Jump to content

Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха – Саборска и Отачка тумачења & Савремено огледање на истоj теми


Recommended Posts

333489_vladika-david_f.jpg

ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД

 

Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –

Саборска и Отачка тумачења

&

Савремено огледање на истоj теми

 

(Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)

„Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,

нека иште, и даће му живот –

онима који чине грех што није на смрт.

Има грех што је на смрт;

за њ не велим да се моли.

Свака је неправда грех.

А постоји грех који није на смрт.“

(1. Јованова Посланица 5,16-17).

 

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ пакрачко-славонски Јован уручио је данас у Бањалуци представницима Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске вриједан поклон, књигу Светог Јована Дамаскина из 1827. године. Након уручивања ове књиге, Епископ Јован рекао је да се у Пакрацу враћа у живот библиотека Епархије пакрачко-славонске која представља најзначајнију установу овог типа западно од Дунава и Дрине, на размеђи Балкана и средње Европе.

       
      – Ова библиотека биће на располагању свима, а као знак њене обнове и повратка у живот је да се један од 16 примјерака “Догматике” Светог Јована Дамаскина штамапаних 1837. године, а преведених 1827. године, нашао у Народној и универзитетској библиотеки Републике Српске – навео је Епископ Јован.
      Он је истакао да Епархија пакрачко-славонска дарује ову књигу са великом радошћу, подржавајући Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске, коју, како је рекао, треба обогаћивати јер је она једна од темеља образовања и темеља Републике уопште.
      Помоћница министра за културу Републике Српске Тања Ђаковић рекла је да уручивање ове књиге Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске има велики значај за културу Српске.
      – Епархија пакрачко-славонска је препознатљива по својој библиотеци, те огромном културном и духовном благу. Од великог је значаја да је Епископ Јован одлучио да дио тог културног блага уступи Републици Српској, које ће да ужива заштиту државе – истакла је Ђаковићева.
      Она је рекла да ова књига улази у фонд старих и ријетких књига које већ посједује Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, изражавајући увјерење да ће јавност у Српској бити заинтересована да тај фонд погледа и увјери се у непроцјењиво богатство културног насљеђа српског народа.
      Директорка Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Љиља Петровић Зечевић рекла је да ова књига има изузетну вриједност од националног интереса за Републику Српску.
      – Књига је дјело Светог Јована Дамаскина о филозофским и теолошким списима. Штампана 1827. године у Будиму и спада у ранг старих књига – истакла је Зечевићева.
      Она је рекла да ће, захваљујући благодарности владике пакрачко-славонског Јована ова књига од данас постати трајно власништво Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске и фонда старе и ријетке књиге.
      – Један од видова заштите ове књиге је њена дигитализација, што подразумијева врло брз и ефикасан приступ корисницима и истраживачима – навела је Зечевићева.
      Она је најавила да ће Народна и универзитетска библиотека Републике Српске, 4. децембра, на Дан Светог Јована Дамаскина, ову књигу представити путем апликације “меџик бокс”, која кориснику или истраживачу даје могућност да књигу види у физичком облику, али да њено прегледање и истраживање буде у дигиталном облику.
      Свечаном уручењу књиге присуствовао је директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић.
      Јован Дамаскин /676–749/ бавио се правом, теологијом, филозофијом и музиком, а написао је и химне које су још у употреби у православним манастирима широм свијета.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 375. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тим поводом, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", у емисији Читаоница, говорио је о Православном мисионару, по први пут за радио Глас.
       
      Звучни запис разговора
       
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Поуке.орг инфо,
      ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
       
      Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –
      Саборска и Отачка тумачења
      &
      Савремено огледање на истоj теми
       
      (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)
      „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,
      нека иште, и даће му живот –
      онима који чине грех што није на смрт.
      Има грех што је на смрт;
      за њ не велим да се моли.
      Свака је неправда грех.
      А постоји грех који није на смрт.“
      (1. Јованова Посланица 5,16-17).
       
      ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ
    • Од Иван Ивковић,
      Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари.
      Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови:
      Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој,
      пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем,
      одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио!
      Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина
      и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје!
      Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог:
      Зато оставите ме и на миру пустите,
      о преклињем вас, да наричем и од Њега искам
      да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно.
      Јер Он није виђен, нити сагледаван само,
      већ дарује себе сама, смешта се и пребива,
      те попут блага сакривеног у наручју бива;
      Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови:
      Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку,
      у исти мах опипљив и неопипљив сасвим.
      Но, у рукама га целог држе они достојни
      и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима.
      Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема.
      Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен:
      Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га,
      руку пружах и замишљах да грабим и имам га,
      ал’ побеже из руку мојих и не задржах га.
      Испуњен жалошћу дланове своје отворих
      видевши у њима опет оно што претходно гледах.
      О неизрецивог чуда! О необичне тајне!
      Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена:
      Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос,
      а оба огањ распирују који источник је суза.
      Опет, огањ бујице умножава,
      а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата,
      као и старање за заповести и наредбе Твоје.
      Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте:
      Као издалека, заиста видех стварности будуће,
      а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње
      и мало по мало гледах огањ неописиви –
      најпре у мом уму, а затим и срцу –
      ове божанске жудње који ми сузе покрену
      и неизрециву слаткоћу у њима пружи.
      Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу:
      Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и
      будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш.
      Ти што си безграничан свему заиста мален постаде,
      како у мојим рукама, тако и на мојим уснама,
      попут слатких и блиставих дојки сагледаван,
      севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне!
      Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај.
      Лазар Нешић
      Извор: "Православље" бр.1179
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ‘‘Реч о Крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.’‘ (1. Кор. 1,18)

       
      У предањској приповести о проналажењу Господњег Крста, од стране светих царева Константина и Јелене, један детаљ на најбољи начин открива и објашњава дубоки смисао хришћанске вере и поштовања Крста. Наиме, светитељи откривају истинити Крст полагањем на мртваца, који истог трена бива васкрснут из мртвих, силом Часног и Живоносног Крста. Овим делом, Крст се открива као нешто много више и смисленије од пуког символа, од знака или амблема којих је Источни свет био препун, од самог свог постања. Од искона, човек у свом бићу носи порив да одређену реалност било које врсте, религијске или магијске, ослика и изрази знаком. Међутим, тек нам Стари завет кроз опис историје спасења старозаветног Израиља, и његов однос са истинитим Богом, открива разлике између знакова и символа, између Истине и лажи, спасоносне стварности и идолске заблуде. Тако, управо у бићу односа Израиља и Онога Који Јесте (Суштог), откривају се путокази и педагози за Христа али и Крст Његов, Који је органска и суштинска реалност и сила самог Богочовека. На тај начин, својом појавом и уласком међу људе, Крст као сила Божија, као слика и прилика Бога, обесмишљава, сатире и огњем сажиже све знакове и амблеме палог и заблуделог човека, ма које врсте они били.
      Сила Крста је у Сину Божијем који добровољно страда и умире на Њему, а за живот света и човека. Крст није само символ распознавања и барјак вере хришћана, Он је живот и сила животна, која васкрсава и преображава. Крст је вечно жива слика и опомена људске срамоте, неверја и лажи, и светлост божанске љубави која прашта и неизрециво воли, Која дарује живот вечни. Зато су гинули и гину они којима је Крст лудост и пуки знак међу знаковима, они који га газе и који му се ругају. У светлу и огњу Крста сабрани су сви свети, Он је непрегледна пучина мученичке крви која натапа земљу вером у Христа, за Кога пострадаше и данас страдају. У њему је сабрана сва вера, нада и љубав Новог Израиља, Цркве Христове којој је Крст и темељ и купола. Сва Литургија осењена је Крстом, а прожета Васкрсењем, силом Божијом којом се спасавамо и чекамо долазак Царства Божијег.
       
      Протонамесник Александар Вучај
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...