који се спроводио у Јасеновцу и која је несумњиво вид говора мржње (поред тога што је свака чињенична тврдња у њој погрешна), окривљени је јавно одобрио и подржао (тзв. like). Али и више од тога, окривљени се касније (15. јула 2020.) на најјаснији могући начин идентификовао са изјавама на том налогу (@Iggyb666) и препоручио их више него било које друге у политичком систему Србије:

krivicna-2.jpg?resize=672%2C137&ssl=1

Ово је изазвало оштру реакцију јавности, те су објављени Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја (29. јула 2020) и Протест против порицања геноцида над српским народом (20. августа 2020), у којима су обухваћене додатне изјаве окривљеног, као и изјаве других људи, а који показују систематски карактер дискриминаторских изјава и поступака окривљеног. Даље, 6. јула 2020. године у дневном листу Данас, објављен је текст под насловом Лајковање на правдање Јасеновца, у коме се износи на који начин су изјаве осумњиченог противне Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Очигледно дискриминишући карактер изјава и поступака окривљеног навео је и више других медија да их коментаришу. Штавише, првобитни „твит“ о оправданости злочина у Јасеновцу уклонио је сâм Twitter зато што је противан њиховим Општим правилима о коришћењу, а нарочито одредбама о говору мржње.

Разлог за подношење кривичне пријаве против окривљеног, а не против особе која је спорну изјаву изворно објавила или других лица која су је јавно одобрила јесте због услова да такво одобравање, негирање или умањивање злочина може довести до насиља или изазивања мржње. Као што је напоменуто, окривљени Никола Самарџић је професор историје Универзитета у Београду, укључујући и савремену историју, којој припадају догађаји о којима је овде реч. Вероватноћа изазивања мржње, па и насиља, знатно се увећава када особа која износи те ставове није само неко са хиљадама пратилаца на друштвеним мрежама (мада је и то од значаја), већ неко чији је посао да младе поучава историји, па самим тим има и извесну моћ да обликује њихове ставове. Сходно томе, окривљени има положај велике одговорности и требало би да зна каквим последицама поменуте и сличне изјаве могу да воде. Поред тога, окривљени је и јавна личност која неретко дели своје ставове у штампаним и електронским медијима, а са јавним иступањем почео је ’90-их година, шовинистичким ставовима објављеним у крагујевачком листу Погледи. Мета његове мржње се наизглед променила, али њена срж и интензитет нису.

Објективни услов инкриминације у виду постојања пресуде суда у Србији или Међународног кривичног суда, основаног Римском конвенцијом од 1998, којом је дотични злочин правноснажно утврђен, испуњен је. Наиме, постојање геноцида, ратних злочина и других злочина против човечности на територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логору смрти Јасеновац, утврђено је пресудама против Андрије Артуковића, Мирослава Филиповића-Мајсторовића, Љубе Милоша, Арсена Позаића, Владимира Крена, Јурија Остермана, Луке Аждајића, Тијаса Мортигија, Нике Љубића, Алојзија Степинца и многих других. Континуитет пресуда судова ФНРЈ и СФРЈ са правним системом Републике Србије претпоставка је Закона о рехабилитацији („Сл. гласник РС“, бр. 92/2011). Постојање тог закона подразумева да Република Србија и даље извршава одлуке судова из бивше Југославије и њихове последице признаје све док се не пониште посебним актом у посебном поступку који је предвиђен тим законом. Ако се ово не би прихватило, због временске удаљености и практичне немогућности да се данас кривично гоне организатори геноцида у НДХ, то би значило да ће за правни систем Републике Србије било каква злоупотреба сећања на највећи злочин учињен на простору бивше Југославије вечно остати некажњива.

  1. Подстрекавање мржње, дискриминације и насиља

(4) Ко шири или на други начин учини јавно доступним текстове, слике или свако друго представљање идеја или теорија које заговарају или подстрекавају мржњу, дискриминацију или насиље, против било којег лица или групе лица, заснованих на раси, боји коже, верској припадности, националности, етничком пореклу или неком другом личном својству, казниће се затвором од три месеца до три године.

Поред већ поменутог јавног одобравања изјава, које се може квалификовати као радња извршења и кривичног дела под чл. 387, ст. 4 КЗ, а не само под ст. 5 као што је до сада истакнуто, окривљени је путем друштвених мрежа ширио и следеће:

krivicna-3.jpg?resize=672%2C283&ssl=1 krivicna-4.jpg?resize=672%2C288&ssl=1 krivicna-5.jpg?resize=672%2C621&ssl=1

Из наведеног се јасно види да осумњичени шири (јавно истиче и прослеђује другима) текстове, слике и друго представљање идеја којима се заговара и подстрекује мржња и насиље према припадницима српског народа. Прво, окривљени позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника из Србије, као и на њихово затварање и мучење на озлоглашеном Голом Отоку, по угледу на „чистке“ од 1948. године, а истовремено изражава жаљење да тај поступак не би за његов укус био довољно ефикасан због чекања на граничном прелазу са Хрватском. Даље, нарочито се слави протеривање и убијање Срба из Крајине, ширењем и јавним одобравањем изјава попут „More MARŠ srpska BAGRO od naroda“, чиме се директно подстрекује насиље. Напомињемо да на твитер налогу окривљеног има и бројних других изјава које се дају квалификовати као радња извршења предметног кривичног дела, али за потребе језгровитости кривичне пријаве овде истичемо само најочигледније, којима је извршено продужено кривично дело у смислу чл. 61, ст. 1 КЗ. Такође, иако се ова кривична пријава односи само на окривљеног јер нам је његов идентитет познат и зато што због свог положаја има нарочиту одговорност, овиме указујемо тужилаштву и на постојање других учинилаца истих кривичних дела.

Најзад, треба се осврнути на питања слободе говора и тога да ли је вођење кривичног поступка против одређене особе због „лајковања на твитеру“ недопустиво ограничење те слободе. С обзиром на чињеницу да су увреда и претња, којима се такође може ограничити слобода говора, кривична дела када су уперени против појединца, било би потпуно апсурдно да буду законите када су уперене против читавих етничких, верских, расних и других група. Али глорификација геноцида какву овде видимо је и више од тога. У изјави да су Срби, а по аналогији и припадници других народа који су у Јасеновцу страдали, заслужили тај злочин (или заслужили протеривање и убијање током „Олује“), налази се срж мржње која наводи на даља злодела – одузимање људскости читавој групи. Дехуманизација, презир и гнушање су нужне претпоставке злочина против човечности. Постепена нормализација таквих ставова увод је у тоталитаран режим који поништава сва људска права. Разлог зашто се такве изјаве инкриминишу јесте да се њиховим ширењем и понављањем не би уобичајили ставови о оправданости злочина и дискриминације. Такве изјаве нису ни на који начин изношење ставова, мишљења и идеја којима се доприноси јавној расправи и стога излазе из оквира слободе говора. Штавише, такве изјаве гуше слободу изражавања јер се не може очекивати мирна и разумна расправа тамо где је уобичајено заговарање истребљења или протеривања читаве националне, етничке, верске, расне или друге групе. Они који себе сматрају припадницима тих група, сасвим разумљиво, неће желети да у таквим разговорима учествују, а они који заговарају њихово истребљење или протеривање  не могу се од тога разумом одвратити јер такви ставови не могу бити разумни, нити се до таквих ставова разумом долази. Сâм окривљени, у случајевима који се слажу са његовим политичким убеђењима, свестан је опасности умањивања и релативизације злочина:

krivicna-6.jpg?resize=672%2C118&ssl=1

Сходно свему изнетом, предлажемо да надлежно јавно тужилаштво спроведе доказне радње против окривљеног због постојања основане сумње да је извршио кривична дела наведена у кривичној пријави, те да у доказном поступку:

–           саслуша окривљеног,
–           саслуша подносиоца,
–           изврши увид у достављене писане доказе
–           изврши увид у наведене пресуде за ратне злочине

У Београду, 24.9.2020.

пуномоћник подносиоца
адв. Душан Стојковић

ПРИЛОГ 2/: Исечци текста окривљеног из крагујевачког листа Погледи

samardzicbr5zn0.jpg?resize=672%2C768&ssl samardzicbr6gj7.jpg?resize=437%2C1024&ss samardzicbr8ap2.jpg?resize=471%2C1024&ss

 

STANJESTVARI.COM

Доносимо у целини кривичну пријаву Милоша Ковића против Николе Самарџића због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у НДХ и у логору смрти...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Коначно, искрено се надам да ће оваква конкретна дела да замене досадашња бесплодна теоретисања. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ruka mu se pozlatila. Nadam se da će ubuduće ovakve tužbe nicati ko pečurke posle kiše da se fakulteti očiste od svih autošovinista i štetočina koje rovare protiv rodjene zemlje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима.

       
      Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака.
      Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа.
      Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ?
      Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема.
      Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје.
      Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака.
      Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње.
      Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. 
      Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо!
       
      Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од александар живаљев,
      Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?
      Печат 28/05/2021 
        Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
    • Од александар живаљев,
      Збор рудара у Каленићу - траже наставак изградње "Колубаре Б"
      Рудари Kолубаре, Kостолца и запослени у термоелектранама окупили су се у Kаленићу на збору да изразе незодовољство због намера Министраства рударства и енергетике да прекине изградњу Термоелектране "Kолубара Б".
      Термоелектрана Kолубара Б у Kаленићу треба да буде изграђена, јер је до сада у њу уложено 350 милиона евра - став је рудара Kолубаре, Kостолца и запослених у термоелектранама Србије.
      Тврде да би била најекономичнија, јер се наслања на нови угљенокоп Радљево. Повод за велики збор рудара у Kаленићу била је најављена расправа о престанку изградње термоелектране на састанку надзорног одбора ЕПС-а.
      "Значи, наставак електране, да се настави да се улаже у наше копове, у наше постојеће елетране, да се у писму што пише ова стратегија одмах брише - нема укидања угља од 2021. до 2030. Угаљ мора да буде ослонац у наредних 30 година Србије, јер, грађани Србије, још једном вас молим, ако угаљ не буде се копао у Kостолцу и Kолубареи, Србија је у мраку, а све остало ће вас коштати по џепу", каже председник Синдиката "Kолубаре" Миодраг Ранковић.
      Директор копова РБ "Колубара" Срђан Алимпијевић каже да је и раније бранио угаљ од разноразних удружења, разноразних лобија, и, како каже, није му било тешко.
      "Али ми је тешко што морам да браним угаљ од нашег министарства", каже Алимпијевић.
      Један од захтева рудара, који ће упутити премијерки Ани Брнабић, је смена министарке рударстве и енергетике, Зоране Михајловић. Министарка каже да Зелена Србија значи да заједнички радимо на плану како ћемо да подигнемо квалитет животне средине, како ћемо у процесу енергетске транзиције наћи начин да наше термоелектране, уз сва могућа постројења за одсумпоравање и све што је потребно за заштиту животне средине, раде до 2050. године
      "Али једнако морамо да размислимо да ли ћемо неке нове капацитете градити или нећемо градити", истакла је министарка.
      Залиха лигнита у Рударском басену "Kолубара" има за још 40 година. Рудари истичу да коп Радљево, који је отворен пре годину дана, нема значаја без Термоелектране Kолубара Б у Kаленићу.
      https://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2021/05/24/18584757/zbor.mp4
      Извор: 
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/05/24/7273327_zbort.jpg Збор рудара у Каленићу - траже наставак изградње "Колубаре Б"
      WWW.RTS.RS Рудари Kолубаре, Kостолца и запослени у термоелектранама окупили су се у Kаленићу на збору да изразе незодовољство због намера Министраства рударства и енергетике да прекине...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219).

       
      Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама.
      Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас.
      Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем?
      Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали.
      До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити.
      Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде.
       
      Презвитер Александар Р. Јевтић
       Православни мисионар, 378, март-април 2021.
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...